Православна црква Молдавије је последњих неколико година у фокусу црквених медија. Притисак државе и мешање Румунске патријаршије у унутрашње послове ПЦМ нехотице нас терају да правимо паралеле са оним што се дешава у Украјини са УПЦ. И, чудно, у оба случаја могу се пратити идентични методи утицаја, чији је циљ дискредитација и демонтажа помесних православних Цркава зарад геополитичке ситуације.

Редакција Антираскола је разговарала са јерархом Православне Цркве Молдавије, архиепископом Балти и Фалешта Маркелом, на тему молдавског црквеног питања, улоге молдавске владе и Румунске патријаршије у ономе што се дешава, и да ли би верска криза у Молдавији и Украјини могла постати разлог за решавање проблема који су се нагомилали у васељенском православљу.

Владико Маркел, у последње време молдавска влада све више прибегава притиску на Православну цркву Молдавије. Шта мислите да су крајњи циљеви оних снага у Молдавији које се тренутно боре против ПЦМ и да ли постоји шанса да постигну жељене резултате?

— Не само недавно. Тако је већ доста дуго, али недавно, као што сте с правом приметили, притисак централне владе Републике Молдавије на Православну Цркву Молдавије се повећао. Данас, верна деца Православне Цркве Молдавије морају да уложе знатне напоре да би „заузела своје место под сунцем“, а то је само зато што смо део Московске патријаршије. Русофобија је сада веома јака у Молдавији, посебно у највишим ешалонима власти, која је усмерена на све руско: руски језик, културу, све што је повезано са вековном историјом односа између Молдавије и Русије, укључујући и Руску православну цркву.

Умесно је подсетити, да је управо Православна Црква Молдавије, против које се ови људи сада буне, њих крстила, служила им, венчала их, причешћивала... А сада они одговарају таквим „исповедањем по европски" својој Мајци Цркви, која не престаје да се моли за њих, за њихово спасење. Сами по себи, наши молдавски домаћи противници Цркве и црквени преступници немају циљ, не постављају никакав задатак. Они послушно извршавају упутства својих „европских партнера за развој“, који се не боре толико са нашом Православном Црквом Молдавије, колико са Православљем као таквим, настојећи да „исперу“ хришћанске духовне и моралне вредности из нашег друштва.

До данас су већ постигли неке резултате: успели су да убеде поједине свештенике да прекрше заклетву верности Руској Православној Цркви, изречену приликом њихове хиротоније, и да пређу у јурисдикцију расколничке "Бесарабске митрополије". Они то представљају као искорак, као велику победу. Немам илузија да ће се ту зауставити. Сигурно ће бити слабокарактерних, непотврђених и неуких људи у вери који ће следити њихов пример, посебно зато што друга страна не штеди ни труд ни „тридесет сребрника“, имајући у том смислу велики ресурсни потенцијал.

Упркос сложености ситуације, благочестиви молдавски православни народ задржава довољан потенцијал за лојалност Православној Цркви Молдавије, чак и ако је власти ставе ван закона, што при садашњем стању ствари није нимало искључено. Дакле, борба Христове Цркве са мрачним силама, која није престајала ни на минут од њеног стварања, наставља се и чак добија на замаху. Могући су падови неких чланова Цркве, могући су различити сценарији развоја догађаја, али се може слободно рећи да је Христова Црква увек излазила као победник из таквих битака, прихватајући прогон и страдање као средство очишћења, постајући само светија, чистија и јача.

Свест о овој историјској истини, код верника који траже спасење, служи јачању чврстине православне вере. Верујем да ће Господ дати мудрост и снагу молдавском православном народу да сачува свој хришћански идентитет у крилу канонског Православља.

Како оцењујете улогу Румунске православне цркве у текућим процесима?

— Одговарајући на ово питање, дозволићу себи да пређем границе деликатности, како не бих искривио истину и пренео је онакву каква јесте. Неки јерарси Румунске Православне Цркве и политичари суседне земље изазвали су и сада инспиришу раскол у молдавском друштву, започињући га са Црквом. Из неког разлога, они увек проналазе „средства-аргументе“ да убеде припаднике молдавског друштва равнодушне према вери, а понекад и не најбољи део свештенства, да допринесу продубљивању раскола.

Главни део свештенослужитеља који је прешао у јурисдикцију расколничке "Бесарабске митрополије", чији број она јако преувеличава, био је и још увек јесте под канонским санкцијама или црквеним судом због неморалног понашања или дисциплинских прекршаја. Не желећи да трпе заслужену казну од легитимне црквене власти, они беже расколницима, који их примају у такозвано литургијско заједништво.

Збуњујуће је и изазива оправдано огорчење то, што им неки епархијски епископи Румунске Православне Цркве дозвољавају да служе. Штавише, не постоји рационално објашњење за јавне изјаве Његовог Блаженства патријарха Румунског Данила да не признаје и проглашава неважећим одлуке Синода Православне Вркве Молдавије у вези са клирицима који су прешли у "Бесарабску митрополију", чак и ако су рашчињени. Дакле, неки румунски јерарси директно доприносе и учествују у расколу Православља у Молдавији, што је тежак грех на њиховој савести.

Да ли би активности "Бесарабске митрополије" РумПЦ могле постати камен спотицања у односима између Московске и Румунске патријаршије?

— Са великим жаљењем морамо констатовати да постоје предуслови за ову, по мом мишљењу, катастрофу. Искрено се надам да ће здрав разум на крају превладати. Не дај Боже прекида литургијског општења између највећих православних Цркава. Нема сумње да су основа овог раскола - ниске страсти грешног човека: гордост, жеља за профитом, угађање моћницима овога света, замена хришћанске љубави према Отаџбини сопственим уско-националним страстима. Тако се овај раскол схвата унутар Православне Цркве Молдавије.

Ја се молим и надам да ће Господ уразумити расколнике, пробудити у њима одговорност за последице овог тешког греха цепање Хитона Господње, који се, према учењу Светих Отаца, не пере ни крвљу мученика. Апелујем на њих! Престаните! Исправите учињене грешке покајањем! Верујем и исповедам своју увереност у то, да ће Господ по својој богатој милости, спасити Молдавију и њену Цркву од уништења, као што ју је више пута спасавао. Историја моје земље пуна је примера Божје љубави према молдавском народу, који никада није престајао да слави Бога, чак и онда када се због тога ризик од страдања вишеструко повећавао. Милости Божјом, молитвама Пресвете Богородице, светитеља Божјих и наших благочестивих предака, који су увек славили име Господње, Православна Црква Молдавије ће сачувати канонско Православље на нашој земљи.

У последње време се све чешће појављују информације да би ПЦМ могла бити забрањена у Молдавији, баш као и УПЦ у Украјини. Да ли мислите да ће молдавска влада спровести „украјински сценарио“?

— Данас, западни „развојни партнери“ врше притисак на молдавске власти да предузму одлучна ограничења, па чак и репресивне мере против Православне Цркве Молдавије. Неки владини званичници су спремни да прихвате такве иницијативе, неки нису толико, а други се чак и опиру.

Такав различит приступ овом проблему говори о различитом степену религиозности људи. На јесен (прим.ред.: интервју рађен јуна 2025.) ће се у Молдавији одржати парламентарни избори. Од њих ће много тога данас актуелног зависити. Али неспорно је да сви ми, чланови молдавског друштва, морамо да се загледамо у себе, да анализирамо сопствени хришћански живот. Сигуран сам да ћемо открити да у њему има много чега да се исправи. И не би требало да то остављамо „за касније“. Тада може бити прекасно.

Молдавско друштво је под утицајем проевропске и прорумунске пропаганде, чији је саставни део проблематизовање наше припадности Руској Православној Цркви. Само истински хришћанин, човек који трезвено размишља у светлости Јеванђеља, може да се одупре екстремистичким идејама национализма, политизације Цркве и русофобије.

Надамо се, да ће молдавске власти, знајући склоности својих грађана, уздржати од доношења штетних одлука у вези са Православном Црквом Молдавије. Чак и по цену отпора инсистирању Запада.

Већина помесних православних Цркава такозвану Православну цркву Украјине држи за расколничку структуру. Да ли је могуће повући паралелу између "ПЦУ" и "Бесарабске митрополије"?

— Дефинитивно, да! Обе ове расколничке структуре, које су више политичке него религиозне, расту из истог корена, неговане ђаволом и његовим слугама. Посматрајући делатност ове две псеудоцркве, лако се у њима може приметити замена призвања Цркве. Канонска Црква Христова испуњава спаситељску мисију коју јој је заповедио њен Оснивач, проповеда Реч Божију, освећује своју децу благодаћу Светог Духа, бори се против зла, обмане, греха.

Сада обратимо пажњу на активности ове две расколничке (да их не назовем - бандитским) структуре. Оне теже само политичким циљевима: да помогну политичарима да преформатирају друштво, идеолошки га изолујући од Русије, а истовремено да припреме терен за увођење нових идеолошких наратива у свест људи, на пример - лојалност сексуалном промискуитету или ЛГБТ изопаченостима. А по методама остваривања својих циљева, далеко су од канонске Цркве: широко практикују култ насиља, насилно принуђивање уместо убеђивања, подмићивање, издају, кривоклетство, подлости, раскољавање и гажења канона. Да ли су Христос и благодат Светога Духа уопште ту? Сумњам да ти људи размишљају о својим душама, о неизбежном одговору на Страшном Суду. Чак сумњам да верују у Бога -  „... по плодовима њиховим познаћете их“ (Матеј 7:20).

Њихова дела говоре о њиховом нехришћанском пореклу. Добро је познато ко се већ два миленијума бори против Цркве, ко измишља јереси и изазива расколе. Иза чопора који је изазвао ове расколе стоји ђаво са својим махинацијама. Дакле, и раскол „Бесарабске митрополије“ у Молдавији и раскол "ПЦУ" у Украјини - плодови су активности једног истог „режисера“.

Пре неколико година у Аману је одржана конференција предстојатеља појединих помесних Цркава, која је имала позитиван одјек. Међутим, након тога, такви догађаји више нису одржавани. Да ли мислите да у Православљу могу почети процеси регулисања ситуација попут оних у Молдавији и Украјини и ко би могао да их води?

— Тренутну ситуацију у васељенском Православљу, која није настала јуче, веома тачно је описао Његова Светост патријарх Кирил на овом историјском састанку. Он је потом приметио да се „данас Православна црква суочава са претњом подела, какве нису виђене скоро хиљаду година: границе канонских територија се једнострано ревидирају; црквени документи од пре много векова се укидају...“ Његова Светост је такође истакао да се разлог ове кризе види у губитку јединственог разумевања структуре Цркве и природе првенства у њој.

Чини ми се да је тада, у Аману, управо Његова Светост патријарх Кирил исцрпно изложио програм наших даљих деловања, односно око чега би требало да се договоримо, шта би требало да одлучимо. „Као прво, ово је проблем разумевања првенства у Цркви; покушаји да се оправдају претензије на универзални примат уз помоћ богословске аргументације створене посебно за ту сврху; одсуство система саборске контроле над деловањем првенствујуће катедре,, порицање потребе за консензусом у доношењу одлука на свеправославном нивоу. Ова питања треба схватити на свеправославни начин. Друго - ово је претња институцији аутокефалије у Цркви; одсуство свеправославно признатог механизма за давање аутокефалије који је неспоран за све; покушаји увођења неједнакости између „старијих“ и „млађих“ аутокефалних Цркава. Треће - ово су постојећи покушаји да се оспоре канонске границе аутокефалних Цркава, да се ревидирају и пониште некада усвојени документи од историјског значаја који дефинишу те границе. Четврто - претензије првог међу једнаким предстојатељима у породици помесних Православних цркава на право да прихвата апеле из било које Цркве и претња коришћења ових апела као инструмента мешања у унутрашњи живот других помесних Цркава, такође, дубоко сам убеђен, захтевају размишљање и дискусију. Пето - појава аномалне ситуације када првенствујући јерарх, супротно основним принципима канонског права, поступа као судија у предмету, где је једна од страна, представљајући се као коначни ауторитет у разматрању датог предмета. И шесто - то је проблем стварања такозване 'ставропигије' на територијама других помесних Цркава без њиховог пристанка или против њихове воље" 
(прим. ред.: из иступања патријарха Кирила у Аману).

Свети Оци Цркве су одавно упозоравали на неизбежан долазак таквих времена. Свет се приближио овој тачки, али смо се показали недовољно спремним за њу. Мора се са горким жаљењем признати да су се неки од оних који носе одговорност и дужност пред Богом да сачувају чистоту Православља, целовитост и јединство Цркве, показали, авај, недовољно верним Божјем Промислу за сваку душу и сваку помесну Цркву.

Такви неспоразуми, неслагања и конфликтне ситуације морају се решавати на основу светих канона, наравно на саборима и састанцима, као што је састанак предстојатеља појединих помесних Цркава који се одржао у Аману 2020. године. Овај састанак је био добра иницијатива, имао је велики одјек и улива извесну наду и оптимизам.

Ситуација у Молдавији и Украјини открива многе проблеме, чије решавање захтева посебан приступ и знатан напор. Уколико дође до дијалога између страна укључених у конфликт, разлози за његов настанак ће сигурно постати очигледни и, сигуран сам, начин решавања било ког проблема. Ко би могао да води овај процес, за мене нема неку важност. Приступ доношењу заједничких одлука, који се састоји у строгом поштовању црквеног канонског права, чини ми се фундаменталним.

У међуправославном дијалогу је кључна ствар оправдање ставова страна, али није ништа мање важно узимање у обзир и друштвено-политичку позадину на којој се овај или онај комфликт дешава. Ако говоримо о Молдавији, онда је голим оком очигледно да је раскол, који је изазвала Румунска патријаршија, на територији Молдавије изазван територијалним претензијама представника државних власти Румуније, који не крију своју жељу да апсорбују моју земљу Молдавију. А пошто у Румунији политичко руководство земље има велики утицај на Православну цркву, свештенослужитељи Румунске Православне Цркве, посебно виши чинови, подлежући притиску власти, прешли су на кршење канона.

Они су изазвали раскол „Бесарабском митрополијом“, оправдавајући ову инвазију на канонску територију Православне Цркве Молдавије жељом за уједињењем румунског етноса, односно идејама национализма. Фактички, разлог за раскол у Молдавији лежи у две равни: у политици – то је румунски национализам, а у духовној сфери – то је јерес етнофилетизма, осуђена на Константинопољском сабору 1872. године. Овај сабор је тада прогласио: „Одбацујемо и осуђујемо племенске поделе, односно племенске разлике, националне свађе и несугласице у Цркви Христовој, као супротне јеванђелском учењу и светим законима наших блажених отаца, на којима је заснована Света Црква и који, красећи људско друштво, воде ка Божанској побожности.“

Нама предстоји и борба за јединство Православља. Решавање несугласица које су настала између помесних Цркава могуће је само кроз дискусије. Овај процес мора бити настављен. Неопходан је и лични подвиг вере свих учесника у овом дијалогу, духовни унутрашњи рад. Успех у овом питању је могућ само под условом да се, ради постизања мира и јединства, свако коме је поверено управљање у Цркви одрекне својих личних интереса и претензија, амбиција, и да делује у оквирима црквеног канонског права, у духу смирења и љубави.

Извор: Антираскол, превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: архиепископ Маркел у крстном ходу са својим епархиотима, извор: esp.md