Седамдесетих година прошлог века, када је говорити о Христу у јавном простору било не само забрањено него и изузетно опасно, једна професорка Филолошког факултета у Букурешту усудила се да у своја предавања уведе Библију као предмет проучавања. Била је један од најзначајнијих гласова румунске културе — Зоја Думитреску-Бушуленга, која је пред крај живота, примивши монашку схиму, добила име Бенедикта.

Постоје људи који се не разоружавају пред лавином модерности, са њеним оксидативним, а понекад и нагризајућим дејством. Напротив, та лавина их подстиче не само да подигну заставу, већ и да се боре — свако својим талантима и својим оружјем. Ти људи не заборављају и не губе себе из вида. Не заборављају своје корене, ни сопствене ни корене свога народа. Не загледају се у аждају (пост)модерности која се надима у гордости и наводи савременог човека да окрене леђа себи, свету и Богу. Ти људи живе у времену, али не и за време, не исцрпљујући се у једној неостваривој садашњости која човечанству отима тренутке тајне. Они воле и бивају вољени. А за другога — то јест за ближњега — они су чисто злато, оно злато које, топећи се, постаје трачак светлости. То злато се увек може открити ако човек зарони у тунел сопственог бића, као у скривени рудник, истражујући, копајући и износећи на површину грумене из којих оно чека да сусретне светлост. Само изнето на светлост, злато засија. Ти људи се безусловно дарују другима, користећи једну семантику душе коју је тешко измерити речима. Они имају све особине истинских узора за друштво. А истински узори су увек духовно изграђени људи — људи који својим животом могу постати сидра у узбурканим водама немирне (пост)модерности, чији шумови могу нарушити само биће човека. Намерно сам више пута употребио реч „људи“. Зашто? Зато што, понесени лавином о којој говоримо, заборављамо да будемо… људи. А та реч из дана у дан постаје непроцењива.

Прошлост је покретач садашњости и незаменљива полазна рампа за будућност

Једна од таквих људи, део интелектуалне елите која је обликовала румунску културу, била је госпођа Зоја Думитреску-Бушуленга — монахиња Бенедикта, од чијег упокојења 5. маја, ове године навршило се двадесет година. Истакнути педагог и философ културе, књижевни, али и ликовни критичар и историчар, чија је реч била жива и увек свежа, госпођа Бушуленга (1920–2006) представљала је за румунску културу и духовност суштински мост између послератног периода и (пост)модерности. Њено залагање за истинске вредности делује и данас, обликујући усправне људе који разумеју да је прошлост покретач садашњости и незаменљива полазна рампа за будућност. Једном приликом била је упитана да ли постоји криза културе. Њен одговор био је недвосмислен: „Да! Зато што нас више не занима прошлост, већ само садашњост. А то нам одсеца корене. Свет без корена је свет без морала.“

И сама укорењена у породици интелектуалаца који су знали како да усмере своју кћер, препознајући њену задивљујућу интелигенцију и изразито културни позив, будућа госпођа Бушуленга постаће један од највреднијих, најцењенијих и највољенијих професора Филолошког факултета Универзитета у Букурешту, где је од 1975. године руководила Катедром за упоредну књижевност. Говорећи о путу, истини и смислу, о строгости неопходној за остварење призвања, о вери, љубави и преданости, њена предавања испуњавала су амфитеатре. Била су то времена у којима се вера морала држати „под судом“, али ју је госпођа Бушуленга отворено исповедала са катедре, не обазирући се на притиске и принуду комунистичког система.

Њено делање на пољу културе није се ограничавало само на професорски рад, већ се, из једног унутрашњег изобиља, развијало и у области научног истраживања. Извесно време била је директор Института за историју и теорију књижевности „Г. Калинеску“ Румунске академије. Њен културни домет превазишао је границе Румуније, уврстивши је у круг европске културне елите, која ју је одликовала бројним престижним међународним признањима, међу којима посебно место заузима Хердерова награда, коју је добила 1988. године. После 1989. наступило је време у којем су до пуног изражаја дошле и њене способности врсног културног дипломате, па је више година била директор Румунске академије у Риму (Accademia di Romania). Уследила су потом и многа друга међународна признања, која су њеној изузетној личности дала културни углед који је тешко било достићи.

Била је велики љубитељ лепоте, уметности и музике — у младости је чак желела да се посвети музичкој каријери — али је, из љубави према Христу, успела да превазиђе границе рационалног сазнања. У једном предавању одржаном 2000. године говорила је да је велика заблуда ограничавати се искључиво на границе рационалног познања. Наш разум, истицала је, може да досегне само до одређене тачке, док је оно што је изнад нас далеко важније. „Чудо бих повезала са Откривењем“, говорила је, „односно са оним што превазилази рационално сазнање. У светим књигама негде стоји да чудо побеђује поредак природе, да се ‘тамо где Бог хоће побеђује поредак природе’. Дакле, Бог може да измени све, изнад нашег сиротог, гордог и смешног разума. И желела бих да кажем да се сва лепота и сва истина хришћанства, ипак, темеље на Откривењу, на чуду.“

Полагање монашких завета

Од велике културе света ка култури духа — пут госпође Бушуленге водио је ка полагању монашких завета. Пред крај живота повукла се у манастир Варатек, примивши монашко име Бенедикта. У свом завештању изразила је жељу да после упокојења буде сахрањена у манастиру Путни.

Дана 5. маја 2026. године Румунска академија отворила је врата своје величанствене свечане сале за комеморативну седницу посвећену госпођи Зоја Думитреску-Бушуленги — монахињи Бенедикти. Поред изузетне прилике да буде оживљена кроз дирљива сведочанства и успомене испуњене ретком топлином, овај догађај је истински открио причу о човеку молитве, дубоко укорењеном под окриљем Божијим. Била је велики љубитељ поезије, коју је сматрала готово равном молитви. Мати Бенедикта Бушуленга је младима оставила и духовни завет: „Макар ујутру и увече. Док идемо улицом, говоримо: ‘Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!’ Или: ‘Мајко Божија, буди са мном, Мајчице Божија, помози ми, Пресвета Богородице, помилуј ме!’ Говорите понекад те речи и постепено ће све почети да се сједињује. У њима ћете пронаћи лакоћу, утеху, а на неки начин и испуњење…“

Испуњен човек била је и сама Зоја Думитреску-Бушуленга. Човек који је, без сумње, већ предокушао Рај. Учитељ старог кова за нова времена. Књижевник за кога је реч остала суверена. Љубитељ лепоте кроз призму саме Лепоте. Исповедница Истине у истини. Будан човек коме нису била најважнија времена, већ Време Божије.

Вечан јој помен!

„Данас се ми боримо против Логоса. Напустити књигу — оно што је постојано у нашем животу, оно суштинско — напустити реч, значи расути се, проћердати своје интелектуалне способности, а духовно више немати чиме да се хранимо. Јер, у тренутку када уђемо у то лудило, заборављамо и молитву; више не можемо да саберемо ум у молитви све док смо ошамућени сликама, телевизијом. И онда, шта бирамо? Можда верујући нису ни схватили каква разлика постоји између два света — света речи и света слике. Реч је постојана, стваралачка. Слика је узнемирујућа, варљива, пролази, а души не оставља ништа. И ми чекамо крај — нажалост, мислим да исправно расуђујем. Размишљам логично, у једној есхатолошкој, али здравој перспективи. Јер знам шта значи катастрофалан крај и знам шта би за свакога од нас значио светли завршетак, на крају једног добро устројеног и мудро вођеног живота.“ Зоја Думитреску-Бушуленга, монахиња Бенедикта

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"