Поводом филма Свети Мојсије Црни, аутора Јелене Поповић, САД, 2026.

За редитеља, други филм представља највеће искушење. Поготову ако је први филм успео и привукао пажњу као што је то био Божји човек (2022), дело Београђанке Јелене Поповић, која живи у Америци и Грчкој, промовисано на истом месту пре  четири године. Филм о православном светитељу Нектарију Егинском и његовом сусрету са Богом узбудио је духове од Лос Анђелеса, Њујорка, Париза, до Атине и Београда и актуелизовао православни филм у временима кад би то мало ко очекивао својом, пре свега, уметничком снагом. Питао сам се шта ће бити са њеним другим филмом и да ли ће успети да остане на свом изворном духовном становишту. А Јеленин Свети Мојсије црни (2026), међутим, превазишао је сва очекивања: иста јеванђеоска подлога прожима оба филма. Штавише, у основи оба поступка лежи изузетан филмски језик који припада данашњем времену, тј. напредује и развија се у духу нових схватања драматургије и режије. Док је у претходном филму и једно и друго сведено на минималистичка, аскетска, готово исихастичка средства филма и све подређено једној христоликој идеји ускe стазe ка Господу у тескоби осамљеног егејског острва, Свети Мојсије црни догађа се на фону експлозије насиља у међусобном сатирању црначких банди западног Чикага наших дана, у свету као изашлом из Спајка Лија, крвавих обрачуна, уличних ратова дилера дроге и беспризорних са маргине борилачких ћумеза, татуажа и контејнера свих могућих отпадака подземног микрокозма који се у грчевима распада. Овде царује огољено насиље и људски живот не вреди ништа. Али то нису предзнаци Апокалипсе неког дистопијског undergrounda, него реалан и уверљив overground данашње Америке. (Како је не само преживела него и победила у овом паклу једна скромна, готово прозрачна и крхка жена – никад ми неће бити јасно).

У ЛАВИРИНТУ НАСИЉА

Прича о повратнику Малику (Омар Епс), вођи банде уличних дилера, који излази из затвора да би се одмах бацио у вечну ватру освете и одмазде због убиства најбољег друга почива на издржљивој матрици америчког гангстерског филма, који је као жанр достигао врхунац у Лицу са ожиљком Хауарда Хоукса (1932) да би оживео у амбијенту друштвеног дна које постаје империја зла у пола века каснијем римејку Брајана де Палме (Scarface, 1983) и сада њима блиског Мојсија Црног, који сви говоре аналогним наративом чистог гангстерског жанра који се мења, еволуира, прати нове трендове, али остаје у границама истог окружења. Углавном је у питању социјална маргина: у првом случају стара италијанска мафија из времена прохибиције двадесетих, у другом кубанско-колумбијски кокаински картели осамдесетих, у трећем данашњи афроамерички урбани БЛМ, дакле синдром маргинализованих етничких заједница XX и XXI века које се тешко уклапају у мејнстрим „нормалне“ Америке. Улога домородних белаца сведена је ту најчешће на стереотипове корумпираних полицајаца или изобличених кербера друштвеног естаблишмента. То је лавиринт подлости, издаје и поганог, загађеног говора, чији је једини садржај насиље. Поповићева то зна и сигурно рукује овим жанром, у духу највиших холивудских стандарда. Тако и овде драматуршки контрапункт Малику представља прави правцати демон подземља, хистерични полицајац, патолошки прототип труле државе; једини белац у филму (Cliff Chamberlain). То је лик злог поручника огрезлог у пороку, једног из Епстејновог племена, који не дозвољава да Малик изађе из стереотипа вечитог кривца и постане праведник.

БАЗЕН: ФИЛМ КАО МУМИЈА ПРОМЕНЕ

Али, Божји наум је ту. Сада долази други, хришћански слој филма. Маликова бака, удовица свештеника коптске цркве, пати што јој је унук забасао у злочин и царство зла и то сматра својим животним промашајем. У потресној сцени „бакиног ручка“ она му, као једино што јој је преостало, дарује иконицу православног свеца Мојсија „Црног“ Мурина („личи на Етиопљанина“), који је такође живео у свету злочина, али се на позив Бога покајао, исповедио и проживео монашке дане у духу Јеванђеља: „Ко се мача лати од мача ће и погинути“ (Мт. 26.52).

Такође црнац из Нубије и такође бивши вођа банде разбојника у долини Нила, Свети Мојсије Мурин (330-405 н. е) пришао је првој монашкој заједници у пустињи Вади-ел-Натрун („Нитријска или нитратна долина“) у близини Александрије, где је од избеглица испред римских прогона средином IV века н. е. настао венац осамљених скитова, доцнијих првих манастира у историји хришћанства. У бекству од руке правде Мојсије је ту на миру проучио свете списе из којих је настајао Нови завет и нашао одговоре на питања о смислу постојања и суштини зла. Откад је добио иконицу, Малику се често јавља овај црни светац и зове га себи. Вођа разбојника посустаје у вршењу својих злоума, чикашка банда гледа свог лидера с подозрењем и отворено негодује, чак му и прети смрћу. Свештеник из православне коптске цркве објашњава му да га је Бог одабрао и да му Муринови стални позиви откривају пут ка спасењу. Покајник-у-покушају покушава да успостави мир са противничким гангом, али се томе супротставља његов клан. Малик срља у самоубилачки кошмар, али је божја сила у њему јача и вуче га дубоко према коренима постанка.

У Мојсијевом манастиру Даир-ел-Барамус („Манастир Римљана“, јер су га 335. н. е. према предању основала двојица синова римског цара Валентинијана I, Максим и Домиције), једна холандска екипа археолога открила је недавно дубљи слој неке староегипадске грађевине исписане хијероглифима, где се у обиљу калијум-нитрата („шалитре“, основне сировине за опремање мумија) вршио обред балсамовања, посмртни ритуал старог Египта. Ево изненадне везе са самом природом кинематографа, коју је у свом првом и можда најважнијем тексту открио „отац теорије филма“ Андре Базен! У свом капиталном делу „Шта је филм“ (1958) Базен препознаје филм као последицу човекове жеље да балсамује време, тј. обнови „комплекс мумије“: „Египатска религија, сва усмерена против смрти“ пише он у свом есеју „Онтологија фотографске слике“, „везивала је надживљавање непосредно за материјално трајање тела. Тиме је задовољавала основну потребу људске психологије: борити се против времена. Вештачки овековечити живот. Било је природно да се спасу ти привиди у самој стварности мртвих, у месу и костима. Први египатски кип је људска мумија уштављена и окамењена шалитром… Спасти биће путем привида… Фотографија не ствара вечност, већ балсамује време, чува га од труљења“.  

Али затим долази Христос који открива да смрти нема и да ће приликом његовог другог доласка сви људи васкрснути у свом телесном облику. „Први пут је слика свари слика трајања, мумија промене“. Малик и Мојсије Мурин, сједињени су и у другој великој суштини филма, појави живог двојника, тј „симболичким изразом жеље да се спољни свет замени сопственим двојником“ (Базен), о чему је други велики филмолог, Едгар Морен, написао велику студију („Филм или човек из маште“, 1967). Као што је филм двојник света, тако су Малик и Мурин, дакле, иста личност покајника на Христовом путу очишћења душе, откупљења и смирења. Код њих време не игра никакву улогу. Њихова је жртва христолика. Попут Божјег човека и ово је христолики филм, где човек, као „икона божија“ следи пут Господа. Иако све изгледа другачије, поново је на делу иста сила Јеванђеља.

СВРХА СВАКЕ ПОЕТИКЕ

И заиста, Малик реши да себе приведе правди, да исповеди грехе, а затим се препусти неумитној судбини. Потпуно прочишћен и ослобођен сваког греха он са својим далеким претком Мурином одбија да се мачем брани од банде Бербера и бедуина која напада манастир и радо прима смрт од мача. Идеје Ивана Иљина о супростављању злу силом још се нису појавиле. Ово је индивидуални чин раног верника и пут искупљења у кључу изворног хришћанства, који, видимо, делује и данас.

Јелена сјајно рукује свим филмским средствима жанра, енергично води своју драму и успева да је у целини у једну велику структуру, која буди афекте, баш као код Аристотела и по свим његовим постулатима. Све, сваки покрет камере, помна организација простора и времена, читка и снажна симболика у детаљима, сваки сукоб актера (изванредни глумци, који „играју себе“!), сваки монтажни рез и „director’s touch“ прожимају се; не издваја се профано од сакралног, све делује као сливена целина и радња води узвишеном идеалу сваке трагедије: катарзи (καθάρσις), преображењу. То је по Стагиранину сврха сваке трагедије (читај: поетике): оздрављење, исцељење, откупљење, ослобођење, покајање, покора, смирење, избављење, обнова, преображење и коначно, спасење. У православном учењу, доцније, постоји извесна хијерархија: катарза – созерцање – виђење Бога. Грех отпада од душе и зове нас Царство небеско. У смирењу је крајњи циљ православља. Ако истрају у вери, онда ће у Царство пре ући нишчи него они који узалуд траже благослов. Oд свих путева наш злодеј изабрао је пут своје баке и светог Мурина. Отуд и Јеленина потреба да на крају још једном призове исто Јеванђеље: „Заиста, заиста вам кажем да ће цариници и блуднице пре вас ући у царство Божије“ (Мт. 21,31).  Али све ово није црквена проповед него мало ремек-дело народног филма, намењено биоскопу.

Божидар Зечевић

Извор: pecat.co.rs, насловна фото: снимак екрана сцене из трејлера филма