У издању Свето-Тројицког Серафимо-Дивејевског женског манастира објављена је књига „Добро је приближавати се Богу", коју су сестре обитељи приредиле поводом 35-годишњице обнове манастира и 80. рођендана његове настојатељице, игуманије Сергије (Конкове).

Основа овог издања јесу одломци из интервјуа мати Сергије, њених излагања на конференцијама, сећања и поука изговорених за сестринском трпезом. То су успомене на догађаје и људе, размишљања о дубоком смислу монашког подвига и невидљивој чудесној помоћи светих.

Читаоцима „Манастирског весника" доносимо одломак из ове књиге.

^{Духовни живот}

Духовни живот је борба са самим собом. Свакоме од нас придодат је анђео сатанин који нас, на пример у детињству, наводи на хировитост, непослушност родитељима и несташлуке. Али нам је од Крштења дат и Анђео Чувар, који нам усађује добре помисли. Он то чини ненаметљиво, шаљући нам мисао: „Не чини то, јер је грешно." Али човек бира другог саветника, који нас упорно наговара на погрешна дела.

Када сам студирала на институту, крила сам да сам верујућа — такво је било време — и нисам могла без туге да слушам речи Светог Писма: „Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овоме прељуботворном и грешном, и Син Човечији постидеће се њега када дође у слави Оца Свога" (Мк. 8, 38). Те речи су ме прекоравале и скрушавале моје срце. И Господ је погледао на моју скрушеност и тугу и даровао ми такву одлучност да сам, када сам по распореду добила службу у граду Александрову, у Владимирској области, ставила крст на ланчић и више га никада нисам скидала — ни на лекарским прегледима, ни било где другде. Отворено сам одлазила у храм у Александрову, читала Шестопсалмије. Цео град се лечио код мене и људи су знали да сам верујућа.

Зашто људи греше? Зато што заборављају да се та досадна мува, тај адски саветник, може отерати само силом молитве и поста. Послушање је уздигнуто изнад поста и молитве. А не могу сви да посте. Не могу сви ни да се моле. Послушност је утолико тежа, а први људи су сагрешили управо непослушношћу, због чега је смрт и ушла у људски живот. Али онај ко има послушање навикао је да живи са Богом и заволео Га је; послушан човек је са свима сједињен љубављу.

Пресвета Богородица рекла је преподобном Серафиму о дивејевским сестрама: „Дај им послушање, и оне које буду чувале послушање и мудрост биће са тобом и близу Мене." Видите како је спасење једноставно.

^{„Предај Господу тугу своју"}

Сећам се почетка свог монашког живота у Ришком манастиру. Тада су тамо остале само старије сестре, и није их било много. Мати игуманија Магдалина на коленима је, са сузама, измолила од Господа да пошаље нове сестре у манастир. Није писала молбе, ништа није тражила, већ се само молила, и Бог је преко духовника Тројице-Сергијеве лавре послао нове сестре у обитељ.

Тај молитвени дух, то молитвено расположење веома је важно у духовном животу. И, наравно, неопходно је одсецање сопствене воље. Све сам то настојала да усадим и овде. Упркос разарању које смо затекли у Дивејеву, од самог почетка смо радили свој посао и молили се, уздајући се у помоћ Господа „који је створио небо и земљу" (Пс. 120, 2).

Признајем, веома сам волела Ришку пустињицу и мислила сам да ћу тамо окончати свој живот. Међутим, владика Николај је долазио два пута и молио мати Магдалину да ме отпусти. Из Ришког манастира потекло је око двадесет игуманија, и увек ме је задивљавало то што мати ниједном није одбила када су је молили да пошаље сестру у обновљене обитељи. Често је, уз будућу игуманију, слала још две или три сестре као помоћ. И Ришки манастир због тога није осиромашио.

Духовно је изнад сваког прорачуна, изнад сваког људског расуђивања, јер од Духа Светога све може бити; човек може задобити сва добра и сва блага земаљска и небеска. „Дух дише где хоће" (Јн. 3, 8) и нико Му не може поставити границе.

Године 1981. у Русији није било ниједног женског манастира. А сада их има више од пет стотина. Било је и оних који су се чудили и говорили: „Зашто их отварати и обнављати, и ко ће у те манастире поћи?" Али Бог може „и од камења подигнути децу Аврааму". А од нас се тражи молитва, истински монашки живот и испуњавање заповести, јер без Бога не можемо ништа: ни да се помолимо, ни да се покајемо. А свака молитва — и црквена и лична — почиње молитвом Светоме Духу, зато „Сам Дух посредује за нас уздисајима неизрецивим" (Рим. 8, 26).

^{Велика породица}

У нашој породици било нас је четворо: родитељи, моја сестра и ја. И у детињству сам често говорила родитељима да није занимљиво имати малу породицу као што је наша. Лепо је када за сто седа шесторо или осморо људи — е, то је права породица. И Господ ми је дао породицу од пет стотина људи, да бих спознала шта значи истинска велика породица.

Игуманија је мајка сестрама. А мајка мора носити све немоћи своје духовне деце. Она и сама обавезно мора испуњавати манастирски устав. Јер ако друге поучава да иду на правило и у трпезарију, а сама све то занемарује, онда ће њене речи бити празне. А ја идем, јер сам свесна своје немоћи и знам да је „помоћ моја од Господа, који је створио небо и земљу" (Пс. 120, 3).

Наш манастир је, пре свега, посебно место присуства саме Царице Небеске, Њен четврти удео. Главни покровитељ и духовни отац ове обитељи јесте преподобни Серафим Саровски, чије су нам заповести, по наредби Пресвете Богородице, остављене као духовно завештање.

Зато се у Дивејеву све — и код послушнице и код игуманије — гради на ономе што је Царица Небеска заповедила преко баћушке Серафима. Цела наша велика монашка породица треба да се потчињава том истински светом уставном поретку. То је оно што свака сестра која долази у обитељ настоји најпре да усвоји. Тада подвижнички пут монахиња и свакодневни духовни живот задобијају чврстину и постојаност.

Наравно, када се појаве нека питања, сестре се могу обратити свештенику код кога се исповедају. А оне којима је потребан посебно монашки савет имају могућност да се обраћају старијим сестрама. Млађе сестре које су примљене у братство обитељи поверавају се старијима управо зато да би, када је потребно, могле добити поуку, савет и утеху. И мени сестре такође могу да се обрате.

И читања за време трпезе у манастиру бирају се тако да сестре из њих могу извући духовну корист. Посебна пажња посвећује се светоотачким поукама у којима се разматрају сви аспекти духовног живота: молитва, пост, борба са страстима, стицање врлина, васпитавање побожности и учешће у црквеним Тајнама. Из поука светих отаца могу се црпети и практични савети о томе како духовно узрастати, јер су они били истински чувари истине — светошћу свог живота, дубоким познавањем речи Божије и обиљем благодати Светога Духа која је у њима обитавала.

Све је то веома важно, али истински ученици духоносних Светих Отаца Цркве постаћемо тек онда када се научимо смирењу и када научимо да се уздамо у Бога.

^{Са вером у Бога}

Игуманска служба је крст. Али и ношење крста може бити радосно ако човек осећа помоћ Божију и подршку свих сестара које га окружују, јер када си немоћан и свестан своје немоћи, Бог ти шаље потребне људе у правом тренутку, и тада се вера укрепљује.

Може се рећи да су ових тридесет и пет година за мене биле права школа живота. Када сам била намесница у Ришкој Преображењској пустињи, уопште нисам осећала никакве тешкоће, готово да их нисам ни примећивала. Али у настојатељским трудовима у Дивејевском манастиру — и те како их примећујем, и притом спознајем своју потпуну немоћ, али у тој немоћи и силу Божију. Када осетим да сам потпуно немоћна да нешто извршим, тада ми Господ очигледно помаже. Да би човек то схватио и истински осетио, треба да поживи овде, у Дивејеву, и да на сопственом искуству разуме шта то значи.

Као пример како се у небеској канцеларији решавају наше ствари може послужити прича о потпуном враћању игуманског конака манастиру 2004. године. До тада су многе просторије већ припадале манастиру, али се у источном делу игуманског конака налазио суд. И тако је 4. децембра 2004. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, током касне Литургије у игуманском конаку избио пожар. Пожар је почео на тавану, а да би био угашен дошли су чак и ватрогасци из Сарова и Арзамаса. Наша прва реакција било је роптање: зашто нас је Царица Небеска казнила баш на такав празник?

Следећег дана после пожара судија је дошла код мене и упитала: „Мати, колико дуго ћете обнављати игумански конак?" „Сада је зима", рекла сам јој, „грејање и струја су искључени, све је заливено водом, тешко да ћемо током зиме било шта радити." Већ следећег дана суд се преселио у другу зграду. И друге установе које су се у то време још увек налазиле у игуманском конаку такође су га напустиле. Тако се испоставило да смо узалуд роптали: није то била казна, већ помоћ Божија.

Није узалуд преподобни говорио: „Када убоги Серафим пређе из Сарова у Дивејево, тада ће се Дивејево називати по речи 'диво' (чудо)." И ево, сада смо сведоци тог чуда.

Сама обнова обитељи јесте чудо над чудима. Такав подвиг није било могуће понети само људским снагама. У томе се огледа Промисао Божији и крстоносна сила страдања наших претходника. Захваљујући њиховом мученичком подвигу и крви проливеној за Христа, после прославе хиљадугодишњице Крштења Русије почели су да се обнављају храмови и манастири, а из рушевина је васкрсао и Серафимо-Дивејевски манастир.

И радосно је знати да је ова велика обитељ у свим временима вољена и закриљена благодаћу своје Врховне Игуманије — Царице Неба и Земље, по речима баћушке Серафима Саровског. Непосредно пред своје упокојење говорио је сестрама: „Предајем вас Самој Мати Царици Небеској! Она вас једина неће оставити!"

Где је још виђено да једно село — као што је Дивејево, са свега седам хиљада становника — буде укључено у федерални програм ослобађања земље све до реке? А управо је то било једно од последњих пророчанстава баћушке Серафима: да сва земља до реке треба да припада манастиру. У совјетско време тамо су били изграђени тужилаштво, Централна банка, зграда полицијске управе, две административне зграде, ресторан и робна кућа. Како све то ослободити? Изгледало је да се то неће догодити за нашег живота, свакако не у наше време. А сада су све те зграде предате у власништво манастиру.

Заиста, „што је људима немогуће, Богу је могуће", као и Царици Небеској. И колико тек сви који живе у обитељи треба да се моле и благодаре Царици Небеској и баћушки Серафиму за све! Зато свакога дана са молитвом пролазимо Светом Канавком и свакодневно служимо акатист баћушки Серафиму.

Извор и фото: monasterium.ru

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"