Одлуком Светог синода Руске православне цркве, јуче 14. маја, су канонизована два нова светитеља ХХ века.

Свети синод је, након разматрања извештаја Синодалне комисије за канонизацију, прибројао Сабору новомученика и исповедника Русије преподобномученика Владимира (Јелизарова) и исповедника Атанасија Сајка, назвавши их „новопрослављеним“ светитељима.

Свети Владимир пострадао је 20. фебруара 1930. године, јер се активно супротстављао планираном затварању храма Вазнесења Господњег, у којем је служио као црквењак. За дан његовог празновања одређен је дан његовог мученичког страдања.

Свети Атанасије, Христа ради јуродиви, током совјетских прогона претрпео је вишеструка хапшења, заточеништво у концентрационим логорима и више од осамнаест година проведених у психијатријским болницама због своје вере и црквеног деловања. И поред свих страдања, наставио је да духовно служи верујућима. Његов спомен установљен је 22. априла / 5. маја, на дан његовог упокојења.

За оба светитеља Свети синод је одредио да, уколико њихове мошти буду пронађене, буду поштоване и чествоване као свете мошти.

Такође је наложено да се, „у складу са одлуком Седмог васељенског сабора, израде иконе новопрослављених светитеља ради њиховог поштовања“.

Свети Владимир је, поред тога, прибројан и Сабору јекатеринбуршких и пермских светих, док је Свети Атанасије уврштен и у Сабор орловских светих.

***

Свети Владимир рођен је 1877. године у селу Биково, у Новгородској губернији, у сељачкој породици. Учествовао је у Руско-јапанском рату 1904–1905. године. Од 1907. године радио је као послушник у Соловецком манастиру, а 1911. прешао је у Светониколајевски Белогорски манастир Пермске епархије, где је ступио у искушеништво.

Током Првог светског рата, од 1914. до 1917. године, био је мобилисан у војску. По повратку у манастир, 1. јуна 1919. године замонашен је у расу са именом Владимир.

У Белогорском Светониколајевском манастиру остао је све до његовог затварања 1923. године. Исте године био је ухапшен, али је после готово седам месеци проведених у затвору, 15. октобра пуштен на слободу, уз обавезу да не напушта место боравка.

Након затварања манастира радио је као црквењак у храму Вазнесења Господњег у Михајловском Заводу (данашњи Михајловск у Свердловској области). Активно се супротстављао намерама власти да затворе храм, због чега је поново ухапшен у јануару 1930. године.

Током истраге држао се храбро и непоколебиво. Одлуком Тројке опуномоћеног представништва Обједињене државне политичке управе (ОГПУ) за Урал, 16. фебруара 1930. године осуђен је на смрт. Стрељан је 20. фебруара исте године. Верује се да је сахрањен у заједничкој гробници у околини Јекатеринбурга, на територији некадашњег стрелишта ОГПУ-а.

***

Свети Атанасије рођен је 1887. године у селу Даничево, у Волинској губернији, у породици државног чиновника. Од 1905. до 1908. године служио је у војсци.

У јулу 1920. године био је ухапшен и заточен у концентрационом логору број 1 у граду Орлу, где је остао до новембра исте године. Након ослобађања настанио се у звонику Богојављенског саборног храма у Орлу и од тада започиње његов подвиг Христа ради јуродивог.

Почетком двадесетих година, након што је исцељен од тешке болести, са благословом свог духовног оца ступио је у манастир. Од 1926. до 1931. године појао је у хору храма Васкрсења Христовог на некадашњем манастирском гробљу у Орлу.

Поново је ухапшен у априлу 1931. године, под оптужбом да „међу верујућим масама води агитацију против мера совјетске власти и партије на селу“. Током испитивања Свети Атанасије је потврдио да је људима одговарао негативно када су га питали о колхозима, али је одбацио остале оптужбе. Кривични поступак против њега и других оптужених обустављен је 28. октобра 1931. године услед недостатка доказа.

Године 1932. смештен је у психијатријску болницу у Орлу, где је провео девет година. И у болници су му долазили бројни верници тражећи савет и утеху. Од 1941. до 1948. године живео је у Орлу, појао у црквеном хору и помагао грађанима у свакодневним пословима. Током ратних година укрепљивао је народ, давао духовне савете, упозоравао на невоље и говорио о судбинама војника и заробљеника.

Од 1948. године више пута је хапшен и поново смештан у психијатријске установе, у којима је провео још седам година. У медицинским извештајима лекари су непрестано бележили његову побожност, смиреност, дружељубивост и благост. И током боравка у болницама људи су му настављали долазити по помоћ и духовни савет.

Свети Атанасије упокојио се у Господу 5. маја 1967. године, у 81. години живота. Сахрањен је на Крститељском гробљу у Орлу.

Његов пример хришћанских врлина — кротости, благости, трпљења и смирења — био је на поуку свима који су му долазили. Поштовање исповедника започело је још за његовог живота и траје до данас, више од педесет пет година после његове смрти. Сачувана су и сведочанства о његовој чудотворној помоћи, укључујући и случајеве потврђене медицинском документацијом.

Извор, фото: orthochristian.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"