Преподобна мати Јелисавета Лазар  (1970–2014), коју је прошле године канонизовао Свети архијерејски синод Румунске православне цркве, једна је од првих православних светитеља 21. века.

Чланови њене породице и људи који су је познавали данас могу да посведоче о животу ове савремене светитељке, која „сија попут примера древних пустињака“.

Монахиња Пелагија из обитељи манастира Корну у области Прахова била је ученица Свете Јелисавете у периоду 2010–2014, у пустињи на планини Ђумалау. У априлу 2014. године, након што се болест Свете Јелисавете погоршала, њихов духовник је благословио да две монахиње напусте планину и оду у манастир.

Иако је њена душа горела чежњом за пустињом у којој је провела 17 година, Света Јелисавета је са смирењем прихватила повратак у свој манастир метох. Последње месеце свог живота провела је у манастиру Пасареја, где се, после мученичког страдања, упокојила у Господу.

У разговору за новинску агенцију Базилика, мати Пелагија је поделила неке аспекте свог искуства из пустиње са Светом Јелисаветом, за коју каже да је од почетка осећала као да је познаје целог живота, а поред које је све увек било ново и свеже.

„Ако ти Бог пружа руку, зашто је одбијаш?“

Године 2010, мати Пелагија живела је у манастиру Магура Окне у округу Бакеу, када је у њеној души никла жеља за животом у тишини.

„Свету Јелисавету сам упознала преко оца Арсенија и схимонахиње Миријам, моје кумe на монашењу.“

„Молила сам се Богу: Господе, дај ми нешто друго, дај ми оно што Ти знаш. Знала сам да, ако није воља Божија, ништа не можеш учинити.“

Потражила је савет од оца Арсенија Мускалуа, духовника манастира Корну, и добила одговор да једној пустиножитељки у планини Ђумалау треба помоћ, јер је била помало болесна.

„Схвативши да ћу бити на извесној удаљености од келије те монахиње, плашила сам се да пођем, иако сам желела да будем у послушању једној духовној мајци. Знала сам да је то опасно и да, ако ниси спреман, можеш пасти у прелест. Плашила сам се демона, звери. Читала сам и код светог Игњатија Брјанчанинова и у другим књигама о прелести.“

Мати Пелагија се молила и тражила молитве других духовника. Одговор није изостао.

„Исте те вечери или сутрадан, читајући једну духовну књигу, у срце ми је дошло, у душу, једно уверење.“

„Потпуно сам се уверила. Ништа више није било потребно. Ако ти Бог пружа руку, зашто је одбијаш? Та мисао ми је дошла и била је довољна. Рекла сам: готово.“

„То је била пружена рука Божија – Света Јелисавета.“

Мати Пелагија примила је благослов духовника манастира, који је разумео да је воља Божија да монахиња крене путем повученијег живота, за којим је чезнула.

Први дан у пустињи и прво искушење

Монахиња Пелагија је већ при првом сусрету са Светом Јелисаветом осетила да је она посебан човек, „духовна мати, пријатна и топла“.

„Одмах сам рекла: Помози Бог, мати, ја ћу бити ваша ученица. Хтела сам да јој целивам руку, али ми није дозволила.“

„Била је одевена у сиромашну одећу, али је била веома чиста, тако чиста!“

„Већ првог дана дошло је искушење. Имала сам потребу да што пре одем одатле; не знам зашто. Чинило ми се све некако мрачно.“

Ипак, мали параклис у пустињи, осветљен кандилима, са резбареним иконостасом, мати Пелагији се чинио као „оаза светлости у тами“.

Рекла је Светој Јелисавети: „Мати, не знам зашто, али осећам као да не могу да останем овде.“ Преподобна јој је одговорила: „Бар останите док не дође духовник из Јерусалима, да вас и он види, па после можете отићи.“

„То ме је умирило. Мати ми је рекла отприлике када ће доћи отац, а ја нисам могла да спавам; бројала сам дане. Али већ сутрадан пробудила сам се другачија, са потпуно другачијим стањем — са тишином, са миром…“

„Дакле, мати Јелисавета се сигурно молила за мене. Када је дошла у параклис, рекла сам јој: ‘Мати, ја овде желим да останем целог живота, толико ми се допада, овде бих желела да останем заувек.’“

„И од тада више нисам имала то искушење. Све време сам се осећала као код куће, осећала сам се заштићено, као да ме нешто носи. Молитве мати, наравно.“

Програм тиховања

„Након што сам јој рекла да остајем овде, мати ми је рекла: Хајде сада да ти објасним поредак тиховања. Дала ми је правило, а ја сам отишла код духовника и затражила благослов за његово држање.“

Богослужења су се вршила „пустињачки“, са нагласком на Исусовој молитви и ноћном бдењу.

Света Јелисавета упутила је мати Пелагију да започне са ноћним бдењем од два часа. Постепено, бдење је продужено на четири часа сваке ноћи.

„Говорила је да треба да се молимо чак и више него у манастирској обитељи, јер ми овде, у тиховању, немамо бриге ни из света, али ни оне које постоје у манастиру.“

Мати Пелагија даље описује како је изгледао један дан у пустињи. Литургијски, дан је почињао Вечерњом и Повечерјем, око 15 часова, које је свака монахиња обављала у својој келији. Најчешће су Вечерњу вршиле уз молитву срца, док су за Повечерје читале Канон Пресветој Богородици. У једном периоду добиле су правило да једном дневно прочитају цео Псалтир.

Монахиња сведочи да је понекад читање Псалтира било механичко и брзо, како би се испунило правило, али је духовна корист остајала: „Када си ходио кроз шуму, навирали су стихови, долазили су читави псалми — баш они који су ти одговарали, који као да су извирали из срца.“

Након тога следио је оброк — једини у току дана. Потом су долазили домаћински послови око колибе, а затим вечерње правило од 20 до 22 часа. Мати Пелагија каже да је настојала да спава од 22 или 23 часа до око 1 или 2 после поноћи. Није навијала сат, а Света Јелисавета није одређивала тачно време.

„Остављала ми је слободу; није била крута. Рекла је: Када се пробудиш, око 1 или 2, бди два сата. Говорила је: Ако можеш и више од два сата, тим боље. Али не знам како — без сата — Бог ме је увек будио око 1–2.“

Света Јелисавета је правила папирне кругове за свеће које су се користиле на Велики петак или на Васкрс. На њима је писала строфе из песама светог Јована Јакова из Њамца и давала их људима као благослов. Понекад би и некој ученици дала да пише, па је и то улазило у ноћно бдење, како би ученица остала будна.

Пред зору, око 6–7 часова, када су птице почињале да певају, иако су благодат и молитве Свете Јелисавете држале ученице буднима, оне су ипак могле да се одморе још два часа, до око 8–9 ујутру. Укупно су спавале око пет сати током ноћи, али испрекидано — пре и после бдења.

Бдења о празницима вршиле су заједно у параклису у шуми, такође уз молитву срца, али и уз појање и читање: „Читале смо каноне да бисмо ушле у атмосферу празника.“

Мати Пелагија истиче да никада није имала утисак да је упала у рутину; напротив, све јој је изгледало ново и свеже, а поредак је био лакши јер се молитва срца преплитала са појањем и читањем.

„Мислим да је напамет знала житија светих“

Једно време мати Пелагија била је једина ученица. Касније су им се придружиле још две монахиње. Света Јелисавета их је водила на врх планине на ноћна бдења уз Исусову молитву, молитвено правило и читање житија светих.

„Горе, на планини, налазио се крст, на 1850 метара надморске висине. Тамо су се понекад служили и парастоси за јунаке, али су се на бдења окупљали и пустињаци из околине.“

„Мати Јелисавета је од стараца пустиње примила правило да чита житија светих. Говорила је да, ако не читамо сваки дан из Минеја, као што се чини на богослужењима у манастиру, онда треба да читамо житија светих да бисмо их упознали. Упознајући њихове животе, можемо следити њихов пример, по својој ревности.“

„Ја сам увек заостајала у читању, јер су ми се чинила тако тешка, тешко мени! И говорила сам мати: Заостала сам. А мати би ми одговарала: Остави то и почни од дана.“

„Али мати је унапред читала многа житија светих. Говорила је: Ако паднем у постељу и више не будем могла, да сам их већ прочитала. Такву је ревност имала. И годинама је држала то правило. Мислим да је напамет знала житија светих.“

„У тиховању се не једе много мрсно“

Што се тиче исхране, мати Пелагија прича да су јеле поврће и воће, сакупљале коприве, сушиле их и потом стављале у храну, у чорбе. Печурке и рибу су чувале у теглама, а за зиму су припремале зимницу.

„Рекла ми је да се у тиховању не једе много мрсно.“ Из ревности је и мати Пелагија пожелела да држи такав поредак. После извесног времена, видећи физички напор и приметивши да слаби, духовник јој је рекао да ипак једе мрсно суботом и недељом.

„Ишле смо заједно по воће; носила је терет на леђима, онако болесна. Носила је ранчеве одоздо, када су нам доносили материјал или храну, па смо све износиле узбрдо. Мени није дозвољавала да ставим много, говорила је да сам слаба. Али она је узимала много, и кад бих је гледала, у мени се рађала ревност. И ја сам желела да носим.“

„А мати ме је понекад и корила, говорећи да морамо водити рачуна о здрављу, јер ако га изгубимо… Нарочито овде, у тиховању, потребно нам је здравље.“

„Никада нисам осетила досаду на планини“

„Кажем вам, никада током све четири године нисам осетила досаду на планини.“ Мати Пелагија истиче да у пустињи, за разлику од манастира, човек мора све сам да ради, јер не постоји поредак као у обитељи, где сваки има своје послушање — у кухињи, за певницом.

Она напомиње да није осетила стање унинија, које се може јавити како у манастиру, тако и у пустињи.
„Ниси имао времена да се досађујеш; постојао је врло строг, али не и крут поредак, који те није оптерећивао. Требало је да спремаш храну, да цепаш дрва, јер се тамо сваке вечери ложила ватра, чак и лети, пошто је колиба била напола укопана у земљу. Зими смо чистиле снег.“

Као рукодеље, Света Јелисавета је плела бројанице. Једну је дала и мати Пелагији, која ју је понела са собом на поклоњење у Свету Земљу. „Од свих предмета које сам стављала на света места, само је бројаница коју је мати направила задобила миомирис и задржала га — тих, небески, као рајски. По њеним молитвама, задржала је мирис Јерусалима као утеху за мене.“

„Осећала сам све време као да је познајем целог живота“

Скромна келија свете састојала се од две просторије: једна је служила као кухиња и имала је малу пећ, а у другој су се налазили мали кревет, полица са књигама, сточић на коме је био крст и неколико икона на зидовима.

И у малој кухињи налазио се један кревет на коме је мати Пелагија спавала док је бдела над Светом Јелисаветом, након што се њена болест погоршала.

Понекад је Света Јелисавета одлазила у своју летњу келију, на удаљеније место, за које су знали само она и духовник. Тамо нико други није одлазио. Своје ученице је остављала у својој келији, „да се постепено навикну на усамљеност“.

„Једном ми је, уз осмех, рекла: Можда ће те ђаво помешати са мном и напасти те. Потом ме је умирила, рекавши да Бог то не допушта.“

„Све време сам осећала као да је познајем целог живота. Није ми било тешко да се навикнем на њу, иако је имала и строгост духовне мајке. Али не такву да изазива страх. Када бих  понекад погрешила, мати би ме укорила. Али када бих јој пришла и затражила опроштај, она би, са великом отвореношћу и благошћу, говорила: Доста! Бог да нам опрости! Од сада бришемо све и почињемо изнова!“

Мати Пелагија истиче и да је светитељка имала ретку духовну деликатност.

„Искушења у пустињи су борба прса у прса са ђаволом“

Мати Пелагија није се усуђивала да пита Свету Јелисавету о детаљима њених духовних борби са непријатељем, будући да је то сматрала стварима тајне. Ипак, остало је неколико сведочанстава која је светитељка поверила својој ученици. Говорила јој је: „Кад би знала како ме ноћу демони подижу заједно са постељом и како ме понекад туку!“

Пролазећи једном кроз једно место у шуми, Света Јелисавета је испричала мати Пелагији да је ту доживела сусрет са огромном птицом. „Причала ми је да се ноћу враћала сама из једне келије, била је уморна и пожелела је да се мало одмори, да заспи. Села је на једно узвишење и одједном осетила да се он помера, а затим је угледала велику птичју главу како је посматра. Пала је са тог места, а птица је одлетела.“

Другом приликом, непријатељ је учинио да током ноћи на Свету Јелисавету падне полица са књигама. Преподобна је почела да кори саму себе, говорећи да не уме ни полицу да причврсти како треба. Тада је чула глас испуњен злобом који јој је рекао: „Шта би ти било да си кривицу свалила на мене?“

Мати Пелагија додаје: „Ђаво је само то чекао. Видите каква су искушења у пустињи — она су прса у прса са ђаволом, више не долазе преко људи.“

„Причала ми је једном како је дошао ђаво у лику духовника.“ Света Јелисавета стајала је испред келије и видела оца како долази стазом. Међутим, нешто је било необично: ишао је накриво и нешто мрмљао, као да изговара молитву „Молитвама…“.

„Али мати је, својим духом трезвености, схватила да је то искушење и почела да се крсти и да дрхтавим гласом говори молитву: ‘Да васкрсне Бог и да се разиђу непријатељи Његови…’ Ђаво се претворио у црни дим и нестао.“

„Једном ми је мати рекла да је понекад имала искушења и од демона горе, код Светог Крста. Једном су демони покушали да је погубе, бацивши је у провалију. Подигли су је у ваздух као у вртлогу, а затим је пустили. И мати је рекла: ‘Слава Господу што сам била обучена у расу мати Доротеје из Пасареје, једне старице духовно искусне и снажне у молитви, јер ме је та раса држала као падобран и пала сам лако.’ Запањило ме је то што ову победу ни најмање није приписивала својој молитви, већ искључиво молитвама те старице, чију је расу носила. Зато је и нас учила да увек облачимо расу када долазимо на бдење код Светог Крста, као и у другим приликама, јер нас раса штити од искушења лукавога.“

У једном периоду, након што им се придружила још једна ученица, она и мати Пелагија имале су правило ћутања. У случају потребе, записивале су питања и одговоре у једну свеску. Једног дана су написале нешто у шали, а касније, када се мати Пелагија срела са светитељком, ова јој је, уз осмех, рекла: „А шта то ви пишете у оној свесци у којој разговарате?“

Мати Пелагија је, уплашена, упитала како то зна, а светитељка је одговорила: „Ђаволи су ми показали.“ Мати Пелагија додаје да је могуће да је заиста тако — да су јој демони открили, као што се и у Патерику приповеда — али и да је могуће да је Света Јелисавета тим речима прикрила дар прозорљивости.

„Добро дошла кући, кћери Очева!“

„Другом приликом била је у шуми и желела је да служи Вечерњу, када се појавио човек са дугом брадом, сав обрастао длаком — пустињак Зинон. Мати се уплашила да није нечисти дух и почела је да изговара молитву Часном Крсту. Али јој је он рекао: Добро чиниш што се крстиш, молиш и што се бојиш искушења лукавога, али ја нисам дух, већ човек од крви и меса.“

„Пустињак се прекрстио, изговорио молитву и рекао мати: Добро дошла кући, кћери Очева!“

Света Јелисавета је једно време боравила у планинама Њамца, а потом се вратила у Ђумалау, и речи које је чула од пустињака сачувала је у срцу, понављајући их са великом сладошћу.

„Мати нам је показивала места на којима се сусретала са невидљивим пустињацима, Зиноном и Назаријем. Говорила нам је: Молите се на овом месту, јер сам овде једном видела преподобног Назарија, када сам дошла код Светог Крста на бдење — у молитви, уздигнутог од земље. Мати је имала многе тајне.“

„Говорила је да се више боји људи него звери“

„Света Јелисавета је била у заједници са животињама; говорила је да се више боји људи него звери. Није имала страх од животиња, имала је веру у Бога.“

Мати Пелагија прича да је, на почетку свог боравка у пустињи, једне ноћи била са Светом Јелисаветом у шуми, где су се зауставиле ради молитве. „Ја сам била сва на опрезу; на свако пуцање грана трзала сам се и гледала у мати, мислећи: како се она не трза, не реагује?“

Света Јелисавета је умирила своју ученицу, говорећи јој да животиње чују и осећају људе и беже од њих. Преподобна јој је рекла: „Слушај сада — чује се звер како бежи, удаљава се од нас.“

Света Јелисавета је саветовала ученице да, када пролазе кроз шуму, певају или ударају штапом о дрвеће. „Имала сам унутрашње уверење када ме је мати слала негде, па бих кретала кроз шуму. Говорила сам: Господе Исусе Христе, Сине Божији, молитвама мога духовника и мати Јелисавете, помози ми! И више нисам имала никаквог страха. Само сам се на почетку мало плашила.“

Света Јелисавета је била позната по свом пријатељству са једним јеленом који јој је јео из руке. Када је мати Пелагија дошла у планину, јелен је већ био стално присутан код колибе светитељке. „Видела сам једном да су желели да се приближе и други јелени, али се овај борио са њима док их није отерао — то је била његова територија.“

„У почетку је једна змија имала обичај да улази у келију Свете Јелисавете. Долазила је управо када би се спремала за молитву. Тада би јој мати, тихим гласом, говорила: Змијо мала, не чини ми ништа, иди одакле си дошла — и змија би, послушно, одлазила.“

„Имала је побожност према свему што је свето“

Монахиња Пелагија сматра да је један од разлога светости мати Јелисавете њена побожност према свему што је свето: према Богу, Пресветој Богородици, светима, Цркви и светим иконама.

„Десило ми се да сам је једном затекла како јој је, нехотице, испала икона. Подигла ју је, загрлила и рекла: Боже, Пресвета Богородице, опрости ми! Иконе је постављала на поклоњење, украшавала их цвећем — имала је веома велику побожност.“

„Имала је, такође, још од детињства ову ревност да следи светитеље. Али не у гордом смислу. То је била чисто духовна ревност. Ипак, она се непрестано смиривала, говорећи: Имала сам ревност да последујем светима, али их нисам подражавала делима. И плакала је.“

„Она је осећала да их није следила делима, али се на крају види да је Бог судио другачије. Но, светитељи себе увек тако виде.“

„Причала ми је мати Јелисавета да је једном са једном другом монахињом ишла аутобусом у болницу, где су се две жене свађале и надметале која ће увредити другу тежим речима.“

У једном тренутку, желећи да изговори најтежу увреду, једна од њих рече другој: „Да Бог да била несрећна као ове!“ Монахиње су се погледале и насмешиле. Света Јелисавета је са хумором препричавала ту ситуацију, говорећи: „Она нас је сматрала несрећнима.“

Мати Пелагија додаје: „Кад би та жена знала шта је пожелела другој. Пожелела јој је добро. Кад би и она постала тако ‘несрећна’ као мати… Кад би знали колико је мати сада блажена… и у календару Светих!“

Виђење пакла и раја

Света Јелисавета је, у време када је мати Пелагија боравила прве године у пустињи, испричала један од најзначајнијих догађаја из свог живота, који ју је довео до дубоке и радикалне промене.

Преподобна, која је имала око 25 година, налазила се на послушању у Румунском поклоничком дому у Јерусалиму, када јој је откривен рак у узнапредовалом стадијуму и када је оперисана. Лекари су јој рекли да су шансе за живот мале. Мати Јелисавету је обузела туга и почела је да се моли Пресветој Богородици и светима да јој помогну.

Једна монахиња јој је дала књижицу са житијем и акатистом светог Јована Јакова из Њамца и рекла: „Моли се светом Јовану Јакову, јер је велики помоћник и и сам је боловао у овој болници.“

Мати Јелисавета је задобила велику наду и молила се снажно, готово очајнички, да јој светитељ помогне и да је исцели. Потом је пала у стање налик клиничкој смрти, и њена душа је изашла из тела.

Мати Пелагија сведочи: „Демони су дошли, отели јој душу и одвели је у пакао. Бог је то допустио. Рекла је да је бачена у пакао, где је осећала муке.“

„Мати Јелисавета је плакала када је ово приповедала. У првој години после овог виђења била је веома потресена и живела је у непрестаној скрушености, све док јој један духовник није рекао да се донекле удаљи од тих стања, како се њени унутрашњи доживљаји не би споља примећивали.“

„Рекла ми је да је тамо, у паклу, видела и људе које је познавала — и свештенике, и архијереје, и монахе. Говорила је да ми, монаси и свештеници, који познајемо вољу Господњу, а лењимо се у погледу свог спасења, имамо већу осуду од оних који је нису познали. Рекла је да не треба да помиње имена оних које је тамо видела, већ да се моли за њих.“

Света Јелисавета се са великом ревношћу молила Пресветој Богородици и светом Јовану Јакову да је избаве, и они су дошли и запретили демонима, јер су узели душу која још није била осуђена.

Мати Пелагија наставља: „Али је Бог то допустио, јер ђаво ништа не чини без допуштења Божијег. Многи светитељи су искусили и рај и пакао. Не може свако да поднесе такво искуство, али велики светитељи јесу искусили и рај и пакао.“И Света Јелисавета, као она која је још од детињства желела да следи светитеље чија је житија читала, удостојила се оваквог искуства.

„Пресвета Богородица се повукла, а свети Јован ју је повео и показао јој лепоте раја. Причала је мати како је прошла кроз поље пуно зеленила и цвећа, тако дивног да је при самом додиру свака травка и сваки цвет имао своју небеску хармонију… звуке и сагласја која се не могу описати речима. Када је о томе говорила, лице јој се озаривало.“

„Сусрела је групе светитеља који су им се клањали, а и они су узвраћали поклоњењем. Потом су стигли до једног двора, где је било много степеника сачињених од анђелских сила, које су при њиховом доласку приклањале главе.“

„Није ми рекла да ли је видела Спаситеља; рекла ми је само да је чула глас као гром, који је долазио одозго: ‘Није достојна да уђе овде; вратите је на земљу да се покаје, јер није припремљена.’“

„Поклонили су се и изашли. Свети Јован Јаков јој је рекао: ‘Бог ти је дао још година за покајање, да следиш живот који сам ја водио у тиховању.’“

„Дакле, мати је добила правило тиховања од Бога, преко светог Јована Јакова. Није отишла својом вољом, нити по људском поретку, већ по Божијем устројству.“

Потом се вратила у своје тело, које је посматрала споља и у које више није желела да се врати, након што је искусила утеху раја.

„Када се пробудила, осетила се снажном, јер више није била болесна. Одмах је устала из постеље и почела да плаче и да чини метаније.“

Монахиње које су је неговале покушале су да је зауставе, али је Света Јелисавета говорила да ју је свети Јован Јаков исцелио и да се осећа добро. Почела је да говори да треба да се покаје, а остали су мислили да бунца због болести. Само је једна монахиња то разумела и била уз њу.

„Имала је живо сећање на смрт; иступала је из себе“

Мати Пелагија додаје једно појашњење, јер се неки могу запитати како то да Христос тада није примио Свету Јелисавету, ако је водила чист живот, била ревносна и још од детињства желела да следи светитеље.

„Мислим да јој је Бог, тим речима које јој је упутио, даровао благодат покајања. Мати је, заиста, имала благодат покајања, а нарочито благодат сећања на смрт.“

„Имала је сећање на смрт толико живо, да је често иступала из себе, ум јој је бивао узнесен, као што читамо и код других Светих Отаца.“

Ово виђење пакла и раја било је повод да се светитељка врати у Румунију. Посетила је светог оца Клеопу из манастира Сихастрија и оца Арсенија Папачока, којима је испричала своје искуство. Они су јој дали благослов, потврдивши да је све од Бога. Благослов јој је дао и епископ Герасим путнеански. Тако је доспела у планине Ђумалау.

Из Јерусалима је Света Јелисавета донела и драгоцену светињу — појас светог Јована Јакова из Њамца, који је добила од мати Магдалене, сестре оца Јоаникија, ученика овог светитеља.

Мати Пелагија сведочи: „Причврстила га је на други појас да се не оштети, а Света Јелисавета га је стално носила. Тим појасом се једном одбранила од медведа. Догађала су се и чуда преко њега, нарочито код жена које нису могле да роде или нису имале деце. Знам неколико конкретних случајева.“

Света Јелисавета је имала и крст донет из Свете Земље, који јој је био снажно оружје против искушења и утеха током свих година проведених у пустињи.

Када је отишла у пустињу, светитељка је била расофорна монахиња Јелисавета. После годину дана примила је у једном скиту малу схиму, поставши монахиња Теодора. Касније се вратила имену Јелисавета, када је пострижена у велику схиму од стране оца Макарија Јонице из манастира Пасареја, догађају на којем је присуствовао и отац Арсеније Мускалу. Отац Макарије јој је променио име из Теодора у Јелисавета „да би јој се изгубио траг“, јер су људи почели да је траже.

„Опрости ми, Господе, обећавам да ћу бити послушна“

Када се болест Свете Јелисавете погоршала, било је потребно пажљивије старање о њој, те су две ученице, међу којима и мати Пелагија, живеле у колиби преподобне како би јој помагале.

„Благосиљала те је за сваку ствар коју би учинио. Давала ти је многе благослове: Бог да те благослови, Пресвета Богородица да те чува, да ти помогне, да ти се смилује.“ Човеку је било мило, све је чинио са радошћу, јер је осећао благослове које му је она давала.

„Много је страдала на крају. Говорила је: Боли ме, осећам као да ме нешто уједа, као да ме пече. Рак је веома узнапредовао и то је највише осећала у пределу стомака.“

Једном ју је неиздрживо болела десна рука због угрушка крви који се зауставио у вени, и почела је да призива све светитеље, дозивајући их по имену: „Свети Никола, Света Филотеја“.

„Имала је велику побожност према Светој Филотеји, често ју је призивала. Дозивала је сваког светитеља, и одједном је ушла у стање у којем више није била са нама, није више са нама разговарала. Видела је нешто друго и почела је да подиже десну руку увис и да говори: Ова рука ме боли. Лице јој се савим озарило, умирила се и дошла себи. Рекла сам јој: Мати, са ким сте разговарали? Шта се догодило? Одговорила ми је: Рећи ћу вам, али немојте никоме говорити — један светитељ ми је исцелио руку.“ Мати Пелагија се не сећа о ком је светитељу било речи, али додаје да можда има и других ученика који знају за овај догађај и који га памте.

Мати Пелагија је осетила да је Света Јелисавета желела да још поживи, јер је, као и други светитељи, у свом смирењу сматрала да није учинила довољно и да није довољно припремљена. Ипак, приметила је и мир којим је светитељка зрачила како се приближавао њен земаљски крај.

„Неко ми је рекао да је светитељка пред саму смрт изговорила једне речи, као да говори Господу: Опрости ми, Господе, обећавам да ћу бити послушна — као дете које разговара са својим оцем.“

Мати Пелагија сведочи да је много пута сањала Свету Јелисавету: „Увек сам сањала како загрлим са њом. Тако, са жаром, би смо се загрлиле — како се ни за живота нисмо никада тако загрлиле, као да се дуго нисмо виделе.“

Извор, фото: basilica.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"