Интервју с католикосом-патријархом целе Грузије Илијом II за украјинску радиостаницу „Ера ФМ“ (Татјана Терехова водила разговор) за време посете Његове светости Кијеву ради учествовања у прослави Дана покрштавања Русије и сусрета с патријархом московским и целе Русије Кирилом.

Ваша светости, поздрављамо Вас на древној кијевској земљи. Познато је да сте својевремено похађали Духовну академију у Загорску и да лично познајете многе протојереје и пастире Руске Цркве. Али од тада је прошла читава епоха. Совјетски Савез се распао. Грузија је постала независна држава. И у самој Грузији се за ових двадесет година десило врло много догађаја. Грађански рат, распад земље. Шта по истеку многих година највише доживљавате с радошћу и осмехом, а шта Вас је највише ужаснуло као човека који је видео бездан пада у грех који се пред Вама открио?

– Поздрављам све становнике Украјине. Изражавам велику радост поводом доласка овамо. Желим да изразим велику захвалност Његовом блаженству митрополиту Владимиру на позиву¹. Ја сам завршио Московску богословску школу и Академију. Академију сам завршио 1960. године. За ово време се десило много догађаја. Међутим, главно је то што сам увек осећао да је Господ с нама и да нам помаже без обзира на све тешкоће. Совјетског Савеза више нема, моја очекивања од слободе се још увек нису потпуно оправдала, очекујемо бољу ситуацију, она ће се десити у будућности, али још увек има много тешкоћа. Желим да кажем да су велика тешкоћа и велики проблем у Грузији, Абхазија и Цхинвали, које су исконске грузијске територије. Једанаест година сам био митрополит сухумски и абхаски и познајем сваки кутак ове аутономне републике, лично сам видео и осећао љубав која је постојала између Грузијаца и Абхазаца, Украјинаца и Руса и других народа. Међу нама није било никакве неслоге. Али то се вероватно некоме није свиђало и одиграла се ова трагедија сепаратизма. Сепаратизам је опасна болест, која се ни у ком случају не сме допустити. С једне стране – борити се са својим сепаратизмом, а с друге – подржавати сепаратизам у другој земљи – јесте грешно и погрешно. Али ми живимо у нади. Срешћу се с Његовом светошћу патријархом московским и целе Русије Кирилом и ми ћемо разматрати сва ова питања, зато што нас она брину и мислим да ће патријарх Кирил – он је мудар и далековид поглавар – учинити све што је у његовој моћи како би све ушло у свој ток. Јер маса људи, избеглица, које су нашле уточиште у разним крајевима Грузије, треба да се врате на своја огњишта. Тако да сам у Украјину допутовао с љубављу и надом.

Данас Грузијска Црква тугује због поделе земље, због тога што су многа њена деца заборавила Мајку-Цркву. У Јужној Осетији и Абхазији се одвија ланчана реакција полураспада православља на различите црквене групе и све оне одбацују од себе грузијску православну веру. Шта је то? Да ли је то људска заблуда, да ли су то смицалице ђавола и његових сила? Да ли су то можда интриге политичара или је ипак природни процес раста који ће пре или касније довести људе који лутају неверним путевима до истине и добра?

– Мислим да је то грешка и то велика грешка – пре свега опасна грешка по саме становнике Абхазије који не желе да буду под окриљем канонске и законите Грузијске Цркве. Мислим да ће они схватити ову грешку и да ће се сигурно вратити Грузијској Православној Цркви. Мислим да онај ко крши канонска правила покушава да поцепа Цркву. Свети оци кажу да се овај грех који они чине не може опрати ни мученичком крвљу. Зато позивам сва духовна лица Абхазије и Цхинвалија, желим да се сретнемо, да поразговарамо и да се вратимо у своје пређашње стање.

Имајући у виду густину становништва Грузије, патријарх није само први епископ земаљске Цркве, него је и отац нације. Због тога је за многе Грузијце данас патријарх Илија као последњи зрак светлости у тамном тунелу људске патње, он је на известан начин симбол последње истине на земљи. Да ли Вам је као човеку и патријарху тешко да истовремено бришете сузе оних који плачу, тешите оне који су у жалости, да браните људе које врло често вређају влада и зли људи – а истовремено сте принуђени да разговарате с владом?

– Влада се такође труди да чини шта може. И влада се налази у тешкој ситуацији – у економском, политичком и финансијском смислу. Мислим да је веома тешко кад ти дође неко и каже: „Ево, испратила сам своју децу у школу и нисам имала шта да им дам да једу.“ Пре свега се треба побринути за човека, човек је највиша вредност на земљи.

Наш велики писац и светац Илија Чавчавадзе је рекао три речи: „Домовина, језик и вера.“ Ја бих мало променио ову формулу и рекао: „Бог, домовина и човек.“ То су три обавезне вредности. Ако човек изгуби веру у Бога, ако изда домовину или изгуби себе као највишу вредност, крај ће бити лош.

Зато мислим да радим оно што морам да радим. Ни са ким не желим да ступам у политичке дебате. Једноставно желим благостање и мир и обичним верницима, и муслиманима, и представницима других религија. Ми чинимо све како бисмо помогли људима. Нама је потпуно небитно које је човек вере или националности, помажемо свима онима којима је помоћ потребна, колико је у нашој моћи, зато што смо и ми економски ограничени. Надам се доброј будућности.

Својевремено сте били на бојном пољу, видели сте рањене и мртве. Довозили сте тела војника у Грузију и молили сте се за њихове душе. Шта сте осећали као човек и као патријарх: да ли сте плакали, да ли сте туговали због ових жртава или ипак због тога што сте у свом земаљском животу морали да видите овај пад у грех и то што је неправда победила истину и правду?

– Било ми је врло тешко да гледам убијене на пољу. Није имао ко да их сахрани. Док смо пролазили колима видео сам аутомобил, за воланом је седео возач. Кад смо се враћали још увек је ту седео. Кажем: „Станите. Шта му је?“ Испоставило се да мртав човек седи за воланом. И није имао ко да га сахрани. Изнели смо га. У Тбилиси смо довезли шесторицу или седморицу покојника. А после сам послао још свештеника и мирјана да пронађу мртве и да их сахране. И сад ми је тешко да се тога сетим.

У Грузији живе разни људи, многи од њих су врло темпераментни. Колику љубав према Богу и снагу духа треба да има човек како би дао монашки завет и превладавајући природни темперамент у дубини душе стално творио Исусову молитву? Где човек да пронађе снагу за то?

– Темперамент је својство сваког човека и Грузијци су можда мало темпераментнији. Али кад се вера у Бога подигне тако високо да се човеку земаљске сласти чине ситнима, он добија помоћ Божју. Ја понекад пишем музику. Написао сам: „Уморан сам, дођи код мене, Господе.“ Човек иде ка Богу, умара се и пада, не може више да настави свој пут. Моли: „Не могу више да идем, Сам дођи код мене.“ У последње време сам писао песму на латинском језику „Аве Марија“. То је „Радуј се, Марија“. То је дослован превод „Богородице Дјево, радујсја“: И још једну песму – „Санктус“. Често ми долазе гости са свих страна. Недавно је била делегација Јевреја из разних земаља. Разговарали смо и ја сам им на крају дао да чују „Аве Марија“. Било је педесет људи и многи од њих су плакали. Једна дама на веома високом положају, изашла је пред целу делегацију и рекла: „Данас мењам своју веру, постајем хришћнка!“ Ова молитва је на њу утицала толико да је пред свима изјавила да ће постати хришћанка.

Хвала велико, Ваша светости. Хтели бисмо да Вама, свим члановима патријарашке делегације и свим члановима Грузије пожелимо мир и добро. И да на древној земљи Иверије по молитвама равноапостолне Нине увек подједнако јарко светли сунце, а земља дарује своје обилате дарове.

– Хвала Вам. Желим Украјини мир и процват. А Вама здравље и мир. Хвала Вам на сусрету.

1.  Интервју је забележен 27.07.2011. године.

Са руског превела и за ову прилику порталу "Живот Цркве" уступила Марина Тодић

Насловна фото: митрополит Владимир, патријарх Кирил и патријарх Илија (крајње лево је сада разчињени издајник А.Драбинко), извор: patriarchia.ru