Посебан утицај на духовно формирање Његове светости и блаженства католикоса-патријарха целе Грузије Илије II (Шиолашвилија) имао је један од најугледнијих подвижника побожности Грузијске Цркве у ХХ веку, архимандрит Шио (Дзидзава), који је припадао плејади истакнутих духовних посленика који су изашли из мегрелског града Сенакија који се налази у западној Грузији.

            Његова светост патријарх Илија је за време једне од својих пастирских посета Мегрелији 2009. године посетио град Сенаки где је служио Свету литургију заједно с архијерејима, многобројним клиром и уз велики број верника¹.

            Његова светост патријарх Илија је у својој проповеди у недељу истакао да и „сам назив града Сенакија² говори о томе да су се овде подвизавали истакнути подвижници – монаси“³. Затим је истакао: „Желео бих да поменем велике подвижнике који су живели и служили у Сенакију: мог духовног наставника архимандрита Шија (Дзидзаву), духоносног старца оца Константина (Кварају) и монахиње Фавсту и Акепсиму. Сви они су били велики и свети људи. И благодарим Господу што се данас налазимо у кутку у којем су се они молили“⁴.

            Његова светост је наставио: „Посебно желим да поменем још једног подвижника којег нисам лично познавао, али сам много слушао о њему. То је био Утути (у постригу Онисифор – митр. Шио) Пачулија. Он је овде радио, имао је своју кућу и окућницу. Људи који су долазили код њега обавезно су проналазили помоћ и утеху.“

            У завршку својих успомена о Сенакију патријарх Илија је рекао: „Једном речју, ово је крај који је одгајио и васпитао плејаду великих подвижника, увек га се сећам с љубављу и изузетном радошћу.“

Архимандрит Шио, духовник Његове светости као и други „велики синови сенаксих обитељи“ које је поменуо били су васпитаници и духовни наследници преподобног Алексија Сенакског (Шушаније, 1852-1923), једног од најистакнутијих представника грузијског монаштва последњих векова, аскете, исихасте, затворника, духовног писца и песника.

            Управо његови многобројни ученици су наставивши дело свог духовног наставника помогли да се сачува монашки и парохијски живот Грузијске Цркве у богоборачком периоду прве половине ХХ века. Сам преподобни Алексије је спајао у себи најбоље особине старогрузијског и светогорског монаштва. Прве је усвојио подвизавајући се у познатим манастирима западне Грузије: Мартвилском, Гелатском и Хобском⁵, као и под руководством отшелника и пустињака схимонаха Онисифора (Пачулије)⁶.

            Светогорску традицију је преузео захваљујући општењу с духовником грузијских монаха на Атосу јеросхимонахом Теодосијем (Ериставијем, 1839-1905). Грузијски монаси су почели да долазе на Атос почевши од седамдесетих година XIX с циљем обнове старе монашке грузијске светогорске школе чији су представници били преподобни оци Јован, Јефимије и Георгије Мтацминдели [Светогорци].

            Јеросхимонах Теодосије није уживао духовни углед само међу грузијским, већ и међу руским монасима светогорских манастира⁷. Због своје узвишене духовности и побожног живота убрзо је постао познат целом Атосу. Светогорски подвижници су га описивали на следећи начин: „Усрдни трудбеник… старац, духовник доброг живота којег многи поштују, али врло смирен и љубазан.“⁸

            Оца Теодосија су такође веома поштовали светогорски пустињаци. Један од „великих каијагрских отшелника“ схимонах Венијамин (Малишев)⁹ о њему говори као о подвижнику који је поседовао духовну мудрост и дар свестраног расуђивања. Стицање овог „дара расуђивања“ поред других монашких подвига помогли су и љубав о.Теодосија према духовном штиву, и велика знања у области светоотачке аскетске литературе¹⁰.

            Отац Теодосије се редовно дописивао са старцима из Русика, питао их је за духовне савете и тражио је од њих помоћ у савладавању овоземаљских и материјалних тешкоћа¹¹.

            Одушевљен узвишеном молитвеном атмосфером која је владала у грузијској келији један руски светогорски подвижник је у свом дневнику забележио: „Грузијци су најбољи монаси на Атосу.“¹²

            Сачувала се оцена јеромонаха Теодосија од стране старешине грузијске обитељи Јована Богослова на Светој гори јеромонаха Јоне (Хохштарија). Сећајући се свог духовног наставника после његовог упокојења о.Јона га назива поносом и ослонцем грузијског братства и њиховим духовним оцем¹³.

            О изузетним духовним односима о.Теодосија и преподобног Алексија Сенакског сведочи њихова преписка за време боравка овог првог на Светој гори. Из ње сазнајемо да о.Алексије на почетку свог духовног пута моли о.Теодосија за поуку о томе како да гради свој предстојећи монашки живот. Отац Теодосије му је у одговору¹⁴ посаветовао да се настани у Гелатском манастиру у келији коју је сам саградио¹⁵, што је овај и учинио.

            Преписка сведочи о томе да је касније, сразмерно с духовним напредовањем свог ученика о.Теодосије почео да се обраћа о.Алексију ради духовних савета, између осталог, и о Исусовој молитви¹⁶.

            Дакле, обојица подвижника, поштованих од стране својих савременика – и отшелник схимонах Онисифор и духовник-старац јеросхимонах Теодосије, који су на почетку пута преподобног били његова деца касније су почели да му се обраћају ради савета и поука.

            Као што је већ истакнуто духовни наследник ових угледних подвижника био је и архимандрит Шио (Дзидзава).

            По материјалима архива Грузијске патријаршије о.Шио (у свету – Спиридон Дзидзава)¹⁷ рођен је 1. јула 1882. године у селу Хорши у Зугдидском срезу (Данашња Сенакска општина) у Мегрелији у породици свештеника Петра Дзиздаве и његове жене Ане Харебдија. Обојица његових деда су била свештеници, деда с очеве стране Окропир Дзидзава је служио као свештеник у истом селу Хорши. И обојица деда су за усрдну службу награђена златним крстовима.

            Спиридон Дзиздава је 1897. године завршио Мегрелску богословску школу у Сенакију. Школовање је могао да настави тек 1902. године због очеве смрти и тешке материјалне ситуације. Исте године Спиридон се уписао у други разред Кутаиске богословске школе коју је похађао до 1905. године завршивши четири разреда: богословија је те године затворена због нереда и демонстрација ученика. Спиридон је као ученик који „није примећен“ и није учествовао у нередима премештен у Донску богословску школу коју је завршио 1908. године. Од ове године почео је да предаје у црквено-парохијским школама у Мегрелији: од 1908. године у селу Кетилари у Сенакском срезу, од 1909. до 1913. године у селу Салхину у истом срезу. За усрдну педагошку делатност 1913. године удостојен је „архијерејског благослова“.

            Спиридона је у августу 1913. године у Потију прво за ђакона, а затим за свештеника рукоположио епископ гуријско-мегрелски Леонид (Окропиридзе) и постављен је на службу у храм Светог Георгија у селу Уплискарију у Сенакском срезу, где је служио до 1921. године.

            У овом селу је, како сведоче материјали архива Грузијске патријаршије отац Спиридон од својих средстава организовао парохијску школу у којој је три године „до оснивања основне световне школе“ бесплатно предавао деци основе језика и књижевности, аритметику, веронауку и друге предмете. Осим тога, две године је био шеф црквено парохијске школе од два разреда¹⁸ у оближњем селу Екију.

После совјетизације Грузије и с почетком затварања храмова отац Спиридон који је 1921. године постао удовац је, по личном сведочанству, „непоколебљиво чувао своје свештеничко достојанство“. Ову чињеницу из његове аутобиографије потврђују сећања очевидаца који су говорили да је упркос притиску власти који је долазио и до физичког мучења одбио да се одрекне свештеничког чина¹⁹.

            По архивским подацима из 1921. године почео да предаје у седмогодишњој школи у селу Нокалекеви у Сенакском рејону у којем је такође вршио дужност шефа. Међутим, већ 1923. године због отворене осуде богоборачке власти и њене политике рушења и затварања храмова отац Спиридон је био отпуштен „због делатности која не одговара наставничкој“.

            Од 1923. до 1927. године предавао је у четворогодишњој школи коју је лично основао у насељу Амткели у Абхазији одакле је такође био отпуштен „због чврстог исповедања хришћанске вере“. Од 1927. године био је приморан прво да се бави пољопривредом, а од 1929. до 1945. године је радио као обичан радник у комунално-грађевинској канцеларији при Сенакском рејонском совјету одакле је отпуштен „с разлогом“ у марту 1945. године.

            Због савесног и дугог рада у току низа година оцу Спиридону је било дозвољено да има два слободна дана седмично: суботу и недељу, тако је стекао могућност да обавља код куће црквене требе и богослужења за шта је имао писану дозволу од католикоса-патријарха целе Грузије Калистрата (Цинцадзеа)²⁰ иако званично још увек није служио у храму. Оцу Спиридону је још 31. децембра 1943. године католикос-патријарх Калистрат дозволио да свештенодејствује²¹. На молбу игуманије обитељи на „Острву Арханђела“ у насељу Менџи у Сенакском рејону Фавсте (Шушанија) и по благослову митрополита кутаиско-гаенатског Јефрема (Сидамозидзеа) он је ускоро²² постављен за свештеника ове обитељи и служио је у њој до 1949. године.

            У току свих ових година митрополит Јефрем је посвећивао пажњу о.Шију. Како сведоче материјали из архива Грузијске патријаршије о.Шио је упутио молбу католикосу-патријарху Калистрату 18. децембра 1946. године и молио је патријарха да „затражи смањење пореза за свештеника Спиридона Дзидзаву“. Његова светост Калистрат је одобрио ову молбу.

            Отац Спиродон је замонашен 22. марта 1951. године с именом Шио (у част преподобног Шија Мгвимског). Постриг је обавио старешина Илорског манастира и ученик преподобног Алексија Сенакског архимандрит Јоаким (Шенгелаја, 1882-1954). Примивши монаштво јеромонах Шио је „остављен да служи као свештеник у Теклатском женском манастиру“²³. Међутим, на основу прикупљених података поуздано се може тврдити да је у Теклатском манастиру незванично служио и пре тога, отприлике од почетка 1940-их година.

            На молбу митрополита Јефрема (сада батумско-шемокмедског и чкондидског) од 25. марта 1954. године на име католикоса-патријарха Мелхиседека (Пхаладзеа) јеромонах Шио је 6. априла исте године унапређен у чин игумана у храму Светих Арханђела обитељи на „Острву Арханђела“.

            У овој молби важна је чињеница из биографије о.Шија: говорећи о томе да је од 1913. године служио као свештеник храма Великомученика Георгија у насељу Уплискари владика затим истиче да је до 1943. године јеромонах Шио „радио као учитељ и служио као свештеник у разним местима у Мегреији“. Ова чињеница потврђује речи самог оца Шија да је „непоколебљиво чувао своје свештеничко достојанство“ у тешким годинама и да је наставио да тајно обавља богослужења²⁴.

            Архимандрита Шија и католикоса-патријарха Јефрема²⁵ повезивали су срдачни дугогодишњи односи. У честитки патријарху Јефрему од 27. децембра 1960. године за Божић и Нову годину он „желећи му да срећно дочека многе године“²⁶ честита Његовој светости недавно устоличење и моли притом Господа да труд Његове светости „на добробит и процват Цркве коју воли буде уписан у историју златним словима“. Патријарх Јефрем је на овој честитки написао: „Срдачно се захваљујем Вашем Високопреподобију. Бог нека услиши Ваше молитве.“

            По сећању Његове светости патријарха Илије II 1963. године је тадашњи епископ батумско-шемокмедски игуман Шио је на његову молбу унапређен у чин архимандрита у саборној цркви у Батумију. По сведочанству самог архимандрита Шија он је 1966. године за 50-годишњу усрдну и часну службу орденом Светог Георгија другог степена наградио га је католикос-патријарх Јефрем. Исте, 1966. године архимандрит Шио је по благослову патријарха Јефрема био постављен за другог свештеника батумске саборне цркве уместо протојереја Василија Табатадзеа који се упокојио.

            Отац Шио се 26. марта 1968. године обратио патријарху Јефрему с молбом за пензионисање говорећи да „живи сам у својој кући, болује и лечи се и помажу му само добре комшије“²⁷. Затим истиче да се не може надати исцељењу и да није могуће да настави свештеничку службу, због чега моли за то да буде пензионисан и да му се одреди пензија. У одговор на молбу Његова светост Јефрем је издао налог: да се пензионише и да му се одреди пензија која му припада.

Архимандрит Шио у аутобиографији изражава своје жеље о преосталим годинама живота: „Намеравам да у најскоријој будућности продам сву своју имовину и да добијена средства дам као прилог нашој рођеној Грузијској Цркви, а желео бих да се настаним у једном од грузијских манастира који ми одреди Његова светост патријарх Јефрем. 8. јул (по старом календару) 1966. године.“

            Архимандрит Шио се упокојио у петак Светле седмице 18. априла 1969. године. Сахрањен је у Теклатском женском манастиру²⁸ у близини келије свог духовника архимандрита Константина (Квараје)²⁹.

_{Фото: архимандрит Шио (Дздидзава) 1882 - 1969., извор: mematiane.ge}

^{Сведочанства грађана Сенакија о архимандриту Шију (Дзидзави)}

            О томе да је архимандрит Шио (Дзидзава) био духовни син преподобног Алексија Сенакског (Шушаније) сведоче сећања очевидаца.

            Тако су ученице преподобног Алексија – игуманија Фавста и схимонахиња Акепсима (Шушанија) – његове сестре од стрица, више пута називале о.Шија „духовним чедом“ преподобног³⁰. По њиховом сећању о.Шио се  једно време дуго није појављивао међу народом и због тога се пронео глас о његовој смрти. Ова вест је стигла до преподобног Алексија и он је поверовавши гласинама мислио да је то истина, извршио је опело у одсуству, без обзира на то што се налазио у затвору³¹. Ова чињеница такође сведочи о изузетној блискости о.Шија (Дзиздаве) и преподобног Алексија Сенакског.

            Следеће сведочанство да је о.Шио био духовно чедо преподобног такође представља прича и данас живог и здравог осамдесетогодишњег архимандрита Јоакима (Асатијанија). О.Јоаким је по речима свог духовника, старешине Илорског манастира и ученика преподобног Алексија Сенакског архимандрита Јоакима (Шенгелаје) сведочио да је о.Шио био духовно чедо преподобног Алексија³².

            Малобројна сведочанства о архимандриту Шију допуњава прича блаженопочившег сенакског протојереја Зураба Цхварадзеа коју је чуо од о.Шија лично³³.

            Отац Зураб каже да је 1937. године о.Шио ухваћен и да је заједно с већом групом (преко 100 људи) који су били осумњичени да се супротстављају богоборној власти, утоварен у вагоне и одведен на стрељање. Кад су ноћу стигли у предграђе Сенакија ухапшенике су почели да изводе у групама и да их стрељају. Све ово се дешавало наочиглед оца Шија који се у ишчекивању своје судбине молио и певао је.

Кад су се обрачунали са свима и кад је о.Шио већ био потпуно сигуран да је и он стигао на ред неочекивано су му рекли: „Слободан си, иди и ради свој посао, крштавај људе.“ Измучени и запањени о.Шио је у одговору повикао: „Шта ми то радите? Њих сте послали у Царство Небеско, а мене остављате овде, у паклу?!“ Оваквим намерно дрским одговором рачунао је да ће их испровоцирати на узвратне мере како би поделио судбину управо стрељаних. Без обзира на то оставили су га у животу и пустили да иде³⁴.

            Тако се чудом спасио и наставио је тајно да служи у Теклатском женском манастиру и у обитељи преподобног Алексија на „Острву Арханђела“, чак и у најтежим, 1940-им (и претпостављамо, 1930-им) годинама храбро подносећи мноштво невоља и тлачења.

            Малобројне податке о животу архимандрита Шија допуњава сећање истог овог свештеника Зураба Цхварадзеа о томе како га је посетио католикос-патријарх целе Грузије Јефрем II (Сидамонидзе) с којим су о.Шија повезивали давнашњи блиски духовни односи.

            Како је о.Зурабу испричао лично о.Шио једном је приликом посете града Сенакија патријарх Јефрем посетио о.Шија и хтео је да преноћи код њега. Кућа о.Шија је, по сећањима савременика, била врло скромна, а намештај у малој соби оскудан. У соби су била само два дивана покривена рогозином, стол и пар столица. Патријарх Јефрем који је васпитан у монашкој аскетској атмосфери и који је много година провео у затворима и прогонствима био је врло скроман човек. Међутим, спремајући се да коначи у оваквим аскетским условима у шали је упитао домаћин: „Зар не знаш кога примаш?“ Домаћин је одговорио: „Знам, и шта?“ Онда је Његова светост рекао: „Ја сам католикос-патријарх целе Грузије. Зар не можеш да замолиш комшије да ми дају нормалан кревет?“ Отац Шио је на то у шали одговорио: „Кад си десет година³⁵ провео у Сибиру у прогонству, зар си имао мек кревет? Задовољи се онаквим какав је…“

            Честог одлажења о.Шија код сестара Теклатског манастира и пре отварања манастирског храма (1948. године) сећа се мештанка Сенакија Хана Георгијевна Ашкашидзе³⁶. Од малих ногу долазећи у манастир који се налази на гори Еки и пењући се до њега често би срела о.Шија и заједно су ишли у манастир. У топло доба године он је често, сећа се Хана Георгијевна, ишао бос. Једном је видевши да је угазио у прљаву бару рекла: „Оче, пазите, бара!“ Он је на то одговорио: „Ништа страшно, ја сам гори од овог блата.“ Зачудивши се оваквом одговору девојка га је замолила да објасни шта је имао у виду. У одговор је чула: „Кћери, кад порастеш, схватићеш.“ Сећајући се свог познанства с о.Шијом Хана Георгијевна посебно истиче колико је аскетски био његов скромни дом. У његовој собици није било пећи која би могла да је загреје. Хана Георгијевна је касније, кад је отворен манастирски храм, била сведок да су архимандрити Шио (Дзидзава) и Константин (Квараја) заједно служили. Притом се сећа да је тих година о.Шио као старији и искуснији свештеник понекад у току службе давао неке савете оцу Константину.

Многи очевици сећајући се о.Шија и истичући његове духовне особине: љубав према сиромаштву, смирење и простодушност – притом истичу једну његову изузетну врлину: милосрђе и бригу о сиромашнима.

            По њиховом сведочењу о.Шио је обављајући крштење или друге требе и добијајући за то прилог одмах све делио сиромашнима. Ниједна потребита породица која је живела близу њега није остала без његове пажње: породицама с много деце је помагао у изградњи куће, такође је често новчано помагао сенакске студенте, између осталог, плаћао им је пут до факултета итд.

            Један од блиских комшија о.Шија, Нодар Викторович Абшилава у чијој породици је о.Шио једном живео четири месеца и који је га је као младић понекад пратио на требе такође је посебно истицао његову врлину милосрђа. Тако је по његовој причи о.Шио 1960. године од својих средстава помогао да се спроведе водовод од брдског извора за потребе осам породица које су живећи у брду пре тога биле приморане да издалека носе воду за своје потребе у кофама³⁷.

            Још један његов комшија Автандил Владимирович Бебија³⁸ говори о истој врлини архимандрита Шија. Автандилов отац је 1953. године намеравао да за своју породицу купи кућу која се налазила у близини куће о.Шија. У току склапања уговора почело је ценкање. Купцу су недостајале две хиљаде, али је власник одбио да спусти цену. Отац Шио је рекао да ће он надокнадити износ који недостаје. И после је читаве године помагао овој осмочланој породици. Касније, кад је Автандилов отац имао могућности да врати дуг оцу Шију овај је одбио да прими новац предложивши му да га употреби на добробит своје породице.

            Отац Шио се бринуо и за генерацију која расте и трудио се да распламса веру у њима. По подацима очевидаца често је окупљао децу из комшилука и учио их је молитвама „Оче наш“, „Богородице Дјево, радуј се и Исусовој молитви. Такође их је учио да се крсте. Онима који су боље памтили молитве поклањао је крстиће.

1. Богослужење је одржано у недељу 20. септембра 2009. године у сенакској саборној цркви Светог Јована Претече. В.: Проповед у саборној цркви Сенакске и шхороцкуске епархије // Sepatriarqos uwybani. № 28 (515). Тб., 2009. С. 2. С Његовом светошћу и блаженство католикосом-патријархом целе Грузије Илијом II служила су тројица архијереја Грузијске Православне Цркве: митрополит хонски и самтредијски Сава (Гигиберија), митрополит зугдидски и цаишки Герасим (Шарашенидзе) и епископ сенакски и чхороцкуски Шио. (Овде и у даљем тексту прим. аутора.)
2. „Сенаки“ на грузијском значи келија.
3. Проповед у саборној цркви Сенакске и чхороцкуске епархије.
4. Исто.
5. У Мартвилском манастиру је похађајући локалну духовну школу имао прилике да учи од искусних монаха. У Гелатском је проучавао светоотачка дела у богатој манастирској библиотеци и овде је 1885. године ступио у манастирско братство. У Хобском је 1886. године примио монашки постриг 1888. г. и био је рукоположен за јеромонаха. В.: Муджири Шио, митр. Краткое жизнеописание прп. Алексия (Шушания) (1852-1923 гг.) // Материалы Ежегодной XXII Богословской конференции ПСТГУ. Т. 1. М., 2012. С. 11-18.
6. Схимонах Онисифор (1830-1903) у свету Утути Пачулија рођен је у селу Казлони у Мегрелији у побожној сељачкој породици. У четрдесет петој години је кренуо подвижничким путем живећи при локалном храму у родном селу. Годину дана касније отишао је у шуму и почео да води пустињски живот. У раним годинама преподобног Алексија Сенакског, пре него што је дошао у Гелатски манастир о.Онисифор је био његов духовни наставник и они су се скоро две године подвизавали у Квалонској пустињи. У току последњих година живота о.Онисифор се обраћао о.Алексију ради духовних савета. По речима преподобног Алексија, о.Онисифор који је у пустињи провео преко 30 година стекао је духовне врлине и достигао је бестрасност: „У размишљањима о божанском о.Онисифор је показивао велико духовно знање и спознају… Достигавши духовно савршенство ум о.Онисифора је био просвећен божанским знањем.“ О. Алексије је такође признавао – „поредећи се са овим строгим подвижником ја сам изгледао као теле поред бивола и жао ми је што нисам могао да се жртвујем као он, иако сам то желео.“ О. Онисифор се упокојио 1903. године у Теклатском манастиру и тамо је био и сахрањен. В.: Cxovreba Rirsisa mamisa sqem-monayonisa Onisifore marto myof meudabnoelisa.
7. В.: Иеросихмоах Федосий (Эристави) // Русский Афонский отечник XIX-XX вв. Св. Гора Афон. М., 2012. С. 647-652.
8. Тако је о њему говорио светогорски подвижник и уредник-приређивач серије „Душекорисни саговорник“ јеросхимонах Владимир (Колесников, 1851-1918). Детаљније в.: Исто, с. 366-369.
9. Схимонах Венијамин (у свету Василије Антонович Малишев, 1865-1933) подвизавао се у потпуном затвору у отшелничкој колиби на Калијагри преко 40 година. По казивању светогорских подвижника он је био строги аскета, молио се Исусовом молитвом, био је старац и духовник који је стекао необичан душевни мир. Био је у блиским односима с преподобним Силуаном Атонским. В.: о њему детаљније: Русский Афонский отечник XIX-XX вв., с. 699-701.
10. Ово потврђује његова сачувана необјављена преписка 1884-1888. године с управником библиотеке манастира Светог Пантелејмона схимонахом Матејем (Ољшанским) и монахом Филаретом (презиме није познато). В.: АРПМА. Оп. 38. Д. 55. Письма иеросхимонаха Феодосия (Эристави) к схимонаху Матфею (Ольшанскому). Док- 1531. Материјал ми је љубазно дао духовник манастира Светог Пантелејмона на Атосу јеромонах Макарије (Макијенко) и шеф архиве и библиотеке манастира монах Јермолај (Чежија).
11. Русский Афонский отечник XIX-XX вв. АРПМА. Док. 1306, 1359, 1763, 4119. Кон. 4 из дневинка иеросхим. Владимира (Колесникова). В. Русский Афонский отечник. С. 652.
12. Русский Афонский отечник XIX-XX вв. АРПМА. Док. 1306, 1359, 1763, 4119. Кон. 4 из дневинка иеросхим. Владимира (Колесникова). В. Русский Афонский отечник. С. 652
13. Из његовог писма познатом у Грузији друштвеном прегаоцу Александру Хаханашвилију од 2. јуна 1905. г. В.: Tagoridye L. Atonis mtis boka periodis qartveli morvaweebi // Sapatriqos uwebari. Тб. 2005. С. 29.
14. Пре примања велике схиме 1903. године његово монашко (у малој схими) име било је Теодор.
15. В.: Risi mama aleqsi da misi savane. Тб., 2006. С. 33. О Теодосије се до 1881. године подвизавао у Гелатском мушком манастиру.
16. У одговор на питање о Исусовој млитви преподобни одговара: „Трудите се да се Исусова молитва устали на уснама, у уму и срцу, ове молитва је изнад свих молитва и созерцања. И помоћу ње се остварује сваки дар, благодат и истина, од Бога дато знање.“ В.: Wm. Aleqsi benis moyrvrebani. Тб. 2002. С. 235.
17. Подаци се наводе по текстовима аутобиографије, која је лично написана 12. јула 1946.  године и 8. јула (по старом календару) 1996. године.
18. Школовање у црквено-парохијским школама у два разреда трајало је четири године.
19. У разговору с аутором овог чланка комшије архимандрита Шија – Нодар Викторович Абшилава (1. августа 2013. године) и Автандил Владимирович Бебија (8. јануар 2013. године) навели су детаље о овим мучењима. Оцу Шију је глава била уроњена у септичку јаму. Ово је Н. Абшилава чуо лично од архимандрита Шија (Дзидзаве). Податак о томе да отац Шио није престао да служи потврђују и сестре Шушанија – монахиња Нина и искушеница Зоја позивајући се на речи игуманије Фавсте (Шушанија). Ова чињеница је изузетно важна пошто, као прво, раније није била позната, а као друго, судећи по сведочанствима савременика ових догађаја већина сенакских свештеника је потписала да неће служити самим тим се одрекавши свог свештеничког чина.
20. Претпоставља се да се ово десило пре 1943. године.
21. О. Спиридон у својој аутобиографији о томе пише да је „поново могао да служи као свештеник“.
22. Вероватно не пре 1944. године, пошто се патријарх Јефрем вратио из прогонства у лето 1944. године. Владика Јефрем је унапређен у чин митрополита 12. јула 1945. године. В.: S. Vardosanidze. Qartveli mrvdelmatvrebi (XX-XI ss.). Тб., 2010. С. 175.
23. Подаци о постригу наведени су у саопштењу митрополита кутаиско-гаенатског и чкондидског Јефрема (Сидамонидзеа) на име католикоса-патријарха целе Грузије Мелхиседека (Пхаладзеа) од 10. априла 1951. године. Подаци о „остављању“ на претходном месту у Теклатском манастиру садрже се и у аутобиографији архимандрита Шија. Датум постављења није наведен.
24. Патријарх Јефрем је очигледно желео да истакне да се о.Шио није одрекао свештеничког чина као што су то учинили многи свештенослужитељи не издржавши притисак власти.
25. Интронизација католикоса-патријарха Јефрема II одржана је 21. фебруара 1960. године у патријаршијској цркви Светицховели у граду Мцхети.
26. АПГ. Оп. 1. Д. 2810. Л. 13.
27. АПГ. Оп. 1. Д. 1933. Л. 57. У ово време архимандрит Шио је живео на адреси: град Сенаки, Улица Мцхетска 26. Пре тога, 1944-45. године ова улица је носила назив у част Г. Табидзеа, а по стању на дан 2013. године кућа о.Шија се налази на адреси: Ул. Тбилиска 41.
28. Надгробна плоча је обновљена 2. јула 2013. године с навођењем датума рођења архимандрита Шија који раније није био познат.
29. Познати грузијски подвижник побожности, духовник Теклатског женског манастира од 1948. до 1989. године. Сахрањен је у Теклатском манастиру у храму Рођења Пресвете Богородице.
30. Сведочанства је записао митрополит Шио (Мужири). Казивање сестара обитељи на „Острву Арханђела“ монахиње Нине и искушенице Зоје (Шушанија) 14. новембра 2012. године. Од раног детињства, од 40-их година ХХ в. сестре близнакиње Зоја и Нина Шушанија унуке и ученице игуманије Фавсте и схимонахиње Акепсиме (Шушанија) живе у обитељи на „Острву Арханђела“.
31. Казивање монахиње Нине и искушенице Зоје (Шушанија) по речима игуманије Фавсте од 14. новембра  2012. године.
32. Разговор с архимандритом Јоакимом записан је 26. децембра 2012. године.
33. Разговор је записао Л. Д. Тогонидзе у новембру 2001. године у граду Сенакију.
34. Највероватније је датум наведен у причи – 1937. година – погрешан, пошто се на основу описаних чињеница може претпоставити да се овај догађај десио 1924. године, за време антисовјетског устанка у целој Грузији, између осталог, и у Сенакију где је стрељано мноштво његових учесника.
35. У ствари, у прогонству је провео осам година. В.: S. Vardosanidye. Sruliad saqartvelos katolikos-patriarqi uwmidesi da unteresi Efrem II. Тб. 2007. С. 20.
36. Х. Г. Ашкашидзе је рођен 1932. године у побожној асиријској породици. Живи на адреси: град Сенаки, Ул. Чавчавадзеа 85. Духовно је чедо архимандрита Константина (Квараје).
37. Казивање Н. В. Абшилаве записано је у децембру 2011. године. Он је изненада преминуо 17. августа 2013. године.

38. Казивање А. В. Бебије записано је 8. јануара 2013. године.

     

    Са руског превела и за ову прилику уступила порталу "Живот Цркве" Марина Тодић

    Насловна фото: патријарх Шио III, извор: interpressnews.ge