Назив Грузије у различитим језицима има сложену историју повезану с језичком и културном традицијом. Грузијци своју земљу зову Сакартвело. Овај исконски назив потиче о централног историјског региона Карталинија, који је у класичним историјским византијским, па и српским изворима познат и као Иверија. Отуда и назив Иверског манастира или Ивирона на Светој гори. Корен „картвел-и“ првобитно се односио на становника овог региона, а реч са префиксом „са“ ствара конструкцију која означава „земља на којој живе Картвели“. Први пут се реч „Сакартвело“ (საქართველო) среће у грузијској хроници Џуаншера Џуаншеријанија (око 800. године). До почетка IX века термин „Картли“ је проширен и на друге регионе у средњовековној Грузији.

Словенски назив Грузија представља егзоним који је дошао из другог језика. Постоjи неколико верзија о његовом пореклу. Неки истраживачи сматрају да ове реч потиче од персијске речи „гурџ“ (или варијанти „гурзан“, „џурзан“). У средњовековним арапским и персијским изворима (IX-X века) среће се топоним „Гурџистан“, што (Gurjistān), што дословце означава „земља вукова“. Персијска реч „горг“ („вук“) дала је основу за етноним. Ова реч се налази и у имену светог Вахтанга Горгасалија, који је живео око 440-502. године, једног од оснивача грузијске државности. Његов надимак „Горгасали“ се с персијског преводи као „вучја глава“, што је представљало алузију на облик шлема који је носио. Суфикс „стан“ у иранским и турским језицима традиционално означава територију коју насељава одређени народ или уопште обитавалиште, као што је случај са савременом српском речју „стан“.

Нема прецизних података о томе кад се реч Грузија појавила у српском језику. Сматра с да је то био отприлике у XVIII век и да је дошла из руског језика, а преко народа Кавказа и Азије. У руским писаним изворима забележена је крајем XIV века, у путничким забелешкама Игњатија Смољанина (1389. године) као „гурзи“, а Атанасије Никитин у „Путовању преко три мора“ (1466–1472) земљу назива „Гурзинска земља“, што је временом скраћено до „Грузија“.

У енглеском и другим западним језицима Грузија се зове Џорџија, тј. Georgia, и у вези с тим постоје две главне верзије о пореклу ове речи. Једна указује на везу с поштовањем светог Георгија, покровитеља Грузије, којем је у овој земљи посвећено 365 цркава или од грчког Γεώργιος – земљорадник, што је могло указивати на плодност грузијских земаља. Занимљив је јерменски назив Врастан (Վրաստան), који потиче од древног Вирк, тј. „Горња земља“.

У дугој историји Грузије на власти се сменило неколико царских династија. Прву од њих – Фарнавазиде (или Парнавазиде, с обзиром на то да у грузијском језику не постоји слово „ф“) који су владали у Карталинији (Иверији) од III века пре Хр. до II века по Хр. основао је Фарнаваз I, полулегендарни цар којем се приписује стварање грузијске писмености. Династија је преживела неколико смена власти, између осталог, захваљујући склапању бракова с другим владарским родовима.

Затим су на власти били Арташесиди, јерменска династија која је у Иверији владала од 90 године пре Хр. до 30. године по Хр. У средњовековним грузијским хроникама се наводи да је дошла на власт после побуне иверијског племства против цара Фарнаџома из династије Фарнавазида.

После Арташезида на власт је дошла династија Хосровида која је у Карталинији владала од 284. године.

Први Хосровид, Миријан III је око 336. године хришћанство прогласио за државну религију.

Млађа грана династије Хосроида која је у Карталинији владала од краја VI до краја VIII века били су Гуарамиди, који су потекли од Гуарама I, унука цара Вахтанга I Горгасалија. Они су своје поседе и политички утицај предали сродницима из династије Багратиона који су владали уједињеном Грузијом.

Улога царске породице Багратиони (груз.  ბაგრატიონები) је изузетно велика и разграната. Она је вековима одређивала развој државе и дала је многе истакнуте владаре, војсковође и црквене прегаоце. Процват је доживела за време раног средњег века, поготово у периоду XI–XIII века. У ово време Багратиони су ујединили грузијске територије и створили су јединствено Грузијско царство чије постојање, поготово за живота царицее Тамаре (1184-1213) је познато као „Златни век“, највећег културног и политичког домета земље.

У историјској науци се воде дискусије о тачном етничком пореклу царског рода. Ипак, неоспорно је да је у питању породица чији назив је иранског порекла: име Баграт представља рефлекс староиранског имена *Bagadātah (преко парћанског *Bagadā), са значењем „Богом дани“ или „дар Божји“.

Легенда о томе да царска династија Багратиона води порекло од библијског цара Давида појављује се у изворима у време кад се род утврдио као владајућа снага у Грузији, тј. од краја VIII века. Како је јачала власт династије ова идеја је била институционализована и попримила је централно место у званичној историографији и политичкој идеологији династије, што је нашло одраз у споменицима писане културе као што је хроника Сумбата Давитисдзеа (XI век). Тврдња о пореклу од помазаника Божјег, цара Давида, служила је за легитимизацију власти, омогућавајући династији да претендује на посебну сакралну везу с библијском и јеванђељском историјом. Ово је било посебно важно када је отац потоње царице Тамаре, Георгије III, схватио да неће имати мушког наследника. Због тога је својој старијој кћери и дао библијско име.

Први пут се веза између грузијске царске породице и библијског цара Давида помиње у делу Псеудо-Џуаншера (око 800-813. године), где се говори о доласку у Карталинију Адарнасеа који је „био из дома пророка Давида“. У Х веку ова легенда се развија у „Житију светог Григорија Хандзтелијског“ које је написао Георгије Мерчуле и у којем се грузијски владар Ашот I Куропалат назива „сином Давидовим“.

Легенда се прочула и у ван граница Кавказа. Тако византијски цар Константин VII Порфирогенит у трактату „О управљању царством“ (око 950. године) пише да се Грузијци сматрају потомцима Давида и Вирсавије, а стога и сродницима Пресвете Богородице.

Генеалогија Багратиона је најпотпуније изложена у делу Сумбата Давитис-дзеа (Давидовог сина) „Живот Багратиона, царева наших грузијских и казивање о њима“. У његовом раду који је укључен у свод „Картлис цховреба“ нит од породице Багратиони протеже се до Адама, цара Давида, а прко његоивх потомака – до Јосифа Заручника и његовог брата Клеопе којег су Јудејци убили због тога што је проповедао о Христу. Дакле, Сумбат каже да је од Клеопе преко дугачког низа нараштаја потекао извесни Соломон, чија седморица синова „Јевреји, који су изашли из ропства“, напустили Палестину и дошли у Јерменију где су примили крштење за време владарке Ракиљ (тј. Рахиље). Тројица браће су остала у Јерменији и постала родоначелници породице Багратуни), а четворица, укључујући Гуарама, су отишла у Карталинију где је Гуарам изабран за владара и постао предак грузијских Багратиона. Ова конструкција која се ослањала на јеванђељске текстове и дела Јевсевија Кесаријског, представља канонску основу сакралног статуса династије.

У XVIII веку је грузијски историчар и географ Вахушти Багратиони покушао да критички осмисли династичко предање о пореклу свог рода. Суочивши се са хронолошким противречностима он наводи да би „полазећи од бројки Гуарам приликом ступања на царство требало да има 101 годину, у шта се не може веровати“. Он није одбацио саму легенду, али је начинио разлику између сакрално-митског и историјско-политичког смисла. По његовом тумачењу легендарни „синови Давида“ који су дошли са Блиског истока били су преци од којих је потекао цео род, а оснивач династије као политичке силе био је њихов историјски потомак Гуарам I.

_{Фото: Вахушти Багратиони, фрагмент са извора: dspace.nplg.gov.ge}

Легенда о пореклу од цара Давида сачувала се у историјским делима и у самосвести династије у току целог средњег века и новог доба. Аутор „Живота цара над царевима Давида“, тј. Давида IV Градитеља, каже да је он потомак библијског цара у 78. колену.

Симболи псалмопојца Давида – харфа и праћка – ушли су у хералдику рода.

_{Фото: грб династије Багратиони, извор: wikimedia.org}

Поред тога, приказана је сфера као симбол власти и моћи. Затим – вага као симбол правде. Такође, златни скиптар и сабља који указују на ратнички дух и царску власт. Са стране су два лава који држе штит – симболи снаге, храбрости и великодушности. Штит је покривен мантијом и царском митром што истиче узвишени статус рода. И, напослетку, у средини је приказан хитон Господњи. Често на грбу стоји натпис – гесло породице – на латинском језику из Јеванђеља по Јовану: „Tunica inconsutilis, desuper contexta per totum“ – „долама не бјеше шивена него изаткана изједна“ (Јн. 19, 23).

У царској породици Багратиони, чији потомци постоје и данас, предводница рода је Ана Багратион-Грузијска, директни потомак по мушкој линији последњег грузијског цара Георгија XII.

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: краљ Вахтанг Горгасали, оснивач Тбилисија, споменик у бронзи, извор: yandex.ru/images}