Склапањем мира у Пожаревцу 21. јула 1718, а по начелу задржавања онога што има у тренутку прекида сукоба, Аустрија је од Турске узела цео Банат са Темишваром, доњи Срем, северну Србију са Београдом, узак појас Босне уз реку Саву и тзв. Малу Влашку.

           Освајање Београда, августа претходне године, имало је снажан одјек међу Србима под турском влашћу. Пећки патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента пишући аустријском команданту посаде у Србији изражава радост са читавим световним и духовним сталежом и жели напредак и срећу аустријској војсци. Нада се помоћи и заштити цара Карла, те ослобађању од турског тиранства.

           Радост је, међутим, кратко трајала. Као и сви освајачи, ни Аустријанци нису били изузетак: у једном мемоару стоји да „нису остављали на миру ни саме мртваце, него су их ископавали из гробова и с њих скидали што су од вредности нашли“ (Веселиновић, 1986: 123). О осталим грозотама које су чинили „то није у стању човечији језик испричати“.

           Уз насиља и невоље које је донела нова власт, дошли су, међутим, и утицаји друге врсте.

           Путовања српских митрополита, изасланстава српских народно-црквених сабора, трговаца и других у Беч и у остале аустријске градове, као и њихов боравак тамо, довели су до упознавања са друкчијим културним обрасцима. Заправо, митрополит Мојсије Петровић је схватио да је прихватање новог, барокног културног модела био услов опстанка српске цркве и народа у тада савременој апсолутистичкој монархији, какво је Хабзбуршко царство свакако било (Милошевић, Крајновић, Вацић, 2017: 435).

           Уз остало, јављају се промене у култури облачења и то прилагођавањем народне ношње западноевропској моди. Чак и православно више свештенство није избегло ове утицаје: београдски митрополити у Бечу шију мантије и манторосе од црног „кредитора“ са све свиленом поставом. Ово облаче кад одлазе у аудијенцију код цара, чији су тајни саветници.

           Извори ове врсте рано и често помињу Мојсија Петровића, архиепископа и митрополита „белиградског“.

_{Фото: митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић, извор: wikimedia.org}

           Рођен у Београду 1677. године, после 1690. је живео и „књигу учио“ у Сентандреји, на двору патријарха Арсенија III Чарнојевића, који га је и зађаконио. Био је у једној мисији код пећког патријарха Калиника I, а познавао је и патријархе Атанасија I и Мојсија Рајовића. Од 1709. године митрополит је дабробосански, па од 1713. београдски, да би напослетку од 1726. године међу Србима био сматран архиепископом и митрополитом београдско-карловачким (Точанац, 2007: 209).

           За митрополита Мојсија Петровића зна се да је био човек изванредних особина, врло разборит и окретан, необично савестан и уредан (Грујић, 1928: 345–346), ревностан бранилац српских привилегија у Хабзбуршкој монархији, а духовно везан за Пећку патријаршију.

           У Београду је у време његовог рођења било доста Грка, па је Мојсије Петровић вероватно похађао грчке школе, те је изгледа знао грчки језик. То се дâ наслутити и по томе што је још као сарајевски митрополит био у посланству цариградском патријарху, а заузимао се и за грчке школе у Београду, као и за појање; иза њега је остао велики број грчких књига (Идризовић, 2016: 16). Изгледа да је штогод и турски разумео. Но, знање тих језикâ му вероватно није било од великог значаја у новим околностима за време аустријске власти, јер једва је нешто знао немачки а мађарски никако. Немачки је научио у некој мери тек у зрелим годинама, и то кроз разговор, највероватније од своје послуге. То се види по начину на који је писао немачке речи – по слуху, а не по књигама. Слично је било и са латинским. Уосталом, тако је писао и српски: имао је сигуран и леп рукопис, али за нека слова није баш био начисто кад се употребљавају.

_{Фото: потпис митрополита Мојсија Петровића}

           Због личне вредности и велике енергије, митрополит Мојсеј Петровић ће бити врбован да прихвати унију са римокатоличком црквом. Принц Рудолф (Раду) Кантакузин, који је живео у Бечу, а био истоверац митрополитов, шаље у Русију два извештаја о овоме: један је од 31. децембра 1729, а други од 17. јануара 1731. године (Слијепчевић, 1991: 34). У писмима он јавља да су митрополита Мојсија позвали у Беч, те да на њега врше велики притисак да прими унију. Исповедник цара Карла VI је позвао Кантакузина и захтевао од њега да оде митрополиту и каже му да цар жели да митрополит прими унију, након чега ће га учинити кардиналом „и сав ће српски народ бити срећан“. Штавише, Кантакузину су дали кардиналски шешир, „червену капу“,  да би га показао митрополиту. Овом покушају да митрополита улове у крило „јединоспасавајуће цркве“ је лично сведочио и будући митрополит Павле Ненадовић, тадашњи егзарх Мојсијев¹ (Руварац, 1896: 141). Кир Мојсије Петровић је ову понуду одбио.

           Боравак на двору патријарха Арсенија Чарнојевића је код њега развио љубав према свом народу, као и разумевање духа новог господара, за кога је већ тада могао да чује да је опаснији од претходног. Схватио је да је нужно добро организовати српску цркву и подићи јој углед.

           Како год, у једном таквом друштву, до крајњих граница верски осетљивом, било је сложено бити добар митрополит. Једно од основних схватања по питању митрополитске дужности било је да посте, заправо не једу месо, до краја живота.² Митрополит Мојсије Петровић је ту дужност испуњавао пуних двадесет и седам година, све до неког времена пред упокојење. Пошто је био тешко оболео, лекари су му поставили услов: или да престану да га лече, или да почне да једе месо.

           О његовом рђавом здрављу, посебно о тешкоћама органа за варење, пред крај живота сведоче бројни рачуни од лекова које је куповао од Јоханеса Батиста Робе, београдског апотекара – ту су средства за чишћење организма, дигестиви у виду прашка, еликсири за желудац, млеко од бадема за лучење жучи, пилуле и сокови за прса, микстуре и прашкови за јачање и хлађење срца, маст од орашчића, енглеска со, траве за купање, средства за кађење ваздуха, као и средства против грознице и болова. Међу лековима се помињу и егзотични препарати као кандиране рибизле и трешње, па и „пиктије од риђовке“ – желатинозна маса настала кувањем змије шарке, а користила се за премазивање болних места код артритиса (Милошевић и др., 2017: 440–441).

           Како га је због једења меса савест оптерећивала, пред смрт је написао молбу васељенским патријарсима³ (Поповић, 1990: 343) да му за то дају опроштај и благослов. Такође их је замолио да о тој одлуци „соборно“ обавесте српску цркву, нарочито епископе и калуђере, уз објашњење зашто му се прашта. Мојсије Петровић није желео да његов случај некога саблазни. 

           У писму он наводи: „И молим вашу свеосвећеност што сам досадио молећи за дозволу да могу јести месо, јер по савету и изјави лекара, они ми не би хтели помоћи у мојој тешкој болести, ако не бих хтео јести месо.“

           Кир Мојсије се скоро правда кад каже: „Бог ми је сведок да то нисам учинио ради насладе у јелу, но да бих само олакшао бол.“

           Митрополит даље наводи да ни после двадесет и седам година, и сад у старости, не би окусио месо да није невоља. Потом следи: „Но бојим се да ова дозвола, дата мени, по мојој смрти не буде другима малодушнима на саблазан, јер не знајући и не испитујући неће знати узрок тому, због њих молим ваше блаженство да би о томе скупно („соборно“) писало овдашњим епископима и осталом калуђерском реду, да ни један због моје употребе од невоље не би газио овај свети таланат поста, него по уредби некадашњих светих отаца одрже пост, и живот богоугодних отаца о чему су имали сталну васпитну и саветну заповед, па се бојим да одатле, по мојој смрти од овога краткога живота не постанем ја узроком саблазни“ (Поповић, 1990: 344).

           Сличну молбу су цариградском патријарху Пајсију II упутили 1728. године и наши епископи. Они топло моле патријарха да митрополиту благослови мрс; то објашњавају овако: „Побољевајући често, не може да живи без лекара, а они који се брину за његово лечење другим начином неће да му приђу ако не мрси.“ Затим додају: „Он је прво лице и често седи за трпезом владајућих кругова, где је понекад нужно да се удостоје почасти они који су добро примљени, да би преко њих привукли милост високог величанства на све нас православне.“ Убеђени да ће због неопходности од свете велике цркве добити ту дозволу „убедисмо га молећи да не напушта старање за сав православни свет, а поста да се остави не двоумећи се“. Још су ради да приме епитимију ако су преступили против канона и веле: „Нећемо бити непослушни, уколико можемо да извршимо што ваша светост буде заповедила.“

           Патријарх Пајсије II одговорио је српским владикама уздржано и хладно: мрс митрополита Мојсија нити је одобрен, нити је осуђен, а о благослову ни речи.

           Није непознато да су се српски патријарси обраћали другим патријарсима за савет, али је одговор „Света реч каже: не тражи што је јаче од тебе, и о вишем од себе не разабирај; мисли о оном што ти је заповеђено“ некако излазио ван оквира братољубља.   Ово питање је, тако, остало нерешено.

           Изгледа да тада митрополит Мојсије, као и српска јерархија, нису били у добрим односима са цариградским патријархом. Ипак, у сукобу Грка у нашој црквеној организацији, као и Грка из Београда, који ће избити са нашим архијерејима, патријарси на Истоку ће дати за право српском митрополиту.

           Међу православнима у Београду само су Грци чинили посебну групу. Додуше, међу њима је било најмање Грка а више погрчених Цинцара, Арванито-Влаха или Арнаута, и погрчених Словена. Изгледа да су се такозвани „кирови“ у хану⁴, који су били турски поданици, осећали више Грцима него њихови сународници – аустријски поданици, јаче повезани са „белиградским хришћанима“, највише Србима.

           Не знамо ближе какви су били односи Срба и Грка, али чини се да нису били нарочити добри. То посебно важи за Грке из хана. Србе је највише вређала грчка надменост: презирали су Србе, а као и остале Словене сматрали су их људима „дебеле“ главе. Узроци те надмености су били у томе што је преко цариградске патријаршије грчка црква постала један од стубова Отоманског царства, а грчки свештеници и трговци привилеговани у односу на остале поробљене народе (Поповић, 1964: 249).

           Грци су у Београду били у црквеном погледу у надлежности београдског митрополита. Међутим, они су хтели да узимају свештенство из своје земље или калуђере са Истока, на шта нису имали право. То ће бити разлог за сукоб са митрополитом. „Саблазни и међусобно трвење“ је било најбурније око 1727. године: у једном писму из те године, упућеном од цариградског патријарха Пајсија II, у договору са јерусалимским патријархом Хрисантом, српском народу и клиру у Београду, стоји да патријарх Пајсије жали због ових сукоба, „охладнелости и омразе“. Патријарх наводи и да Грци подносе и „неразложна и недомишљена пањкања, и лажне неосноване клевете“ против митрополита Мојсија, али и против читавог српског народа.

           Грци су представили сукоб као начелан, за чистоту вере. Оптуживали су српске владике за јерес, па и отпадништво. Може бити да су сматрали да Срби напуштањем грчког језика⁵ и културе, а прихватајући латински језик и немачку културу, напуштају и православље.

           Западних утицаја је заиста и било: настојање на дисциплини у цркви по питању односа више и ниже јерархије, а и живот на митрополитском двору је постао попут оног на племићким дворовима на Западу. Замашне реформе у црквеном животу, потом и измене у начину одевања могле су Грцима да се учине као одступање од православља. Много је замерки на облачење наших архијереја: на крој мантије, на облик камилавке⁶, па и на коришћење других боја црквене одеће у односу на уобичајене на Истоку. Но, корени оптужби су били други: Грци су желели да  сами себи постављају свештенике. Цариградски и јерусалимски патријарх су стали на страну митрополита Мојсија Петровића, који их је обавестио о правом стању. Сукоб је стишан, а митрополит је обелоданио да су се „покретачи и извршиоци саблазни покајали“ и од њега добили „опроштење“.

           Један од најученијих Срба 18. века, архимандрит Јован Рајић, је у својој Историји катихизма изнео како су се у време митрополита Мојсија Петровића носили и како су изгледали српски свештеници и калуђери. Рајић нам приповеда да су одела свештеничка тада још из „турштине“ била изнесена груба, а да су иноверци наше свештенике исмевали и презирали их. То је навело митрополита Мојсија да им одело преустроји. Прописано је да сваки свештеник „има прикладну халину носити, од једног кроја, једне фарбе, тј. боје живо плаветне, ћурак, доламу, чакшире, капу и мали црн ћелепуш, чизме црне и халине дугачке да будут до чланака и појас чрн от чофе“ (Руварац, 1896: 200) Калуђери су пак морали да носе црне хаљине. Иако су, како свештенству и приличи, имали дуго одело, оно је спреда било раскопчано, па се при ходу и другим приликама кад би се раширило видело доње бело одело, кошуља, панталоне и димлије.⁷ Обућа им је била по турском обичају: опанци, чизме и папуче. На главе су стављали нешто што су звали калпацима, „те тако ходили су као некаква страшила, на подсмех људима другога закона“. Рајић их пореди са свештеницима и калуђерима „који из Турске долазе, чему се сад и сами дивећи се смејемо“.

           Још нам Рајић каже да су многи из клира имали косу дугу до паса, а да када би је раширили, покрили би се њоме као плаштом. „А брадом и брковима уста су им тако зарасла била, да се једва чуо глас кад су говорили.“ Ово им је причињавало тешкоће и код причешћивања.

            Наведени прописи везани за облачење свештеника су били део Уредбе коју је 2. децембра 1724. године митрополит Мојсије објавио свештенству и народу. Ту је пописано 57 дисциплинских правила, савета и наредби упућених клиру. Митрополит је нагласио да му је дужност да ове мере донесе како би вратио православни закон у ослобођену Србију и Банат од „турског зверо образног владанија“.

            Уредба је била предмет расправе на Народно-црквеном сабору одржаном у Карловцима 1726. године, на коме су сједињене Београдска и Карловачка митрополија, а за архиепископа и митрополита обе изабран Мојсије Петровић. Велико негодовање међу посланицима на овом сабору је изазвала наредба свештеницима која каже: „…бритве на главу и на браду да не мећу, осим на врх главе разбријано да имају.“ Ово је била стара традиција, још из времена Светог Саве, да свештенство брије венац на темену главе. Ни народ, а ни већина свештеника није разумела тај обичај, који се ипак још понегде у српској цркви био одржао. Већина га је повезивала са тонзуром коју су у римокатоличкој цркви имали фрањевци. Штавише, неки су почели да сумњају у митрополитову верску исправност сматрајући га унијатом. Но, догађај везан за понуђену кардиналску капу, а коју је оштро одбио, показује га верним православљу (Грујић, 1928: 346).

           Ипак, свестан реалности, а вероватно не и без политичког талента, митрополит Мојсије је одржавао везе са „господствујушчим“ властима, са којима је покушавао да створи и пријатељство. Сличан покушај запажамо и према неким великодостојницима римокатоличке цркве: у свом је тефтеру забележио издатак за „презент“ кад је ишао код капуцина⁸ „на части“.

           Митрополитски је двор већ за време Мојсија Петровића потпуно заличио на двор каквог племића на Западу. Како је то било за време турске владавине, није ближе познато. Иако је београдски митрополит био сиромашан, а о неком двору не може бити речи, висока јерархија је у турско доба имала право спахија – да јаше коње, да носи бакрачлије⁹ и слично. У Аустрији су они пак добили положај вишег племства, као и римокатолички бискупи. Сада код српског митрополита наилазимо и на „камердинера“, собара у отменој кући; њему митрополит прописује:

           „Ти се васегда имаш код нас находити, нас обући, свући, простерти постељу, за трапезом служити.“ Морао је у свему помагати у крајњој верности, а нарочито тајне чувати (Поповић, 2012: 156).

           Овај је камердинер, а ту су дужност вршили Немци, имао да буде у вези са „велчером“, врстом лекара који се бринуо о митрополитовом здрављу. Осим бриге за здравље, морао је он да спрема лекове и упућује кувара како да кува, да чува тајне и пази на лакеје и млађу ливрејисану послугу.

           Митрополити, међу њима и Мојсије Петровић, су, следећи у Аустрији затечене друштвене односе, хтели да се и у нашој цркви спроведе дисциплина каква је владала у римокатоличкој. Ово ће утицати, изгледа рђаво, на односе више и ниже јерархије. К томе, митрополит Мојсије је био и врло строг.

           Из једне молбе београдског свештенства упућене митрополиту схватамо у чему је била њихова несавесност, али и какве су их казне сустизале. Видимо да свештеници нису редовно обављали богослужења, за шта су сами предлагали казне од шест до 12 удараца штапом и новчану казну од три до 12 форинти. Неки признају да су долазили у цркву пијани, неки да су одлазили ван Београда без благослова, други да нису хтели да се одазову и оду да причесте болесног или крсте дете које је умирало, а то су све били мањи преступи. За веће кривице су постојали затвори и тамнице за свештенике: било их је у митрополитским дворовима у Београду и Карловцима, потом на митрополитском поседу у Даљу, као и у манастирима Хопову и Гргетегу. Један од најгорих је био управо у Гргетегу „где на врати змије висаше“. Веће кривце би тукли, окивали у гвожђе и држали без јела и пића. Време проведено у затвору је мерено од неколико дана, али и до неколико месеци: архимандрит Андрија Атанасијевић је, рецимо, лежао у манастиру Хопово окован седам месеци.

           Најгоре је, ипак, прошао иришки прота Остоја Петровић. Пошто је рекао да неће примити у Ириг генералног егзарха Павла Ненадовића, он је стављен „у темницу мрачну и смрадну, овако тесну, тамо где једем тамо и испразнитисја имам, свезан у ланцу“. Прота је у тамници провео два месеца и две недеља, а онда су га извели пред генерал-егзарха. Како је текао разговор њих двојице заведено је у неколико редова у протоколу: прота је покушао да умилостиви егзарха молећи га да га остави у Иригу, на шта је овај одговорио да то не би урадио ни кад би га молио Свети Никола; прота је потом рекао да неће ићи у Пореч, куда је генерал-егзарх хтео да га премести, па да дође и Свети Михаило са голом сабљом. Будући незадовољан протиним одговорима, Павле Ненадовић је наредио синђелу Андреји „да узмет палицу и мене простертаго да бијет на земљи“. Прота је потом поново одведен у тамницу где је морао лежати „ради тога бијенија, седети немогушти“ (Поповић, 2012: 167).

           Наши су свештеници тада заправо били сељаци и нису били склони таквом поретку, а поготово нису хтели да се ломе пред својом црквеном господом, па је ова покушавала да их у ред доведе силом: глобама, шамарима¹⁰, батинама и затворима. Ипак, Мојсије Петровић је изгледа хтео на самрти да се извини због оваквог поступања. Његови наследници ће бити још грубљи према нижој јерархији, што ће довести до великих трзавица у цркви.

           Две је године митрополит Мојсије тешко боловао. Кад је осетио да му је кончина већ близу, опростио се од владикâ. У писму од 22. јула 1730. будимском епископу Василију Димитријевићу исповеда да га је свемогући Бог посетио болешћу, али да се томе приклања и муке своје и немоћи носи; у старачкој смирености пише да полаже све надање „код творца и Бога мојего по помошти чајем“. Моли да му у посету пожури да би га живог затекао и да са собом поведе и митрополитову сестру „госпожу Грацу“. Осам дана касније, 30. јула, кир Мојсије се упокојио.

           Поводом смрти митрополита Мојсија Петровића патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента је записао да је био „добар ктитор и истински домаћин свете велике цркве патријаршије српске пећке“ (Стојановић,1903: 1730). Други га запис назива истинским пастиром који исправља многе недостатке словесних оваца.

           Сахрана митрополита Мојсија је била врло свечана; све је било увијено у црно: људи и јавне зграде у Српском Београду, и црква, и дворска капела, и сва послуга на двору, кола на којима је покојник ношен, и коњи који су кола вукли. Последица ове тужне величанствености, један рукопис вели, била је да се у обе београдске вароши није могла купити црна чоја (Поповић, 2012: 143).

1. Још се звао Петар, дакле, није био замонашен.
2. Иначе, у XVIII веку је наш свет веома много постио: једна аустријска државна комисија је век раније навела да народ има „луд обичај“ да претерано пости.
3. Односи се на патријархе, цариградског Пајсија II и јерусалимског Хризанта.
4. Трговачки и путнички објекти током османске владавине.
5. Није потпуно тачно: митрополит Мојсије Петровић је хтео да у Београду отвори средњу школу грчког типа са грчким учитељем, но није успео (Поповић, 2012: 194–195).
6. Епископи су почели да носе и шешире.
7. Штавише, и сам митрополит Мојсије је до доласка аустријске власти носио испод свештеничког одела димије (Поповић, 1964: 237).
8. Римокатолички Ред мале браће капуцина.
9. Стремен, узенгија од бакра – део коњске опреме.
10. Егзарх Јосиф је, на пример, ошамарио 1735. године попа Василија из Лаза јер му се поклонио само једном а не двапут. Исти је егзарх ударио шамар и поп Груји из Чаковца јер није пре вечерња узео од њега благослов.

           Извори и литература:

• Веселиновић, Р. (1986). Историја српског народа, Књ. 4, т. 1, Срби од Пожаревачког до Београдског мира (1718–1739). Београд: Српска књижевна задруга.
• Грујић, Р. (1928). Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, III књига. Загреб: Библиографски завод Д. Д.
  Идризовић, Н. (2016). Патријаршијска библиотека Српске православне цркве (1706–2006). Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду.
• Милошевић, А., Крајновић Д. М., Вацић, З. (2017), Како су се лечили београдски митрополити у првој половини 18. века. Зборник радова Седмог научног скупа „800 година српске медицине“. Београд: Српско лекарско друштво.
• Поповић, Ј. Д. (1964), Београд кроз векове. Београд: Туристичка штампа.
• Поповић, Ј. Д. (2012), Београд у XVIII веку, од 1717. до 1739, репринт. Београд: 3Д+
• Поповић, Ј. Д. (1990), Срби у Војводини, књига 2. Нови Сад: Матица српска.
• Руварац, Д. (1896), Споменик Српске Краљевске Академије XXX. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије.
• Слијепчевић, Ђ. (1991), Историја српске православне цркве, Књ. 2. Београд: ДП Београдски издавачко-графички завод.
• Стојановић, Љ. (1903), Стари српски записи и натписи, књига II. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије. 

• Точанац, И. (2001), Прописи митрополита Мојсија Петровића за свештенике и парохијане, Историјски часопис, књ. LXVIII, 147‒164. Београд: Историјски институт.

   

Тихомир Гајски, за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: Београд на карти из 1717. године (J. В. Homan, Neu Geographisch Vorgestelltes Ungarisches Kriegs-Theatrum in Servien und dem Bannat Temeswar, Nürnberg, 1717. Карта се чува у Народној библиотеци Србије под сигнатуром КR-II-434), извор: reddit.com}