Протојереј Александар Шмеман је написао како „добар човек јесте добар зато што прихвата људе такве какви јесу, ‘покрива’ их својом добротом. Доброта је прекрасна, нешто најпрекрасније на земљи. Морални људи су активисти који су обузети тежњом да другим људима намећу принципе и ‘добро’, и који лако падају у осуђивање, гнев и мржњу. У свету је много морала, а тако мало добра.“

           И заиста, доброта није морална апстракција, слеђење одређених норми и образаца понашања, па чак и одређених прокламованих вредности, макар оне биле и такозване „традиционалне“, шта год то значило. Доброта, дакле, није став и поза, него активан однос према другим људима, који свакако искључује осуђивање, а тиме и самољубље, самозадовољство и гордост који су његов извор. Укратко, чак и у свакодневном говору, тешко да ћемо неког гордог и самољубивог човека назвати добрим. Можда понеког ко лако плане, ко је раздражљив, некад и груб, али за кога ипак сматрамо да себе не уздиже изнад других, него понекад једноставно изгуби контролу. За таквог ћемо рећи да „има добру душу“ и „добре намере“, а „душа“ и „намере“ тешко могу бити „добре“, код неког усмереног на понижавање и подвлашћивање других, а истицање и узношење себе. У појединачном случају, наравно, можемо бити у заблуди када некоме приписујемо било врлине било мане, али принцип је у основи тај, тачније наша настројеност, „инстинкт“ да на тај начин процењујемо људе и њихову „доброту“.

           Нису случајно у словенским језицима, па и у савременом руском, доброта и благост често синоними. Добар је човек дакле пре свега благ, онај који се благо, дакле ненаметљиво и ненасилно односи према људима, не истичући себе у први план и не желећи по сваку цену да их мења, не сматрајући себе критеријумом доброте, врлине, исправности.

           Благ човек не види себе као узор и не прописује врлину и вредност (благо!) себи, већ настоји да га види у другима. Благ, добар човек је дакле онај који вреднује другога ко год он био, који вреднује оно што је добро у њему, верујући да тако нешто ипак постоји, а да он свакако није критеријум тог постојања или непостојања. Благ човек, укратко, и кад му се не чини да у некоме има нечега доброг, ипак одустаје од дефинитивних закључака, јер зна да су његови критеријуми вероватно погрешни, јер је само човек. Благ човек, дакле, прихвата да је само човек, али и да је „само човек“ и други. Зато не треба тражити савршенство, неприкосновеност и дефинитивност ни од себе ни од других. Сви смо заједно пред смрћу и пред искушењима живота, и ја нећу никога спотаћи и гурнути у понор; можемо ићи различитим путевима, не сусрећући се, али не морамо један другом желети зло, а камоли га чинити.

_{Фото: "Добри Самарићанин", Рембрант (1633), извор: wikimedia.org}

           Добар, благ човек можда и јесте „будала“ према критеријумима „овога света“, али како другачије може бити, кад његов циљ није стицање моћи, борба за њу, јагма за материјалним или статусним вредностима, за престижом, признањем и првенством у било чему. Па и првенством да се буде у праву, да се буде „доследан“, „истинољубив“, и какве све речи људи не користе да би оправдали сујету и насиље. Наравно, добар човек није ни онај који не неделатан и равнодушан, незаинтересован за другог, па ту незаинтересованост прикрива позом коју неки препознају као „доброту“. Као што и насилан, наметљив и доминантан човек себе често представља као заинтересованог и не-равнодушног, који истински брине о другима и за друге.

           Осетљиво је, дакле говорити о доброти, а још више приписивати је себи или другима. Јер нисмо сигурни ни у истинске мотиве сопствених мисли, речи и дела, а камоли када су други у питању. Који је онда критеријум доброте и благости, а да не буде сведен на привид, пројекцију наших страсти или било коју апстрактну схему, којим год ауторитетом она била „оправдана“?

           Ако смо хришћани, имаћемо само један одговор, само је битно да он не буде изречен, доживљен и мишљен као фраза. А одговор је Христос, он је тај који је добар и благ. Добри смо и благи онолико колико подражавамо Христа, колико смо ми слични, колико сличимо Њему, личимо на Њега, саображавамо се са Њим. А Христос није норма и апстракција него личност, неко према коме можемо имати узајаман и конкретан однос.

Зато пре него о доброти и благости као стањима или уопштеним вредностима, треба говорити у мислити о добром и благом Христу, о конкретном отелотворењу доброте, о којој се не може ни говорити независно од онога (Онога!) који је добар. Добро и доброта, дакле, не постоје без Онога који је добар.

Тако и наша доброта, уколико је имамо, није неко стање које носимо у себи и досегнута и заслужена вредност, него постоји онда када смо добри, када „добро“ мислимо, говоримо и поступамо. Молећи Бога да такви будемо што чешће, а знајући да су наше силе мале.

_{Фото: са парастоса бугарског патријарха Данила Добром Добреву (деда Добри), извор: zivotcrkve.rs}

           Истински добар човек, тако гледано, не види себе као узора било коме, већ је његов узор и узор који он нуди другима Христос. А Христос сваком жели добро, јер жели да свако буде спасен, односно да сваког одведе Оцу, да се виде „очи у очи“ и да тако ступи у заједницу у којој нема греха, ђавола и смрти. Ко смо онда ми да мислимо, говоримо и радимо другачије?

др Владимир Коларић, теоретичар културе, за портал "Стање ствари"

Насловна страна: Исус Христос Сведржитељ из римске катакомбе Commodilla, извор: wikimedia.org