Дана 17. марта 2026. године упокојио се католикос-патријарх целе Грузије Илија II. На друштвеним мрежама постоје многобројни снимци на којима се види како се грузијски народ опрашта од свог патријарха. Грузијци сатима чекају у реду у тишини пуној страхопоштовања. Једна од Грузијки сведочи: „Знате, запањила ме је звонка тишина људи у реду. Онај ко је био у Грузији и ко познаје Грузијце, сигурно ће схватити о чему говорим,“ алудирајући на жив темперамент народа увек спремног на шалу и смех. Такође, на интернету има снимака где се чује глас патријарха у позним годинама који понавља само: „Сакартвело, миквархар,“ („საქართველო, მიყვარხარ“) – „Грузијо, волим те.“ А има и снимака на којима се види како најстарији архијереј Грузијске Цркве, митрополит ткибулски и терџолски Георгије (Шаламберизде) говори: „Патријарко, гвиквархарт,“ („პატრიარქო, გვიყვარხართ“) – „Патријарше, волимо те.“

Патријарх Илија II је отац грузијског народа у многим аспектима. Он је извршио хиротонију свих садашњих епископа ГПЦ и кумовао је на крштењу преко 51.000 грузијске деце. Ево шта је о томе рекао митрополит Андреј (Гавазава) у интервјуу од 25.12.2021. године:

„Његова светост патријарх Илија је отац грузијског народа. Он ужива највећи углед у нашој земљи. Овај углед се гради на вери у Бога и на врлинама. Њетова светост патријарх је увек истицао да је власт Цркве – небеска, а не земаљска власт, да Црква покушава да учини да људи виде лепоту Божју, да осете милост Творца према људима и да пожеле да опште с Богом. Њен главни задатак се не састоји у томе да сакупља земаљска богатства, па чак ни не у томе да гради многобројне храмове и манастире, већ у томе да обнавља људске душе.“

Светитељ Јован Златоусти на више места каже: „Свакоме ће судити они који су у истом звању засјали врлином.“ Ко су људи који су у истом звању као патријарх Илија II засјали истом врлином у Грузији?

Хронолошки први је патријарх Мелхиседек I (око 1033. год.) чији се спомен слави 1. октобра. Потицао је из угледне породице. Одгајио га је грузијски цар Баграт III. После смрти католикоса-патријарха Симеона III, 1010. године постао је поглавар Грузијске Православне Цркве. Имао је велики утицај на грузијском двору за време царева Баграта III, Георгија I и Баграта IV, а истовремено је био близак са византијским двором и одржавао је везе с византијским царевима. Једном приликом док се налазио у Цариграду у саставу делегације на чијем челу је била царица Маријам, замолио је императора за обнову саборне цркве Светицховели у Мцхети. Тако је храм реконструисан и његов изглед се није мењао до данас. У „Мелхиседековом завештању“, у којем првосветитељ описуј свој труд, он набраја прилоге дате мцхетској цркви: златне, сребрне иконе, богослужбене предмете, рукописе (између осталог, Житије Андреја Јуродивог које је католикосу поклонио стриц), „манастире и села“. На молбу католикоса-патријарха цар Баграт је сва села која су припадала Светицховелију ослободио данка, о чему је написана и повеља.

У његово време се православље учврстило и у кавкаским планинама. О томе свдеоче храмови с грузијском епиграфиком у Датуни (Дагестан) и Тхаба-Ерди (Ингушетија). Познат је натпис из цркве у Тхаба Ерди: „Господе, узвеличај патријарха целог Истока Мелхиседека, амин.“

_{Фото: икона светог патријарха Мелхиседека I, извор: drevo-info.ru}

Затим, Николај VIII (Багратион) (+1591) – католикос-патријарх на којег се спомен слави 18. фебруара. Био је син кахетинског цара Левана I. Млади царевић је изабрао пут монашког живота. У летопису „Живот Карталиније“ („Картлих цховреба) наводи се да је светитељ Николај на патријарашки престо ступио 28. фебруара 1584. године. Свети Николај се угледао на Христа у пастирском самопрегору и вертости, карактеристичној за царску породицу, бринуо за очување светщсти и јачање Цркве. Активно је учествовао у политичком животу земље, био је истински пастир свог народа. Бринуо се за то да међу земљама исте вере влада хришћанска љубав. Позтато је да се дописивао с руским патријархом Јовом и да му је послао коња на поклон. Свети католикос Николај је Метехском Богородичном храму поклонио Јеванђеље из 1049. године у богатом окову.

Епископ Тимотеј (Габашвили) говорући о светогорском Иверском манастиру у свом делу „Мимосвлани“ („Путовања“) истиче да се светитељ упокојио у трпезарији манастира коју је изградио Ашотан Мухран-Батони. У другој трпезарији епископ Тимотеј је видео икону светог католикоса Николаја, који се упокојио 1591. године.

_{Фото: потпис светог патријарха Николаја VIII, извор: wikipedia.org}

Још један патријарх чије свете мошти почивају у Тбилисију је Евдемон I (Дијасамидзе) који је потицао из угледног кнежевског рода. Познато је да је пре него што ће постати патријарх 1632. године служио као архиепископ Бодбеа 1617-1619. године. Постављање Евдемона за патријарха подударило се с великим потресима на грузијској земљи. У источној Грузији – Карталинији и Кахетији цар Тејмураз I је водио десетогодишњу борбу против хегемоније Ирана, док је територија западнe Грузије била политички и црквено одвојена од истока. Евдемон је био рођак и савезник Тејмураза којег је 1633. године свргао грузијски кнез-муслиман Ростом прогласивши себе за цара и добивши за то потврду од иранског шаха.

После ступања Ростома на престо Карталиније и његовог брака с Маријам Дадијани, побожном хришћанском принцезом из Мегрелије, Евдем је у њој нашао утицајну заштитницу хришћанске Цркве, али је наставио да говори против Ростома оптужујући га за насађивање иранских и муслиманских обичаја у Грузији. Евдемон се 1642. године придружио дворанима – Завалу, арагвском кнезу, Нотару Цицишвилију и Георгију Гочашвилију у завери која је имала за циљ убиство Ростома и повратак Тејмураза на карталински престо. Завера је откривена и учесници су се или разбежали или их је ухватила војска која је била верна Ростому. Тејмуразова храброст је испарила и он се, без обзира на Евдмонове наговоре заједно с војском повукао у Кахетију.

Ростом је наредио да се католикос ухапси и заточи у Тбилиску цитаделу где је угушен. Његово тело је бачено с куле. Група хришћана га је узела и сахранила у северозападном углу цркве Анчисхати у Тбилисију.

_{Фото: икона светог патријарха Евдемона I, извор: wikipedia.org}

Први католикос-патријарх целе Грузије после васпостављања аутокефалности Грузијске Цркве био је свештеномученик Кирион II (Садзаглишвили).

Рођен је 10/22. новембра 1855. године у селу Никози у Горијском срезу у свештеничкој породици. Његови преци су дали велики допринос ширењу православља међу брдским народима. Потоњи патријарх се од детињства одликовао ватреном љубављу према храму Божјем и богослужењима, те је 1862. године уписао Горијску богословску школу. Тбилиску богословску школу је завршио 1876. године, а Кијевску духовну академију 1880. године.

Још у студентским данима испољио је велико занимање за богословска и црквено-историјска питања, посебно за судбину Цркве родне Грузије. Радио је као помоћник инспектора Одеске богословије где је заслужио одану љубав ђака, клира и мирјана.

После погибије жене и двоје деце 2. новембра је замонашен и 6. новембра је постављен за старешину Квабтахевског Успењског манастира и унапређен у чин игумана. Захваљујући његовом труду отворено је 19 парохијских школа с библиотекама. У овом периоду се бави истраживачким радом, превођењем духовне литературе и пише многобројне научне радове о историји Цркве и књижевност у многим руским и грузијским новинама и часописима. Међу његовим значајнијим радовима су „Културна улога Иверије у историји Русије“, „Света равоапостолна Нина, просветитељка Грузије“, „Свети цар Миријан Хосројан, први хришћански венценосац Грузије“, „Превођење свештено-богослужбених књига на грузијски језик и његов значај за Грузијску Цркву“, „Опис Метехског Четворојеванђеља“, „Деветнаестовековна борба православне Грузије с исламом“ итд.

У чин архимандрита је унапређен 1898. године, а епископ је постао 1900. године. Након тога је за време дебата о будућности Грузијске Цркве био ватрени поборник обнове аутокефалности. Грузијска Црква је аутокефалност од Антихијске Цркве добила 457. године и она је била укинута у Руском царству 1811. године. Кад се крајем 19. века у Русији појавило питање обнове патријараштва у РПЦ, у грузијском друштву се појавила нада да ће се промене дотаћи и Грузијског егзархата.

Владика Кирион је од 1907. године служио у Ковну као викарни епископ Литванске епархије. Нешто касније, 1908. године у Тбилисију је убијен архиепископ Никон (Софијски) због чега је одлучено да сви грузијски епископи буду разрешени дужности. Епископ Кирион је оптужен за то да је учествовао у убиству, лишен је звања епископа и прогнан у Курјашки манастир у Харковској епархији, касније у манастир Светог Владимира у близини Севастопоља, а после тога у Санаксарски манастир у Тамбовској епархији. Где год да се налазио потоњи свештеномучеик се бавио науком и дописивао са истакнутим научницима. Суд га је ослободио свих оптужби 1910. године, али му није било дозвољено да се врати у завичај.

У јануару 1915. године му је враћен чин и постављен је за епископа полоцког и витебског.

Дана 12. марта 1917. године у мцхетској патрирашијског цркви Свтицховели одржан је сабор клира целе Грузије и проглашена је обнова аутокеалности ГПЦ. У септембру исте године на сабору ГПЦ у Тбилисију епископ Кирион је изабран за патријарха Грузије. Интронизација је обављена 1. октобра у Мцхети уз присутво огромног броја људи и свеопште славље.

„Вољена домовино, уделе Мајке Божје, очишћена унутрашњим страдањем,“ – рекао је патријарх Кирион на интронизацији, „у теби одњивен, од тебе одвојен, за тобом сам плакао, а данас ћу наћи мир у теби, не као незасито дете, већ као сатајник твој и савест Цркве твоје.“ 

Чинило се да су све недаће остале у прошлости, али је по завршетку интронизације, док се католикос-патријарх Кирион II с клиром упутио према излазу непознат човек прогурао кроз гомилу пруживши му цедуљицу на којој је написано да га на излазу из храма чека убица. Патријарх се није уплашио и наставио је да иде. Кад је до излаза остало свега неколико корака човек који је раније био познат као разбојник, Караман Кикнавалидзе је заштитио патријарха телом и повикао: „Дајте ми руку, Ваша Светости! Да видимо ко ће се усудити да пуца у вас!“ Тако је осујећен први атентат, али је већ три месеца касније извршен други, при чему је остао жив, такође по милости Божјој.

Свети синод Руске Православне Цркве, а затим и друге помесне Цркве нису признале одлуку Сабора. Њена аутокефалност је призната тек 1990. године за време католикоса-патријарха Илија II.

Патријарх Кирион је убијен 27. јуна 1918. године у својој келији у резиденцији у Марткопском манастиру. Поред њега се на поду налазио револвер и шириле су се гласине да се патријарх убио. После извесног времена убијени су и његови саборци, монах Миријан и кутаиски епископ Антоније (Георгадзе). Околности његове смрти су још увек неразјашњене.

_{Фото: Још један велики патриота Грузије био је патријарх Амвросије (Хелаја), извор: wikipedia.org}

Свети Амвросије Исповедник (у свету Висарион Хелаја) рођен је 1861. године. Основно образовање стекао је у богословској школи у Самегрелу, а 1885. године је завршио Тбилиску богословију. Исте године је рукоположен за свештеника. Осам година је отац Висарион служио у Сухумију, истовремено предајући грузијски језик у школама и управљајући делатношћу разних филантропских друштава. Хиљаду осамсто деведесет и шесте остао је удовац и годину дана касније се уписао на Казански богословски факултет.

Отац Висарион је на студијама активно учествовао у књижевном и културном животу града и будно је пратио рад грузијског национално-ослободилачког покрета. Историју Грузије је проучавао на основу оригиналних извора и написао је неколико историјских есеја који су се базирали на његовим истраживањима.

Његов рад под називом „Борба између хришћанства и ислама у Грузији“ изазвао је велико интересовање и оцу Висариону је било предложено да на основу ње напише дисертацију.

Отац Висарион је 1901. године завршио студије и исте године је примио монашки постриг с именом Амвросије и вратио се у Грузију. Активно се залагао за то да се Грузијском егзархату врати статус аутокефалности. Због тога је 1905. године премештен за Русију.

По повратку у Грузију отац Амвросије је унапређен у чин архимандрита и постављен је за старешину манастира Челиши који је неко време био један од центара духовног образовања у Грузији, али је постепено његова слава почела да јењава, а школа је била на ивици да се затвори. По благослову имеретинског епископа Леонида (потоњег патријарха) отац Амвросије је у богословској школи окупио даровите ученике и почео је да их учи појању и читању.

Архимандрит Амвросије је уложио много снаге и енергије у прикупљање и рестаурацију старих рукописа манастира Челиши. Једном је ходајући по порти приметио како његови кораци одзвањају сведочећи о томе да је испод нешто празно. Почео је да копа на том месту и пронашао је древни рукопис светог Јеванђеља. Тако је пронађена позната грузијска светиња – Челишко Јеванђеље – рукопис из IX-Х века. 

Убрзо је отац Амвросије постао члан Тбилиског Синодског савета и постављен је за игумана тбилиског манастира Преображења Христовог. Међутим, 1908. године је оптужен за учествовање у убиству егзарха Никона и забрањено му је да служи. Донета је пресуда да се прогна у рјазански манастир Свете Тројице где се преко годину дана налазио под строгим надзором. Отац Амвросије је 1910. године ослобођен оптужнице и дозвољено му је да служи.

У Грузију се вратио 1917. године и наставио је да се залаже за то да Грузијска Православна Црква поново стекне аутокефалност која је објављена неколико месеци касније. Отац Амвросије је био рукоположен за чкондидског митрополита, а касније је премештен на Цхум-абхаску катедру. Године 1921. митрополит Амвросије је изабран за католикоса-патријарха целе Грузије.

Убрзо после тога совјетска влада је започела прогоне против Цркве. Уништено је преко 1.200 цркава, које су претворене у објекте световне намене или су срушене. Мноштво клирика је ухапшено и прогнано, а многи су касније и стрељани.
Католикос-патријарх Амвросије, врховни пастир и духовни отац нације 22. фебруара 1922. године упутио је меморандум учесницима Конференције у Ђенови којим је бранио права Грузијске Цркве и грузијског народа. Свака реч његове посланице била је прожета бригом за судбину, не само његове отаџбине, већ и целог човечанства. Изражавао је мисли о томе да нација и влада, уколико се одвоје од хришћанских вредности, немају будућност.

Овакав меморандум је у време бољшевичког режима био без преседана. Свети Амвросије је ухапшен. Без обзира на све наставио је да критикује власти због тога што дозвољавају крађу светиња, неправде и злочине.

На једном од испитивања светитељ је одговорио: „Исповедање вере је духовна потреба сваке нације, а прогони само појачавају ову потребу. Кад је прогањана вера постаје дубља, јача и шири се с новом снагом. Грузија није изузетак од овог универзалног закона.“

Својим мучитељима је рекао: „Моја душа припада Богу, моје срце припада домовини, а с мојим телом можете да радите шта год хоћете.“ Суд је католикоса-патријарха Амвросија осудио на 7 година, 9 месеци и 28 дана робије.

Крајем 1924. године свети Амвросије и други чланови Синодског савета били су амнестирани, али се боравак у затвору одразио на његово здравље. Грузијска паства је 1927. године изгубила свог верног пастира.

Житије католикоса-патријарха целе Грузије Амвросија (Хелаје) 1995. године је размотрено на проширеној седници Светог синода ГПЦ. Због истакнутог рада на добробит Цркве и грузијске нације канонозиван је као свети Амвросије Исповедник и спомен на њега се слави 16/29. марта.

_{Фото: свети патријарх Амвросије, извор: wikipedia.org}

Свети патријарси Мелхиседек I, Евдем, Кирион II и Амвросије су, заједно са преко 50 других светаца канонизовани за време патријарха Илије II, као што су: Григорије (Перадзе), свештеномучеик који је убијен у Аушвицу, о. Петар (Капанадзе), који је пострадао у годинама репресија, свети старац Гаврило (Ургебадзе), великомученица царица Кетеван која је пострадала за веру у Персији, Шио Мгвимски, древни подвижник у монашком чину, бетанијски старци – архимандрит Јован (Мејсурадзе) и архимандрит Георгије, свети праведни Илија (Чавчавадзе) и многи други.

Преподобни Серафим Саровски је за цара Николаја II предсказивао: „Прославићу оног цара који мне буде прославио.“ Вероватно је цео сабор грузијских светитеља дочекао великог сина свог народа, патријарха Илију II који је дочекао дубоку старац и много се потрудио зарад свог народ губећи понекад снагу под теретом патријарашког крста.

У интервјуу већ поменугот владике Андреја на питање новинара: „Сви Грузијци знају песму коју је написао патријарх Илија: ‘Уморан сам, уморан. Дођи к мени, Господе!“ Да ли знате кад и којим поводом ју је написао?“ владика је одговорио:

„Ову песму је написао док је служио у Батумију. Свјатејши је говорио да је то био тежак период у његовом животу. Не знам којим конкретно поводом је написана. Знам само речи патријарха: ‘Када се уморите, кад осетите тескобу и безизлазност, отпевајте ову песму и Господ ће вам помоћи.’“

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: Народ Божији на сахрани грузијског патријарха Илије, извор: facebook.com