Цео свет био је сведок необичних призора у Београду, призора који су готово незамисливи у многим престоницама постхришћанске Европе. Колоне православних верника, који су сатима, по јаком сунцу, чекали да се поклоне Часном Појасу Пресвете Богородице, протезале су се километрима улицама Београда. Ови призори понављали су се из дана у дан. Реке људи пролазиле су Београдом и дању и ноћу, сведочећи о нечему о чему вреди проговорити — о жеђи савременог човека за светињом, о потреби да се дотакне светиње, да прими преко ње благослов Божији. Ове непрегледне београдске колоне савремених хришћана, заправо, сведоче и указују на дубоку духовну глад савременог човека који у дубини свога бића осећа чежњу за светошћу, иако то можда не може или не уме да искаже. Долазак Часног Појаса Пресвете Богородице у Србију тако прераста из једног духовног догађаја у истински духовни феномен. Наиме, једна од највећих хришћанских светиња — Часни Појас Пресвете Богородице — боравила је у српској престоници од 20. маја до 6. јуна 2026. године. Уочи празника Вазнесења Христовог, славе града Београда, ова велика светиња донесена је са Свете Горе, из манастира Ватопеда, како би прошла у свечаној спасовданској литији улицама града и била потом изложена на поклоњење верницима у храму Светог Саве у Београду.

_{Фото: патријарх српски Порфирије уноси Часни Појас Богоматере у заветни храм Светог Саве на Врачару, извор: spc.rs}

           И тамо, у храму посвећеном највећем српском светитељу и просветитељу, Светом Сави, патријарх српски Порфирије уноси велику светињу Пресвете Богородице и полаже је испред олтара. Овај чин носи дубоко символичко и духовно значење.

Свети Сава у своме дому прима и дочекује, преко Њеног Часног Појаса, Ону која је њега пре више од осам векова примила у свој дом — свештени манастир Ватопед, посвећен Благовестима Пресвете Богородице. Пред нама се открива тајна сусрета српског народа са Пресветом Богородицом у дому Светога Саве.

Први српски архиепископ саздао је, заједно са својим оцем Светим Симеоном Мироточивим, и српски дом Мајци Божијој на Светој Гори Атонској — Свету Лавру Хиландарску, да буде уточиште онима из његовог рода који се одлуче да свој живот посвете служењу Христу у врту Његове Мајке. Српско кандило и данас неугасиво гори у хиландарској обитељи, где бројно и подмлађено монашко братство наставља Савине подвиге под мудрим духовним руководством игумана архимандрита Методија. Многи српски поклоници, када бораве у Хиландару, обавезно посете и манастир Ватопед како би се поклонили Часном Појасу Пресвете Богородице. Међутим, Свети Отац Сава није желео да ни своја чада у отачаству, а нарочито своје духовне кћери, лиши великог духовног дара да приме благослов Пресвете Богородице преко Њеног Часног Појаса, те их позива и сабира у своме храму на Врачару. И деца Савина одазивају се овом позиву и хрле у храм да молитвено учествују у овим вазнесењско-светодуховским слављима и да узнесу молитве Пресветој Богородици пред Њеним Часним Појасом.

           Часни Појас Пресвете Богородице у Србију је донео игуман свештеног манастира Ватопеда, архимандрит Јефрем, у пратњи монаха ватопедског братства. Овим доласком ватопедског игумана и његових монаха још једном су потврђене дубоке и вишевековне духовне везе између знаменитог, другог по хијерархијском поретку светогорског манастира и Српске Цркве и српског народа. А темељ тих односа поставио је управо Свети Сава. Одлазак српског принца Растка, најмлађег сина великог жупана Стефана Немање, на Свету Гору — најпре у руски манастир Светог Пантелејмона, а потом његов прелазак на Благовести 1193. године у грчки манастир Ватопед — имаће пресудан значај не само за Савино духовно сазревање и богословско образовање, већ и за читав историјски пут Српске православне цркве, њено богословље и духовност. Како сведочи Доментијан, ученик Светога Саве, над младим расофорним монахом монашки постриг у схиму у Ватопеду извршио је сам игуман Теостирихт, који га „обуче у анђелски образ и нарече му име Сава монах". Већ овај податак сведочи о посебном значају који су ватопеђани придавали прибројавању српског принца своме братству. Но ни сам Савин избор Ватопеда није био случајан. Манастир Ватопед је већ у XII веку представљао једно од најзначајнијих духовних и културних средишта Свете Горе. У њему су се подвизавали бројни монаси пореклом из угледних аристократских породица Византијског царства. То не изненађује ако се има у виду предање да су сам манастир 938. године подигла тројица браће-властелина из Једрена — Атанасије, Никола и Антоније. У таквом духовном и интелектуалном окружењу млади монах Сава стицао је не само монашко искуство, него и широко богословско образовање. Богата ватопедска библиотека омогућила му је да изучава светоотачке списе и да се непосредно напаја на изворима православног предања.

_{Фото: манастир Ватопед, извор: thebyzantinelegacy.com}

           Управо као ватопедски монах Свети Сава започео је и своју велику ктиторску делатност на Светој Гори. У самом манастиру Ватопеду подигао је цркву Рођења Пресвете Богородице, цркву Светог Јована Златоустог, цркву Преображења у манастирском пиргу, а оловом је покрио и саборни храм манастира посвећен Благовестима Пресвете Богородице. Та до тада готово невиђена ктиторска делатност једног младог светогорског монаха скренула је пажњу не само на самог Саву, већ и на његову владарску породицу и земљу из које је дошао — Србију.

Као представник Ватопеда, Сава ће потом путовати у Константинопољ, где ће у сусрету са царем Алексијем III Анђелом издејствовати значајне привилегије за манастир. Управо ће од византијског цара добити и запустели манастир Хиландар, који је у почетку приложио Ватопеду.

Но, на инсистирање светогорског прота и игумана осталих светогорских манастира, ватопеђани ће овај манастир уступити Србима, чиме ће бити постављени темељи српске светогорске лавре. Тако ће у духовном окриљу Ватопеда бити припремљено рађање Хиландара и обликован духовни темељ српске црквености. У том смислу посебно су значајне речи Његове Светости патријарха српског господина Порфирија, изговорене приликом дочека Часног Појаса Пресвете Богородице у Вазнесењској цркви у Београду, да је манастир Ватопед „отац и мајка Хиландара, манастир који је родио Хиландар". Овим речима патријарх је на сажет, али дубоко садржајан начин указао на духовну и историјску повезаност два манастира, као и на чињеницу да су у духовном предању и монашком искуству Ватопеда утемељени и хиландарско и српско монаштво.

_{Фото: српско издање књиге "Старац Јосиф Ватопедски", извор: zica.org.rs}

           Зато долазак Часног Појаса Пресвете Богородице из Ватопеда у Београд, поред поклоњења једној од највећих хришћанских светиња, представља и догађај који је поново оживео, али и додатно учврстио осмовековне духовне везе Свете Горе и српског народа. Истовремено, са Часним Појасом у Србију поново долази и живо светогорско предање, које у личности игумана Јефрема и ватопедског братства сведочи непрекинути духовни континуитет Атоса — од времена Светога Саве па до данас. То светогорско предање, које је ватопедски игуман архимандрит Јефрем донео и очински поделио са српским народом, јесте управо оно духовно наслеђе које су ватопедски монаси примили од Светог старца Јосифа Исихасте (1898–1959), преко свога старца Јосифа Ватопедског (1921–2009), првог ученика Великог Старца Јосифа Исихасте и једног од најзначајнијих обновитеља исихастичког молитвеног предања на Светој Гори у XX веку. У предговору српског издања биографије свога старца, насловљене „Старац Јосиф Ватопедски", игуман Јефрем пише: „По нашем мишљењу, највеће благо за братију која данас живи у Ватопеду јесте предање Светог Старца Јосифа Исихасте. Светлост тог предања пренела се на братство посредством његовог послушника, нашег блаженопочившег старца Јосифа Ватопедског". Управо то „највеће благо" старац Јефрем је несебично изнео пред српске слушаоце који су дошли да чују реч духовне поуке са Свете Горе. Током његовог боравка у Србији организована су три предавања — на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, у крипти Храма Светог Саве у Београду и у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

_{Фото: предавање архимандрита Јефрема, игумана светогорског манастира Ватопеда, на Православном богословском факултету у Београду, 23.05.2026. године, фрагмент изворне са bfspc.bg.ac.rs}

           На Православном богословском факултету у Београду старац Јефрем одржао је предавање на тему „Теологија као искуство живота у Цркви". Већ на самом почетку свог излагања игуман Јефрем описао је себе као „студента пустињског универзитета", истичући да нема академска звања. Овим речима старац је пројавио дубоко смирење, будући да је академско образовање стекао на Православном богословском факултету Атинског универзитета (1974–1978), док је као лаик предавао и у Богословији на свом родном Кипру. Но, архимандрит Јефрем је овим, чини се, пре свега желео да укаже на значај Свете Горе као „пустињског универзитета", места где се богословље не само изучава него пре свега живи и опитно потврђује. Управо стога је нагласио да монашка, опитна теологија није, нити треба да буде, у супротности са академским богословљем. Напротив, саветовао је оне који се баве академским богословљем да окусе истинско богословље као живо искуство односа са Богом. Одговарајући на питање ко је истински теолог, старац Јефрем је дао кратак, али дубоко светоотачки одговор: истински теолог је онај „у чијем срцу говори Логос Божији".

_{Фото: свети Јосиф Исихаста са ученицима, фрагмент изворне са vatopedi.gr}

           Током предавања игуман Јефрем се посебно позивао на учење и подвиг Светог Јосифа Исихасте, кога је, следујући светогорској пракси духовног сродства, назвао „нашим духовним дедом". Посебно је истакао чињеницу да је Свети Јосиф Исихаста актуализовао тему духовног делања као темеља монашког живота и подвига. Наиме, овај велики светогорски старац обновио је у првој половини XX века праксу непрестане Исусове молитве, чијем је творењу посветио читав свој подвижнички живот у пустињи Свете Горе. Своје учење о непрестаној умној молитви изложио је у писмима упућеним својим духовним чедима — монасима и мирјанима — која су касније сабрана у књигу „Изложење монашког опита". Преносећи учење свога духовног деде, старац Јефрем је нагласио да се човек Богу приближава пре свега кроз молитву. Настављајући ову мисао, истакао је да је човек биће заједнице не само зато што заједничари са другим људима, већ пре свега зато што кроз молитву заједничари са Богом. Као главну поруку коју доноси са Свете Горе, старац Јефрем је изнео мисао да, желимо ли да учинимо радост Пресветој Богородици, треба да држимо заповести Њенога Сина, како бисмо Га заволели и постали једно са Христом. Значајно је и то што се током предавања отац Јефрем често позивао на поуке и духовно искуство савремених светогорских стараца — Светог Пајсија Светогорца, Светог Јефрема Катунакијског и Светог Софронија Есекског — који су последњих година и званично прибројани лику светих Православне Цркве. Све ове светитеље старац Јефрем је лично познавао и са њима духовно општио током дугог низа година. Наводећи примере савремених светогорских стараца, ватопедски игуман је желео да студентима Богословског факултета укаже на значај аскетског богословља потврђеног живим искуством Свете Горе Атонске. Предавање старца Јефрема уверило је многе да је манастир у којем се својевремено подвизавао Свети Григорије Палама и у којем се Свети Сава учио богословљу и данас живи духовни центар у којем се истинско православно богословље не само проучава, већ пре свега живи и опитује.

           Но, поред богословске поуке и духовних речи ватопедског игумана, у данима боравка Часног Појаса Пресвете Богородице у Београду могло се снажно осетити и нешто што је тешко описати само речима — дух саме Свете Горе. Тај дух, који су са собом донели ватопедски монаси, није се пројављивао у спољашњој свечаности или масовности догађаја, већ пре свега у молитвеном тиховању, миру и унутрашњој сабраности хиљада људи који су стрпљиво и достојанствено чекали да приступе светињи. Многи су у редовима проводили по више сати, неки и читавих дванаест часова, али се у тим дугим колонама није осећала нервоза овога света навиклог на брзину и нестрпљење, већ готово монашка тишина прекидана шапатом молитве.

Улице Београда којима су се протезале непрегледне колоне поклоника тих дана постале су налик на продужетак светогорских стаза којима монаси у тишини ходе, носећи у руци бројаницу, а на уснама молитву. Пројавио се тако и дух подвижништва — људи су стајали сатима у молитви, жртвујући време, сан и телесну удобност, слично светогорским оцима који на свеноћним бденијима стоје у храму и по десет часова непрестано узносећи молитву Богу.

Управо зато може се рећи да је све што се тих дана дешавало око и у храму Светога Саве представљало једну непрекинуту агрипнију — велико свеноћно бденије служено Христу и Његовој Пречистој Мајци. У том молитвеном сабрању Београд је, макар на кратко, постао простор светогорске исихије и живог искуства православног предања. Градска бука уступила је место тишини молитве, а ужурбаност свакодневице ритму духовног сабрања. Чинило се као да је дух Свете Горе, посредством Часног Појаса Пресвете Богородице и ватопедског братства, на кратко обгрлио српску престоницу, претварајући је у место сабране молитве, покајања и тихе духовне радости.

_{Фото: ред за целивање Часног Појаса, фрагмент изворне са: tvhram.rs}

           На самом крају, све што се тих дана дешавало у Београду око Часног Појаса Пресвете Богородице открило је једну дубоку и често прећутану истину савременог човека — његову непролазну чежњу за светошћу. Иза непрегледних колона људи који су сатима стрпљиво чекали да приступе светињи није стајала пука радозналост нити потреба за необичним догађајем, већ дубока потреба људског срца да се дотакне светиње, да осети близину Божију и прими благослов који кроз светињу дарује Господ. Часни Појас Пресвете Богородице заузима посебно место у побожности православних хришћана јер је реч о предмету који је сама Пресвета Богородица исткала и носила на свом пречистом телу. А управо је она постала онај свети и освећени храм у којем се оваплотио Логос Божији. Како учи Свети Григорије Богослов у Посланици Клидонију, Син Божији је дејством Духа Светога примио потпуну људску природу од Пресвете Дјеве и постао истински Богочовек. Оваплотивши се у њеној пречистој утроби, Логос Божији осветио је људску природу коју је узео на Себе, а Пресвету Дјеву учинио Богородицом — јер је у телу родила Друго Лице Свете Тројице, који се оваплотио као Син Божији. Зато је Црква и прославља као Пресвету и Пречисту, часнију од херувима и неупоредиво славнију од серафима. Из тог разлога и сам Појас који је носила на свом пречистом телу Црква доживљава као светињу освећену и испуњену благодаћу Божијом. Управо ту благодат која почива на Часном Појасу осетио је и верни народ, похрливши ка храму са дубоком вером и молитвеном надом. И управо је та благодатна сила давала снагу стотинама хиљада људи да изнесу подвиг вишесатног стајања, чекања и молитве на путу ка светињи.

           Стога, ова чежња за светошћу, пројављена у непрегледним колонама поклоника који су приступали Часном Појасу Пресвете Богородице, не може се свести на фетишизам или на некакво примитивно религиозно осећање, како су то поједини, услед духовне плиткости и површног разумевања вере, покушавали да представе. Напротив, у њој се открива најдубља потреба људског бића за заједницом са Богом и за учешћем у Његовој светости. Јер човек није створен само за пролазност и материјални свет, већ пре свега за обожење и светост. Управо зато у срцу сваког човека остаје жива и непролазна заповест Божија: „Будите свети, јер сам ја свет" (Лев. 11, 44; уп. 1 Петр. 1, 16).

           Часни Појас Пресвете Богородице вратио се из Београда у своју светогорску луку — свештени манастир Ватопед. Но, покров Пресвете Богородице, Њена молитвена заштита и благослов остају над српским народом, Србијом и њеном престоницом. Управо зато духовни догађај који смо проживели не сме остати само драгоцена успомена, већ живи духовни подстицај и позив на наставак молитвеног подвига започетог пред Часним Појасом Пресвете Богородице.

Остаје нам да се трудимо да сачувамо благодат коју смо примили, да молитвено умножавамо духовне дарове којих смо се удостојили и да у свакодневном животу чувамо онај дух мира, молитве и тиховања који је тих дана прожео Београд. Јер истински смисао сусрета са светињом не исцрпљује се у самом тренутку поклоњења, већ у преображају срца и живота који из тог сусрета треба да се роди.

_{Фото: Песвета Богоматера предаје свој Часни Појас светом апостолу Томи, извор: dogma.gr}

др Марјан Алексић за "Живот Цркве"

Насловна фото: кивот са Часним Појасом Богоматере, фрагмент изворне са: greekcitytimes.com