Први наставак.

           16. јун. Среда. Од раног јутра смо у Храму. Стојимо код стасидија, слушамо јутарње молитве, полуноћницу, часове, обедницу. Литургија се служи само недељом.
           После доручка разговарамо с игуманијом Агнијом, захваљујемо се за пријем и поздрављамо.
           Искушеница жели да нам покаже примаћу собу Патријарха. Показујем на оца Антонија:
           „Нека он иде. После ће ми испричати.”
           Отац Антоније маше руком у знак протеста – улазимо у примаћу собу. Искушеница нам показује иконе, радове везиља – огромну дебелу књигу за аутографе. На последњој страници су топле жеље руског свештеника с ушћа Волге и тројице братије из Тројице-Сергијеве Лавре. Гледам датум – 30.3.1999.г. Време бомбардовања. Читам с осећањем захвалности и жаљења: ја сам закаснио.
           Зове наш професор, чека нас код куће. Свраћамо по њега и идемо у Удружење књижевника (Савез писаца). Овде је као увек, задимљено од дувана. Свечана сала је пуна света. Професор Недељковић добро познатом стазом иде у президијум, покушавам да седнем у последњи ред. Заповеднички гест професора (зове нас да дођемо). Седам поред њега, вадим хемијску, нотес и с пажњом првака записујем јучерашње догађаје. Говорници се мењају. Причају о НАТО, Макијавалију, о агресији. Загледам се у публику. Има добрих лица, али не може бити речи о уцрквљености. Трулежни дах Запада је учинио своје пре НАТО. Мршаве новинарке у тесним хеланкама подмећу говорницима своје диктафоне. Једни жваћу жваке, други пуше. Сат времена касније напуштамо свечану салу, идемо горе у свет кафе и шљивовице. Отварам карту Србије и питам брата по перу који је сео поред мене:
           “Где су манастири?”
           Он пада у тешку недоумицу. Јасна ствар. Затварам карту. Прилази радио новинарка Јелица (родом с Косова), прича о страшним догађајима. На Косову је ухапшен архијереј, спаљен је манастир, Албанци су силовали монахиње. Не зна се колико има убијених. Почело је! Ова одвратна Америка се латила спровођења сатанистичких планова.
           “Где су Руси?” са сузама пита Јелица.
           “Шта Руси?” не могу да издржим. “Срамота ме је да гледам Србе у очи због јуда-владара!”
Први пут схватам да и немоћ рађа сузе. Отац Антоније се потресао од онога што је чуо – лак је на сузе, излази у другу собу да се смири. Љубица Милетић потписује књигу својих песама – “Оцу Роману – у часу ужаса!” Не може без суза да говори о ономе што се десило. Питам како да стигнем до Косова.
           “Шта вам је! Убиће вас тамо!”
           Појављује се наш старатељ Драган Растков:
           “Могу да кренем у обилазак манастира с вама. На три дана. Али у понедељак морам да се вратим у Београд.
У себи кујем планове: да путујемо три дана с професором, да фотографишем дела руку натовских бандита, да пошаљем професора и оца Антонија у Београд, а сам, само са торбом да кренем према Косову.
           Довозимо професора до куће. Позива нас да ручамо заједно у ресторану. Категорички одбијамо: нисмо због тога дошли.
           “Онда код мене.”
           Захваљујемо се и поново одбијамо. Ипак инсистира на томе да нам покаже ресторан. Кажемо да су нам сви ресторани у Београду на располагању. Идемо у Панчево. То није далеко од Београда. Приближавамо се нафтном комбинату. У његовом дворишту се сместио манастир. На згради нема стакала: овде су бомбардовали. Притискам звоно – безуспешно. Питамо пролазника – он са задовољством ступа у разговор. Неочекивано стиже опрезни наоружани чувар с токи-вокијем. Кад је сазнао да смо из Русије постаје блажи. Покушава токи-вокијем да се повеже с неким из манастира. Безуспешно.
           “Нема.”
           “Хвала,” као рођени Србин захваљује се отац Антоније.
           Идемо у град. Свраћамо у Храм који се рестаурира и који наизглед личи на католички. Улазимо у Саборну цркву. (Иконе су лоше насликане. На свећњацима су огромне дебеле свеће с именима и презименима покојника.) Црквењак-искушеник у годинама нас позива да дођемо код локалних свештеника. Прилазимо парохијском дому. За округлим столом у хладовини, лепо су се сметили оци – протојереј и јереј. Јереј је млађи, настојатељ је у годинама за поштовање, има седу поткресану брадицу и бркове жуте од дуванског дима. Поздрављамо се.
           “Хоћете ли да једете?” дочекују нас првим питањем.
           “Хвала, хвала,” са захвалношћу одбијамо.
           “Кафа?”
           Кафу не можемо да избегнемо. Седамо за сточић. Парохијанин износи флашу шљивовице (ракије од шљива) с дрвеним Крстом унутра. То је нешто ново. Испоставља се, лековити извор може бити и овакав. Јереј извежбаним покретом извади цигарету, кресну упаљач (чини се да се овде то не сматра грехом), увлачи дим, зове на Службу.
           „Хвала, али треба да се вратимо.”
           Топло се опраштамо, идемо у Београд. Аутомобил заустављају војници – млади момци. Кад су сазнали да смо из Русији траже иконице, целивају руку. Најстарији, показујући прстом у небо моли да се молимо за њих. Да, помоћ се ниоткуда више не може очекивати.
           „Овде руку свештенику целивају само монаси и војници,” – примећује пажљиви посматрач отац Антоније.
           Стижемо у манастир. Искушеница у келију доноси посуду с трешњама.
           “Овако крупних у Молдавији нема,” редује се отац Антоније.
           “Да ли намеравате да телефонирате у Кишињов?” одвлачим га од пријатног занимања.
           “Данас обавезно, сутра крећемо, успут нећемо моћи да телефонирамо.”
           И ја треба да телефонирам у Минск. Али, то могу да урадим увече. У манастиру се капија затвара рано. Да не бисмо узнемиравали монахиње (ко зна кад ћемо успети да телефонирамо) кажемо да се нећемо вратити на конак. Искушеница се брине за нас:
           “Изволите овамо.”
           “Хвала, хвала,” захваљујемо се својој доброчинитељки (само смо реч “хвала” добро савладали).
           Центар града. За путовање ауто-стопом на Косову треба да заменим доларе. Идемо по многољудном београдском Арбату. Први мушкарац на којег наилазимо се враћа и доводи нас до поште. У Кишињову је заузето, Минск не одговара. Телефонирам у Петербург, молим да пренесу у Кишињов, Минск и Полоцк да смо већ два дана у Београду, да је све у реду.
            И поново идемо дуж фонтана, продавница и киоска. Београђани никуда не журе. Седе поред фонтана, за сточићима, шетају испод неба које поцрни у трен ока. Види се како муња сече небо. Кад је тако спарно олуја је неизбежна. И заиста, почео је да дува ветар, загрмело је, затресло се, калдрмом се пролио пљусак. Али, ми смо већ ушли у кола. Данас (а можда и не само данас) она су наш хотел.

           17. јун. С господином професором идемо према Нишу. Прелазимо реку браон воде – Велика Морава. Трагови бомбардовања.
           Манастир Раваница. Место где почива цар Лазар, који је погинуо на Косову пољу.
“Пре битке му се јавила Мајка Божија,” уједначеним гласом говори професор, “рекла је да може да бира или царство Божије или победу над Турцима. И он је изабрао царство Божије. Турака је било много више. Цар Лазар и његова војска су се причестили и пошли у смрт.“
           Ево одакле снага овом народу!
           У лазимо у Храм из XIV века. Целивали смо свете мошти цара Лазара, који је за себе и за свој народ начинио једини исправан избор.
           ...На путу до Деспотовца – рушевине.

     _{Манастир Манасија}

           Манастир Манасија. Средњовековна тврђава. Бивше имање деспота Стефана Лазаревића – сина великомученика цара Лазара. Стојим у Храму. Монахиња Амвросија нам показује фреске с почетка XV века. Сачувао се врло мали део. Даље нас воде у зимску Цркву с новонасликаним фрескама. Позвани смо у трпезарију. Пијемо кафу и хладну воду са слатким од вишања. Отац Антоније се бакће око кола: отказала је електроника, сирена непрестано завија. Док га нема покушавам да сазнам да ли нешто саобраћа до Косова. Монахиње се брину, саветују да одем следећи пут, кад се све смири. Који је смисао онда и да путујем? Молим господина професора да ме подржи, да наговори оца Антонија да се не буни (он добродушно клима главом). На крају се фотографишемо и топло опраштамо.
           Враћамо се у Деспотовац. Седимо за сточићем у хладу. Недељковић разговара с градоначелником (Радослав Рачић – он је и заменик министра вера), с његовим помоћницима. Лагано тече разговор о животу, вери и Апостолу Павлу. Професора и овде знају и опходе се према њему као синови.
           Поново грми. Пењемо се на први спрат у кући Радослава (у приземљу је апотека његове жене). Поново пијемо кафу.
           “Време је, време, трубе у рогове,” објављује наш добродушни водич.
           Остављам своју књигу и касету Радославу. Он се клања и позива на фестивал поезије.
           Идемо у Александровац код бивше студенткиње нашег професора. У овом граду се родио и живео је генерал-пуковник Балковић. Ту нема никаквих војних објеката, град је бомбардован зато што је завичај генерала. Свуда унаоколо су страшни трагови бомбардовања. (Брисачи не могу да изађу на крај с бујицом кише. Видљивост је слаба. Водена пелена је сакрила планине и поља, пут се једва назире пут. Неочекивано се појављују и нестају светла возила из супротног смера. Окружени смо цик-цак муњама, које страшно парају мрачно небо. Једна стрела удара у оближњи електрични стуб – лије се фонтана искри. Ћутке се крстимо.)
           Уз светлост свећа седимо у кући бивше студенткиње – свештеничке кћерке. Професор Драган прича зашто су Срби почели да примају ислам. Ако је Турчин улазио у српску кућу морали су да га хране. За то што се трудио за столом, што је жвакао домаћин му је плаћао. Порез жвакалица. Ако је Турчин остајао да преноћи могао је да изабере било коју жену, девојку (домаћинову жену, снаху, кћерку). За то је осрамоћени Србин морао да плати. Порез одрина. Ако би Турчин срео српску погребну поворку рођак човека који је умро (или су га у мукама убили Турци) је такође плаћао. Порез мртвина. Постојао је још данак у крви: један од дечака је узиман у јаничаре. И тако до XIX века, преко 500 година! Многи нису могли да издрже, примали су ислам. У ово страшно време су Албанци примали ислам и обично су постајали турски жандари (као код нас полицајци за време рата). Али, има међу њима и православаца, истина, мало. И не живе на Косову, већ у јужним областима Албаније, недалеко од Грчке.
           Размишљајући о порезима осећам се као душевни болесник. Браћо Срби! Па како сте преживели?

           18. јун. Петак. Рано јутро. На брзину пијемо кафу и – на пут. Налазимо се на путу према Крушевцу – некадашњој престоници цара Лазара. Пут води дуж уске Западне Мораве. У сусрет нам долазе трактори и камиони, препуни предмета за домаћинство. Избеглице. Ова реч је као ехо рата.
           Крушевац. Остаци древног зида. Храм. Споменик у част Косовске битке. Малаксали рањени војник са заставом. Анђео га крунише трновим венцем. Стајемо испред киоска да купимо разгледнице. Поглед ми пада на корице неморалних часописа. На овако отворену бестидност још нигде нисам наишао. Несрећни нови нараштаји! Ко се неће удавити у мутним бујицама блуда које утопљенике носе у паклени бездан?
           Професор нас води у собу-музеј, која се налази у згради владе града. Показује мозаик свог друга Србиновића. Јарки разнобојни комадићи повинујући се руци мајстора воде нас у дубоку прошлост. Портрети учесника Косовске битке. Поред канонских приказа је и савремено авангардно извођење. Покушавам да прочитам натпис на прозорском стаклу
„Човече који српском земљом ступаш, било да си дошљак или овдашњи, кад дођеш на поље ово, које се зове Косово, по свему ћеш угледати пуно костију мртвих, те са њима и камену природу. Знај да и данас стојимо као ово камење.” На улазним вратима је натпис:
           “Колико будемо могли, толико ћемо плести своју песму!”
Покрај споменика цара Лазара је група наоружаних војника с фотоапаратом. Крсте се, праве групни снимак. Можда нико неће ни видети себе на снимку. Вадим фотоапарат и молим девојку у пролазу да нас слика. Војници се са задовољством сликају са свештеницима, подижу руке у знак захвалности, журе ка својим похабаним колима.
           Крећемо према Храму. Недалеко на клупици се погрбио млади капетан. Изгледа изгубљено. Улазимо у Храм, целивамо Престо. Појављују се локални свештеници, радосно нас поздрављају, воде код себе. Причају за овог капетана:
“Није хтео да иде с Косова. Кад је дошао у манастир који су Албанци похарали није издржао, хтео је да скине војничку униформу и да обуче монашку.”
           Тешко је слушати ово без суза. Зовемо капетана, молимо да приђе, да се фотографишемо код Храма. Капетан устаје, скида појас с оружјем, ставља га на траву и тек после тога стаје поред нас.
           Од гостољубивих свешенослужитеља добијамо тамјан и фотографије Храма. Остављам им своје касете, а капетану иконицу. Жао ми је да се растанемо. Јереј Драган и ђакон Милан нас прате до кола. Долазе стари војни камиони с војницима с Косова. Искачу, иду према Храму. Отац Антоније је у праву: овде се моле само свештеници, монаси и војници. Тешко нам је да гледамо намучене војнике. Подмитљиви политичари! Удворице – владари! Каква је корист обраћати се вашој савести? Јуде је немају!
           „У овом Храму су се,“ објашњава професор, „војници причестили пре Косовске битке.“
           Зато војници и долазе. Радује јединство свештеника и војника.
           Трстеник. Седимо у кабинету професоровог друга – председника електродистрибуције. Дужност је велика, али неразумљива. Разгледамо велике металне чаше пуне ситних клупчади с графитним влакном. Елементи графитне бомбе. Бацали су контејнере пуне оваквих чаша; приликом експлозије оне су избацивале ова клупка која су се одмотавала, качила на жице и правила кратак спој – избацивала су електроцентрале из строја.
           Манастир Љубостиња. Основала га је Милица (у монаштву Евгенија), жена великомученика цара Лазара (стојимо покрај њене гробнице). Сачуван је врло мали део фресака.
           Излазимо у неговану зелену порту, упознајемо се с врло живахном и љубазном игуманијом Харитином. Жури да нас нахрани, моли да останемо неко време, да служимо – жао јој је што журимо даље.
           Наш следећи циљ је манастир Жича, резиденција епископа Стефана. Прелазимо Западну Мораву. Заустављамо се поред бомбардованог моста. Беспомоћним погледима пратимо избеглице. (Још једно принудно стајање – на путу се испречила колона војних камиона.)
           У даљини су лепе као насликане црвено-смеђе манастирске куле. Улазимо у Храм из XII века. На улазу, поред запаљених цвећа стоје мушкарци и жене у црнини.
           „Рођаци човека који је погинуо на Косову,” објашњава архимандрит који нас прати.
           „Помози им, Господе,” крстимо се и пролазимо у дубину Храма.
           У тужној тишини гледамо фреске. Скоро да се нису сачувале. Ликови светаца у Олтару су огуљени. Идемо према излазу. Поред упаљених свећа под риба усамљена искушеница. Више нема рођака. Појемо „Со свјатими упокој.” Кријући сузе искушеница окреће лице. За утеху јој остављамо Јерусалимски Крстић с латицама цвећа од Свете Плаштанице. Целива руку са захвалношћу.
           Епископ Стефан. Постарији, једноставан. Дочекујући нас клања се:
           “Много вам хвала што сте дошли.”
           Позива нас у архијерејске одаје. Професор му потписује своју књигу. Угледавши се на њега и ја остављам књигу и касету.
           “1941. године,” тихо ми каже професор, “усташе су убиле 28 рођака епископа Стефана. Убили су му оца, брата, и све потомство.”
           У шоку смо. 28 рођака! И требало је то преживети! Не само преживети – не сломити се, не постати озлојеђен! Ово није могуће вез вере.
           Улази архимандрит у годинама које уливају поштовање (80 година). Очигледно, нешто га је узнемирило, узбуђено гестикулира. Чујем речи:
           “Јељцин... 700 милиона долара... Продали су. Жидови, масони!”
           Преводилац није потребан.
           “Отац Јулијан,” представља га професор, “врло духовни монах у Србији.”
           “Најдуховнији,” смирено га исправља епископ.
           Записујем где су остали монаси и монахиње на Косову. Мушки манастир Грачаница, женски Соколица, мушки – Дечани, и још женски – у Пећи.
           После заједничке трпезе опраштамо се од кротког епископа. Архимандрит Јулијан обећава да ће нас чекати у манастиру Студеница.
           Игуманија Јелена у манастиру води иконописну радионицу. Свуда су строги византијски ликови. Хвала Богу, не иконопишу у сликарском маниру.
           “Време је, време, труба зове,” чује се познати глас.
           Клањамо се и седамо у кола.
           “Добра монахиња.”
           “Да, да-да,” одазива се на моју похвалу Недељковић, “има грчевиту енергију.”
           Отац Антоније је праснуо у смех.
           “Хтео сам да кажем: уздржану енергију.” (У питању је игра речи, односно омашка на руском: судорожный и сдержанный.)
           Код месташцета Матарушка Бања стајемо. Испред нас је хаос. Гомиле избеглица. Српска полиција преграђује пут. Професор и ја идемо.
           “Где је командир?” пита Драган Растков.
           Прилази уморан човек с токи-вокијем.
           “Професор Драган Недељковић, - гост из Русије. Идемо у манастир Студеницу.”
           Одмах се око мене стеже обруч избеглица.
           “Где су Руси? Шта је с Русијом?” с негодовањем продире крупан човек средњих година.
           Остали стоје ћутке, чекају на одговор.
           “Шта је с Русима? Јевреји владају у Русији! Нас су продали! Вас продају!” с болом скоро вичем у одговор.
           Чини се да друго нису ни очекивали.
           “Браво! Све знамо!” стеже ми руку.
           Командир моли мештанина да нас спроведе обилазним путем. Идемо по рупама, заглављујемо се у глини. Из кола иза нас искаче момак, машем нашем водичу – нас тројица гурамо аутомобил. После мањег обилажења излазимо на пут. Захваљујемо се вођи пута, поклањамо му иконице - спуштамо се планинском стазом.
           Честе су избеглице на тракторима, стари војни камиони, минирани мостови, срушене сељачке куће. Поздрављам те, Трећи Миленијуме! Какав си ти сам ако је твој дах смртоносан за живе?
           Изузетно леп крај. Пролазимо преко планинске речице Студенице. Ево и манастира с истоименим називом. Јеромонах Антоније (школовао се у Сергијевом Посаду, зна руски) већ зна за наш долазак, пре свега нас води у трпезарију. После традиционалне чаше воде с медом и кафе срећемо се с Настојатељем – дивним Старцем Јулијаном. Он је већ овде. Грли нас као давнашње познанике. Да, Једноставност је сестра Мудрости, мајка Љубави.

_{“Ако будеш веровао, видећеш славу Божију.” Фреска из манастира Студеница}

           Идемо на службу у Храм. За две певнице су четири појца, по два на свакој. Манастир је радни, братије нема много. На улазу, с десне стране целивамо мошти Симеона Мироточивог. На амвону, с десне и леве стране су гробнице са светим моштима преподобне Анастасије – мајке Светог Саве и њеног сина, краља Стефана, у монаштву Симона. Света породица. Целивамо Престо, гледамо фреске у храму. Старе су – с краја XII – почетка XIII века. Јеромонах који служи и протојереј Антоније заједно читају Акатист Мајци Божијој. Позади се као сирочад сместило троје парохијана. Нема баш много народа. Кроз прозор се чује снажно добовање капи. Трећи дан пада киша.
           Обедујемо. Према оцу Намеснику се повио јеромонах који је служио, нешто шапуће.
           „Опростите,” устаје он, „морам да вас напустим, с Косова долазе аутобуси с војницима и полицајцима.”
           Излазимо заједно. Гледам како војници – млади момци – брзо пролазе у летњу манастирску трпезарију. Бучно седају за мермерне сточиће. Настојатељ пружа тацну с многобројним чашицама у које је наливена ракија. Неки испијају наискап, неки пијуцкају. Прилазим ближе. Кад су видели руског свештеника утишали су се.
           “Да ли могу да одем на Косово?”
           Као по команди, почели су да врте главом:
           “Не може се. Французи, Албанци.”
           Гледам њихова једноставна лица. Радујем се топлом општењу свештенства и војника. У Русији такво јединство нисам видео. Шта значи живети у сталној опасности, бити на ивици смрти. Говорим о томе људима који седе. Сви сагласно климају главом, показују Крстиће, крсте се – преображавају се. Мало сам попричао с њима, све сам благословио и отишао да се припремим за Свето Причешће.
           Киша. Непрекидна киша. Небо плаче над Србијом.

           19. јун. Субота. Служи се Света Литургија. У Храму нема никога осим неколико појаца. У Олтару, поред Престола, у грчком одејанију стоји молдавски протојереј. Његов продорни глас под високим сводовима није тако заглушујући као у домаћој Цркви у Кишињову. После Службе нам отварају Храм у част Јоакима и Ане. Почетак 14. века. Целивамо свете мошти (осећам танани мирис кипариса).
           Обедујемо. Остављам своју књигу и касете оцу Намеснику, молим ако се нађе, за касету са српским народним песмама. Он нестаје и одмах доноси књигу с описом манастира, фотографије и касету.
           “Оче, немојте ићи на Косово: јако је опасно,” тихо ми шапуће на опроштају.
           Дугачка колона трактора – избеглице. Њихова бујица је непрестана. Мокри коњи вуку преоптерећена сеоска кола Цигана. И они напуштају Косово. Често се појављују порушени мостови. И поново принудно стајање: пут је препун кола. Скрећемо на сеоски пут – избеглице. Идемо даље – гужва – избеглице. А до Косова има 200 километара. Како ли је тек тамо?
            До манастира Градац (крај XIII – почетак XIV века) има 12 и по километара. На путу је бомбардован мост, јаме. Професор нас штедро обасипа историјским чињеницама, именима – прича нам о овом манастиру.
           „Краљица је остала верна католичкој Цркви, али је ипак примила Православље. Опет, била је ктитор многих католичких цркава. Одржавала је равнотежу између Православља и католизцима. Њен син је у Студеници подигао Храм Јоакима и Ане.
           Не одушевљавајући се равнотежом краљице гледам кроз прозор: кишни облаци се диме на врховима планина.
Манастир Градац. Улазимо у огроман Храм. Тамна кружна линија на зидовима (половина висине) означава границу између рушевина и нове градње. Зидови су голи. Фреске су се сачувале само тамо где није могла да пада киша. Вековима је продирала свуда. За трезом с оцем Јулијаном на челу (он је већ овде) алудирам оцу Антонију да опрезно вози нашег професора. Он ме гледа у недоумици. Објашњавам да с њима идем само до главног пута, а затим на Косово. Бурно негодовање.

_{Манастир Градац. Јеромонах Роман, архимандрит Јулијан, проф. Драган Недељковић}    

           “Искључено! То није могуће!”
           Неочекивано, с уобичајеном мирољубивошћу у разговор ступа професор:
           “Нас двојица идемо у Београд, а отац Роман – на Косово.”
           И (уопште нисам очекивао!) нешто живо говори седокоси Старац.
           “Он хоће,” уједначеним гласом преводи професор, “да организује путовање до манастира Сопоћани. А тамо ће вас људи који возе епископа Артемија довести до Приштине. Тамо су руски православни добровољци, имају и свештеника, треба им пружити подршку.“ 
           Отац Антоније смирено пристаје. Јасно ми је колико му је то тешко.
           Прилазимо Храму, правимо групни снимак. Идемо према колима да пребацимо ствари. Узимам најнужније. У колима остављам фотоапарат, новац (за случај да ме заробе, да не обрадујем албанске бандите). Грлим се с професором, са својим молдавским братом. Отац Антоније је лак на сузу. Ни ја нисам од камена. Сад ми је он најближи човек. И да не мора да вози професора (на то сам и рачунао) никуда без мене не би кренуо; узалудна би била моја наговарања и подсећања на жену и дете. Знам како ће се осећати док ме не буде било и молим Бога само да не јурне на Косово да ме тражи. У манастир се враћам као са сахране.
           Вечерња. Отац Јулијан лагано, тихим, осећајним гласом полуговори, полупоје јектеније. За певницом су две монахиње и искушеница. У храму има још мање људи – само псковски јеромонах. После Вечерње улазим у Олтар. Отац Јулијан моли да служим Акатист. Стављам епитрахиљ, излазим до налоња испред Царских Двери. Старац стаје за певницу, подржава мало стадо. Нико никуда не жури. Овде се човек тако лако моли.
           Напољу је уместо пљуска – заслепљујуће сунце (први пут!). Даће Бог, време ће се смирити. Иначе ће пшеница иструлити у корену. Преко ограде су прескочиле беле козе, јуре по зеленим падинама. Помажем монахињама да их утерају назад. Затим се пењем у своју малу келију на другом спрату, излазим на балкон. Доле, испод старог, али још увек моћног дрвета, седећи за сточићем, Старац Јулијан живо беседи с ходочасницама. Искушеница пред њих износи воду и слаткише.
           “А мени?” оглашавам се с балкона, “на мене сте заборавили?”
           Разумеју, смеју се, зову ме доле. Не, треба да се спремам за Службу и бар данас да легнем раније. (Птицама је овде као у Едему. Чини се да ни планинска река ни оне никад не утихну.)

(Наставља се)

Јеромонах Роман (Матјушин)

Извор и фото: rus-sky.com, са руског превела и за ову прилику уступила порталу "Живот Цркве": Марина Тодић