Први део можете наћи овде.

Реч Старец је исихастички интернационализам. Реч исихазам је хеленизам и Словени су током 1.000 година свога монашког искуства наместо ње користили своју прелепу реч безмолвије. Појам старец ипак је русизам – и указује на један историјски ”апгрејд” пастирске праксе коју не дугујемо Византији, већ Светој Русији.

Зачудило ме је кад сам једном приликом гледао немачку верзију неке од молитвених књига која се и не труди да преведе ову реч, већ је транслитерује  са ”Staretz”. Но изненађење је било и веће кад чак и у јелинској верзији нисам нашао уобичајено ”Γεροντα”, већ грчку траснлитерацију истог термина. Зашто би Јелини писали Σταρετζ? Зато што је реч оправдано постала толико уврежена, а са њом и одређена духовна пракса, које изван руске пастирске историје нема.

Јелини су с разлогом поносни на своје тиховатељско обновљеништво током XX века, о којем је кратко било речи у првом делу овог серијала. У његовом центру се, како је назначено, налазио св. Јосиф Исихаста. Кад причате с Јелинима до вас допире осећај да је ”то – то”, да је реч о домаћој ”грчкој” афери. Руски допринос целој овој ствари остаје нерасветљен. 

Пајсије Светогорац је стажирао под окриљем руског старца Тихона. И Порфирија Капсоливита такође срећемо у присуству руског исихасте. А крајеугаони камен на којем је Јосиф углачао своја молитвена учења, почивају на руској књизи Казивање једног боготражитеља, на коју Старац у својим писмима стално упућује ученике и коресподенте. 

Ради се о томе да значај ове књиге превазилази њен скроман обим и литерарно-жанровски контекст. Она је заправо интернационализовала руско експериментисање са исихазмом, те појмом ”старчество”. Но обе стране, током XX века, и руска и јелинска, нису довољно осветлили оно што се одиграло у руском исихазму у времену које је претходило овом нашем. 

Казивање боготражитеља поседује цивилизацијску рубрику. Та књига је само део огромног духовног преображаја и иновације која се одиграла у рускости у XIX - XX веку. Молитва и молитвеност су само део приче, а та књига није једина. Света Гора је заправо, почетком XX века била руска. Данашњи ходочасник ће се на Гори на сваком кораку дословно саплитати о тековине и остатке руског присуства које је почетком века од Горе начинило de facto руску монашку колонију.

Старчество као особита пастирска категорија настаје унутар руског мисионарског кода у XIX века, на једној додирној тачки које претходно, у Византији и туркократији, није било. Није било јер по левантском антропотипу и није могла да постоји. У Византији је исихазам, дабоме, оформљен и одогматизован. Но јелински подвижници су све до XX века, на рубовима своје акривије могли да сусрећу само посебан, по народном етосу полу-монашки живаљ. Годишњи круг и цела космологија левантског, укључујући и старо-српског човека, не успева да умакне трансцендентности византијског манастира која је, особито у вековима турског ропства, лаика практично држала у статусу полу-искушеника. Фанар се понегде понашао и директно диктаторски, но у тај део историје овде не морамо да задиремо. Та пракса се ни до данас није изменила. Левантски игуман и епископ је, како је речено раније, присиљен да постaне етнарх. 

За разлику од тога, руски тиховатељи су већ од доба св. Сергија (XIV век) следили потпуно другачију праксу. У посебној теополитичкој клими православне слободе и једног дословно другачијег поднебља, руски иноци су на ободима манастира сретали слободан народ, који има државу и своју културу. Њу је требало ојачати, а не омонашити. Сергијева ”колонизација” руског севера преклапа се са сличном праксом старокатоличке западне монашке урбанизације, али његове паралеле са келтским манастирским системом упадају у очи можда и више. Кулминација руског тиховатељског ”похођења у народ” десила се ипак на стазама и богазама Оптине Пустиње од XVIII до XX века, под Москвом.

_{Фото: С.Ивлева: Свети Амвросије Оптински (2002.), извор: orthochristian.com}

Ту, на степеништу једне келије, смештене на ободу Скита св. Јована Богослова, посред стогодишњих борова, генерације оптинских Стараца васпитавале су и усмеравале крем руске интелигенције и народне масе. Ви данас тамо дословно можете да дохватите исте рукохвате за које су се придржавали Пушкин, Хомјаков, Аксаков, Тјутчев, Тургењев, Гогољ, Кирејевски, Достојевски, Толстој, Мотовилов, Концевич, Флоренски, Сергеј Нилус. Са једних степеница, из једне келије ултра-исихаста, поникли су ликови и сказови без којих XXI век ни представе не би имао о православљу, а камоли исихазму: Зосима, Старац Сергије, непрестана молитва, почвеништво, руска философија, славјанофили, зборници Биљина, Руслан, Људмила и Кошчеј Бесмртни, мистика руске математичке школе и физике... Цело предање које је, након 1937.године, прокријумчарено у Америку где га, међу осталима, није прерадио и предао само Георгије Флоровски, већ и Серафим (Роуз). Одатле, а не из грчког манастира св. Антонија код Феникса (који је изванредан манастир), гранџ и миленијумско покољење, те делови америчке авангарде и интелигенције, Сем Шепард, Арво Перт, лорд Тавенер, чули су за православље и доживели га. Оно је кроз руски ”карго култ” православље могло да доживи лакше него кроз св. Григорија Паламу, због једног посебног састојка словенског православља. Да бих објаснио о каквом састојку је реч, замолићу читаоца да ми дозволи кратак богословски и уметнички екскурс. 

Сву хиљадугодишњу разлику између византијске иконичне оштрине која одбија, и словенске мекоће, у 10 минута је сценама свога Андреја Рубљова изразио Андреј Тарковски, кроз полемику о сликању између Теофана Грка и руског иконописца. Чини се да је за реалну основу овог пасажа могла да послужи и лаичком оку доступна дихотомија између Теофаних фресака које изображавају – визуелно готово авангардно урађене – ликове византијских светитеља и оних ликова које су насликали Руси. Разлика је ту у световима. Руски иконопис досеже готово леонардовски ”сфумато”, а византијски не уступа обличју оних којима ће Саборе украсити Теофанови ученици Андреј, Дионисије, Данило Чорни... Док византијски стоје ”ан фас” као баријера с подигнутом руком, која верника зауставља и упозорава, у својим костретима, смршали до гротеске, руски представљају цели космос инклузивне светлости, мекоће и благости, који ће уточиште душевно подарити чак и Лењину и Стаљину! Вероватно се и због тог Тарковскијев филм завршава великим планом који се раствара у ванземаљски небивалој лепоти његовог Спаса – најбољим икад изображењем Христа по моме мишљењу. 

То изображење – вековима нестало са деизиса, ископано испод нарамка дрва, нађено почетком XX века, са којег је време ољуштило све сем Христовог Лика - потресло је руску и међународну јавност на првој изложби старог иконописа коју су приредили браћа Трубецки. Тај Спас се може слободно сматрати за ”тест” ”рускости” гледаоца, исто као и певање Олге Сергеејевне, слепе баке сказитељнице. Премда оваквог, ”византијског” Рубљова оптински старци и Серафим Саровски за својих подвига и нису имале прилике да виде, може се рећи да је он отворио и усмерио планетарну усмереност руског Старчества на ”обичног” човека, а од Русије, како је приметио Флоровски, начинио један огромни манастир на отвореном. На теолошко тумачење овог чуда руске иконе морало се чекати још коју деценију, од Флоренског и Трубецког, па до Алпатова, Лихачова и Раушенбаха. Присетимо се у том смислу још једне, унеколико богословскије епизоде. 2010. године смо у мојој дисертацији о српском старчеству почетка XV века, урађеној у Будимпешти, убицирали необичан детаљ. 

Духовник Јелене Балшић, Никон Јерусалимац у својим поукама о молитви духовној кћерки, не користи ”класичне” исихасте, већ св. Исака Сирина! Никон Јелену упућује на Сирина, тог исихасту ”пре” Исихаста и на његов оптимистичан приступ спасењу, у којем постоји утешан лек за сваки проблем. Срби су дакле реферисали на сиријску, доста другачију од грчке, духовност. Велика је разлика ту не само у вековима, већ и тону који је на пример могуће уочити код Паламе у његовом писму монахињи Ксенији, и оног између Никона и Јелене, који досеже до интиме Слова о Љубави Деспота Стефана. За очекивати је било да се српска духовна преписка заснује поукама из синајске и светогорске ”акривије”. Но подсетићу на став изнесен у првом делу текста: на померање византијског тона ка суздржаном акосмизму једне духовности стешњене са свих страна непријатељском атериторијалношћу, док су словенске земље у атмосфери политичке слободе биле кадре да однегују готово породично назидање племства и народа. Словенско монаштво, ничим не уступајући византијском својим догматом, готово уклања први принцип из Лествице, странствујућу удаљеност од родне груде. Док су Срби то остварили писмено, Руси су исти етос дали у визуелном облику,  утабавајући пут за Казивања боготражитеља, који ће једном за свагда да ”разбије” елитарност паламитске затворености.

Тиме се поново враћамо на васеленску доступност Оптине, из чијих келија је Русија своју књижевност, ум и етос извела на пут планетарног кенозиса. Исто је то снисхођење које срећемо и код св. Сергија у XIV веку, но упражњење које, упркос смиреноумљу, једну руку ослобађа за бројаницу, док другу обавезује на мач кад се за њега јави потреба. Та чињеница се није морала посебно објашњавати ни Сергијевим монасима под Куликовим пољем, нити брату Јелене Балшић под Косовом и Анкаром.

Ауторство Казивања се незванично приписује св.Амвросију, највећем оптинском Старцу, који је формирао духовни лик Достојевскога. Његов ученик, Старац Варсонуфије ће, у сарадњи са Двором, да спонзорише појаву не мање важне, а за наше време можда и важније књиге, На кавкасим горама, Старца Илариона. Оставићу читаоцу да се сам упозна са разликама и сличностима између ове две књиге, но вреди истаћи следеће.

_{Фото: унутрашња страница књиге "На кавкаским горама", друго издање из 1910. године, извор: litfund.ru}

Кавкаске горе су издане већ под сенком афере Имјаславија које је злокобно окончала руско присуство  на балканској монашкој тврђави. Грчко погрешно тумачење ове необично важне богословске афере, нажалост се уврежило и у српском богословљу, те је примерено да га читалац коригује његовим изванредним тумачењем које је понудио Иларион Алфеејев у свом двотомнику. Тој епизоди ћемо се, у контекту шире руске жанровске и цивилизацијске рубрике тога доба вратити у идућем делу, но истичем још једну појединост. Кавкаске горе већ наслућују крај и Русији и Оптини и сваком благолепију које су са земљом сравнили бољшевици. Тајна Тиховања у Русији се већ тада премешта у универзитетске капеле и студентска удружења, где ће је 60-тих и 70-их тражити руска интелигенција, а тајну обожења ће се морати искати колико по гудурма Кавкаских пештера, толико негде крај кућерка Саратова, код тада заборављеног Михаила Бахтина. 

Руским куриозитетима у савитљивој трансформацији духовности, која као вода проналази пут и до оних окорелих, ту није крај. Серафимов манастир, последњу траншеју против антихриста, ископану у граду Сарову и Дивјејеву, атеистички Совјетски Савез претвара у затворен атомски град где се, напоредо са вечерњом службом, тестирају нуклеарни програми. На бранику отаџбине не бдије само монах, већ и нуклеарни физичар. Како је могуће молитву ставити на службу таквој ствари? Па зато што је руско православље нуклеарно-плазматично, док је византијско задржало статус некретнине. 

Византијски исихазам, вековима немењан, фиксиран и претворен снагом догматске центрифуге у пропратну мнемотехнику, у Русији је за стотињак година претрпео суштинско убрзање и промену. Он је током тог периода оформио две, међусобно на први поглед супроставље ”школе”. Казивања коначно редукују и разрешују Добротољубље, најсложенијег молитвеног зборника. Ако је Добротољубље, како ће рећи молитвеници, примењено и развијено Јеванђеље, Казивање је откривање његових тајних кључева. Та књига вероватно први пут раскрива принцип да је медијум порука. То основно наравоученије Казивања, да се молитвеникова слобода и избор огледају једино у многобројности и истрајности молитве, не понавља само Нова Марија Египћанка, Подвижница Фотина у чувеној исповести свештенику Јоакиму Специјерису, већ га наглашава и наставник из Кавкаских гора. Исту поуку предаје Старац Јосиф своме ученику Јефрему Аризонском, који на последњим снимцима камере, преображено уверава да у непрестаном призивању Христовог имена, без обзира на немогућност да више савршавамо остале заповести Господње, лежи и јединствен пут ка спасењу. Схватање да у истрајности призивања лежи последња шанса савременог човека, одсеченог од старих врлина и способности,  учење је које, на пола пута ка Кавкаским горама, срећемо у најобимнијем Житију из Оптинског серијала, у оном  посвећеном св. Варсонуфију Оптинском. Он ову поуку већ смешта готово у контекст сложености душевног човека и његове културе. Одатле се ова гнома неминовно претвара у другу, најсложенију молитвену баченост у биће, која порађа вапај Силуана Светогорца, држи ум свој у аду, и не очајавај. 

Прва школа изолује ум од сваке помисли и претвара ум у растерећен лифт који скраћеним обликом молитве Господе Исусе Христе, помилуј ме! молитвеника узноси најбрже. Силуанова школа, коју је канонизовао Софроније из Есекса, смело одводи савременог човека до прага тоталне бачености у једно вишегласје којим ће, како је први открио Достојевски, модерни хришћанин настојати своју веру да отстојава већ у условима живота где вере бити не може. Ни прве, растерећено-народне редакције Тиховања, а нарочито ове друге, хетероглосичне Софронијеве, у грчкој традицији не можемо да сретнемо. Но обе, како ћемо видети у наставку текста, почивају на учењу о Имену као делу шире културе језика, која врхунац руске опчињености словом достиже у Сребрном веку и Имјаславију. Последње је означило поделу између словенског и грчког монаштва те можда наслутило и финални раскол између два ”православља”, којем сведочимо данас у украјинском рату. Чини се да ће за превазилажење можда највеће од свих подела у православној историји бити потребне све три школе молитве.

Доц. др Олег Солдат за портал "Живот Цркве"
Филозофски факултет, Универзитет у Бањој Луци

_{Насловна фото: насловна страна корица трећег издања "Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу" 1884. године, фрагмент изворне: wikimedia.org}