1. Ваше Високопреосвештенство, захваљујемо Вам што сте пристали да дате интервју за наш портал. Пре монашког живота и архипастирске службе завршили сте медицински факултет, а у Вашој биографији се помиње да је огроман утицај на Вас извршила књига о животу светитеља Луке Кримског — лекара, исповедника и архијереја. Шта Вас је у личности светитеља Луке најдубље дотакло и да ли је управо његов пример утицао на Ваш духовни пут?

- Заиста, прву књигу на верску тему коју сам прочитао дао ми је мој духовник — схиархиепископ Алипије (Погребњак). То је била књига о светитељу Луки, која није била штампана у штампарији, већ као самиздат: трудом побожних људи текст је куцан на писаћој машини, а затим су се листови копирали и делили међу народом.

Сам светитељ Лука (Војно-Јасенецки) је, без сумње, вишестрана личност. Био је архиепископ, професор хирургије и добитник Стаљинове награде. А то је јединствено чак и за хришћанску историју која је богата подвизима. Код њега не фасцинира само обим достигнућа, већ невероватна, готово немогућа синтеза особина.

Посебно бих издвојио неколико испреплетаних аспеката.

Први - верност и чврстина на изабраном путу, упркос историјском вихору. Замислите човека који прима свештенички чин 1921. године - у самом јеку најсуровијих прогона Цркве, када је свештенство било практично синоним за смртну пресуду. Он то чини будући већ познати лекар, научник, отац четворо деце, који је недавно изгубио супругу. Та спремност да свесно жртвује земаљско благостање, каријеру и безбедност ради онога што сматра истином, потреса до дубине душе.

Други - бескомпромисност у вери. Иако је био научник светског гласа, никада није скидао крст (панагију). Захваљујући његовој књизи „Огледи из гнојне хирургије”, која је основни уџбеник за многе генерације лекара, и дан-данас се спасавају животи. На пример, пре почетка сваке операције се молио, цртао крст јодом на телу пацијента и тек онда узимао скалпел. Предавања студентима и лекарима држао је у мантији и са панагијом на грудима, а принципијелно није улазио у операциону салу ако би из ње уклонили икону. Доказао је целом свету да између истинске науке и дубоке вере нема контрадикције - оне могу хармонично коегзистирати у једном великом срцу.

Трећи - пример неограниченог милосрђа. За њега није постојала идеологија када је била у питању људска бол. Налазећи се у најсуровијим, нељудским прогонствима у Сибиру (укупно је провео у затворима и прогонствима 11 година), наставио је бесплатно да оперише, не делећи људе на „своје” и „туђе”. Код њега, прогнаног „непријатеља народа”, стварали су се огромни редови не само локалних сељака, већ и партијског руководства. Лечио их је у полуразрушеним колибама, користећи обичне ножеве и браварска клешта као инструменте. Током рата руководио је евакуационом болницом, спасавајући тешко рањене совјетске војнике од сигурне смрти. Оперисао је данима, а ако би болничарка заборавила да му остави храну, могао је да оперише гладан по неколико дана. Када му је 1946. године уручена Стаљинова награда првог степена за научне радове, готово цео износ (200 хиљада рубаља) уплатио је као помоћ сиротиштима и деци страдалој у рату, оставивши себи само минимум за скроман живот.

А шта тек рећи о чувеном телеграму светитеља Луке упућеном председнику Президијума Врховног совјета СССР-а М. И. Калињину на почетку Великог отаџбинског рата - то је један од најснажнијих докумената тог доба. У њему је написао: „Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасенецки, издржавам прогонство у насељу Бољшаја Мурта у Краснојарском крају. Као специјалиста за гнојну хирургију, могу пружити помоћ војницима у условима фронта или позадине, тамо где ми буде поверено. Молим да се моје прогонство прекине и да будем упућен у болницу. По завршетку рата спреман сам да се вратим у прогонство.”

Пример патриотизма светитеља Луке није имао никакве везе са државном идеологијом, већ је био укорењен у хришћанској љубави према ближњем. Налазећи се у понижавајућем прогонству, прогоњен од совјетске власти, није гајио огорченост, већ је у тренутку смртне опасности за Отаџбину понудио свој генијални хируршки таленат за спасавање рањених војника, смирено додајући да је спреман да се врати у прогонство.

И, наравно, ту је његов несаломиви дух и поштење пред Богом и људима. Подвргавали су га испитивањима „на траци” (када човеку не дају да спава по 13 дана и стално га испитују), тукли су га, слали иза Поларног круга. Али није потписао ниједну лажну пријаву, није се одрекао Христа и није постао озлојеђен на људе. Притом је отворено говорио: „Заволео сам страдање, које тако чудесно очишћује душу.” А у извештајима НКВД-КГБ-а називали су га „тврдоглави старац”.
Светитељ Лука није био „апстрактни” светац са старе иконе. Он је наш савременик, као и свети Николај Жички, који је живео у 20. веку и прошао кроз бирократске, политичке и животне кошмаре са којима су се суочавали милиони људи. И усред те таме остао је беспрекоран лекар, патриота, верни пастир и човек невероватне унутрашње слободе. Лечио је тела људи земаљском хирургијом, а њихове душе - примером свог живота.

Наравно, пример такве Личности је утицао и наставља да утиче на мој духовни пут, па тако и ја проверавам многе своје поступке упоређујући их са његовим у одређеним ситуацијама. Када сам предавао на медицинском универзитету, једно цело предавање сам посвећивао светитељу Луки. Чак сам и неке наредбе за епархију фактички преписао из наредби које је издавао сам светитељ Лука.

2. Ваше Високопреосвештенство, као човек који је прошао пут медицинске науке, а затим свештеничке и епископске службе, имали сте прилику да упознате човека и као лекар и као духовник. Да ли Вам је управо то искуство помогло да дубље схватите колико су код савременог човека уско повезана телесна, психичка и духовна стања? Које духовне ране и болести данас најчешће препознајете код људи и зашто савремени човек, упркос технолошком и научном напретку, често постаје све рањивији и духовно несигурнији?

- Сјајан пример таквог поимања човека био је управо светитељ Лука (Војно-Јасенецки). На споју колосалне хируршке праксе и вере, он је написао дело „Дух, душа и тело”, где је утабао пут ка разумевању тројства човека: тела, психе и духа, доказујући да је немогуће исцелити тело ако се игнорише душевно и духовно стање човека. Ослањајући се на огромну медицинску праксу, тврдио је да срце није само пумпа, већ орган вишег сазнања и везе са Богом, а људски мозак - само „пријемник” за манифестације духа. Лечио је људе, јасно схватајући: немогуће је исцелити тело ако је рањена душа и дезоријентисан дух.

Савремена медицина се све више удаљава од представе о човеку као о „скупу органа” и све дубље урања у психосоматику, неуробиологију и биоетику. Лекар свакодневно види оно што је скривено од осталих - како се апстрактна преживљавања претварају у физичке болести, и обрнуто, како снага духа уз Божију помоћ побеђује биолошке прогнозе.
Сваки лекар у пракси зна да иза одређеног болесног стања често стоји непотиснута емоција, дуготрајни стрес или депресија. Он разуме да је лечење само тела, игноришући душевну трауму пацијента, често бесмислено - болест ће се вратити. Лекар види и повратну спрегу: како телесни поремећаји мењају личност човека.

Најдубље искуство које и даље стичем јесте комуникација са лекарима (посебно онколозима, реаниматолозима и хирурзима) и њиховим пацијентима који се налазе на граници живота и смрти. Ту се укључује трећи ниво - духовни (смисаони животно важни оријентири, вера, воља, унутрашња срж). Више пута сам имао прилику да посматрам феномен када два пацијента са потпуно истом дијагнозом и лечењем имају различит исход. Онај ко је изгубио смисао живота и предао се - угаси се тренутно. Онај ко има за шта да живи, ко чува унутрашњи мир и наду, извуче се упркос прогнозама. Духовно стање је способно да мобилише скривене резерве тела, које наука до данас не може у потпуности да објасни. Осим тога, лично сам посматрао како човек, искрено се молећи Богу и учествујући у Светим Тајнама, добија исцељење од болести.

Још док сам студирао на универзитету, стално сам долазио до закључка да човек није само биолошка машина. Да би то било јасније савременом човеку који живи у условима колосалних информативних и емоционалних оптерећења, можемо то представити овако: тело је екран на који се пројектују проблеми психе, која је заузврат мост који повезује биологију са свешћу; а дух, који одређује да ли ће овај сложени механизам моћи да живи и побеђује болести - то је темељ и истовремено канал повезан са извором енергије - Богом.

Сведоци смо тога како научно-технички напредак лечи наше тело, али парадоксално задаје ударце психи и духу. Данас су код савремених људи најчешће приметне три међусобно повезане духовне ране:

• Егзистенцијални вакуум или, једноставније речено, губитак смисла. Напредак је задовољио основне потребе (глад, хладноћу, тежак рад), ослободивши човеку много времена. Али комфор не одговара на питање: „Зашто живим?”. Без вишег смисла и духовног вектора, човек се суочава са празнином коју покушава да пригуши сурогатима - конзумеризмом, каријеризмом или дигиталним зависностима.

  ---

• Дубока егзистенцијална усамљеност при вишку веза. Друштвене мреже стварају илузију комуникације, али лишавају човека истинске духовне блискости и саосећања. Рађа се „болест отуђења” - стање када се човек осећа дубоко усамљеним и несхваћеним међу хиљадама виртуелних „пријатеља”.

  ---

• „Синдром бога” и илузија свеобухватне контроле. Технологије сугеришу савременом човеку да је свемогућ, да све може израчунати и прилагодити себи. Али када се догоди оно што је немогуће контролисати (тешка болест, губитак ближњег, криза), његова крхка ментална конструкција се руши. Човек се показује потпуно неспремним за сусрет са страдањем.

  Узроци овога, према мишљењу многих, леже у информативној буци и одвајању од тишине. Напредак је лишио човека вештине да остане насамо са собом и Богом. Стално бомбардујемо свој мозак туђим животима, вестима и гужвом. У тој непрестаној трци за успехом и комфором атрофира духовни имунитет.

Рекао бих да је савремени човек научио да стерилише свет око себе, али је заборавио како да чисти и штити свој унутрашњи простор. Тело је сито и обучено, психа је преоптерећена стимулансима, а дух - исцрпљен. Управо та диспропорција чини нашег савременика тако рањивим и унутрашње несигурним.

3. У априлу је у Београду основан Међународни савет за заштиту православног канонског поретка. У његов састав требало би да уђу истакнути експерти, богослови и аналитичари, који ће припремати стратешке извештаје, препоруке и документе у циљу неутралисања претњи по православно канонско јединство. Будући да се ова иницијатива, према речима оснивача Савета, заснива на предлогу који сте Ви раније изнели у медијима, постављамо логично питање — од чега, према Вашем мишљењу, зависи успешност и ефикасност рада овог пројекта? На које конкретне проблеме он треба да усмери своју пажњу?

- Оснивање оваквог савета у Београду је озбиљан корак који би требало да помогне у решавању дубоке кризе коју данас проживљава цео православни свет. Према нашем скромном мишљењу, успешност и ефикасност (за нас су ови појмови истоветни) његовог рада неће зависити толико од административног ресурса или аналитичке тежине докумената, колико од дубоких духовних и еклисиолошких принципа.

Ефикасност овог пројекта, колико можемо да проценимо, у великој мери ће одредити следећи фактори:

А) Разумевање духа канона, а не само њиховог слова. 

Православно канонско право није суви правни кодекс, већ „инструмент” за спасење душе и очување црквеног мира. Управо зато речи апостола Павла: „Који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова, него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује” (2. Кор. 3:6) - имају директне везе и са црквеним правом. Канони су неодвојиви од догми и љубави. Ако Савет крене путем чисто правног, формалног приступа, његови документи ће остати само академски текстови. Успех зависи од способности експерата да споје строгост у одбрани истине са пастирским саосећањем и црквеном сврсисходношћу. Задатак Савета није само да осуди прекршај, већ да покаже пут ка исцељењу настале канонске ране.

Б) Слобода од геополитичке конјунктуре

Канонски поредак се подрива онда када црквена питања постану таоци политичких интереса држава (небитно да ли је реч о притиску глобалних центара моћи или локалним националним интересима). Зато, да би документи Савета имали стварни ауторитет у целој пуноћи Православља, они морају бити беспрекорно непристрасни. Савет се мора руководити искључиво добром Цркве Христове, а не политичком агендом. Христоцентричност, а не геополитика, главни је залог поверења у експерте.

В) Састав

У састав Савета морају ући представници различитих Помесних Цркава, способни да чују једни друге и говоре језиком свеправославног консензуса. Управо ће то дати огромну тежину одлукама Савета, јер, по речима Писма, „где је много саветника, тамо је успех” (Приче 15:22). Истинска црквена одлука се рађа онда када се може рећи: „Него да будемо истинити у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава - Христос. Из кога све тијело... по дјеловању у мјери свакога појединог дијела, чини узрастање тијела” (Еф. 4:15–16). Снага докумената зависиће од тога колико изражавају саборни разум Цркве.

Г) Интелектуално поштење и дубина анализе

Савремени изазови канонском поретку су сложени. То нису само класични расколи из прошлости, то су нове богословске концепције које покушавају да прекроје еклисиологију (на пример, нове теорије о првенству части и власти у Православљу; или теорија да су све религије стазе које воде ка Једном Богу). Свети апостол Павле нам је заповедио да се „старамо чувати јединство Духа свезом мира” (Еф. 4:3). Канонски поредак није циљ сам по себи, већ само оквир који држи ту свезу мира. Ту Савет нема право да се ограничи на пароле. Извештаји и препоруке морају бити беспрекорни са становишта патрологије (учења Отаца Цркве), историје и канонског права. Потребна је дубока, поштена, аргументована, а истовремено мирна деконструкција лажних богословских тврдњи. У Књизи правила и делима Црквених Отаца канонски поредак се увек посматра као услов за очување јединства Духа свезом мира. Успех Савета зависиће од тога да ли ће његов рад постати израз љубави према Цркви. Ако у основи докумената буду молитва, бол због подељеног Православља и искрена жеља да се залутали врате у канонске оквире - Господ ће благословити те трудове и они ће постати ефикасан путоказ за Помесне Цркве. Ту бисмо желели да предложимо наше скромно искуство - заједничку молитву, на пример по договору, свих чланова Савета у исто, за све згодно време.

Не претендујући на коначну истину, сматрамо да би пажња Савета требало да буде усмерена на оне „болне тачке” где канонски прекршаји прелазе у системско искривљавање православне еклисиологије, о чему се већ много говори, али још увек нема решења.

Са богословске тачке гледишта, чини се очигледним да се треба фокусирати на следеће кључне чворове савремених претњи:

• Деконструкција концепције „првенства власти”, проблем „источног папизма”

Ово је главни богословски изазов 21. века. Реч је о покушајима Цариградске патријаршије да себи обезбеди ексклузивна права која су несвојствена православном схватању саборности. У Васељенској Цркви нема и не може бити земаљског поглавара који замењује Христа. Претензија на судску и административну надмоћ и непогрешивост једног престола у Православљу - то је директан пад у папизам, што разара саборну природу Цркве.

• Одбрана еклисиологије од „релативистичког екуменизма”

Екуменизам је преподобни Јустин (Поповић) називао практичним изразом свејереси, јер он брише границе између Истине (Христа) и заблуде, претварајући Цркву у „религиозни супермаркет”. Већ се појавио низ докумената и наступа у којима се бришу догматске разлике ради секуларне агенде или политичког „хришћанског јединства”. То од нас захтева супротстављање покушајима да се Православље претвори у део глобалног хуманистичког пројекта, где се догме жртвују „политичкој коректности” и земаљским компромисима.

• Границе и поредак давања аутокефалности

Криза у Украјини и другим регионима разоткрила је одсуство утврђеног свеправославног консензуса о механизму проглашења независности Помесних Цркава. До данас нису решена питања: ко, како и под којим условима има право да дарује аутокефалност. Принципијелни фокус је на тези да је аутокефалност могућа само уз сагласност Мајке Цркве и консензус свих Помесних Цркава, а не по једностраној одлуци било које једне катедре или самог претендента.

• Проблем „канонског отимања” (рејдерства) и упадања на туђе територије

Најгрубље кршење древних канона (посебно 2. правила II Васељенског сабора) јесте самовољно укидање туђих јурисдикција и оснивање својих структура на територијама других Помесних Цркава. Очигледан пример у Украјини је „исцељење” расколника без њиховог покајања и законитог рукоположења (прихватање у постојећим чиновима лица која немају апостолско прејемство).

• Однос црквених канона и државног суверенитета

Овде нам се чине очигледне две подтачке. Прво, Помесне Цркве се данас суочавају са колосалним притиском световних власти које покушавају да искористе верски фактор за геополитичку поделу. Неопходна је канонска заштита Цркве од принудне промене њеног статуса, имена или структуре под притиском политичара. И одатле произилази заштита прогоњених заједница од секуларног тоталитаризма. Међународна критика покушаја државе да потчини себи Цркву или да искористи расколе у политичке сврхе, видећи у томе замену Небеског Царства земаљским. Савремена криза у Украјини, где је канонска Црква изложена прогонима - класичан је пример тога како политички хуманизам покушава да реформатира Богочовечански организам. Са позиције оца Јустина (Поповића), подршка државног апарата неканонским структурама јесте манифестација оног истог „човекобожачког” духа који покушава да администрира благодат Светог Духа помоћу полицијских палица и политичких декрета.

• Екстериторијалност и феномен „дијаспоре”

Питање о томе ко треба духовно да брине о милионима православних хришћана који живе у Западној Европи, Америци и Азији, где историјски није било Помесних Цркава. Не постоји јасно оповргавање теорије према којој се сва православна дијаспора у свету наводно аутоматски потчињава искључиво Цариграду.

• Рецепција канонских одлука у дигиталној ери

У условима информативног рата, све канонске забране, анатеме или одлуке Синода тренутно се обезвређују у медијском простору. У овом тренутку нам нису познати стандарди „канонске хигијене” и комуникације, као ни то како сложене богословске и правне одлуке пренети пастви разумљивим језиком, како би се верници заштитили од манипулација које сеју сумње и подривају ауторитет свештене јерархије.

4. Као што је познато, васељенско Православље је успело заједнички да реши проблем бугарског раскола. Тада је саборност успела да победи амбиције једног конкретног црквеног центра. То је, заузврат, довело до канонског решења сложеног питања у корист БПЦ. Зашто се данас ситуација одвија другачије и Поглавари не могу да реше украјински проблем по узору на бугарски?

- То је веома дубоко и прецизно историјско питање. Заиста, превазилажење бугарског раскола (посебно на Свеправославном сабору у Софији 1998. године) често се наводи као пример тријумфа саборног разума Цркве, када су ради исцељења ране на телу Цркве Патријарси и представници свих аутокефалних Цркава сели за исти сто.

Зашто данас „бугарски сценарио” не успева да се примени на украјинску црквену кризу, и зашто Поглавари не могу да реше овај проблем? Говорећи директно и отворено, као међу људима који дубоко разумеју црквену историју, тренутна ситуација се принципијелно разликује у неколико кључних параметара. Притом је оцена личне улоге патријарха Вартоломеја у украјинском питању једно од најдискутабилнијих питања у савременој историји Цркве. Јер, у зависности од еклисиолошке позиције, односно виђења природе црквене власти, његови поступци се оцењују принципијелно другачије.

Покушаћемо да одбацимо чисто емотивне и политичке моменте и да погледамо ситуацију са становишта канонског права и црквене дипломатије. Може се приметити да се разлози немогућности понављања бугарског преседана и лична одговорност Васељенског патријарха виде у неколико међусобно повезаних равни.

Прво, сагледајмо позицију Цариграда тада и сада. Године 1998. на челу бугарског раскола налазио се такозвани „алтернативни Синод” „патријарха” Пимена. Свеправославни сабор у Софији сазван је на иницијативу законитог бугарског патријарха Максима, али је главну улогу у његовом одржавању имао Васељенски патријарх Вартоломеј, који је деловао као модератор саборног процеса и арбитар. Поглавар Цариградске цркве, упркос првобитним оштрим предлозима (који су ишли чак до захтева за оставком патријарха Максима), на крају се потчинио заједничком саборном мишљењу већине Цркава. Расколници су примљени назад кроз покајање и у постојећем чину (уз признавање њихових хиротонија), али у окриље већ постојеће и од свих признате Бугарске православне цркве. У Софији је патријарх Вартоломеј деловао као мудри светитељ, спреман да слуша друге ради мира.

У украјинском питању, међутим, Цариградска патријаршија је престала да буде неутрални посредник, а сам патријарх Вартоломеј је иступио као апсолутни монарх, уверен у своју искључиву исправност, намећући доктрину „Првог без једнаких” (Primus sine paribus). Главни прекор који му упућује већина Помесних Цркава (чак и оне које са њим одржавају општење) јесте одступање од традиционалне саборности ка такозваном „источном папизму”. Тако је патријарх Вартоломеј фактички монополизовао права на давање аутокефалности. Уочи Критског сабора 2016. године дуго се припремао документ о поретку давања аутокефалности. Постигнута је сагласност да је за проглашење нове независне Цркве потребан консензус свих Помесних Цркава. Међутим, патријарх Вартоломеј је у овом споразуму видео угрожавање ексклузивног прерогатива Цариграда, те је, намећући га, 2018. године једнострано издао Томос о аутокефалности „ПЦУ”, поништивши акте из 17. века. Будући да је Фанар сам извршио чин који друге Цркве сматрају прекорачењем овлашћења, постао је директна страна у сукобу, јер је игнорисао мишљење Поглавара других Помесних Цркава (између осталих Антиохијске, Албанске, Јерусалимске, Пољске), који су фактички молили Фанар да сазове Свеправославни сабор или Синаксис ради заједничког решења. Патријарх Вартоломеј је ове предлоге одбацио, изјавивши да се сабор поводом украјинског питања неће сазивати, јер је одлука већ донета и не подлеже расправи.

Не мање важан је и геополитички фактор. Црквене кризе су увек испреплетане са политиком, али размери притисака у ова два случаја су неупоредиви. У Бугарској је раскол почетком 1990-их био изазван унутрашњом бугарском политиком (демократска влада СДС-а подржавала је „алтернативце” против „комунистичког” патријарха Максима).

До 1998. године напетост унутар земље је спласнула, држава се уморила од верског рата, а за светске геополитичке играче тај раскол није имао стратешки значај. Цркви су дали да на миру сама реши проблем.

Украјинско црквено питање нашло се у епицентру глобалног геополитичког расцепа између Русије и Запада. У процес су директно и отворено били укључени највиши ешалони власти Украјине, дипломате САД-а и државне структуре Руске Федерације. А, као што је познато, у условима оштрог цивилизацијског сукоба улози се подижу толико високо да сваки црквени компромис бива блокиран политичким интересима и стране га доживљавају као капитулацију.

Пређимо сада на питање канонског легитимитета, „чистоте хиротонија” и скидања анатема. То је најсложенији богословски чвор који суштински разликује ове ситуације и представља основу канонске одговорности патријарха Вартоломеја за једнострано скидање казни које је изрекла друга Црква.

Учесници бугарског раскола (митрополит Пимен и др.) првобитно су били законити, канонски рукоположени епископи БПЦ, који су отишли у раскол из административно-политичких разлога. Њихов канонски статус као епископа пре раскола нико није оспоравао. Сабор у Софији је према њима применио принцип икономије и прихватио их у постојећем чину.

У Украјини је ситуација другачија. Лидера бивше „УПЦ КП” Филарета Денисенка анатемисао је Сабор РПЦ 1997. године. Ову одлуку су тада званично писмено признале све Помесне Цркве, укључујући и самог патријарха Вартоломеја (који је то потврдио патријарху Алексију II). Друга грана, „УАПЦ”, вукла је прејемство од лица чије епископско достојанство уопште није било признато. Фанар је 2018. године променио позицију, позивајући се на своје историјско право да прима апелације из целог света.

Проблем није у самој чињеници прихватања кроз икономију, јер Црква познаје примере милосрђа. Проблем је у томе што са стране расколника није уследило покајање, а структуре које нису имале канонско прејемство признате су „у постојећем чину” потезом пера. За многе Помесне Цркве то је постало кршење фундаменталног канонског права које је довело у питање ауторитет тајне свештенства.

Такође треба говорити о грешци у црквеној дипломатији. Лична кривица патријарха Вартоломеја лежи и у томе што је ишао главом кроз зид, игноришући потребу за консензусом. Доносећи одлуку о Украјини, он и његови саветници ослањали су се на прогнозе које се на крају нису обистиниле. Наиме, на Фанару су били уверени да ће након издавања Томоса већина епископата, свештенства и верника УПЦ добровољно прећи у нову структуру. То се није догодило. Такође се очекивало да ће ауторитет Цариграда натерати остале Цркве да брзо признају „ПЦУ”. У стварности, годинама касније, „ПЦУ” су признале само 4 Цркве од 15 (Цариградска, Александријска, Грчка и Кипарска), при чему је унутар самих Цркава које су признале „ПЦУ” (на Кипру и у Грчкој) то изазвало озбиљне поделе међу епископатом.

Ради правичности треба поменути и логику самог Фанара, према којој патријарх Вартоломеј није „крив за раскол”, већ је „био приморан да спасава ситуацију”. Присталице Цариграда тврде да су милиони украјинских верника годинама наводно били ван општења са светским Православљем због тврдог става Москве, која није желела да дâ стварну аутокефалност. Патријарх Вартоломеј је „преузео на себе историјску храброст да их врати у окриље Цркве”.

Ипак, постоји разлог личне природе о којем су ми говорили архијереји из других Помесних Цркава, укључујући и оне које су признале „ПЦУ”. Патријарх Вартоломеј дубоко је увређен поступком патријарха Кирила, који је у последњем тренутку одбио да дође на Критски сабор 2016. године, „осујетивши вишегодишње напоре да се демонстрира православно јединство”. У очима Цариграда, поступци у Украјини су наводно одговор на „хегемонију” и „геополитичке амбиције” Московске патријаршије. Уосталом, 2008. године сам и сам био сведок тога како су Блажењејшем митрополиту Владимиру долазили емисари у еполетама од Јушченка. Они су предлагали прелазак под јурисдикцију Фанара. Како ми је касније причао сам Блажењејши, изасланици су тврдили да је са Цариградом већ све решено и да су тамо спремни да прихвате УПЦ. Штавише, према речима Блажењејшег Владимира, Фанар је планирао да зада ударац РПЦ - да уједини УПЦ и „Кијевску патријаршију” у јединствену митрополију, чије су руковођење понудили управо њему.

Међутим, митрополит Владимир је одговорио категоричним одбијањем. Тада су се исти емисари заједно са представницима Фанара обратили Денисенку, предложивши му да се његова структура призна као митрополија Цариградске патријаршије. Али амбиције Денисенка и његово одбијање да постане обичан јерарх у туђој цркви осујетили су и тај сценарио, одложивши раскол православног јединства.

Зашто је саборност данас парализована? Чини нам се да су 1998. године у Софији све стране - и Помесне Цркве, и Цариград, и Софија - желеле исти резултат (јединство Бугарске Цркве) и биле спремне да ради тога уступе пред својим амбицијама. Данас је, пак, пуноправно сазивање Свеправославног Сабора (по узору на Амански сусрет или Синаксис Поглавара), на које позивају многи Поглавари, немогуће због непостојања консензуса о дневном реду. Цариград сматра украјинско питање коначно решеним и тврди да право сазивања сабора припада само њему. Сваки покушај других Цркава да се окупе без Фанара он доживљава као раскол. А то се дешава у светлу страха од још дубљег раскола. Наиме, Помесне Цркве су подељене у три групе: оне које су признале „ПЦУ”; оне које су категорично против и прекинуле су евхаристијско општење са Цариградом; и оне које чувају неутралност, позивајући на сабор, али не желећи да постану учесници глобалне свађе. Сазивање Сабора без сагласности кључних катедри могло би званично да озваничи поделу целог Православља на два табора.

У целини гледано, може се рећи да је покушај исцељења локалног украјинског раскола методама једностраног административног притиска довео до тога да тај раскол постане глобалан, паралишући свеправославну саборност.

5. Може ли се сложити са тврдњом да се тренутно формира симулакрум светског Православља? Да долази до замене канона, па чак и догматских основа? И да би данас Помесне Цркве требало да започну озбиљну и системску расправу о насталим проблемима, који се не могу свести само на борбу различитих црквених центара за јурисдикцију?

- Ово је веома дубоко, сложено и, без претеривања, болно питање за свакога ко прати савремену црквену агенду.

Ако одговорим кратко: да, са том тврдњом се може сложити, и за такве закључке постоје чврсти основи. Међутим, ту је важан баланс. Једна је ствар констатовати кризу у земаљским институцијама Цркве, а сасвим друга - говорити о оштећењу саме природе Цркве Христове.

У чему се манифестује „симулакрум светског Православља”? Према нашем мишљењу, термин „симулакрум” (копија која нема оригинал, или привид без садржаја) овде је запањујуће прецизан. Данас се спољашња, институционална контура светског Православља све више разилази са стварним стањем ствари. Видимо најдубљу системску кризу, посветовњачење руководећих структура и кризу поверења.

Питања геополитике и жеља неких првојерараха да се у њој „играју” довели су до раскола уместо евхаристијског јединства. Данас је светско Православље подељено на блокове. Прекид евхаристијског општења између највећих Цркава (посебно због „украјинског питања” и поступака Цариградске патријаршије) претворио је јединствену Цркву у поље политичких битака. Православље на глобалном нивоу често не изгледа као „Једна, Света и Саборна”, већ као конфедерација независних, понекад и међусобно завађених верских корпорација. Притом се примећује очигледан покушај замене православног принципа саборности. Цариградска патријаршија активно промовише концепцију свог ексклузивног статуса, што је фактички копија католичког папизма и директно је у супротности са православном еклисиологијом.

Осим тога, долази до замене канона, и то је најочигледнији процес. Канонско право, правила Васељенских и Помесних Сабора данас се често не користе као терапеутски инструмент за спасење душа, већ као политичко оружје. Дешава се канонски релативизам. Иста правила се тумаче на потпуно супротне начине у зависности од користи. Пример: једнострано скидање анатема, признавање хиротонија које су извршили расколници без покајања, и упадање на туђе канонске територије. А саборни разум се игнорише. Одлуке се доносе по кулоарима, вољом појединих јерараха, без узимања у обзир мишљења других Помесних Цркава. Канони се претварају у „декорацију” која се помера онако како то у датом тренутку одговара.

Све то прати и замена вероучитељних (догматских) основа, али много суптилније. Званично догме (Символ вере, одлуке Васељенских Сабора) нико није укинуо нити преправио. Али се дешава тихо мењање смисла и приоритета. Такозвано практично искривљавање. Јеванђеље се замењује „политичким православљем” или „етнофилетизмом”. Уместо проповеди о Христу и спасењу душе, на прво место често избијају одбрана националних интереса, супериорност једне културе над другом или, насупрот томе, либерална агенда и додворавање секуларним глобалним трендовима. Дешава се секуларизација изнутра. Тако се у појединим епархијама разводњавају морални оријентири ради „актуелности” у савременом свету. Долази до екуменистичког компромиса. Тежња ка вештачком уједињењу са инославнима понекад тера јерархе да замагљују догматске разлике, претварајући се да су догматски спорови из прошлости само „застареле формулације”, док се свештеници кажњавају јер одбијају да причешћују иноверце.

Слажући се са тим да се на нивоу администрације и геополитике симулакрум заиста формира, не смемо падати у апокалиптични песимизам. Ту је важно раздвојити „црквени апарат” од „Тела Христовог”. Литургијски живот је непромењен на нивоу обичне парохије, али, по нашем скромном мишљењу, права Црква одлази „у дубину”, постајући мање приметна иза гласних наслова вести. Али „симулакрум” није у стању да прогута унутрашњу, мистичну суштину Цркве. Као што су говорили Оци Цркве, „Црква није јака захваљујући људима, већ Богу” и „Црква није у брвнима, већ у ребрима”. Криза институција није повод за очајање, већ за трезвеност и схватање да наша вера мора бити утемељена на Христу, а не на административном систему.

У потпуности подржавамо став да свођење свега на „поделу територија” значи лечити смртоносну болест облогама. Проблем је у томе што је криза јурисдикција (ко је где главни и чија је земља) - само симптом. А сама „болест” је много дубља. Да, Помесним Црквама је животно неопходно да започну озбиљан, поштен и системски дијалог. Али да би се он покренуо са мртве тачке, на дневни ред се морају ставити питања која су се годинама стидљиво прећуткивала. Ево, усуђујемо се да изнесемо свој став да Цркве морају да почну системски да расправљају о главним чворовима, уколико желе да превазиђу клизање у симулакрум.

Није тајна да постоји еклисиолошка криза, услед недостатка јасног одговора на питање: шта је Црква на глобалном нивоу? То је најдубљи богословски ћорсокак савременог доба. У Православљу не постоји јединствено, од свих прихваћено схватање о томе како се међусобно односе аутокефалне Цркве. Границе првенства нису дефинисане. Потребно је јасно и саборно дефинисати каква овлашћења има „Први по части” патријарх (Цариградски), да ли је он само модератор, „председник клуба”, или има стварну натправославну судску и административну власт? Без општеприхваћеног одговора на ово питање, расколи ће се множити. И даље не постоје критеријуми аутокефалности нити јединствен, од свих потписан правилник о овом питању: ко, како и коме има право да дарује аутокефалност. Управо је тај правни вакуум дигао у ваздух ситуацију у Украјини и заоштрио спорове у Африци, Прибалтику и Западној Европи.

Колико можемо да проценимо, савремено стање ствари сведочи о томе да се налазимо у канонској анабиози због недостатка одговора на питање - како применити правила из 4. века у 21. веку? Многи канони којима оперишу јерарси доношени су у доба Византијског царства, када су се црквене границе поклапале са државним, а свет није познавао глобализацију и интернет. На пример, дијаспоре. Канони строго забрањују двојици епископа да буду у једном граду („један град — један епископ”). Али у Паризу, Њујорку или Берлину данас паралелно делују грчки, руски, српски, румунски и антиохијски епископи. То је канонска аномалија која је постала норма. Помесне Цркве морају да одлуче: да ли градимо Цркву по територијалном принципу (као што налажу канони) или по националном (што канони осуђују као јерес етнофилетизма)?

Недостаје механизам канонске рехабилитације. Како примити оне који су отишли у раскол, а потом се покајали? Потребан је транспарентан, од свих признат механизам, како одлуке једне Помесне Цркве не би оспоравала друга.

Све је то довело до кризе саборности. Православље се увек одликовало тиме што је саборно (за разлику од католицизма са његовом непогрешивошћу римског папе). Али данас су саборни механизми парализовани. Критски сабор 2016. године, који се припремао пола века, уместо да демонстрира јединство разоткрио је раскол (четири Цркве, укључујући Руску, на њега нису отишле). А сусрете у „Аманском формату” (иницијатива Јерусалимске патријаршије) блокира део грчких Цркава.

Пред нама је крајње озбиљан изазов. И Помесне Цркве морају да седну за преговарачки сто не да би фиксирале статус кво или размениле међусобне оптужбе, већ да би разрадиле нови саборни механизам, обавезан за све. Без тога Православље ризикује да се коначно претвори у аналог УН-а — структуру са добрим намерама, али без стварних полуга за одржавање мира.

Шта спречава да се овај дијалог започне управо сада? Нажалост, колико можемо да судимо, системској расправи сметају три ствари.

Прво - Помесне Цркве су превише везане за геополитичке интересе својих држава. Богословље често опслужује геополитику.

Друго - страх од губитка образа. Рећи „погрешили смо у тумачењу канона” или „претерали смо” за патријаршије данас изгледа као манифестација слабости.

Треће - лажно самозадовољство, илузија да је „код нас по парохијама све у реду, људи долазе, храмови се граде, значи глобална криза нас се не тиче”.

Усуђујемо се да верујемо да је таква расправа једини пут ка оздрављењу земаљске институције Цркве. Док се јерарси свађају око „јурисдикција”, они губе поверење мислећих хришћана, који у томе не виде стајање у одбрани истине, већ баналну борбу за власт и утицај. Питање је само шта ће бити окидач за такав дијалог - зрелост и мудрост свештене јерархије или свеобухватни, катастрофални раскол који ће коначно поделити православни свет на два изолована екосистема.

6. Ако Поглавари Помесних Цркава не буду могли у потпуности да размотре нагомилана стратешка питања у оквиру „Аманског формата”, о каквим алтернативним варијантама комуникације би могло бити речи? Да ли би могао да профункционише сценарио са формирањем института специјалних представника Поглавара, који би се редовно састајали и у име својих Цркава износили одговарајуће тезе и сигнале, а такође учествовали у усаглашавању позиција највишег црквеног руководства? Реч је о формату по узору на оно што се сада користи у преговарачком процесу између САД-а и Русије...

- На једној од конференција у Београду изнели смо концепцију „шатл дипломатије”, чији је класични радни инструмент институт специјалних представника, позван да покрене са мртве тачке процес у коме су директни преговори лидера (посебно у оквиру „Аманског формата”) привремено блокирани или стагнирају.

У овом процесу видимо следеће позитивне карактеристике. Из искуства политичких процеса може се приметити да би дошло до смањења репутационих ризика за Поглаваре. Директан сусрет Првојерараха у условима акутне кризе увек носи терет строгих протоколарних и других обавеза. Специјални представници, са друге стране, могу да врше „извиђање у борби”, тестирају компромисне формулације и разматрају осетљива питања поверљиво, без страха да ће било какав уступак бити схваћен као слабост њихове Цркве.

Уместо гломазних, споро припреманих и ретких Свеправославних Сабора, специјални представници могу бити у сталном радном контакту. То претвара комуникацију из кризног гашења пожара у системски, динамичан, редован и континуиран процес.

„Шатл дипломатија” даје преговарачком процесу флексибилност. Специјални представник може обављати узастопне посете кључним црквеним центрима (Истанбул, Москва, Александрија, Јерусалим итд.), глачајући ивице и корак по корак набасавајући на тачке додира које је немогуће размотрити за једним заједничким столом због канонских или личних неслагања учесника.

Овај процес обавезно подразумева експертски ниво разраде. Поглавари су стратези и духовни лидери. Специјални представници (на пример, искусни архијереји-дипломате и/или богослови) могу урањати у најситније детаље канонског права и црквене геополитике, припремајући за своје лидере већ избалансиране, правно и богословски беспрекорне нацрте одлука. Ту, иначе, велику улогу може одиграти Међународни савет за заштиту православног канонског поретка.

Али, поред позитивних карактеристика, постоје и скривене претње. Може настати проблем „овлашћења делегације”. Црквена свест је веома осетљива на хијерархију. Постоји ризик да ће опоненти или чак унутрашњи критичари унутар самих Цркава почети да оптужују специјалне представнике за „прекорачење мандата” или покушај замене саборног гласа Цркве њима самима. Свака њихова изјава ће се посматрати под лупом: да ли је то заиста воља Поглавара или „лична иницијатива” дипломате?

У политичким преговорима, при овом облику њиховог вођења, неретко долази до имитације процеса уместо резултата. У световној политици формати специјалних представника често се претварају у бескрајне „преговоре ради преговора”, чији је циљ просто да се демонстрира да стране нису у рату. У међуцрквеној кризи такав развучен процес може само конзервирати раскол, дајући илузију дијалога при одсуству стварних корака уназад од стране кључних играча.

Није искључен ни ризик кулоарности и неповерења. Ако „шатл дипломатија” и састанци специјалних представника буду претерано затворени, то може изазвати талас сумњи у „тајне завере” међу епископатом, свештенством и верницима, што ће само појачати унутрашњу напетост у Помесним Црквама.

У овом процесу такође треба разумети шта може да му смета. Прво, то је криза субјективитета и признања. Да би специјални представник могао ефикасно да ради, његов статус мора бити признат од свих страна у сукобу. Међутим, у садашњој конфигурацији Православља тешко је замислити да ће условни специјални представник из једне коалиције Цркава бити званично и редовно приман од стране из супротног табора (на пример, од стране Цариграда), ако иза тога не стоји признање међусобног канонског статуса у целој пуноћи.

У овом тренутку недостаје неутрална „платформа” и посредник. У секуларним аналозима (САД - Русија) увек постоји разумевање паритета снага и јасних дипломатских правила. У свеправославној кризи разрушен је сам темељ поверења према традиционалним модераторима дијалога. Без треће, за све ауторитативне и притом неутралне стране, која би могла технички да бележи те „шатл” састанке, биће крајње тешко покренути овај формат.

И на крају, прекомерна централизација власти. У неким Помесним Црквама традиција доношења одлука везана је искључиво за Првојерарха. Није сваки Поглавар психолошки и административно спреман да делегира стварно право вођења оштрих стратешких преговора подређеном, макар и највишег ранга.

Према нашем мишљењу, сценарио са специјалним представницима и „шатл дипломатијом” је можда једини реалистичан начин да се реанимира општење ако „Амански формат” западне у ћорсокак. Он омогућава да се дискусија пребаци из равни јавних ултиматума у раван нејавног, али системског преговарања. Главни задатак ту је пронаћи такву форму делегирања овлашћења која не би кршила канонску структуру Цркве, али би специјалним представницима дала стварни мандат за приближавање позиција.

7. У циљу заштите УПЦ обратили сте се бившем председнику САД Бајдену - ово писмо је изазвало снажан одјек у јавности. Касније сте се обратили и утицајном новинару Такеру Карлсону. Затим су Ваш пример следили и други. Као резултат тога, у САД је покренут информативни талас везан за тему прогона хришћана у Украјини. Реците нам, молим Вас, колико се таква активност одражава на заштиту права УПЦ? Да ли таква обраћања функционишу? И да ли свештеници треба да наставе праксу апеловања на међународну публику ради заштите прогоњених православних хришћана у Украјини?

- Информативна кампања у САД око положаја Украјинске православне цркве одвија се на споју геополитике, унутрашње америчке партијске борбе и стварне кризе слободе савести. Анализа тога како ова кампања утиче на УПЦ, колико су ефикасни такви кораци и да ли свештенство треба да настави ову праксу, заснива се на неколико кључних фактора.

У САД информативни талас (који активно подржава део Републиканске партије, конзервативне медијске платформе и новинари, као што је Такер Карлсон, као и међународни лобисти за људска права) има двоструке последице по УПЦ - како позитиван, тако и негативан ефекат.

Први од њих лежи у томе да јавност ствара одређени имунитет за руководство УПЦ. Оштри административни поступци украјинских власти (на пример, масовно затварање парохија према Закону бр. 3894-IX или судски процеси против јерараха) успоравају се под утицајем америчке критике. Кијев је приморан да се осврће на Белу кућу и Конгрес, јер оптужбе за кршење верских слобода ударају на имиџ Украјине као демократске државе и могу да угрозе обим западне финансијске и војне помоћи.

Али истовремено, унутар саме Украјине, апеловања УПЦ на америчке конзервативце друштво и власт често прихватају крајње болно. Опоненти то тумаче као „рад за непријатеља” и покушај дискредитације земље на међународној сцени у условима ратног сукоба који је у току. Као резултат тога, информативна кампања у САД, бранећи УПЦ споља, може да појача њену унутрашњу изолацију и „подгреје” локалне радикале (што доводи до нових насилних сукоба око храмова).

Дефинитивно, таква обраћања функционишу, али са специфичним политичким коефицијентом корисног дејства. Постоји одјек у УН-у. Апели и лобирање довели су до тога да су међународне институције почеле оштрије да реагују. На пример, стручњаци УН-а (Канцеларија Високог комесара УН за људска права - OHCHR) изразили су озбиљну забринутост због поступака Кијева према УПЦ, укључујући одузимање држављанства појединим јерарсима и ризике повезане са спровођењем закона „о забрани верских организација повезаних са земљом-агресором”.

Колико се може проценити, за свештенство УПЦ и борце за људска права међународни апели остају један од ретких доступних и ефикасних ненасилних инструмената самоодбране. Правни оквир унутар Украјине је тренутно крајње сужен, па је обраћање спољној публици стратешки неопходно.

Међутим, да би ова пракса доносила корист, а не штету, стручњаци препоручују свештенству да се придржава неких правила. Прво међу њима је да се искључи геополитичка реторика. Апели морају бити засновани искључиво на правном језику (Конвенција о људским правима, слобода савести, недопустивост колективне одговорности итд.), без уплитања у политичке сукобе између Вашингтона, Кијева и Москве.

Такође је важно организовати децентрализацију обраћања. Видео-обраћања од стране конкретних локалних парохија (као што то раде обичне заједнице снимајући видее за међународне званичнике) функционишу ефикасније, јер показују да се проблем тиче обичних људи, а не само највишег црквеног руководства.

Можемо приметити да су међународни апели - радни инструмент који одвраћа најрадикалније сценарије ликвидације УПЦ. Али треба га користити филигрански прецизно, узимајући у обзир специфичност унутрашњих расположења украјинског друштва.

8. Реците нам, молим Вас, каква је ситуација са отимањем храмова у Вашој епархији. Да ли постоји некакав притисак на свештенике, парохије?

- Данас се у нашој епархији не суочавамо са масовним отимањем храмова у облику у којем се то дешава у неким другим регионима. Међутим, одређене потешкоће ипак постоје, а оне се пре свега односе на болничке храмове. Код нас постоје два облика принуде, такозвана метода „штапа и шаргарепе”. За сада у Запорошкој епархији покушавају да примене методу „шаргарепе” - да намаме у своју структуру, обећавајући материјална добра.

Ствар је у томе што се такви храмови, по правилу, налазе на територији медицинских установа, која не припада ни епархији ни конкретној парохији, већ се уступа на основу договора или закупа. Многи од ових храмова постоје већ деценијама и постали су неодвојиви део духовног живота при болницама.

У последње време примећујемо појаву препрека за обављање богослужења на таквим местима. У појединим случајевима приступ храму се фактички ограничава. На пример, у једном од болничких храмова који је деловао више од 25 година, улаз у просторију је био блокиран, што је онемогућило приступ како свештеницима, тако и верницима. Притом је, под одређеним условима, понуђено само да узмемо имовину парохије која се тамо налази.

Осим тога, постоје покушаји да се свештеници наведу на прелазак у друге структуре. Нуде им се стабилнији услови, гарантовано материјално обезбеђење и социјалне гаранције, укључујући и прилично високу месечну надокнаду, према мерилима црквене службе, у износу од око хиљаду долара. Овакве понуде се могу схватити као покушај вршења утицаја кроз материјалне подстицаје.

На тај начин, иако нема директних отимања храмова у нашој епархији, ми се суочавамо са другим облицима притиска и ограничења, који захтевају пажљив и одмерен приступ.

9. Шта мислите - да ли је одржив пројекат укључивања Помесних Цркава у помоћ при изградњи храмова за оне заједнице УПЦ које су страдале од канонског отимања (рејдерства)? Или ће, у условима претње забраном Украјинске православне цркве, то постати узалудно трошење труда и средстава? Како, и у којим конкретним областима и питањима би друге Помесне Цркве, према Вашем мишљењу, могле ефикасно да помогну УПЦ?

- По мом мишљењу, такав пројекат се данас тешко може сматрати одрживим, јер захтева значајне напоре и ресурсе, а притом не даје гаранцију дугорочног очувања резултата. У условима када правна ситуација остаје нестабилна, а судске одлуке је понекад тешко објаснити са становишта уобичајене логике права, тешко је бити сигуран у одрживост било каквих сличних иницијатива, чак и ако је реч о питањима власништва, осим можда ако би то припадало страним лицима или структурама, а ни то није сигурно. Зато се у овој фази такви напори чине мало сврсисходним.

Ако говоримо о могућој помоћи од стране Помесних Цркава, онда бих пре свега истакао молитвену подршку — она увек има прворазредни значај у животу Цркве.

Осим тога, велики значај има лично присуство и сведочанство представника Помесних Цркава. Било би важно да представници других Помесних Православних Цркава долазе, упознају се са ситуацијом на лицу места, виде све својим очима и тако могу да стекну објективну слику.

Данас се, нажалост, на међународној сцени неретко чују интерпретације онога што се дешава које не одговарају увек стварности, и зато живо сведочанство очевидаца добија посебан значај. Такво присуство и поштено сведочење могли би постати важан облик подршке.

Тако да је најзначајнији допринос од стране Помесних Цркава - молитва, лична посета и отворено сведочење истине.

10. На крају интервјуа желели бисмо да Вам изразимо велику захвалност на подршци Српској Цркви. Посебно по питању Косова. Ако се не варамо, Ви сте били први страни јерарх који је отворено изразио своју подршку патријарху Порфирију када је Његовој Светости 2024. године блокиран улазак на територију покрајине. Реците нам, молим Вас, шта Вас повезује са Српском Црквом? Шта бисте желели да поручите њеној пастви, посебно оним верницима који живе на Косову и Метохији?

- Нас пре свега повезује Христос у окриљу Мајке Цркве! Са Српском православном црквом ме такође повезују живи односи братске љубави и црквеног општења, који нису настали формално, већ као дар Божији - кроз личне сусрете и заједничку молитву.

Посебну захвалност желео бих да изразим Високопреосвећеном Митрополиту бачком Иринеју. Његова очинска, истински христоподобна љубав према човеку осећа се одмах - у његовој пажњи, у топлини, у тој једноставности и дубини са којом прихвата свакога. У томе се не осећа дистанца, већ живи загрљај Цркве. Кроз комуникацију са њим посебно се јасно открива јеванђелска истина о томе да љубав Христова постаје реалност у међуљудским односима.

Преко њега сам имао радост да упознам Блаженопочившег Патријарха Иринеја, а касније - и садашњег Његову Светост Патријарха Порфирија. За ове сусрете везују ме топла, братска сећања, и те односе ми, хвала Богу, трудимо се да одржавамо и данас.

Посебан духовни утицај на мене су извршили светитељи Српске Цркве - пре свега свети Николај Српски (Велимировић) и преподобни Јустин (Поповић). Њихово богословско наслеђе и духовну реч често користим и цитирам у проповедима, налазећи у њима живи извор вере и размишљања.

Са захвалношћу се сећам и могућности да саслужујем у данима сећања на светог Николаја, као и да боравим у молитвеном општењу у данима везаним за преподобног Јустина. Ти тренуци остају у срцу као сведочанство јединства Цркве, које није ограничено границама, језицима нити националношћу.

Са топлином се сећам и Блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија - човека велике духовне снаге и љубави, са којим сам такође имао добре и братске односе. За њега увек узносим молитву.

И уопште, за мене је Српска Црква живо сведочанство да смо, упркос разликама у земљама, језицима и традицијама, једно у Христу. Тај „језик љубави” показује се као најразумљивија и најчвршћа основа црквеног општења и јединства.

Једном ми је владика Амфилохије поклонио своје књиге „Крст Христов и нови косовски завет” и „Ново Косовско распеће”, после чијег читања се крв леди у жилама. Гледајући на храбро, тихо и чврсто стајање у вери православних Срба на Косову и Метохији, срце се испуњава најдубљим страхопоштовањем и топлином. Зар ми да се жалимо!? Бити чувар Православља на светој, сузама, крвљу и молитвама заливеној земљи Косова и Метохије - то није само крст, то је високо и жртвено служење које православна браћа носе пред лицем целог хришћанског света. Свака свећа коју они упале унутар древних зидова Дечана, Грачанице или Пећке Патријаршије, одзвања светлошћу у душама милиона верника далеко ван граница покрајине.

Желим још једном да нагласим — знајте и осећајте свим срцем: нисте сами, јер апостол је јасно рекао: „...ако страда један уд, с њим страдају сви удови” (1. Кор. 12:26). Овде, у Украјини, где земља сада такође пролази кроз пећ најтежих искушења, ваш бол, ваша зебња и ваша непоколебљива верност Христу су схваћени као нигде другде. Онај ко и сам зна цену мирног неба и тишине, саосећа дубље и искреније. Памте вас. У украјинским храмовима и манастирима, пред кућним иконама, у тихим ноћним молитвама верујући људи са сузама у очима моле Господа за заштиту ваше земље. Ми духовно грлимо сваког од вас, делећи заједничку чашу невоља и заједничку наду у Васкрсење.

Молитвено желимо свим читаоцима неисцрпну снагу и онај чудесни душевни мир који превазилази свако земаљско разумевање и који не могу одузети никакве спољашње недаће. Молимо Господа Сведржитеља да огради ваше домове, сачува вашу децу и старце, и да пошаље благословену безбедност и тишину у сваки град и свако село.

Нашу Премилосрдну Мајку - Пресвету Богородицу - молимо да вас покрије Својим омофором, одгонећи сваки страх, муку и несигурност. Желимо вашим заједницама неразориво јединство и истинску братску љубав, како бисте, грејући једни друге топлином вере, остали једно срце.

Нека васкршња радост због победе Живота над смрћу и Светлости над тамом увек гори у вашим душама. Држимо се сви заједно, рођени, за Христа и светиње, а наше молитве нека вам буду невидљив, али чврст ослонац.

Нека вас чува Господ, Пресвета Богородица и сви свети угодници Божији!

Са митрополитом разговарала и са руског превела: редакција порала "Живот Цркве"

Насловна фото: митрополит запорошко-мелитопољски Лука о 20 година своје епископске хиротоније, новембра 2025. годинр, извор: hramzp.ua