Хришћани и даље чине највећу верску групу на планети. Број хришћана 2010. године је према истраживањима Pew Research центра био 2,18 милијарди, а 2020. године је достигао 2,3 милијарде. Хришћани су представљали скоро трећину светске популације 2010. године, која је бројала 6,9 милијарди људи. Међутим, статистике показују да се број следбеника Христове верe у светској популацију 2020, године смањио и то за 1,8%. А за исти износ је порастао удео муслимана који сада чине 25,6 становништва у свету, док хришћани чине 28,8 одсто (од 7,840/Macrotrends, односно 7,887/Worldometer миларди), наводи Pew Research центар, који опет свој извештај заснива на анализама више од 2.700 пописа и истраживања о верској припадности.  

           Ова статистика – кривуља опадања раста верника у односу на друге вере, пре свега на муслиманску, отвара пред хришћанима многа питања. Објављени резултати требало би да буду подстицај за нова велика мултидисциплинарна истраживања и анализе. Закључак Pew Research центра да је пад удела хришћана последица напуштање вере, више су него јасан индикатор духовне кризе у хришћанству.

           Сви који се изјашњавају као хришћани стављају се у исти збирни извештај али у пракси знамо да хришћанство не постоји као нека духовно хомогене вера у свету. Верски идентитет се гради и манифестујe у оквиру три вере: православља, католицизма и протестантизма а у оквиру којег опет постоје посебне и одвојене верске заједнице – деноминације. Између православља, католицизма и протестантизма, постоје бројне и непремостиве догматске и канонске разлике, и никакви светски, екуменистички, разлози не смеју да утичу на Православне цркве да скрену са пута непоколебљиве одбране истине и православне вере. Хришћани живе на свим континентима, и у различитим државама и политичким системима. Различити су услови живота и исповедања вере у САД, Канади, европским државама, Русији – у земљама северног географског појаса од услова и проблема са којима се суочавају хришћани у Африци, Азији, на Блиском истоку...

           Упркос бројним разликама, постоје изазови који су заједнички за све хришћане.

^{Два највећа изазова за хришћане}

           Први изазов је секуларизација. Секуларизација је процес дугог трајања и означава опадање утицаја религије у друштву у прелазак ствари из црквене (духовне) у световну (државну и грађанску) надлежност. Секуларизација је створила институционални оквир за потискивање хришћанских вредности из јавне сфере, која се попуњава новим садржајем - идеологијом људских права. Секуларизација, посебно у западним друштвима са доминантно хришћанским становништвом, је убрзана процесом глобализације коју су искористиле лево-либералне снаге, да у јавној сфери наметну свој наратив. Последице јавних политика заснованих на неолибералном моделу, у коме се релативизују традиционалне вредности и поткопавава морална основа друштва заснована на хришћанству, највише су се испољиле на просторима Северне Америке – САД и Канаде а посебно у државама Западне Европе али се негативни утицај ових процеса осећа и на просторима Источне Европе у земљама бившег социјалистичког лагера.

            Други велики изазов је прогон и страдање хришћана. Непријатељи не праве разлику међу хришћанима. Жртве радикалних исламистичких група и терориста су православци у Сирији, халдејци у Ираку, маронити у Либану, католици у Нигерији, Kопти - у Египту, Либији, Еритреји, сви они који носе крст у Дарфуру и Судану...

Према подацима хришћанске организације Отворена врата, (Open Doors) хришћани су најпрогоњенија вера на планети, са преко 360 милиона који трпи прогон, углавном у исламским земљама. 

           Бискуп Филип Маунтстивен из Труроа је 2019. године, у Извештају о прогону хришћана, који је наручила Влада Уједињеног Краљевства, навео је да 80% људи, који се суочавају са верским прогоном широм света, чине хришћани. Истраживање је наручио тадашњи министар спољних послова Велике Британије, Џереми Хант.

           Отворена врата (Open Doors), је организација које је основана 1955. године и светски је позната по свом годишњем „Индексу прогона” (енгл. World Watch List), у ком рангира 50 земаља у којима су хришћани највише изложени дискриминацији и насиљу.  

           Према извештају ове међународне организације за 2026. годину, највиши ниво прогона и насиља над хришћанима забележен је у Северној Кореји, која се налази на првом месту Светске листе за праћење (World Watch List). Иза ње, државе у којима су хришћани највише угрожени и изложени екстремном насиљу су: Авганистан, Сомалија, Либија, Јемен, Еритреја, Нигерија, Пакистан. Прогон се често, у овом земљама манифестује кроз физичко насиље, затварање, уништавање цркава, али и смртне пресуде. 

           Страдања хришћана у свету се не третира као озбиљан међународни проблем. Једини озбиљни и систематични извештаји о страдању хришћана у свету долазе из редова цркава и црквених хришћанских организација чија је паства у највећој мери погођена прогонима. Ипак, глас хришћансих цркава и црквених медија не може битно да утиче на промену наратива који у западним земљама обликују глобални медији. Блиски исток је најбољи и карактеристичан пример односа западних влада према страдању хришћана.

^{Распеће хришћана на Блиском Истоку}

           Блиски исток је велики регион у којем живе народи различитог верског и националног идентита а који је истовремено и перманентно кризно жариште. Сви који су страдали у оружаним сукобима, све жртве терористичких напада, заслужују поштовање и исти третман. Међутим, у стварности овог региона на југозападу Азије то није тако. Да би се разрешио комлексан и компликовани геополитички чвор на Блиском истоку потребно је решити три суштинска проблема.

           Први проблем је палестинско питање –  деценијама траје борба палестинског народа да створи своју државу. Велики број земаља, чланица УН је признао Палестину као државу. Израел не прихвата да се на својој територији створи нова држава палестинског народа.

           Други проблем је право јеврејског народа на своју државу – Изреал, која постоји и коју признаје највећи део чланица УН али је оспоравају, не признају исламске земље у окружењу. Од 26 арапских сунитских држава Израел су формално признале само четири – Египат, Јордан, Уједињени Арапски Емирати и Бахреин.

           Државу јеврејског народа не признаје ни највећа шиитска исламска земља Иран и веома је непријатељски расположена према Израелу. 

           Трећи проблем на Блиском истоку је непоштовање верских права и прогон хришћана који живе у исламским земљама. 

           Овај трећи проблем, страдања хришћана у светском јавном мњењу остао је потпуно у сенци прва два проблема – израелско-палестинског сукоба као и израелског сукоба са Ираном и његовим прокси снагама – Хезболахом у Либану и Хутима у Јемену.

           Свет није упознат са размерама огромног егзодуса који су доживели хришћани у Ираку и Сирији. У Ираку егзодус је почео након свргавања режима Садама Хусеина и америчко-британске окупације. Реч је о древним хришћанским заједницама које су на тим просторима присутне много пре него арапски муслимани и који су веру примиле у првом веку од апостола Томе и Тадеја. Асирци су древни народ Месопотамије који је имао своју империју пре Христа. Асирски хришћани у Ираку подељени су на: Асирску цркву Истока, монофизите, халдејце и друге цркве које су у јединству с Римокатоличком црквом. Такође у Ираку има и верника православне, римокатоличке и протестантске вероисповести. 

Према различитим проценама од два милиона хришћана у Ираку, након терора Ал каиде и Исламске државе остало је још само 150 до 250 хиљада. После егзодуса два милиона хришћана из Мале Азије 1923, ово се сматра другим највећим егзодусом хришћанског становништва.  

           Ево изричитијих примера због чега су хришћани били принуђени на егзодус а које наводи др Александар Раковић у тексту објављеном у Православљу: «Зна се да је само Ал Каида од 2003. до 2011. напала више од 60 цркава; у августу 2004. у бомбашким нападима у време недељне службе нападнуто је седам цркава а погинуло је 18 хришћана (догађај је познат као „Крвава недеља“); у октобру 2006. исламисти су одрубили главу и удове монофизитском свештенику; у јуну 2007. у цркви су убијени секретар халдејског архиепископа и још тројица хришћана; у јануару 2008. извршени су координирани напади на девет цркава у Багдаду, Мосулу и Киркуку; у фебруару 2008. убијен је халдејски архиепископ Павле Фараџ Рах; у априлу 2008. убијен је још један монофизитски свештеник, а у фебруару 2010. у двонедељним нападима на хришћане у Мосулу погинуло је најмање 18 хришћана; у октобру 2010. исламисти су упали на недељну мису у Багдаду, заточили 100 хришћана а потом активирањем бомбе убили 58 и ранили десетине верника у цркви. Хришћанска заједница која је углавном живела у Багдаду, Басри, Мосулу, Арбилу и Киркуку и асирским срединама на северу земље, почела је да се измешта како би избегла насиље. Напуштено је чак 57 цркава од 300 у којима је служено пре свргавања Садама Хусеина».

           Џемјс Џатрас амерички експерт, у тексту који је објавила Геополитика, наводи да се ослобођење од секуларне диктатуре Садама Хусеина показало катастрофом за два милиона хришћана у Ираку. „Колапс хришћанске заједнице у Ираку убрзан је после Божића 2011. када су експлодирале бомбе у црквама широм Багдада са десетинама жртава. Претходно је 31. октобра 2010, у нападу на једну багдатску цркву убијено 44 верника, два свештеника и седам припадника снага безбедности“, истиче Џатрас.

           Извештач Робин Рајт је 2017. године после протеривања Исламске државе посетио Мосул: «Прошлог месеца возио сам се у Мосул, други по величини град у Ираку и дом једне од најстаријих хришћанских заједница на свету два миленијума. У року од неколико дана након освајања Мосула, ИСИС је поставио ултиматум хришћанима да или пређу на ислам, да плате превелики и неограничени порез или да се суоче са смрћу „од мача“. Домови хришћана су били означени великим „Н“ за „Нассарах“, термин у Курану за хришћане. Многи од њихових домова су опљачкани, а затим запаљени. На путу за Мосул, прошао сам поред других хришћанских села, попут Бартеле, која су се такође испразнила. Чак су и надгробни споменици на локалном гробљу били пробијени мецима. Све у свему, процењује се да је сто хиљада хришћана широм библијских равница Ниниве напустило своја пољопривредна земљишта, села и градове и нашли уточишта у северном Курдистану — или изван граница Ирака». Само на простору поменуте Нинијске равнице срушено је и оштећено 343 цркава и црквених објеката. Резултат овог терора и етничког чишћења од стране исламиста је да је у Ираку остало да живи око 250 000 хришћана. 

           Страшном терору исламиста били су изложени и хришћани у Сирији. Припадници формација Исламске државе, Ал Нустре, починили су велике злочине у Сирији над хришћанима, али и над алавитима и сунитима за које су мислили да подржавају режим Башара Асада. Као и у Ираку резултат ових злочина и етничког чишћења је за хришћане поразан. У Ираку и Сирији срушене су многе цркве и манастири, од којих су неки старији и више од 1400 и 1600 година. 

У Сирији је пре рата (2011-2012), према процени хуманитарне организације Aid to the Church in Need (ACN) живело 2,1 милион хришћана, што је чинило око 10% од укупних 22 милиона становника Сирије. Данас према подацима хуманитарне организације Open Doors процењују да је у земљи остало свега око 300.000 хришћана. 

           У терористичким нападу на православне вернике у Цркви Светог Илије у Дамаску у јуну 2025. године 25 људи је погинуло а 63 рањено. Антиохијска патријаршија осудила је терористички напад у Сирији и назвала га гнусним злочином против Бога и човека а патријарх Јован антиохијски позвао је светску заједницу да учини све напоре да се зауставе масакри хришћана у Сирији. 

           Крајем марта 2026. године, наоружане групе су на мотоциклима упале у претежно хришћански град Сукајлабија у провинцији Хама. Нападачи су оштетили домове, радње и возила, а уништили су и локално светилиште посвећено Богородици. Антиохијска патријаршија је издала и саопштење у вези са насилним догађајима који су се догодили у Сирији 27. марта, усмереним против хришћана. У писму које је потписао антиохијски патријарх Јован позивају се надлежни органи да ухапсе одговорне за ове нападе и да процесуирају случајеве. 

           Руска православна црква (РПЦ) у више наврата је оштро осудила страдање и прогон хришћана на Блиском истоку. Патријарх московски Кирил 2016, током разговора са делегацијом Антиохијске патријаршије у Москви је рекао: „Ово што хришћански свијет данас проживљава, никада није проживљавао. По броју убијених хришћана, прогон у Русији је био већи и окрутнији, али ако гледамо пропорционално, ово што се тренутно дешава на Блиском истоку може се назвати геноцидом хришћанског живља“

           Српска православна црква (СПЦ) је у више наврата континуирано осуђивала нападе на хришћане и верске објекте у Сирији, пружајући молитвену и хуманитарну подршку Антиохијској патријаршији. Поводом терористичког напада на Храм Светог Пророка Илије и убиства великог броја православних верника Патријарх Порфирије је, уз изјаве саучешћа  Патријарху антиохијском и целог Истока Јовану и породицама пострадалих, поручио: да је овај нечовјечни злочин, извршен током службе у дому Божјем, потресао читав хришћански свијет. 

           Либан је држава која је првобитно замишљена као сигурно уточиште за хришћане на Блиском истоку. У Либану су хришћани били већинско становништво од његовог оснивања. Студија из 2010. коју је спровео Статистички завод Либана са седиштем у Бејруту открила је да је популација Либана од 4,3 милиона људи 45 одсто хришћана, 48 одсто муслимана и 5,2 одсто Друза. Међутим, у међувремену према различитим проценама, број хришћана у Либану је пао на 35 одсто. Хришћани који живе у Либану су постали таоци политике Хезболаха и оружаног сукоба ове политичке и војне формације коју подржава Иран са Израелом. 

Проблем је што се на овај трећи проблем – угрожених верских права хришћана на Блиском истоку у највећем делу међународне заједнице, укључујући ту и матичне земље хришћанства – пре свега, европске државе –  не сматра озбиљним међународним проблемом. 

           Хришћани, који су угрожени, на Блиском истоку и у свету, не добијају потребну и адекавтну политичку, медијску и материјалну подршку од стране „хришћанских“ држава. Изузеци од овакве политике су ретки, па треба навести пар примера. Немачки лист Цајт је оквиру једног текста објавио једну вредну информацију: «Мађарски премијер Виктор Орбан је 2016. основао државни Секретаријат за подршку прогоњеним хришћанима, који је до сада више десетина милиона евра исплатио угроженим хришћанским црквама на Блиском Истоку». Ово је само потврда да је политика Виктора Орбана била идејно коегзистентна како на унутрашњем тако и на спољнополитичком плану. 

            Председник САД Доналд Трамп више пута је прозвао и позвао власти у Нигерији да зауставе прогоне и убијање хришћана у тој афричкој земљи. Пажњу заслужује и иницијатива Доналда Трампа о проширењу Аврамових споразума, који се потписани у време његовог првог мандата (названих по библијском праоцу народа Авраму – кога поштују Јевреји, хришћани и муслимани) као механизму за решење спорних питања између Јевреја, Палестинаца и хришћана. Трамп је упутио позив највећим исламским земљама – Саудијској Арабији, Катару, Пакистану, Турској, Египту и Јордану, да склопе уговоре са Израелом којим би се обухватило и решење статуса Палестинаца, како би се подстакла верска толеранција и обезбедио слободан приступ светим местима за све три религије у Јерусалиму и шире у региону.  

^{Где тражити решење?}

           Једно од решења је интернационализација проблема прогона хришћана и угрожава њихових верских права. Државе, чију већину грађана чине припадници хришћанске вере, могле би да у Уједињеним нацијама и одређеним међународним организацијама отворе тему о положају хришћана у свету и затраже јавну расправу у Генералној скупштину УН и одговарајућим телима највише светске организације. Овакве иницијативе би биле политички легитимне и имале би пуно оправдање у међународном праву. Универзална декларација о људским правима (1948): Члан 18 поставља темељно право сваког појединца на слободу мисли, савести и вероисповести, док Члан 2 гарантује уживање свих права без дискриминације по основу вере. Најзначајнији документ о правима човека – Међународни пакт о грађанским и политичким правима (1966): Члан 18 штити право на слободу вероисповести, док Члан 26 обавезује државе да законом забране сваку дискриминацију, укључујући и ону засновану на вери. Декларацију о укидању свих облика нетолеранције и дискриминације на основу вере или уверења – усвојила је Генерална скупштина 1981, управо са циљем да овај документ буде посвећен спречавању верске нетрпељивости.

           Државе, које већинске чине грађани хришћанске вероисповести, посебно велике силе у северном географском појасу, могу у оквиру билатералних односа, са неком од исламских земаља или других држава, где постоји проблем угрожавања права хришћанских верника, да траже поштовања њихових права и побољшање статуса хришћанских заједница. У пракси државе, које се по броју верника могу само номинално означити као  «хришћанске», у спољној политици настоје да реализују своје геополитичке и економске интересе. Многим «хришћанским» државама, када су у питању ваневропски региони, рецимо Блиски исток, у првом плану је енергетика – увоз нафте и гаса - и они зазиру од отварања питања положаја хришћана, из бојазни да то не угрози њихове геополитичке и економске интересе. Овакав приступ је, не само у моралној него и у једној широј геополитичкој перспективи, проблематичан. 

Спољна политика Царске Русије показује да је могуће садејство вере и геополитике. 

           Царска Русија је након ратова и победа над Османским царством преко мировних уговора - Кучукаинарџијским миром (1774.), Миром у Јашију (1792.), Једренским миром (1829.), поред територијалног ширења, штитила и проширивала права хришћански верника у Отоманском царству - Срба, Грка, Бугара и истовремено јачала своје присуство и геополитичке позиције на Балкану.

           Одредбама Мира у Јашију, поред јачања руског утицаја, потврђено је право заштите над хришћанима у подунавским кнежевинама Молдавији и Влашкој. Одредбама Једренског мира потврђена је аутономија Србије, са правом Србије да припоји шест нахија које је ослободила у Првом српском устанку.Турска се такође обавезала да да аутономију Грчкој.

           Пред савременим и будућим изазовима хришћани увек треба да имају на уму речи Господа Нашег Исуса Христа:
«А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима». Мат. 26:70, Мар. 8:38, Лука 9 ...

Слободан Ерић, гл. и одг. уредник магазина "Геополитика", за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: са Спасовданске литије у Ораховцу 2023. године, фрагмент изворне са: Радио Гораждевац