Интервју водила Штефанија Кошулеану

У светлости празника жена мироносица и Сабора светих Румунки, архиепископ романски и бакуески Јоаким у интервјуу који следи истиче храброст, веру и верност ових женских узора у Цркви. Полазећи од њиховог сведочанства из Јеванђеља, архијереј наглашава централну улогу жене у хришћанској заједници. У друштвеном контексту који је нестабилан и обележен секуларизацијом, пример мироносица остаје актуелан, позивајући на молитву, ангажовање и пожртвовање како у породици, тако и у друштвеном животу.

Ваше Високопреосвештенство, ко су жене мироносице и зашто су оне тако важне у животу Цркве?

Израз „жене мироносице” потиче из хришћанске традиције и има првобитно значење различито од оног које се данас понекад користи. У Светом писму, мироносице су биле жене које су после распећа дошле на гроб Спаситеља Исуса Христа, доносећи мешавину мирисних уља да помажу Његово тело и испуне јудејске погребне обичаје. У том изворном смислу, овај израз има позитивно значење, означавајући верне, предане и храбре жене које су следиле Христа не само у време чуда, већ нарочито у часу страдања и смрти. Оне долазе „рано ујутру, још за мрака” (Јн 20, 1), носећи миро, али пре свега љубав која се није поколебала пред лицем смрти. Изненађујуће, у свету који је маргинализовао сведочење жене, Бог управо њих чини првим весницама победе над смрћу. У Омилијама на Јеванђеље по Матеју, Свети Јован Златоусти истиче ову мисао, говорећи да „жена, која је некада била узрок пада, сада постаје благовесница Васкрсења”. Тако њихов значај није само историјски, већ пре свега еклисиолошки: оне су икона саме Цркве, која тражи Христа, сусреће Га и објављује Га свету.

Чему нас уче храброст и верност жена мироносица, нарочито у контексту света у коме се вера често ставља на испит?

Храброст мироносица није храброст самоистицања, већ жртвене љубави која је спремна да иде до краја. Оне не прорачунавају ризике и не траже сигурност, већ остају верне чак и онда када све изгледа изгубљено. Насупрот уплашеним ученицима, оне иду ка гробу, прихватајући неизвесност: „Ко ће нам одвалити камен?” (Мк 16, 3). У својим Омилијама, Свети Григорије Палама истиче да никаква препрека не може стати на пут ономе ко љуби Бога, јер се истинска љубав не зауставља на ономе што је видљиво, већ пролази и кроз таму, тражећи Љубљенога. Своју унутрашњу храброст оне су у датим околностима показале верношћу Спаситељу Исусу, кога нису напустиле, вером у речи анђела који је објавио Васкрсење, али и сведочењем овог чуда пред апостолима и ученицима. Њихова храброст, испољена пред неверицом, показује да се друштвена слабост може преобратити у духовну снагу кроз снажно и аутентично живљење онога што се исповеда. Зато за савременог човека, изложеног притисцима релативизма и секуларизације, мироносице постају узор живе вере која се не стиди и не прави компромисе. Оне нас уче да постојана љубав према Богу не зависи од повољних околности, већ од дубине односа са Христом.

Како можемо боље разумети улогу жене у Цркви, полазећи од примера ових светих жена?

Улога жене у Цркви постаје много јаснија ако полазимо од узора жена мироносица, које су на гроб дошле не из обавезе према јудејским погребним обичајима, већ из љубави и храбрости. Њихов пример показује да улога жене у Цркви није пасивна, већ дубоко активна, пројављена кроз живу веру, ангажовање, одговорност, храброст и иницијативу. Хришћанска жена има суштинску улогу у животу заједнице кроз учешће у социјалним и добротворним делатностима, у преношењу вере, у оквиру породице или заједнице, али и у области образовања. Она је образ жртвене љубави и носилац саосећања и служења ближњем. Истовремено, чињеница да се Христос најпре јавља женама показује да у духовном поретку не постоји инфериорност у односу жена–мушкарац, већ да достојанство произлази из личног односа са Богом, а не из друштвене улоге. Зато је пример жена мироносица нормативан за хришћанску жену, чија се улога у Цркви одређује позивом да љуби, васпитава, служи, сведочи и подржава живот заједнице. Највиши узор живота за жене јесте Пресвета Богородица, која нам показује да светост жене не зависи од функције коју има у друштву, већ од одговора на Божији призив. Тако улога жене у Цркви има дубоко мисионарски карактер: она постаје сведок Васкрсења својим животом, вером, жртвом и способношћу да преноси живот у Христу.

На који начин човек данас може да следи узор жена мироносица?

Узор светих жена мироносица не припада само прошлости, већ остаје жив и актуелан и за савремену хришћанку. Иако су живеле у различитим историјским раздобљима и на различитим местима, повезује их унутрашње искуство светлости Васкрсења, које је ванвременско. Следити узор жена мироносица значи неговати искрено тражење Христа. За данашњег хришћанина, ова неуморна потрага се остварује у литургијском животу, у молитви, у једном евхаристијском живљењу, и подразумева остајање уз Христа чак и онда када је Он присутан на другачији начин — у искушењима или страдањима. Зато је савремена хришћанка позвана да следи узор светих жена и врлине које су их прославиле: постојану веру, жртвену љубав, храброст сведочења и неговање обновљујућег унутрашњег живота. Непрестано тражење Христа, препознавање Његовог присуства у личном животу и преображај живота у сведочанство Васкрсења представљају начине на које хришћани данас изнова оживљавају искуство радости жена мироносица, као сведока чуда које су у пуноћи доживеле. Унутрашњи преображај под дејством благодати Духа Светога знак је да је савремена хришћанка „мироносица“ нашег времена, достојна носитељка светлости Васкрсења, чисте вере и живо сведочанство деловања Божијег у свету.

Сабор светих жена румунских је новији празник. Који је био разлог његовог установљења и коју поруку упућује верницима?

Установљење празника посвећеног светим женама румунским изражава живу свест Цркве да светост није апстрактна или удаљена стварност, већ она која се остварује у историји, у конкретним људима који су свој живот посветили неуморној потрази за Богом. У румунском народу, многе жене су проживеле исто искуство сусрета са Христом.

Иако нису све свете жене оставиле потомству писана дела или изричите богословске записе, њихов живот је био живо сведочанство деловања Божијег у молитви, у смирењу и у жртвеној љубави. Оне су кроз време наставиле искуство мироносица, живећи унутарњу радост сусрета са Христом у светлости Васкрсења, имајући исту веру и проповедајући исту истину. Тако је Васкрсење постало смисао њиховог живота, а њихово биће место обитавања Спаситеља Исуса Христа, како сведочи Свети свештеноисповедник Димитрије Станилоје: „Васкрсење Христово постаје наш живот у оној мери у којој се Христос настањује у нама“. Чистота живота и потпуно предавање Богу преобразили су их у сведоке овог великог чуда и учинили их извором светлости за сав верни румунски народ.

Стога овај празник показује континуитет живљења вере у светлости Васкрсења код савремених светих жена румунских, које су носиоци исте жртвене љубави која преображава живот и даје смисао постојању, потврђујући кроз време поруку да је светост могућа овде и сада, у условима свакодневног живота.

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"