^{БПЦ – уз државу и тзв. Васељенску патријаршију?}

^{Бугарска тумачења додељиваљња аутокефалности "Македонској православној цркви – Охридској архиепископији"}

Када је у питању Македонска црква, треба знати да је Русима, тј. РПЦ било важно да се избегне фанарски модел аутокефалије (какав је дат украјинским расколницима), Бугарима је било важно питање имена и историјског наслеђа Охрида, а Српска црква је одиграла кључну улогу у канонском решењу раскола, што опет није било баш по вољи БПЦ.
Бугарска критика, како смо навели, имала је другачији акценат: за део бугарске црквене и јавне сцене споран је што се називом „Охридска архиепископија” симболички преузима историјско наслеђе које Бугари сматрају делом сопствене црквене традиције. Наравно ово је питање Егзархије, а у тексту који следи у следећем делу навели смо да су Бугари, па и бугарско свештенство погрешно схватили да је територија која им је дата представља њихов етнички простор, иако се ту радило о повратку словенског језика у црквену службу. Зато је БПЦ у богослужбеној пракси прихватила помињање архиепископа Стефана као архиепископа Северне Македоније, док питање имена оставља отвореним.

Наравно, ово питање у тумачењу архимандрита Никанора има не само националистички бугарски контекст, већ и проевроатлантски. 

Никанор каже следеће: међутим, већ од 2017. године историјско пријатељство између Руске и Бугарске цркве почело је да се суочава са проблемима због неслагања око питања аутокефалности Православне цркве Северне Македоније.

У оквиру недавно потписаног споразума о пријатељству између две суседне балканске државе, Синод у Скопљу обратио се Бугарској цркви са молбом да призна аутокефалност Православне цркве Северне Македоније, која би заузврат признала Бугарску православну цркву као своју Мајку Цркву.

Тај предлог имао је одређено историјско утемељење, јер је последњи патријарх Првог бугарског царства столовао у Скопљу, а касније у Охриду, градовима који се данас налазе у Северној Македонији. Охридска архиепископија, коју је основао цар Василије II 1020. године, била је позната као „бугарска” све до свог укидања 1767. године. Поново успостављена бугарска аутокефална црква из 1870. године, под именом Бугарска егзархија, обухватала је целу територију данашње Северне Македоније и управљала тим просторима од 1870. до 1913. године, као и у периодима 1915–1918. и 1941–1944. године.

Такође, оснивачи нове Цркве Северне Македоније 1957. године потицали су из редова свештенства Егзархије, иако те историјске чињенице немају канонски значај.

Овде треба рећи да архимандрит не разуме или неће да разуме основне ствари. Добити неку територију не значи да тамо живе Бугари. Основна грешка егзархије је управо та – започела је бугаризацију становништва који су се осећали Србима и тако је настала борба за ослобођење од егзархије, тј. од бугарских владика. 

На крају, Бугарска црква није могла на канонски начин да испуни захтев Синода у Скопљу и обратила се другим помесним црквама, пре свега Васељенској патријаршији, која према традицији има право да додељује аутокефалност.

Руска црква се, међутим, противила таквом решењу јер је имала сопствене планове за Северну Македонију. Још једном је Русија изабрала да подржи свог верног савезника Србију на рачун бугарских интереса. Опет игуман Никонор погрешним тумачењем свађа три цркве. Северна Македонија је била у саставу Српске православне цркве, а раскол који је изазван од југословенске стране започео је 1967. године, када је у Охриду, на црквено-народном сабору 19. јула 1967, једнострано проглашена аутокефалност Македонске православне цркве. 

Према томе, закључци игумана Никанора по овом питању су у потпуности злонамерни и свађалачки.

_{Фото: бугарски архимандрит Мишков, Сергеј Думенко и игуман Новог Есфигмена аримандрит Вартоломеј у Кијево-Печерској лаври (задња по реду провокација Мишкова је било отворено саслуживање са расколницима у окупираној Светињи), извор: t.me/pravblog1}

^{Тумачење украјинског раскола}

Додељивање аутокефалности Украјинској цркви од стране Васељенског патријарха 2019. године додатно је продубило поделу, која се постепено проширила и на свештенство и на верни народ.

По први пут после 150 година у Бугарској цркви појавила се струја која се може назвати профанариотском, иако су Фанариоти традиционално сматрани једним од највећих непријатеља бугарског народа.

Стога, иако Бугарски синод још није признао нову Православну цркву Украјине, одбацио је бројне иницијативе Москве усмерене против Васељенске патријаршије, са којом се – као и са свим другим помесним црквама које су признале Православну цркву Украјине – Бугарска православна црква налази у пуном евхаристијском општењу.

Многи епископи и свештеници Православне цркве Украјине, који служе заједно са бугарским клирицима, често посећују Бугарску и саслужују са бугарским свештенством.

Очигледно је да питање више није да ли ће Бугарска православна црква признати Православну цркву Украјине, већ када ће то учинити. 

После почетка, наставља даље архимандрит, „руске инвазије на Украјину”, појачао се и процес еманципације Бугарске цркве од Москве, будући да су у званичним говорима покојног патријарха Неофита, као и угледних митрополита, рат недвосмислено осудили и отворено изразили солидарност са украјинским народом. Наравно, тај процес не тече без препрека, јер, као што је већ наведено, не само у Бугарском синоду, већ и међу свештенством и верницима постоји снажан лоби наклоњен Москви. Заиста, један од успеха новог руског представника у Софији, као и новог председника Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије, била је одлука Бугарске цркве да призна томос који је Српска патријаршија издала о аутокефалности Скопља. Стога је бугарски патријарх поглавара Цркве у Северној Македонији, архиепископа Стефана, назвао „северномакедонским”.

_{Фото: )касније протерани) руски архимандрит Васиан Змеев, митрополит виничко-барски Варсануфије (УПЦ) на пријему код бугарског патријарха Неофита 2020. године, из отворених извора}

^{Бугарска тумачења протеривања представника московског патријарха у Софији}

Најзначајнији догађај, међутим, који означава нови правац Бугарске цркве, јесте њено одбијање да изрази било какву солидарност са недавно протераним представником московског патријарха у Софији, архимандритом Васијаном (Змејевом), кога су бугарске власти оптужиле за шпијунажу. Овај не нарочито скроман и опрезан клирик ревносно је обављао своје дужности као службеник Одељења за спољне црквене послове и у Бугарској и у суседној Републици Северној Македонији, чију је Цркву, после 9. маја 2022. године, Васељенски патријарх примио у општење, а нешто касније Српска патријаршија је „почастила” „томосом аутокефалности”, што је довело до стварања канонске неусклађености. Заиста, након 55 година раскола, клирици ове нове цркве могу да саслужују са осталим православним свештенством широм света, али истовремено нису добили канонски томос од Васељенског патријарха. Стога Православна црква Северне Македоније и даље није призната као аутокефална од стране многих других помесних цркава и практично нема никакву могућност да учествује на међуправославним и свеправославним сусретима, јер се сматра само српском митрополијом. Та ситуација, међутим, изгледа да одговара појединим њеним епископима који су србофили и русофили. Иста та лица активно се боре против доделе томоса о аутокефалности од стране Васељенског патријарха, јер им је довољан нови облик „аутокефалности” који је осмислила Москва и који је примењен у Српском синоду, при чему се „српске светиње” у Северној Македонији уступају на „коришћење” Северномакедонској цркви. Истовремено, међутим, митрополије у Северној Македонији уписане су у Устав Српске православне цркве као саставни делови Српске патријаршије, заједно са „Православном охридском архиепископијом” Српске православне цркве, чије је свештенство, иако је „ослобођено” да пређе у јурисдикцију Светог синода у Скопљу, док Православна охридска архиепископија наставља да постоји као самостална црквена структура! Реч је о ситуацији прилично сличној „практичној аутокефалности” Украјинске православне цркве, у којој се њен поглавар и даље појављује као стални члан Московског синода, док се њене митрополије сматрају саставним делом управне структуре Руске цркве. 

Такав приступ власти Северне Македоније оцениле су као крајње незадовољавајући и штетан по националне интересе, због чега су оштро реаговале одлуком о протеривању архимандрита Васијана, показујући на тај начин своје дубоко незадовољство политиком Руске цркве. Поред тога, архимандрит Васијан оптужен је да је деловао против националне безбедности Северне Македоније. Ипак, занимљиво је да су овај значајан догађај бугарски медији игнорисали, помињући само протеривање тројице политичких службеника из Руске амбасаде у Скопљу. Информација о мерама против архимандрита Васијана први пут је објављена на сајту црквених вести hristianstvo.bg, на чијој се страници налази фотографија Васељенског патријарха са благословом особљу сајта. Са тог сајта информација се проширила и на друге медије, а дошла је и до једног од водећих представника владајуће коалиције проевропских странака, који је то питање покренуо пред јавношћу и државним институцијама Бугарске. Реакције су биле тренутне и, после неколико дана, потпуно неочекивано, архимандрит Васијан и двојица његових помоћника оптужени су за шпијунажу од стране бугарских власти и протерани из земље у року од неколико сати.

Овај догађај могао је да прође незапажено у широј јавности да Руска амбасада у Софији није донела чудну одлуку да закључа врата руске цркве. Као што је већ поменуто, тамо се налазе мошти архиепископа Серафима, који се поштује као чудотворац. Ако је циљ амбасаде био да изазове буку, онда је у томе заиста успела. Скандал је био спектакуларан и трајао је више од три дана, добивши чак и политички карактер. Присталице Руске цркве из ултраконзервативних кругова, познате по својој ватреној антиекуменистичкој, антизападној, антиевропској и антиваксерској пропаганди, организовале су протесте испред цркве, оптужујући бугарске власти за верски прогон и светогрђе. Поред тога, бројне пропутиновске организације и странке придружиле су се протестима, покушавајући да из њих извуку политичку корист. Бугарске власти су одговориле покретањем истраге о начину на који је Руска амбасада стекла власништво над храмом, што се догодило око 1997. године.

Каква је, међутим, била реакција Бугарске православне цркве на све ово? Апсолутно никаква. Ниједан израз солидарности са протераним руским свештеницима, ниједна изјава подршке руском подворју, јер је она суштински стала на страну бугарске државе. 

На крају треба рећи да званична Бугарска православна црква углавном је избегла оштру политичку осуду одлуке државе због затварања руске цркве. 

Одређени „гласови” у бугарској јавности и међу појединим црквеним коментаторима видели су руско подворје у Софији као инструмент руског утицаја, не само као богослужбено место, те одлуку бугарских власти о протеривању прихватиле су то са одобравањем, јер се наводно радило о деловању против националне безбедности и у корист руских геополитичких интереса.

Овај случај за поменутог архимандрита Никанора означава и крај пријатељства између РПЦ и БПЦ.

_{Фото: бугарска делегација на челу са митрополиом пловдивским Николајем на Фанару (фотографисање за успомену пре најављеног саслуживања са думенковцима), извор: t.me/pravblogs}

^{Будућност БПЦ је да буде уз државу и ткз. Васељенску патријаршију}

На крају долази до изражаја архимандритов, и не само његов (православни) језуитизам. Упркос снажном лобију наклоњеном Москви, тврди архимандит, нарочито међу верницима који су деценијама били изложени пропаганди против Запада и Фанара, Бугарска црква нема другог избора осим да следи политику бугарске државе, која од 2019. године исплаћује плате свим њеним клирицима. Ово, дакле, значи да БПЦ треба да следи курс евроатлантске бугарске државе, иако је ЕУ и сам НАТО против православља, тј. спроводи политику разарања породице, намеће геј културу итд. Чудна логика једног архимандрита, који је, највероватније залутао међу православне Бугаре.

Антиевропска реторика бугарских поштовалаца „руског света” судара се са стварношћу више стотина цркава и манастира који су у последњих дванаест година обновљени европским средствима, док се програм санације и обнове храмова наставља. Бугарска црква, осим тога, ни у ком случају не може дозволити било какав сукоб са Васељенском патријаршијом, на чијој се територији налазе важна света места за бугарски национални и културни идентитет, као што су бројни храмови у Цариграду и Једрену, манастир Зограф на Светој Гори и друга. Њихова заштита и очување њиховог бугарског карактера, уосталом, вероватно ће бити предмет преговора са Васељенском патријаршијом, док се очекује да ће она од Светог синода Бугарске цркве захтевати не само да призна и ступи у евхаристијско општење са Православном црквом Украјине, већ и да прихвати одлуке Светог и Великог сабора на Криту (разбојничког).

Поред тога, Бугари имају још један разлог да се ускладе са Васељенским патријархом, а то је назив који ће Црква Северне Македоније добити у томосу о аутокефалности Цариградске патријаршије. Бугарска православна црква сматра да је „наследница” Охридске архиепископије и настојаће да спречи да се тај назив искључиво додели Православној цркви Северне Македоније. Шта би, у односу на све те предности које би Бугари имали од очувања пријатељских односа са Васељенском патријаршијом, Москва уопште могла да понуди? Одговор је – ништа.

У овој фази, патриоте у Светом синоду Бугарске цркве и њихови савезници имају превагу, док се проруски лоби налази у повлачењу. Чини се да ће Бугарска црква временом све више показивати Руској цркви да она није њен млађи брат, већ старија сестра, прворођена кћи њихове заједничке Мајке.

^{Закључак: (Увек) на погрешној страни}

Из историје знамо да после стицања, уз велику помоћ Руса и Срба (о чему сведочи споменик на Шипки) независности, Бугарска није профилисала стабилан геополитички идентитет. Заплела се у национализам (Бугарска на три мора) из кога никако да се извуче. На жалост, БПЦ слеђењем политике државе, не само да је усвојила национализам, него и евроатлантизам као део свог идентитета. Самим тим је избрисала словенско слободољубље из свог идентитета и пристала на западни империјализам, при чему и сама жели да буде империјалиста. 

Ипак, посматрајући дужи временски период, Први и Други светски рат, те појаву Европске уније и НАТО-пакта, видимо да је Бугарска увек бирала погрешну страну. У првом рату се осрамотила и према Русима и према Србима (због чега је плаћала репарације), а свог премијера који је покушао све то да реши и постави Бугарску на здраву основу, Александра Стамболијског, убили су на најсуровији начин (и не само њега).

После Другог светског рата Бугарска је опет плаћала репарације Грчкој, због окупације дела њене територије. Када се рат завршио и успоставила нова власт она је поновила праксу власти после Првог светског рата и побила све одговорне министре за доношење погрешне одлуке да подрже нацистичку Немачку. 

Конкретно пред Народним судом било је оптужено 11.122 лица, осуђено је 9.155 лица, на смрт је осуђено 2.730 људи. Истовремено, најодговорнији за подршку нацизму међу стрељанима 1. фебруара 1945. били су: 3 регента малолетног цара Симеона II, 8 краљевских саветника, 22 министра, 67 народних посланика и 47 генерала и високих официра. Као што видимо није било стрељаних свештеника и монаха, иако су неки подржали нацизам.

Актуелна подршка бугарске елите нацистичкој Украјини, НАТО-у и политици ЕУ такође може да донесе сличне плодове.

проф. др Зоран Милошевић, научни саветник, за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: дочек бугарског патријарха Данила на истамбулском аеродрому од стране истамбулског патријарха Вартоломеја, а поводом одласка на острво Имврос и прославе 35. година од избора Архонтониса на истамбулски прон, извор: zivotcrkve.rs (претходних година редовни учесници сличних манифестација је био готово искључиво Сергеј Думено)}