Да ли је двадесет година много или мало? У историји Аџарије то је читава епоха. Крајем 1980-их година овде је већина становништва била муслиманске вероисповести, у Батумију је постојао само један православни храм. Данас седамдесет пет посто Аџараца исповеда православље. Ова метаморфоза – прелазак целог региона из ислама у православље, тачније, враћање извору и вери предака – одиграла се наочиглед владике Димитрија и уз његово активно учествовање.

Прошавши Имеретију и Гурију улазимо у Батуми који је просто непрепознатљив! Кеј украшен палмама, европски „стари град“, силуете солитера, нове зграде чудне архитектуре. Синула ми је мисао: занимљиво је да је заједно с обнављањем православља у Аџарији почео и препород световног живота у покрајини.

_{Батуми данас}

Први пут смо код митрополита Димитрија дошли 2003. године. Као и прошли пут, он нас топло дочекује и љубазно нам показује епархију. Обилазимо места која познајемо од раније и не можемо да се начудимо: дом за децу не само да је завршен, већ у њему ври живот, поред се гради лавра Свих грузијских светаца изнад Батумија, као анђео-чувар града лебди новосаграђени храм Свете Тројице. 

„Аџарско чудо је, – сматра владика, – воља Божја и заслуга Његове светости патријарха Илије II.“

_{Схалтска црква некада}

^{Аџарија између атеизма, ислама и православља}

Владико, кад сте 1986. године послати овамо, да служите у Батумију, колико је било православних верника Аџараца?

– Тадашња епархија је била велика. Сад су од ње направљене три епархије: Горња Аџарија, Аџарија и Гурија. Кад сам послат овамо да служим још је био Совјетски Савез и нису нам дали да уђемо у Горњу Аџарију. Управо тамо је живело староседелачко становништво.¹ У храму светитеља Николаја, једином у целој епархији била је само једна верујућа породица Аџараца, њу је вери привео наш патријарх док је служио у Батумију.

А ко су били парохијани цркве Светог Николе?

– Руси, Грузијци из Гурије и Имеретије. Мештани нису долазили. За њих је била отворена џамија. Знате, без преувеличавања могу рећи: данас око седамдесет пет посто мештана чине православци (по попису становништва из 2002. године). А тада је исто толико процената било муслимана.

У то је тешко поверовати! Како објашњавате овако успешну „јеванђелизацију“?

– То је воља Божја. То је чудо Божје које се не може објаснити само проповеђу. Осим тога, локални муслимани веома поштују грузијског патријарха Илију II. Једном сам добио писмо једног хоџе из Горње Аџарије. Он је простодушно питао да ли је могуће да патријарх Илија руководи и нама, православцима, и њима, муслиманима? Можете ли да замислите каква је то детиња душа?!

У Москви је пре неколико година због проповедања међу муслиманима убијен отац Данило Сисојев. А да ли је овде било опасних момената?

– Било је, али наравно, не тако опасних. Разумете, нама наши муслимани не праве проблеме. Они прелазе код нас. Код једног свештеника из Хула (то је Горња Аџарија) била је једна бака, ватрена муслиманка. И једном ми је овај свештеник пришао и рекао да хоће да обиђе баку. Ја сам му предложио: „А ти јој реци да јој је владика дао благослов да постане хришћанка.“ Он је баки пренео моје речи. Замислила се, па је неочекивано пристала. Крстили смо је и она сад с љубављу носи крст. Сећам се једног хоџе, такође из Горње Аџарије. Он ми је поверио: „Имам троје деце. Један иде у џамију, други у православни храм, а трећи нигде. За њега се највише секирам.“ Такви су погледи на свет локалног становништва.

_{Масовно крштење у Аџарији}

^{Исламизација покрајине}

Дакле, ваши муслимани нису типични муслимани?

– Наравно, нису типични. Имамо много свештеника из муслиманских породица. Имамо двојицу свештеника из породице муле који је у Истамбулу стекао високо богословско образовање. А његов унук је свештеник – ректор богословије.

Уопште, хришћанизација Иверије је почела од наше епархије. Наша епархија припада апостолу Андреју, ја сам само његов намесник! Овде, у Горњој Аџарији сачувале су се рушевине храма Арханђела који је саградио апостол Андреј. То је први храм у Европи! Управо кроз Аџарију су на проповед у Иверију ишли апостоли Симон Кананит и Андреј. Затим су овде били заједно с Матејем (Мататом). Први је мученички погинуо у близини Сухумија, а Матеј код Батумија. Његове мошти се налазе у Гонијској тврђави, после завршетка ископина желимо да подигнемо храм тамо.²

Међутим, од XVI века Аџарија је постала објекат непрекидне турске агресије. Освајачи су постепено натерали становништво да прими ислам и уништили су све осим Схалтске цркве. Њен хоџа је три пута покушао да прекорачи праг, али је падао ничице погођен јаким ударцима камена. Храм се међу Турцима прочуо као „локални шејтан“ и оставили су га на миру.

По сведочанствима путника у периоду XVII-XIX века у Аџарији је било тајних хришћана. Нажалост, и они су на крају крајева постали муслимани.

Аџарија је 1878. године ослобођена турске владавине у Руско-турском рату и припојена је Руском царству. Међутим, после извесног времена Турке су заменили бошљевици, страшнији од муслимана. Између осталог, они су минирали храм Светог Александра Невског који је подигнут у част победе над Турцима, а на његовом месту су саградили хотел „Интурист“.

И кад сам дошао овамо 1989. године, почели смо полако да радимо по благослову нашег патријарха. Његова светост је често и сам долазио у Батуми. Пели смо се на планине, у древни Схалтски храм који је отворен 1989. године. Тада смо крстили око хиљаду мештана Аџараца-муслимана. Исте године је по милости Божјој у Батумију отворена саборна црква Рођења Пресвете Богородице. То је управо онај храм у којем је сниман филм Тенгиза Абуладзеа „Покајање“.

А после су почела масовна крштења по читавој Аџарији. У Батумију смо 13. маја 1991. године крстили пет хиљада муслимана и атеиста. Његова светост патријарх је сећајући се грузијске историје тада рекао: „Не треба Грузија да обрати Аџарију у хришћанство, него Аџарија нас.“

Како сте проповедали међу Аџарцима-муслиманима?

– Рушио се Совјетски Савез и у целој Грузији је владало снажно патриотско расположење. Аџарци су схватали да су на силу натерани да приме ислам. Наш главни задатак је био да приведемо вери интелигенцију. Јер интелигенција је овде у свуда пример за друге слојеве становништва. Кад смо обратили интелигенцију она нам је касније помагала у проповеди. Људи су видећи да је културна и научна елита стала на страну хришћанства, такође примали православље, хвала Богу!

Аџарцима је било јасно да су Грузијци, дакле, хришћани, и они су примали веру. Кад су пекли мчади (традиционалне грузијске лепињице од пројиног брашна – А.Н.), цртали су на њима крст. Стављали су крст и кад праве путер. Још у XIX веку неки су тајно носили крстиће и фарбали јаја за Васкрс. Код куће су чували иконе. Сећам се да сам путовао по Горњој Аџарији и срео породицу у којој су ми показали скривени крст. Мештани су се ипак врло брижљиво односили према хришћанству.

_{Крстни ход кроз Горњу Аџарију}

^{Аџарско чудо}

Каква је данас ситуација у Аџарији?

– Сад завршавамо изградњу храма Јована Богослова на самој граници с Турском. У епархији има четири женска манастира и градимо још два. Има и мушких манастира. Некадашњи се нису сачували, сви су нови осим Схалте. У кланцу Китриши су остале рушевине храма Хину, некадашње саборне цркве. Турци су минирали овај храм за време Руско-турског рата. Тамо смо отворили манастир и поново саградили храм. У овом кланцу смо претпрошле године отворили женски манастир. И још смо на граници подигли врло леп храм у част Андреја Првозваног… У близини Батумија сад градимо лавру Свих грузијских светаца. Отворили смо црквени дом за децу, ради дом милосрђа за старе људе. Слава Богу за све!

Да, владико, то је изванредно!

– То је воља Божја! То је чудо Божје! И заслуга наших свештеника, нашег патријарха којег мештани толико поштују. Ето, и ја сам учествовао у томе, у славу Божју.

_{патријарх Илија, митрополит Димитрије и отроче из епархијског сиротишта}

^{Његова светост патријарх}

Ускоро, у децембру ће се навршити тридесет пет година откако је на престолу патријарха Његова светост и блаженство католикос-патријарх Илије II, за време чијег патријараштва је Грузијска Црква буквално процветала као диван цвет. Ви имате велики благослов – да сте у животу поред патријарха од самог детињства. Молимо Вас да нам нешто испричате о овом необичном човеку и о својој породици.

– Од детињства се сећам патријарха. Рођен сам 1961. године и он ме је крстио у Самтавру. Живели смо у истој кући у Мцхети. Пре отприлике четири године по благослову Његове светости своју кућу смо предали Цркви и тамо је отворен мушки манастир у част Светог Георгија Победоносца.

Наша фамилија је из Казбегија.³ Тамо су рођени мој отац и патријарх, њихова браћа и сестра. Касније, почетком 1930-их година породица се преселила у Северну Осетију, у Орџоникидзе (Владикавказ). Тамо је патријархов отац Георгије био представник тадашњег патријарха Калистрата (Цинцазде). И данас постоји храм с ктирорским натписом с именом Георгија Шиолашвилија (он је купио кућу и отворио је у њој храм). У овом храму је отац патријарха служио као председник црквеног одбора и сваке недеље је водио тамо децу, сви су се причешћивали.

Патријархова мама се звала Наталија, била ја добра и побожна жена. У њеном животу се десио следећи догађај: једном се камионом враћала у Орџоникидзе. Кад су пролазили поред храма Светог Георгија замолила је возача да заустави возило да упали свећу. Он је стао. Наталија је упалила свећу и кренули су даље, на Крстовски превој. Пут је био тежак. Десила се несрећа: камион је склизнуо у кланац. Притом су сви путници остали живи. Сви су прилазили мајци патријарха и љубили су је. Схватили су да су се спасили захваљујући њеној молитви.

Годину дана после патријарха родио се његов брат од стрица Рафаил. Георгије, отац патријарха је нешто тада градио у дворишту и написао је на листу папира: „Или ће Ираклије (тако се патријарх звао у свету) или Рафаил постати патријарх Грузије.“ Овај лист је ставио у флашу и положио у темељ. После је написао копију и сакрио (она се сад налази у нашој црквеној архиви у Тбилисију). Чудно, зар не?!

Његова светост патријарх веома поштује своје родитеље, насликао је њихове портрете, често служи парастос за њих, дели слаткише у сећање на њих.

Вероватно је побожност родитеља утицала на патријархов избор животног пута?

– Мислим да је то заслуга његовог оца. Патријарх је завршио богословску школу и Академију у Загорску. Нудили су му да остане тамо као професор, али се он вратио у Грузију и примио је монаштво у храму Светог Александра Невског у Тбилисију од митрополита Зиновија (Мажуге). Недавно се патријарх сећао како су га после пострига одвели код тадашњег патријарах Мелхиседека III. Он га је дуго гледао, па је рекао: „Да имам бар неколико таквих младића, обновио бих целу православну Грузију.“

Патријарх је рукоположен за ђакона, затим за свештеника и послат да служи у Никољску цркву у Батумију. А 1963. године је рукоположен за епископа батумског и шемокмедског и упућен је у Гурију. Отуда је премештен за Абхазију 1967. године. Ситуација је била сложена! У целој Грузији је било отворено само неколико женских манастира.

У Мцхети смо у женском манастиру организовали кројачку радионицу, шили смо јастуке и јоргане. Мама је тамо радила (она је сироче, рођена је у Мцхети, одгајиле су је и удале монахиње код којих је увек хтела да се врати, замонашила се у манастир Самтавро с именом Ана). Било је мало верника. Често смо ишли у храм, на службама је стајало по 3-4 људи, тајне монахиње су служиле као црквењаци.

Богословска школа је у Тбилисију отворена тек 1963. године (и то кад су у целој Русији затваране!). Епископ Илија је био њен први ректор. А кад је постао патријарх обновио је први мушки манастир у Бетанији, позвао је монахе из Русије. Постепено је почео да размишља о Духовној академији како би грузијски свештеници могли да стичу високо образовање у Грузији. И око 1987. године отворена је Тбилиска духовна академија у којој сам ја био постављен за ректора.

_{изградња цркве свих грузијских Светих у Батумију}

^{Таленти}

Знамо да патријарх има многе таленте: он слика иконе и слике, компонује музику и ваја. Да ли су се ови таленти у њему испољавали од детињства?

– Јесу. Он се и медицином бавио још у детињству. Чак се после завршетка школе уписао на медицину на Северном Кавказу, али се после предомислио и отишао је у Загорск на богословију. Тамо је сликао и бавио се музиком. Сад су многе песме патријарха већ до те мере постале део традиције да људи мисле да су народне, на пример, „Свјатиј Боже“, „Алилуја“ и јектеније. Његова светост и данас пише музику.

Једном је патријарх позвао нас, архијереје, и дао нам је благослов да се бавимо иконописом. Мисли, пошто он има таленат да и ми имамо… И ми смо по благослову патријарха почели. И за дивно чудо, неким архијерејима је то пошло за руком! И ја сам насликао неколико икона. После нас је Његова светост опет окупио, па каже: треба да се бавите музиком, купите инструменте.

Ја сам пришао и замолио: „Ваша светости! Нисам музикалан, молим Вас да ме ослободите овог послушања.“ Друге није ослободио. Неки архијереји су почели да свирају. Међу архијерејима имамо мултипликатора (владика Исаија, недавно је у Никозију у близини Цхинвалија одржао Светски фестивал мултипликације), имамо режисера (владика Николај). Свјатејши патријарх увек подржава развој стваралаштва.

А да ли је обнова црквених уметности: појања, архитектуре, иконописа и емајла – такође иницијатива патријарха?

– Јесте. Кад је он постао патријарх све области црквеног живота су биле замрле. Апсолутно све је оживело захваљујући њему. Почеле су да се оснивају групе за иконописање, црквени хорови, почела је обнова старих заната. Људи су тражили старе песме по рукописним архивима Грузије и Русије. Данас се у храму углавном певају старогрузијске песме. Обновљена је традиција старогрузијске архитектуре. Све је то заслуга нашег патријарха.

Које особине Његова светост покушава да одгаји у својој духовној деци?

– Он никад не приморава. Све је добровољно. Али понекад је строг. Као што кажу свети оци: кад кажњаваш децу увек у другој руци држи слатко, „бич и медењак“. Не може се кажњавати без слатког. Тако је и с нашим патријархом. С њим је увек врло слатко: он зрачи љубављу, нежношћу и поштовањем према свима.

_{патријарх Илија II и Симоном Џангулашвилијем, хоровођом патријаршијског хора „Басјања“}

1. Аџарци су ентички Грузијци који су се због исламизације издвојили у субетнос, говоре локалним дијалектом који је близак мегрелском језику.
2. Једна од верзија тога где се налазе мошти светог апостола Матеја.
3. Данас Степнцминда.

Разговор водила Александра Никифорова

Извор и фото: pravmir.ru (6. децембар 2012.)

Са руског превела и за ову прилику уступила порталу "Живот Цркве": Марина Тодић