Јеромонах Роман, познати православни песник и певач говори о свом путовању у Србију од 28.05.1999. до 06.07.1999.

           А нељуди и даље бомбардују. Смрт је раширила црна крила изнад Србије. Гину старци, жене и деца. Гину у кућама, на трговима, у болницама, у мајчиној утроби. Народ негодује, протестује, моли се. А пета телевизијско-новинарска колона као да се руга светом народном гневу, приказује поделу столица и портфеља јуда-владара, и на крају, пре спортских вести, нешто промумла о Србији. Ево генералног представника полураспаднутог руског председника (тако неки њу-Пересвет делија, угојен захваљујући сиромаштву људи), обавља своја уобичајена улизичка путовања тамо и овамо како би издао Русију и Србију. Безумно, безумно време!

А мы живём в безумную эпоху
Под игом отщепенцев и иуд.
Златой телец, Насилие и Похоть
Трёхглавым змием пожирают люд.

А ми и живимо у безумно време
Под јармом отпадника и јуда.
Златно теле, Насиље и Похот
Као троглава змија гутају људе.

Правитель слаб, совсем утоп в стакане,
Чужой бедой не омрачить чело,
Безмолвствуя брату́шкам на Балканах,
Воюет на седалище зело.

Владар је слаб, сасвим се удавио у чаши,
Туђа му невоља чело помрачити неће,
Ћути о браћи на Балкану,
И на престо напада врло.

Но в битве сей не только он умелец:
За океаном, на другом краю,
Служитель тьмы — верховный Извращенец
Огнём и смертью держит власть свою.

Али у бици овој није само он вешт;
Преко океана, на другом крају,
Служитељ таме – врховни Изопачењак,
Огњем и смрћу држи своју власт.

Стальные птицы клювами стальными
Уничтожают братский наш народ.
Россия! Встань! Ужель смолчишь и ныне?
Не оборвёшь стервятников полет? 

Челичне птице челичним кљуновима
Убијају наш братски народ.
Русијо! Устани! Зар ћутиш и сад?
Зар нећеш прекинути лет лет грабљиваца?

           Не, није устала. Зар се с таквим бременом лопурда и јуда може устати? Сироти, преварени народе! Али, зар ниси сам изабрао своју несрећу, зар ниси сам одступио од Истине?
           А бомбардовање је све јаче. Осећам бол због Србије, бол и срамоту због Русије. Милошевић је позван на суд, Клинтон с очима девизне проституке бљује речи о правима човека. Гнусна Кобрајт не излази из друштва истинољубаца. Савремени брижници васељене! Човек нема снаге ни да гледа, ни да слуша. Утробу испуњава једна реч -

Анатема!

Порядок Новый вероломством славен,
Продажность и холуйство с ним в ладу:
Убийцы словоблудствуют о Праве,
А жертвы призываются к суду.

Нови поредак је чувен по вероломству,
Подмитљивост и додворавање с њим се слажу:
Убице говоре лажне речи о Праву,
А жртве се позивају на суд.

О Сербия! Душа моя готова
В дружине братской за свободу стать:
Кто разлучит нас от Любви Христовой,
Когда нас убивают за Христа?

О Србијо! Душа је моја спремна
Да у дружини братској стане за слободу:
Ко ће нас одвојити од Љубави Христове,
Кад нас убијају због Христа?

Мир обречён, оправдывая бойню!
Ни совести! Ни чести! Ни стыда!
Пришла пора — в неволе жить достойней,
Чем жить на воле под пятой жида!

Свет је осуђен правдајући кланицу!
Ни савести! Ни части! Ни стида!
Наступило је време – достојније је живети у неслободи,
Него живети на слободи под петом Јеврејина!

Америка! Служительница ада!
Твои деянья — на твою главу!
Держава зла! — Одна тебе награда —
Узреть геенский пламень наяву!

Америко! Служитељко пакла!
Твоја дела нека падну на твоју главу!
Државо зла! – Једна те чега награда –
Да пламен паклени видиш на јави!

Не говори, что с сильного не спросят.
Есть Божий Суд! К Нему себя готовь.
Тебе осталось мало спидоносить.
Анафема — несущей Смерть и Кровь!

Не говори да јак све може.
Постоји Божји Суд! За њега се спремај.
Остало ти је још мало да шириш СИДУ.
Анатема оној која носи Смрт и Крв!

28. мај 1999. г.

           Готово је! Служићу на Тројицу и почећу да вадим визу. О својим намерама говорим најтишем протојереју Антонију који живи у Кишињову. Следи бурна реакција:
           “То није могуће! Искључено је! Само заједно!”
           “Можемо и заједно, али Ви имате жену и дете, да се нешто деси...”
           Ма, неће ни да чује. Предлаже да путујемо преко Молдавије и Румуније. У замену за свој пристанак тражим реч да ће седети код куће. Међутим, молдавски свештеници се не могу савладати голим речима:
           “Дајем реч, али Ви можете и да је вратите!”
           Тако смо се и договорили.
           Мински режисер Јура, возач Алексеј и ја идемо у амбасаду Србије. На задњем седишту лежи мртвосан од врућине – да ли је пацов или је пас – бул-теријер. Паганин Алексеј прети да ће се помолити свом богу Јарилу да овај покаже Америци свог бога. Питам ко још путује с нама.
           “Још двојица,” одговара Јура, “писац и оператер.”
           “И он,” клима Алексеј према псу, “немам коме да га оставим.” Петерица људи, па још с милом куцом – почетак много обећава.
           Ево и амбасаде. Пространи лифт нас односи на други спрат. Тамо у омањој соби брзо попуњавамо папире. Пружам пасош с доларима (новац за визу). Српски чиновник ћутке удара штамбиљ, такође ћутке враћа пасош. Новац, без обзира на моје бурне протесте, одбија. Очигледно је како му тешко пада то што су његову Домовину сви напустили.
           Враћамо се добро расположени: крећемо за дан-два. Брзо пакујем иконице, крстиће, књиге и касете. Телефонирам блискима, познаницима у Кијев, Полоцк, Петербург, Москву: молим их да се помоле. Срећем се с верницима. Са сузама у очима кажу да су спремни да приме српску децу, моле да их одведем од бомбардовања.
           Увече зове Јура:
           “Оче, молимо за опроштај, путовање се одлаже: треба да добијемо нека документа, а писац још није извадио пасош.”
           “И колико треба да се чека?”
           “Чим све средимо крећемо. Мораћете да причекате.”
           Чекање се отегло. А ови гадови бомбардују ли бомбардују. Спремају се за копнену операцију. Треба хитно да путујемо, иначе могу и да нас не пусте. Последњи пут зовем сапутнике, кажем да више не могу да чекам, резервисао сам карту за воз. Ако не могу да се спреме нека иду без мене.
           Отегло се чекање! Бомбардовање је престало. Хвала Богу, наравно, али по коју цену! Косово је дато! Преостало је да тамо уђу Турци и свеопшта кланица ће испливати на светлост дана. Да идем или да не идем? Да се сад појавим тамо – као да сам иза жбуња изронио: задоцнела подршка није подршка. Ако не одем – зашто сам телефонирао и опраштао се? У таквом збуњеном и невеселом стању пењем се на воз Минск-Кишињов. Пратиоци су такође тужни, али због другог разлога: моле ме да се чувам. Јасна ствар, нико не зна шта тамо може да се очекује.
           Ево и белоруских граничара, цариника. Затим ће бити украјински и молдавски. Намножили смо председнике и дебилне границе, а народ је све сиромашнији и сиромашнији што баш иде на руку болећивој Америци – може да избаци још једне “Бушове ногице” (тако је народ прозвао пилеће батаке) у замену за одређене политичке уступке: изаберите овога за председника, па ће бити и “ногице” и “зелениш”, изаберите кога хоћете – неће бити ни ногица, ни финансирања. Врло мучна дрскост! Ми не гурамо нос у њихове ствари, нека гласају за ког год хоће мајмуна.
           “Куда идете?” надмено пита украјински граничар.
           “У Србију.”
           “У Србију?” враћа пасош и већ одлазећи љутито додаје “Само сте ви тамо фалили!”
           Ћутке размишљам о мањкавости самоувереног момка у војничкој униформи. С таквим раменима копати по туђим торбама, па још осуђивати свештеника који покушава да бар некако подржи браћу Србе!
           “Простак!” чује се с горње полице морски капетан у оставци. Он лежи само у доњем вешу, лењо маше новинама, “скроз неваспитан! Узгред речено, само они имају ове идиотске декларације, више нигде их нема. Џабе папир троше.”
Причљивог капетана подржава старија Молдаванка. Воз лагано креће.

           Молдавија. Неколико дана јуримо по врелом Кишињову, тражимо канистере за бензин. Обишли смо све продавнице – неуспешно: у Молдавији се већ одавно ништа не производи. Напокон, на пијаци купујемо последњих пет канистера, убацујемо постељину, намирнице, књиге и личне ствари у пртљажник – сутра крећемо.

           13. јун. У Храму при дечјем дому смо служили молебан с Акатистом, Свету Литургију. На брзину ручамо, дајемо благослов људима кој су дошли и већ заобилазећи рупе на путу молдавског главног града хитамо према Румунији. Срећно прелазимо румунску границу. Не заустављамо се нигде осим на бензинским пумпама. Увече стижемо у Букурешт. Коначили смо код Михаја Ларија – нашег заједничког познаника.

           14. јун. Стигли смо у српску амбасаду. Решава се судбина нашег путовања: ако оцу Антонију не дају визу – мораћемо обрукани да се вратимо. Српски чиновник је типични секретар комсомолске организације – даје нам прве горке пилуле:
           “Сачувај, Боже, од тога да Србе Грци хране, а Руси бране.”
           Говори презриво, с подсмехом. Рекавши шта је имао некуда нестаје накратко.
           “Његова молитва је услишена,” окрећем се према сапутнику, “очигледно је да сам није из ровова.”
           И он је забринут и обесхрабрен. Напокон се наш разобличитељ враћа, не гледајући нас пружа пасош с удареним печатом. Хвала Богу и на томе. Главно је да је пут отворен.
           “Треба да понесемо више хлеба,” кажем оцу Антонију, “не знамо куда идемо, свашта може да се деси.”
Он клима главом у знак пристанка. Румуни са занимањем посматрају двојицу свештеника који товаре у пртљажник кесе с хлебом. Једно питање је решено. С дизел-горивом ће бити теже. У пограничном градићу смо до врха напунили резервоар горивом и пет канистера. Један од возача нам каже да се преко границе не може с канистерима: многи људи који живе близу границе шверцују бензин – пуне резервоар, празне га на српској страни и одмах хитају по следећу порцију. Жена која нам је пришла још нас је више обрадовала: дозвољава се да преко границе у колима иде само по један човек. (Спремио сам се да идем пешке.) Вапијући мајци Божијој крећемо преко границе. Дугачак-предугаак ред аутомобила. Наше бојазни се појачавају.
            “Овде човек може да се заглави на више дана,” размишља наглас сталожени молдавски свештеник лагано се приближавајући граничном прелазу.
            Локални бизнисмени остају иза нас.
           “Да им кажемо за бензин или да им не кажемо?”
           “Биће горе,” кажем му, “ако нађу сами. А не могу да не нађу. Боље је да замолимо – свуда има људи.”
           Излазимо у сусрет румунским граничарима и цариницима. Они су се показали на висини: кад су видели свештенике добронамерно су се поздравили, пришли су пртљажнику.
           “Обилазимо манастире, узели смо бензин за резерву. Овде су личне ствари.”
           Осмехују се с разумевањем, моле нас да се помолимо. Отац Антоније им са захвалношћу оставља флашу молдавског домаћег слатког вина, моли ме да дам своју касету (што ја чиним са задовољством) – прелазимо Дунав преко огромног моста.
           Ево и српских граничара. Обични младићи. Обично конфискују канистере с горивом, али нас пуштају. Плаћамо за осигурање кола и...

           Здраво, Србијо! Осећамо се као да улазимо у родни крај. Расположење је празнично, узвишено. Возимо се пустим планинским путем поред Дунава. Јако лепо! Планине, вода, бујно растиње. Тунели који се често појављују сваки пут нас поново урањају у првосаздани Божји свет. Обиље тајанствених искрица које се пале и гасе – свици. Мој друг као и увек притиска гас, покушава да стигне у Београд пре полицијског часа. Наговарам га да преноћимо негде поред Дунава. Дуго тражимо место, али зар се у овој брзини нешто може изабрати? Ево, већ је и Дунав иза нас. На крају смо се сместили у чисто поље, недалеко од главног пута. Раширили смо чаробни столњак, обедовали под звездама. Одлучили смо да коначимо на скривенијем месту, по страни од заслепљујућих аутомобила у пролазу. Осветљавам оцу Антонију (он иде у рикверц) – кола упадају у канал. Стигли смо. Ма колико да смо се трудили, нисмо успели да се извучемо, па смо и заноћили под углом од 45 степени.

           15. јун. Рано ујутру сам кренуо у најближе село по лопату. Запањује ме то што је земља негована – кукуруз, пшеница, цвеће. Заустављам кола у пролазу. Нас тројица извлачимо кола. Захваљујем се Србину спремном да притекне у помоћ (флаша молдавског вина), идемо за Београд.
           Пролазимо поред празних бензинских пумпи – нема дизела. На траси има мало кола. Често нам у сусрет долазе омањи трактори. Техника је стара – види се утицај рата. Места су изузетно лепа, солидне куће и ниједног Храма. Заморна загушљивост и магла која пада на све и сва. Стајемо да се умијемо поред бензинске пумпе. Прилази младић. На конопцу око ручног зглоба је намотан Крстић (на грудима га нема). Заподели смо разговор о ситуацији у Србији. Питам:
           “Зашто има тако мало Цркава?”
           “Ево моје цркве!” показује на своја кола.
           На брзину се опраштам с болесним аутопарохијанином.
           Идемо даље. У складним грађевинама у околини покушавамо да распознамо куполицу или Крст. Узалуд. Зар није у томе главна трагедија Србије?
           Улазимо у узаврели, спарни Београд. Тражимо Удружење књижевника. Чистимо се, доводимо у ред – улазимо колима у двориште.
           Љубазно нас дочекују, прате нас до горе. Предајем писмо из Савеза писаца Русије. Пуначак тумач у годинама (професор Драган Растка Недељковић) преводи на српски. Ћутке слушају, климају главом, позивају на кафу. А дима има толико да се прст пред оком не види. Али, у туђи манастир се не иде са својим уставом. Мало смо попричали. Песници и писци нам поклањају своје књиге, визит-карте. Танкоћутни професор ме води у другу собу – овде се не пуши, домаћински ми нуди фотељу:
           “Изволите.”
           “Спаси, Господе.”
           Отац Антоније доноси домаће вино, с молдавском љубазношћу налива у чаше.
           “Шта конкретно планирате?” пијуцкајући вино занима се наш неочекивани покровитељ.
           “Хтели бисмо да обиђемо манастире, места која су била бомбардована, можда и Косово.” 
           Професор замишљено клима главом:
           “Ствари треба добро организовати. Можда ћу и ја моћи да кренем с вама. Где сте се сместили?”
           “Тек смо стигли,” убацује се отац Антоније.
           И ја га молим да се не брине рекавши да смо у принципу овамо кренули као у рат и да никоме не желимо да будемо на терету. Професор се добродушно осмехује:
           “Могли бисте да се сместите код мене, али ће вам као свештеницима бити згодније у манастиру: и молитва, и служба су надомак руке.”
           “Хвала, хвала,” захваљујемо се на српском.
           Успут нас наш нови познаник позива да посетимо руски Храм Свете Тројице. Приближавамо се огромној Цркви у част Светог Марка. Њен нижи део је потпуно покривен графитима (и антинатовским и секс-паролама). Иза њега је омањи руски Храм. Господин професор као захтевни домаћин куца на решетке капије. Две старије Српкиње се радосно одазивају на руско – Мир вам! Улазимо у порту.
           “На Руској земљи смо!” радосно кличе отац Антоније.
           Појављује се настојатељ Руског Храма. У подраснику, с болним квргама испод обрва, опрезно се загледа:
           “Да ли имате писмо митрополита Кирила? С каквом мисијом сте стигли? Као званично или приватно лице?”
           Почиње! Рус у иностранству не може да не обрадује човека. Али зашто не затражи документа која потврђују да је тај и тај јеромонах, а не цигански барон из републике Конго? Да сам знао за такве прописе и да није било журбе – донео бих писмо Патријарха или митрополита Кирила. Али као да Патријарх или митрополит немају друга посла.
           “Као приватно лице.”
           “Онда се обратите руској амбасади.”
           Врло глупа ситуација.
           “Опростите, желим да нас исправно схватите. Ништа нам не треба и не молимо вас ни за конак, ни за храну, ни за новац. Желимо да посетимо Руски Храм који ми је драг исто колико и вама: и ја сам Рус.”
           На српском се заступа професор Недељковић. После кратких преговора дозвољено нам је да уђемо у Храм. Спаси, Господе, и за то. Улазимо у Храм. Иконостас зјапи у празним рупама: нема икона – извађене су за време бомбардовања. Прилазимо гробници барона Врангела, појемо кондак “Со свјатими упокој”. Разгледамо празне зидове, целивамо икону на налоњу (Света Тројица) и излазимо. Захваљујемо се женама – излазимо кроз гвоздену решетку. Настојатељ није изашао чак ни да се опрости. Сећам се професора логике. Кад је сазнао да желим да се упишем на богословију са жаљењем ме је погледао:
           “Бирократија је страшна, али нема ничег горег од црквене бирократије.”
           Заиста је тако. Папир је изнад човека. Ни бомбардовање не опамећује! Сачувај ме, Боже, од државне братије! Ваша Високопреосвештенства, немојте то да заборавите”
           Професор клима главом:
           “Бирократија. Такво је наше Хришћанство. Јевреји се увек помажу, зато и живе.”
           Стижемо у најзеленији део Београда. Негде у близини је Милошевићева резиденција.
           Улазимо у кућу господина Недељковића, упознајемо се са седокосом Владанком – његовом љубазном супругом. Мали одмор од врлине. Обедујемо, разговарамо. Домаћин телефонира у манастир, договара се о нашем конаку. Молимо га да се не брине, али је он неумољив:
           “Ако вас тамо не приме, мој дом је ваш дом.”

_{Београд. Женски манастир Светог Ваведења}

           Прати нас у Ваведењски женски манастир. И овде га знају.
           “Он је као намесник,” смеје се отац Антоније.
           Дају нам собу. Појављује се парохијанка Марина – висока девојка у хаљини, стидљиво пита да ли сам ја онај јеромонах. Професору је драго што ме неко препознаје, осмехује се, додаје кафу. Слушам приче о рату. Како је једном свештенику у Литији гелер откинуо главу. Како су једне ноћи били и бомбардовање, и олуја и земљотрес.
          “Рат је био некако труо,” каже Марина, “ма колико да су нас бомбардовали ми смо трпели. А чим смо мало били у мраку, без топле воде – одмах смо се побунили, почели смо да причамо о томе шта ће нам Косово.”
          У разговор ступа послушница (на српском искушеница) Јелена, води нас на вечеру. После вечере нам заједно с преводиоцем Марином показује манастир. Дивим се великом плавкастом цвећу које као брдашце расте у жбуновима. Такво је било и на Косову пољу.

(Наставља се)

Јеромонах Роман (Матјушин)

Извор и фото: rus-sky.com, са руског превела и за ову прилику уступила порталу "Живот Цркве": Марина Тодић