У издавачкој кући „Креатор" недавно је објављена књига „Приче једне супруге свештеника из дијаспоре", коју потписују Кристина Поп, супруга оца Гаврила Попа, пароха у Зебригеу у Белгији, и Јоана Нан-Василеску, супруга оца Кристијана Василескуа из Парохије Торино I у Италији.

Две ауторке са нежношћу и топлином приповедају о појединостима из живота својих породица и румунских заједница којима служе у румунској дијаспори у западној Европи.

У једном интервјуу објашњавају и своје побуде за настанак ове књиге.

Basilica.ro: Коју поруку сте желеле да пренесете својом недавно објављеном књигом „Приче једне супруге свештеника из дијаспоре"?

^{Православље без граница.}

_{Фото: попадија Кристина Поп на представљању своје збирке песама у Клуж-Напокију. Извор: Фејсбук / Кристина Поп}

Кристина Поп: Реч је о збирци кратких прича надахнутих свакодневним животом супруге свештеника. Полазиле смо од универзалног лика те жене – свештеничке супруге – у којој се свака од нас може препознати, ма где се налазила. Откриле смо да заједничка спона, Бог кроз Своју Цркву, делује на исти начин у свакој кући, граду, земљи и култури, што потврђују и наша размишљања и искуства.

Иако смо полазиле од појединачних прича, свака од нас настојала је да ухвати суштину живота савремене свештеничке супруге у дијаспори – без претензија и књижевних украса, без идеализације и без сажаљења, као једноставно стање живота које се непрестано прилагођава новим околностима.

Колико год да су спољашње разлике од културе до културе изражене у животу западног друштва, јасно се може уочити колико је породица свештеника важна у заједницама, нарочито међу децом и младима. Зато је порука књиге – Православље без граница, као део нашег живота ма где се налазили.

^{Захтевност служења}

_{Фото: Јоана Нан-Василеску држи роман објављен протеклих година. Извор: Фејсбук / Јоана Нан}

Јоана Нан-Василеску: Порука коју сам желела да пренесем јесте да свештеничка супруга често остаје у сенци у животу заједнице, али је њен допринос од суштинског значаја.

Она уноси нежност, емпатију, мајчински инстинкт и снажан организациони дух, који све то подржава и учвршћује заједнички живот. Каже се да је свештеник без супруге поред себе само напола свештеник, а уз њену подршку постаје потпун у свом служењу.

Живот свештеничке супруге у дијаспори, међутим, има своје посебности. Често је свештеник приморан да време дели између парохије и неког посла ван Цркве како би издржавао породицу, јер нема плату обезбеђену од државе.

У таквим околностима свештеничка супруга често остаје сама са децом и мора да се носи са много већим бројем обавеза него што би то био случај у отаџбини.

У дијаспори је она присутна свуда: за певницом, у црквеној продавници, на пословима одржавања храма, у катихетској школи, као и у организацији парохијских догађаја — храмовних слава, намесничких сусрета или трпеза љубави после Свете Тајне јелеосвећења.

То је захтеван живот, а често се осећамо и усамљено, преоптерећено и понекад недовољно спремно за све изазове који се појављују.

Basilica.ro: Шта вам се чини да је тајна служења свештеничке супруге у дијаспори?

_{Фото: Румуни из региона Торина учествују у ускршњој служби која се слави у парохији „Света Параскева“ у Торину, Италија. Извор: Фејсбук / Румунска православна црква „Света Параскева“ - Торино I}

^{Сарадница свештеника}

Кристина Поп: Тајна служења свештеничке супруге у дијаспори јесте отворено срце и спремност да се верници доживе као једна велика породица, да их прихвати као своју децу и да свештенику буде сарадница у овом труду подршке вери – са емпатијом и смислом за хумор.

Свештеничка супруга треба да развија издржљивост и прилагодљивост као основне врлине, али и креативност у једној педагогији која се непрестано развија.

^{Радост даривања}

Јоана Нан-Василеску: Тајна служења свештеничке супруге у дијаспори није у савршенству, већ у радости да се дарује онаква каква јесте – са својим границама и слабостима. Заједницу не одржавају привиди, већ отворено срце и поверење у Бога, у породицу и у људе који стоје уз њу.

Прихватити помоћ жена из парохије није знак слабости, већ заједништва. Служење се остварује заједно, а не у самоћи.

У исто време, породица остаје најосетљивије место овог позива. Деца могу осетити одсуство оца и притисак очекивања, зато дом мора бити простор разумевања, а не беспрекорне спољашње слике. Не сведочи строгост захтева за савршенством, већ љубав која се живи природно.
Умор и разочарања могу се појавити, али искрен разговор и узајамна подршка поново успостављају равнотежу. Жртва не значи самопоништавање, већ плодотворно даривање.

Породица свештеника је „мала црква" у којој се свакодневно учи стрпљењу. Ако та мала црква остане јединствена, и служење изван ње доноси плодове.

Basilica.ro: Можете ли да испричате један тренутак који вас је дубоко обележио у вашем односу са парохијском заједницом?

_{Фото: Румуни у Зебрижу, Белгија, за Божић 2025. Извор: Фејсбук / Парохија Светих апостола – Зебриж}

^{Црква као део живота заједнице}

Кристина Поп: Пријатно сам изненађена начином на који Бог делује у парохији, начином на који се људи са побожношћу и благодарношћу окупљају око недељног богослужења и осећају да му припадају, а Цркву доживљавају као део свог живота.

Било да су ту од самих почетака, да су новодошли или се враћају само на извесно време, верници су ме научили тој спонтаној привржености Христу, кроз коју схватам да је моја улога да будем сведок тог чуда — сваког њиховог питања, сваког одговора који заједно откривамо и нашег заједничког хода.

^{Лепе ствари граде се временом}

Јоана Нан-Василеску: Један тренутак који ме је дубоко обележио у животу заједнице била је прослава четрдесет година свештеничке службе у дијаспори оца Георгија Василескуа.

Био је то заиста дирљив тренутак, тим више што смо имали радост и част да са нама буду и високопреосвећени архиепископ Атанасије, данас архиепископ Велике Британије и Ирске, као и високопреосвећени митрополит Јосиф, митрополит Западне и Јужне Европе.

Такве годишњице постају важне прекретнице у животу једне парохије. Оне не само да обележавају један пут, него и враћају у сећање саме почетке, са свим њиховим тешкоћама и искушењима.

Важно је да нове генерације разумеју да се лепе ствари — било да говоримо о подизању цркве од камена или о духовном изграђивању заједнице — граде временом, кроз труд, жртву и много љубави.

Basilica.ro: Који су највећи изазови са којима се ви и ваш супруг сусрећете у свом служењу у дијаспори? А које су највеће радости?

_{Фото: попадија Кристина Поп (лево) и Јоана Нан-Василеску (друга с десна) на недавном састанку. Извор: Фејсбук / Кристина Поп}

^{Равнотежа — мисија свештеничке породице}

Кристина Поп: Изазови се, наравно, могу поделити на материјалне и духовне, јер наша стварност обухвата и Марту и Марију. Наше је да у свакој ситуацији останемо у равнотежи и да у повереном служењу доносимо светлост Христову.

Понекад је највећи изазов уједно и највећа радост — као што су обнова храма, прикупљање средстава, али и време којим не можемо управљати другачије него тако што ћемо давати предност ономе што је суштински важно.

^{Стварне приче преображене у књизи}

Јоана Нан-Василеску: Највећа искушења која сам лично доживела јесу она о којима сам писала и у књизи: разарајући страх од губитка детета на порођају, бол због губитка некога драгог из заједнице и немоћ да се увек пронађе реч која може да утеши и укрепи.

Ту је и тежина праћења брачних парова који се налазе на прагу растанка и који од свештеника и његове супруге очекују готово чудесна решења за смиривање породичних сукоба. И, најзад, непрестани труд да се одржи пажња деце, да се у њима пробуди радозналост и жеђ за Богом у катихетској школи.

Али, поред тих тешкоћа, књига говори и о радостима: о детету које са разоружавајућом једноставношћу изговара велике истине о вери; о двоје младих који у кампу Непсис проживљавају своју прву љубав у чистоти и узајамном поштовању; о јединственом трептају радости Васкрсења, доживљеном заједно са читавом заједницом; или о обраћењу једног младића који, на прагу смрти, поново открива веру и смисао истинског пријатељства.

То су стварне приче, преображене у приповест, у којима се страдање и светлост преплићу, а из тог преплитања рађа се нада.

_{Фото: насловна страна корица књиге}

Јоана Нан-Василеску и Кристина Поп „преузеле су из ревности својих супруга честице евхаристијске речи и испекле их у тајанственом огњу Духа Светога", пише отац Константин Некула у представљању књиге „Приче једне свештеничке супруге из дијаспоре".

„Понекад сам имао утисак да читам молитве — и можда је заиста тако. А понекад имате осећај да су све њихове речи претопљене у једну једину: Љубав!"

Извор и све фото: Interviu: Două preotese relatează episoade din viața în diaspora într-o carte despre taina slujirii discrete - Basilica.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"