Због своје вере у Исуса Христа, Сина Божијег, и љубави према румунском народу, млада Аспазија, једна од најдаровитијих студенткиња песника и универзитетског професора Лућијана Благе, провела је 14 година у тамницама. Те године биле су испуњене понижењима, мучењем, глађу и студени — непрестаном дехуманизацијом коју су спроводили комунисти. Оставила нам је, као сведочанство да се не забораве та страшна времена, једну од најлитерарнијих и најлепше написаних књига мемоара: „Завапих к Теби, Господе…“.

Колико су страшна била искушења у тамници, толико су обилне биле посете и утехе Божије. Боравећи у затвору у Мјеркуреа-Чуку, одбивши да „ода“ Ласла — стражарку која ју је већ три пута слала у самицу — Аспазија, са рукама везаним на леђима и без могућности да се брани, бива бачена у самицу број 3. То место, где је владала страховлада, било је дубоко и буђаво подрумско здање. Са мале платформе на којој се налазила, Аспазија је угледала степенице које воде наниже, а при њиховом дну некакве гомилице. Недуго потом, обузета ужасом, схватила је да се те гомилице померају. Нису то биле гомилице — били су пацови! Пред страшном и трагичном могућношћу да буде растргнута од пацова, Аспазија је узвикнула: „Господе, не остави ме! Ти си моје једино спасење.“ И одједном, у тој пакленој атмосфери — тешкој тами, изгладнелим пацовима, подруму налик леденој гробници — продрла је бела светлост. Светлост је обасјала душу и тело Аспазије. Сијала је као свежи снег под сунчевим зрацима. Али сада то није била створена светлост. Светлост Христова испунила је њену душу неизрецивом љубављу и радошћу. Аспазија је говорила да је то „радост која истовремено и даје и прима“. „Та светлост била је у исто време и љубав, и радост, и спасење. Треперила сам у тој радости, у тој срећи. И нисам знала шта се са мном дешава, нисам знала да сам Аспазија Оцел, доведена тамо.“

Подсетио сам се овог мистичног тренутка из живота Аспазије, сматрајући га пресудним за њен живот, за њен унутрашњи, духовни лик. У редовима који следе осврнућемо се на још два догађаја из њене биографије, у чијем је средишту празник Васкрсења Христовог.

Тишина пред олују

Први се одиграо почетком 1948. године у Самбати де Сусу. У средишту догађаја налази се свети Арсеније Бока, духовник младе Аспазије, који јој је прорекао трновит пут којим ће проћи, при чему ће пламен њеног живота остати неугашен, упркос свим олујама које су се тада, 1948. године, спремале да се разбукте.

Послушајмо је: „Налазила сам се у великој духовној тескоби и била сам уверена да само монаштвом могу да разрешим своју душевну кризу. Нисам се исповедала већ око четири године, потресена и низом растанака, али сам ипак схватила да не могу учинити тако одлучан корак без поверења у једног духовника. (…) Стигле смо у Самбату око поднева; Зорика ме је оставила на старање монахињи у кухињи и отрчала да се сретне са оцем Арсенијем и осталом братијом — оцем Серафимом, оцем Јустином и другима. У кухињи сам изненада, без икаквог разлога, почела да плачем; тихо и мирно, сузе су ми текле низ образе. Монахиња је имала своје објашњење: „Разговарали сте са оцем!“ — „Не, чак га ни не познајем.“ — „Не? Онда вас је отац видео и благословио.“ (…) А ја сам и даље, мирно, настављала да плачем. У једном тренутку, неописиво благ глас прекинуо је овај мој тихи дијалог са природом и сузама: „Шта се догодило? Дошао сам како си желела, ја сам онај кога тражиш. Спреман сам да ти помогнем.“ Окренула сам се тако нагло да сам се збунила, а нечија рука ми је помогла да се приберам. Преда мном је стајао монах у белом и пажљиво ме посматрао. Ни данас не знам да ли је отац Арсеније заиста имао плаве очи. Мени се учинило као да ме гледа бескрајно небо, које види све — до најскривенијих дубина мога бића. Одједном сам јасно спознала шта је у мом животу тешко и зашто је тешко, и због чега сам плакала. Обузео ме је страх и нека врста малодушности. „Потребно је и мало храбрости, чак и ако негде има греха. Трка за спасење је трка са многим препрекама. Ми се молимо да их победите. Доћи ћеш у Страсну седмицу, исповедићеш се, причестићу те и помоћи ћу ти да раскинеш запис са злим.“

„Тако сам и учинила. Вратила сам се уочи Цвети. Године 1948. Свети Васкрс пао је 2. маја. (…) Тада сам упознала Леониду Пламадеалу, касније Високопреосвећеног Антонија, митрополита Трансилваније. Том приликом сам разговарала и са оцем Станилојем о Лућијану Благи,и слушала сам оца Арсенија како проповеда док народ гласно плаче. (…) У четвртак, на бденију, могла сам да певам за певницом заједно са студенткињама теологије. По завршетку богослужења, отац ме је, заједно са Зориком, позвао на трпезу која се припремала у поноћ. Од тог тренутка ништа се више није јело до јутра Светог Васкрсења. (…) Била је то ноћ коју је раздирала олуја; жалосне врбе метлале су стазу која је повезивала храм са конаком. Било је толико мрачно да се није могао видети ни сопствени прст пред очима. Отац је узео свећу са свећњака и осветљавао нам пут. Ишао је напред, држећи је благо накривљену да би свима боље светлела. Пламен се вио у великим ковитлацима, али се није гасио. Ишла сам поред Зорике, запрепашћена, нисам могла да верујем својим очима и нисам разумела како се свећа не гаси под снажним налетима ветра. „Као у мојој песми Отмица“, шапнула ми је Зорика. Заиста, тако је било. Када смо стигли до врата, отац је сачекао да сви уђу, осветљавајући улаз. Ми смо биле последње. Када сам му пришла, чуо се његов глас: „Узми ти свећу и немој се толико чудити.“ Трудила сам се да рукама заштитим пламен, али узалуд — одмах се угасио. „Видиш да треба да научиш како да носиш светлост“, рекао ми је. „Никада нећу бити способна да будем добар носилац светлости, оче“, одговорила сам и вратила му угашену свећу. (…)
Благослов за одлазак добила сам у понедељак Светле седмице. Пали су снег и мраз, шума је била опаљена, јабуке су отресале смрзнут цвет — све је деловало тако неприродно и тужно. Леонида ме је испратио и изрекао једно предсказање у вези са благословом који сам примила. Отац ми је више пута рекао: „Бог да ти помогне, дете!“ и дао ми поуку: „Ко тражи да олакша свој крст, више га увећава!“ — „Очекује те нешто тешко, отац је био тужан“, рекао ми је Леонида. Заиста, чекало ме је нешто веома тешко — нешто што је отац већ био прозрео.“ Дана 9. јула 1948. године Аспазија је била ухапшена.

Свети Васкрс у комунистичком паклу

Кадар се премешта у једну ћелију затвора у Мислеи. „У великој спаваоници, Страсна седмица и Васкрс прослављени су са побожношћу и дубоким осећањем. Нана (Софика Кристеску Динеску, Аспазијина блиска пријатељица) се сетила доброг дела стихова Погреба, а хор који је водила Марга успео је да отпева понешто из сваке статије. Верујем да ми никада напољу, на слободи, стих Иди на небо и настани се није изазвао сузе као овде, пред импровизованим кандилом, заједно са сестрама у страдању. Сестра Маргита је, заједно са Наном, успела да се сети свих одељака из Јеванђеља која се читају у спомен хватања и ислеђивања Спаситеља. Преписале смо их на папир украден из канцеларије и чувала их је сестра Маргита. Али, како зло увек вреба, изненада је у среду увече уследила претрес. Сестру смо сакриле у нужник са свитком у руци, да би, ако они који врше претрес пожеле да уђу и тамо, могла да га баци и пусти воду. Све смо се сабрале, молећи се у мислима Исусу да их задржи да не уђу у нужник. И нису ушли. Сестра је касније рекла да се никада није молила мирније. Осећала је, готово као телесну топлину, нашу молитву. Имала је извесност да је Христос међу нама и да Му је било угодно да Га на тај начин прослављамо. Охрабрене таквим поверењем, на сам дан Васкрсења окупиле смо се, читав „слободни“ део затвора, у трпезарији, где је хор под вођством Марге извео једну необичну Литургију, састављену искључиво од одговарања на Светој Литургији, поређаних по канону који је саставила Нана. Стража је, вероватно, била обавештена о ономе што се догађа. Дежурни наредник Гремада ушао је у салу где су, уредно поређане по клупама, затворенице слушале Литургију. Корачајући уједначеним кораком, прошао је горе-доле дуж сале, али ми смо наставиле са молитвом. Отишао је као што је и дошао и известио управника да је у одељењу мир. Није било никаквих непријатних последица.“

Следујући савет светог Арсенија Прислопског, и ми да носимо светлост Васкрсења Христовог кроз сваку олују, ма колико она била сурова.

Аспазија Оцел Петреску (1923–2018) била је румунска православна исповедница вере и књижевница, која је због својих хришћанских уверења провела 14 година у комунистичким затворима. После ослобођења оставила је снажно сведочанство о страдању и духовној борби у књизи „Завапих к Теби, Господе…“, која је постала једно од најпотреснијих сведочанстава о прогонима Цркве у 20. веку. (Прим. прев.)

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"