^{После физичког и духовни обрачун са Србима}

           Наставља се неизвесна потрага за гробом последњег хрватског краља и историјским траговима постојања нације која је своја идентитетска питања, уместо једноставном екскурзијом до Опленца, одлучила да решава на много тежи начин – лутајући мрачним и тешко доказивим лавиринтима „повијести”, чије толико тражено исходиште на крају неће отићи даље од очајничког прекрајања постојећих српских обичаја као својих. Mинистарство културе и медија Хрватске донело је 20. априла одлуку којом крсну славу проглашавају својим културним добром. У документу се наводи да слава, крсница, крсна слава или крсно име, представља прославу „обитељског” свеца заштитника, што је вишевековна традиција католика настањених у долини реке Неретве.

           Тамошње породице, према тумачењу хрватског министарства, окупљају се на дан одређеног свеца у обреду који подразумева паљење свеће, молитву, жито и вино и потом ломљење погаче, а пре тога присуствовање миси у цркви. Обичај је идентичан јединственом обележавању славе у српском народу, који је Унеско 2014. године уписао на Репрезентативну листу нематеријалног наслеђа човечанства. Хрватско министарство дефинише овај обичај као део традиције православног и дела католичког становништва југоисточне Европе без помена националних одредница.

           „Хрвати из долине Неретве који су славили крсну славу су покатоличени православни Срби за време бискупа мостарско-дувањског и ватиканског апостолског викара за Херцеговину Паскала Буцоњића, иначе пријатеља Еугена Кватерника и Фрање Рачког. Бискуп Буцоњић, иако пореклом Србин, био је присталица идеологије хрватства у оквиру Аустроугарске монархије. Буцоњић је завршио фрањевачку школу у Ферари, филозофију и теологију. Потом је у Болоњи положио за професора. Предавао је у Риму, одакле га шаљу у родну Херцеговину са добром материјалном потпором. У исто време Босну и Херцеговину потресају међумуслимански сукоби и потом долази до анексије од стране Аустрије”, објашњава саговорник „Политике”, верски аналитичар Жељко Ињац.

           Колико је то „вековни” обичај неретљанских Хрвата, најбоље сведоче етнографски записи Јевта Дедијера, Марија Петрића и других, као мноштво херцеговачких католичких родова – Бубало, Бурић, Видач, Вучина, Гагро, Дамјановић, Донкић и други који су славили славе од Никољдана, Петровдана, Ђурђевдана, Мратиндана и других, пре и непосредно после преласка у католицизам, наводи наш саговорник. „Неки су је задржали деценијама или генерацијама. Оно што је најзанимљивије, ти нови Хрвати обележавали су славу по старом јулијанском календару, уместо грегоријанском календару. Неретљански Хрвати нису изолован случај, слични процеси су се дешавали широм Херцеговине, Далмације и Боке”, наводи Ињац.

           Наш саговорник појашњава да све наведене историјске, литургијске и етно-културне чињенице упућују на то да је крсна слава, у облику у којем је уобличена и очувана код Срба, превасходно производ православно-хришћанског и светосавског духовног наслеђа, са снажним ослонцем на светогорску традицију и византијски модел породичног култа светитеља-заштитника. „Управо у оквиру средњовековног српског православља, нарочито у доба Светог Саве и институционалног утемељења аутокефалне српске цркве, крсна слава добија своју препознатљиву литургијску, идентитетску и породичну форму, која је временом постала једно од кључних обележја српског духовног и културног простора”, подсећа Ињац.

          Истовремено, наводи, историја западног хришћанства показује да је римокатоличка традиција, нарочито у периоду ширења и учвршћивања црквене организације, често поседовала висок степен способности да локалне и народне обичаје инкорпорира у сопствени религијски оквир. „Такви процеси су неретко водили постепеној унификацији и слабљењу првобитних локалних особености, у складу са тежњом ка јединственијем литургијском и дисциплинском моделу. Насупрот томе, источна хришћанска традиција, а посебно православни свет, историјски је показивала већу отвореност ка очувању локалних, етничких и народних облика побожности, што представља један од разлога изразите разноликости обичаја, духовних пракси и културних израза унутар православне цивилизације”, каже Ињац.

_{Фото: са мисне манифестације исред цркве Светог Спаса у организацији фрањевачке провинције Пресветог Откупитеља - Сплит, 16. маја 2024. године, извор: franjevci-split.hr}

           Цинично је и парадоксално, наводи наш саговорник, да се данас у оквиру савремених тумачења културног наслеђа и питања националног и културног идентитета, као носиоци и чувари крсне славе појављују средине које су кроз историјске процесе латинизације и конфесионалне унификације често доприносиле затирању, потискивању или постепеном нестајању сличних локалних обичајних форми. „Та чињеница додатно показује да питање крсне славе данас више није искључиво етнолошко или религијско питање, већ и део ширег културно-идентитетског дискурса на постјугословенском простору”, сматра Ињац.

           Саговорник „Политике” примећује да сам начин на који је формулисан документ хрватског министарства показује настојање да се појам крсне славе представи што шире и инклузивније, као регионални обичај присутан у различитим заједницама југоисточне Европе. „У таквим формулацијама често се избегава јасно национално одређење, нарочито када је реч о културним праксама које постоје и ван њиховог изворног или доминантног идентитетског оквира. Међутим, чињеница да се у неком документу не наглашава српски карактер крсне славе не мења историјску реалност да је она управо у српском православном народу добила свој најпотпунији, најразвијенији и најконтинуиранији облик”, јасан је Ињац.

           Додаје да постоји суштинска разлика између прихватања или дељења једног обичаја и накнадног настојања да се његово историјско порекло релативизује или преобликује. „Није спорно да било ко може да слави крсну славу, нити да је доживљава као део сопствене породичне традиције. Данас, поготово, постоје бројни народи који су прихватили српски обичај крсне славе, не само у региону већ и широм света. Спорно постаје онда када се из појединачних локалних примера покушава извести шира теза којом би се потиснула или замаглила њена јасна укорењеност у српском православном културном и духовном простору”, поручује Ињац.

           Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта упозорио је да Хрватска наставља да присваја српско културно, духовно и историјско наслеђе. У саопштењу Савеза Срба из региона кажу да није само у питању присвајање једног обичаја него подмукли план брисања вишевековног постојања српског народа. „Један од стратешких циљева Хрватске јесте хрватизација свега што припада српском народу. У питању су српски православни обичаји, традиција, песме, писмо, фолклор, ношње, гробља, споменици, записи, повеље, списи, као и српски научници, уметници, писци, јунаци, спортисти и други познати Срби са подручја данашње Хрватске и делова БиХ. То конкретно значи да Хрватска систематски ради да се трагови српског присуства преименују и прогласе хрватским како би се и послала порука да Срби на тим просторима никада нису ни постојали”, закључује Линта.

_{Фото: снимак екрана видео снимка служења мисе испред цркве Светог Спаса (Вазнесења Господњег) на Цетини 2026. године, извор: фејсбук профил Миро Буљ}

^{Шаховница на отетој Цркви Светог Спаса у Цетини}

           Претходно, неколико дана раније, на задужбину Котроманића, Цркву Светог Спаса у Цетини код Книна, постављена је хрватска застава и одржана католичка миса. Храм је претходно одузет Српској православној цркви и потом проглашен за национално добро Хрватске. По истом принципу као материјално, делује да након физичког обрачуна са Србима следи и нематеријално. „Ово је класичан наставак истог обрасца културног и историјског ревизионизма о којем причамо. Око рушевине су вековима били православни гробови српског становништва Цетине које је било већинско до 1995. године. Могуће да храм потиче и из ранијег периода, али је сигурно да Срби не би користили туђе гробље као своје. Хрватска систематски брише све трагове постојања Срба на овом и сличним локалитетима”, упозорава Ињац.

           Додаје да православље чува народне и локалне обичаје дубље, док се са друге стране они селективно инкорпоришу, а потом „хрватизују” или бришу када више не одговарају. „Иста логика као са неретљанском славом, узима се оно што је остало од српског и православног наслеђа и препакује се у нови наратив”, закључује Ињац.

Дејан Новаковић

Извор: politika.rs

_{Насловна фото: снимак екрана документа хрватског министарства културе и медија, извор: min-kulture.gov.hr}