Апстракт: Аутор у овом првом делу чланка износи својеврсну философију формирања руског цивилизацијског простора и оцењује место ”Украјине” у њему. Чланак не нуди толико, релативно познате историјске чињенице, колико настоји у њима да препозна скривен историософски, па и богословски проблем, пошто историјски низ Русија-Украјина завршрава ратом, који је обојен не-канонским дејствима одређених помесних Цркава, те Ватикана. У другом делу чланка аутор ће се посветити круцијалном догађају из 17.века, када већ деструктивно присуство наведених Цркава не може да се доведе у питање.

Кључне речи: ”Украјина”, Русија, историја, богословље, Литургија, канонска вера.

^I

^{Вишеструкост ”Украјине”}

Чини се да се мора донети известан закључак, тачније речено неколико њих, након 4.5 године посматрања ”Украјинског рата¹”.

Из одређених веровања и претпоставки, који се чине да припадају православном светоназору, влада оклевање да се ти закључци изнесу, па макар у хипотетичком облику. Ја ћу се усудити да урадим то, као део анализе једне посебне, абразивне епизоде у историји руског православља. Епизоде која данас више није руска, већ светска. Мора се, дакле, увидети следеће. 

Она топологија, тј. философија простора, коју званично Православље, нарочито после тзв. ”Литургијског препорода” из 20.века² исповеда; топологија заснована на ”недељивости” Путира и Тела Христовог причастног, тј. на тобожњој непермеабилности канонских граница Цркве која пребива у било ком неправославном културно-верском ареалу (западњачком-НАТО/ЕУ-овско, јудејском, исламском, католичко-протестанстаском, пре свега) – претоставка о таквој типологији је илузорна и НЕ РАДИ. У данашњим семиотичким радним оквирима она штавише доводи, као минимум, до оног што је о. Дарко Ђого еуфемизмом назвао ”НАТО-Православље”, а што православље уопште није, већ његова мимикрија, прелазни стадијум ка неком облику отпадања од канонске когниције правог Православља. У ранија времена такве прелазне форме су, а релевантно за нашу тему, у Украјини пре свега били језуитизам и особито галицијанство (унијатизам), док оне данас узимају пре свега форму ”нато”, ”ЕУ” и ”западњачког” православља. 

Уврежило се мишљење, другим речима, а управо под утицајем суштински западњачке православне ”херменеутике”, да је православно-литургијски простор наводно бесконачно дискретан тиме што благодатним поретком који омогућује Литургија, свако ”επι το αυτο” (место Евхаритије) бива непропусно и индиферентно околној семиотичкој средини и поретку, самим тим што је, и кад је ”канонско”; да на њега околина, често православљу слична, попут католичке, не може да утиче и да је ”благодат” ”сасвим довољна” за једно сабрање и у једном сабрању. Другим и суштиским речима речено, то би онда значило да је επι το αυτο битно аполитично, те да је у стању да пружа бесконачан ”отпор” другом и другачијем од православног, политичком поретку и јерархији. Таква илузија почива на целом низу исто тако илузорних претпоставки, од којих је најопаснија та да је политички ταξις, поредак/редослед само политички³. 

Не улазећи овде у оспоравање тог, у бити модернистичког гледишта на политичко⁴, треба рећи да, после више од 2 миленијума Црквене историје, располажемо пуним правом да тврдимо управо супротно: политичко је увек прикривено теолошко, у свим конфесијама и верама. Политичко је, дакле, увек тео-политичко. Стога: све канонске границе Цркве јесу пропусне (пермеабилне) утицајима, при том не само прозелитизма, већ и ”обичне” културне средине. 2000 година историје јереси и постепеног, али сигурног отапања канонског садржаја правоверја, пре свега помесних западних Цркава⁵, представљају и више него један доказ томе. Све што је у старини на Западу отпочело као Православље, временом је престало да буде исто, те је градираном ентропијом, регресирало у ”конфесије” католицизмa, протестантизма, те даље, његових окултних креолских деривата, које са икаквим хришћанством немају више никакве везе.

Одатле даље произилази и следећи аксиом: што је једна помесна Црква/заједница удаљенија од, на православљу заснованом у било којој минималној, али довољној мери, теополитичком-територијалном пројављивању, та заједница је подложнија неминовном растапању у задесној новој средини, ако се њена тео-политичка епистема нађе туђа светоотачком вредновању територије и територијалности. Православље, управо будући засновано на επι το αυτο, jeсте или територијално, или престаје да буде православље. 

Пренесено у историјску димензију, тако сржну за хришћанство⁶, то значи да мера удаљавања од ”нултих”/почених тачака првобитне мисије и почетка вере, представља  меру/време ”полураспада” тих, некада правоверних заједница. Историјски конкретно, опет, то значи удаљавање од ареала/троугла Балкан-Левант-Русија.⁷

За нашу тему је од овог троугла од првенственог значаја Русија, док преостала његова два темена, ”Балкан” и ”Левант”, морамо да оставимо по страни.

Украјини се, током многих стотина година, агенсима и историјским узроцима од којих ћемо у овом огледу дотаћи само неке, десило управо то: постепено отпливавање не само од канонског света РПЦ, већ исто тако и канонског света руске цивилизације. Оно што је вековима раније у ”Украјини” отпочело као уплив чак и православних јурисдикција, али и других конфесија, после 2022.године довршило се тоталним уништењем разумног облика организације сваког, а не само црквеног живота, те ситуацијом коју верно може да опише само технички историјски термин из јужноруског социјума, који се зове Руина⁸. 

Циљ овог огледа јесте да у два дела прикаже: главну етапу деградације Православља у ”Украјини”, те неочекивану и мало познату улогу коју је у њој, у 17.веку, одиграло ”грчко” православље, пре свега представљено Васеленском Патријаршијом, тзв. Фанаром. Фанарова улога у данашњој финалној етапи деградације Јужнорусије у самом рату који бесни још увек, већ је прилично добро обрађена тема, те је у овом огледу нема потребе понављати.⁹ 

Деградацији Православља (и рускости) у ”Украјини” највише су допринела три фактора: а) одређен богословски, далекосежан, пропуст саме Руске Цркве у 17.веку, б) Фанар - тј.специфика његових активних упадица и агенди, у чију самосталност се можда може и сумњати, те в) природа ”украјинства”, тј. природа једног канонског лимеса, или цивилизацијски битно пограничне (и вишеграничне) зоне. 

У овом, првом делу есеја, позабавићемо се историјском семиотиком пограничности, те питањем колико она, у одређеним околностима сасвим нарушава непермеабилност црквено-канонско-цивилизацијског идентитета, у коју ”постмодернистичко” православље и даље истрајно верује. У другом делу есеја дотичемо се, у основним цртама, код нас мало познатих аспеката малигности фанарских ”активних протуканонских мера”, као и чудновате пермисибилности руске стране у 17. веку, која је на пладњу понудила агреман за грчко мешање у, и овако историјски сложену ситуацији у ”Украјини”.

Вишевекторност и многограничност ”Украјине” пак, током историје па до садашњег тренутка омогућило је неколико фактора: 

а) оптерећење сваке политички пограничне територије, које доводи до семиотички минималног функционисања, нарочито на оним вредностима семиотичке скале које се тичу симболичкога, те развој негативне субјектности (асабије).

б) властитим, из претходне тачке произашлим ”украјинским” митотворством, које кулминира у теорији о ”незалежности”, тј. од Русије неовисном капацитету да Украјина буде не само ”суверена”, већ и да прерасте у анти-Русију, те

в) пермисибилно-дефанзивном руском стратегијом која се, кад је у питању ово подручје, посложила током векова. 

Упоредимо ли дакле данашњу украјинску ситуацију са неким епизодама из јужноруске прошлости – при том не тако прадавне – можда ћемо уочити одређене закономерности. Кренућемо од украјинског митотворства, тј. њене митологије. Прво на шта треба обратити пажњу јесте одређена философија крајишког, тј. сваког пограничног простора. Суштинске увиде, премда индиректно, овде нам даје теорија семиосфере Јурија М. Лотмана.¹⁰  

Лотман, промишљајући о концепту ивице/границе креће од основне, математичке дефиниције границе. Граница је скуп тачака које истовремено припадају и спољашњости и унутрашњости (једног скупа). То значи да је граница ”текст”¹¹ који је битно двоканални, двојезичан и мобилан, што значи да његови носиоци не могу да припадају нормирајућем центру семиосфере (једног скупа-ентитета). Његови носиоци припадају двама ентитетима и идентитетима, они су билингвијални и двотекстуални, те и више-идентитетки. Стање границе само у ретким ситуацијама није квантно. Квантност биосфере у цивилизацијском нормирању може да доведе до ентропије, при чему је потребно обратити пажњу на чињеницу да се дефиниција ентропија у културолошком смислу не поклапа са оном која се користи у биосфери. Биосфера није исто што и ноосфера, културна еко-зона у којој човек једино и може да пребива. Лотман културни ниво човековог постојање назива над-енергетским напором који човек улаже да би био човек.   

По Лотмановој теорији, граница није ништа друго до пропусни филтер, који ”преводи” вањске ”текстове” на језик унутрашњости семиосфере. Тај филтер је, у чисто географском смислу, обично једна просторна зона одређене, не велике ширине, где се један идентитет неосетно (недискретно) претаче у други, трећи, и тако редом.

Ту агрегатну урођену нестабилност границе Лотман компензује схватањем о убрзаним семиотичким процесима који се на њој одвијају: семиотички процес је на рубу увек експлозивнији, нестабилнији и бржи од моделујућих процеса који у ”центру” семиосфере теже да убачене стране текстове доведу до, за семиосферу, битног статуса самоописаности и самоодређења¹². Kада један ”текст” досегне ниво самоописа/самоорганизације, он постаје синтагматичан и апроксимира извесност. Могућа стагнација до које на овом нивоу ”текст” може да доспе компензује се освежавајућим иновацијама са периферије сфере, које Лотман назива бифуркацијама. Ентропијом центар без своје периферије (пограничја) битно губи на полисемији. Проблем, пак, са Лотмановом теоријом семиосфере видимо у следећем, а што се може лако довести до Ибн-Халдунове теорије пограничних контаката¹³, на коју сам указао у свом чланку који се такође бавио топологијом границе. 

Kада су споља надирући елементи не-семиотички (тј. симболички¹⁴), те када су и прималачки филтер-елементи једне границе такође симболички, ми се de facto суочавамо са границом функционисања семиосфере: како граница, тако и центар семиосфере престају да функционишу, то јест семиосфера не ради, те ју је потребно подесити на начин да она може у себе да прими маркер православног живљења, а то је симбол и изнутра, и споља. Тај део проблема Лотман није успео да реши.

Он је чини се, током дугог низа година током којих је разрађивао своју теорију унутар шире теорије симболизације, на одређен начин био свестан ове слабости своје теорије. Руски семиотичар није успео да у теорију ”секундарног симболичког моделовања”¹⁵ учита симболички садржај руско-православне цивилизације, чије периферне контактне зоне остају ван домашаја семиотичког моделовања. Кад се, наместо антиципираног контактa знак:знак (текст-текст), одвија контакт симбол:симбол, процес превода се прекида и наступа оно што Ибн Халдун назива асабија, или пад самосвесности сваке дате семиосфере, те постојећи скупови морају да ступе не више у превод, већ конфликт. Тај проблем је Лотмана очито мучио цели живот, те је он упорно настојао да разради теорију која треба да превлада оно што је он доживљавао као недостататке симболизујуће динамике, коју је третирао кроз бинарне сукцесије културних слојева. Лотман је настојао да руски супсумира у западни, по превасходству семиотички модел функционисања културе. За њега је руско-православни био бинаран, док је потпун семиотички модел за њега требало, по узору тобоже на западни, да досегне стадијум тринарног модела¹⁶, који треба да онемогући оно што је он називао ”експлозивним” обуздавачима и кочнице културе који њу (руско-православну), држи као таоца у стално рекурирајућем обрасцу дуалног атавистичког понављања културног обрасца¹⁷. ”Тринарни” модел тобоже, кроз семиосферске транслације по Лотману је у стању да води до занављајућих искорака који обнављају и шире семиосферу. Но, две његове последње књиге указују на то да је он видео или сагледао такав резултат, не само у руској, већ суштински свакој православној, дакле симболизујућој цивилизацији.

Оно што је семиотички на ивицима семиозе на транслативним филтерима-рубовима деловало као убрзавајући и иновациони капацитет, показало се подложно нормирању са стране спољашње регулације. То значи да се територијализација која је нарушена, постепено одвајала од претензија које симболизујуће кретање православног еπι το αυτο, које motu proprio тежи ка заокруживању једне смислене и територијалне целине, које онда пермеабилност границе, у култури запада структуисану као тачку одскока, доживљава као претњу. Пермеабилнст води ка пермисибилности, те онда ка канонској раградњи изнутра. Тако и у ”Украјини”.

Конкретно, jужно-руске земље су, од 1917. до данас познате под називом Украјина, одувек за Русију представљале ”капију народа”. Уосталом, а доста знаковито, не тако далеко од ње је смештена и ”Александрова капија народа”, којом је хеленистички владар, а пре њега Персија (данас је то Иран sic!)  утамничио митског Гога и Магога. Током 1000 година је за Русију све што је до ње допузало са ових подручја, много јасније и специфичније него ли са севера, запада и истока, заиста и представљало правог Гога и Магога. Све суштинско, стратешко и егзистенцијално претеће по руски идентитет је током историје махом прошло и дошло са тога правца. Могло би се рећи и директније – већина проблема те, финално и онај њихов део који је убио класичну Русију. Како, дакле, прићи Украјини, те данашањем украјинском проблему?

Потребно је сагледати дневно текућу аналитику, те у било каком озбиљном покушају у те сврхе није могуће прескочити њену историјску специфику. Поред стандардних метода историје потребно је обратити пажњу и на чудну динамику порађања руког простора, у којем ”Украјина” игра током дугих векова можда најнејаснију улогу.

Реч је о томе што се руски етногенетски простор историјски родио путем ”царског реза”. Статус Кијева као ”Мајке руских градова” је са становишта историјски потврђене руске етно-генезе, обичан мит. Кијев је био само ЈЕДАН од престоних руских центара, што нас неминовно доводи до следећег увида, потврђеног историографијом.

Док је у већини цивилизација, култура и народа, западних, јужних и источних, где је по правилу могуће пронаћи, а) нулту тачку дисеминације, б) ”престону” уникатност формираних центара који нормирају и организују остатак одређеног племенског састава, в) те консекутивну последичност етногенезе, са Русијом ствари не стоје тако.

Руски цивилизацијски простор (и једино он) родио се готово идентично као сам простор у смислу физике, у процесу такозваног Великог праска, а то значи а) истовремено, б) без јасног повода и, в) на тако великом простору, чије убициране тачке у међусобној удаљености готово није могуће повезати једном јасном логиком. Присуство староскандинавског елемента у раној Русији, којем се често, али све ређе, приписује први организациони импулс државности, био је ”растегнут” на тако огромном простору, да није чудо да се ”норманска” етногенетска теза подвргава одређеним сумњама.¹⁸ Дистанца, на пример, између Ладоге, места које се све чешће препознаје као најстарије ”руско” место¹⁹, те Кијева, чије порекло датира у отприлике у исто то време (8.век), износи 1200 километара.

_{Фото: Стара Ладога, "Завичајни простори", Михаил Иљин, извор: ladogamuseum.com}

Више од тога, у простору између Ладоге и Кијева су у међувремену и отприлике у исто време, настали и други градови сличне древности и значаја, којима се приписују час скандинавско, час словенско-руско порекло. To јест, градови који су једнако као Кијев и Ладога претендовали на статус некаквог центра. У светлу те чињенице Кијев не може да одржи статус ”мајке градова”, већ само још једног центра којем се у философији формације руског простора, као и осталим градовима, сме доделити не толико статус престонице-центра, колико ”штаба”. Таква теза изгледа још убедљивија ако је тачна етимологија појма ”Рус” која, за разлику од Макса Фасмера²⁰, Топоров и новија етимолошка школа, препознају као угро-скандинавски корен који означава ”дружину” (опремљену веслима). 

Проблем који се онда намеће у разјашњавању порекла Кијева тиче се и настојања доаена украјинистичких студија, који по правилу Кијев настоје да истргну из овог руског цивилизацијског ”Великог праска”, покушавајући да му доделе егзогено или егзотично, но свакако не-руско порекло. Принцип прећутно гласи: ако Кијев није руски, онда ни последична регионална историја не може да буде руска, те финално данашње стање ствари у Украјини добија легитимност анти-рускости.

Најдаље (и најубедљивије) је у томе отишао значајни ”украиниста”, Омељан Јосифович Прицак, који је у прошлом веку преко Харварда вешто усмеравао ”украинистичке” наративе, наслеђене из претходног периода.²¹ Та украјинистичка струја темеље етногенезе овог подручја на овај или онај начин увек везује за Хазарију. Кијев још код Јулија Бруцкуса, тог човека који је један од утемељивача филосемитске тезе о руској етногенези, мора бити хазарски²², pari passu Украјина је вазда Хазарија, а јудејски, иначе проказан, скрајнут или гоњен, но свакако повезујући елемент централне Европе – тиме постаје државотворан, те надређен не некаквој тамо ”Украјини”, већ и самој целосној Русији.

Прицак је например био вољан да се усагласи са најкрупнијом филолошком фигуром 20 века, Романом Јакобсоном и око minutiae ad nauseam Слова о Игоровом походу²⁴, но Јакобсону  није нарочито запала за око теза овог украјинисте да Кијев није основао руско-скандинавски књаз Киј²⁵, већ хазарски везир Ахмад бин Куј, средином 10.века.²⁶ Украјинистима су те 940-те, последње године Хазарског каганата, значајне као ”последњи воз” за ”Украјину” да се отисне у Катангу хазарштине, у егзогене изван руске зоне. Премда подвргнута утемељеној критици²⁷, Прицакова (и других украјиниста) теорије су успешно одиграле улогу током десетљећа у формирању укро-национализма. Тим више што је наведени научник дао заиста значајан допринос на, за укро-тему, блиским подручјима истраживања. Нека од њих и до данас једва да имају паралеле.²⁸

Украјину су углавном и западњачки народи користили као ”мекани трбух” ка торакалној области Великоруске области. Томе погодује и специфика украјинског терена.

На све то Русија је током векова формулисала неколико основних стратешких одговора на претње које долазе са земље која се током времена називала и ”Дивље поље”, ”Руина”, ”Потоп”, ”Слобоштина”, ”Хетманштина”, итд.²⁹ Да бисмо начинили, уверен сам, верну паралелу између данашњег тренутка и било којег ранијег историјског периода који је у ту сврху можда нарочито подесан, потребно је навести основне стратегије које су руске земље северно биле приморане да користе у односу на свој Југ. То су:

• системи ”засечних линија”
• ”Руина”
• Сепарантни уговори
• Сеобе
• Атаманштина

О свакој од њих ћу рећи оно основно, да би се прешло на основну тезу.

Такозване ”засечне линије”³⁰ су систем руског ”лимеса” према југу. Ради се о хиљадама километара, специјално изграђених фортификацијских блокада и бреша, сачињених од природног елемента који овде изобилујu: хумке, земља, ровови, дрвене барикаде налик на утврђења, итд. Заседне црте по дефиницији указују на то да је од времена Ивана Грозног, ако не и раније, њихова сврха била одбрамбена, што указује на стратегијску свест о оном што долази са ”дивљег поља”. Већ у ово време детектује се констант пермисибилно-дефанзивне стратегије Рускога Царства. Протоком времена, међутим, заседне линије су ипак стале да се офанзивно спуштају све више и дубље према југу, у мери територијалних успеха руске државе. Оне су по свему судећи већ од 16.века јужно-руске земље стратешки уоквиравале у категорију ”бафер” зоне, некаквог санитарног кордона. 

Сепаратни уговори. Историографија указује на то да су већ Петар Велики, и његов отац, цар Алексеј Михајлович, развили стратегију не ратовања са две стране, због чега се развила склоност ка билатералним споразумима. Док се Русија туче са једном, привремени ”мир” склапа са другом или трећом страном, услед чега је можда до изражаја на овом простору дошла руска склоност ”препуштања” делова територија или њихових привремених уступања. 

Атаманштина, или Гетманштина³¹ јесу дугачки и нарочито конфузни периоди током којих је привид власти на овим подручјима прелазио у руке увек промењивог козачког елемента. Када би  капацитети козачких елемената (Запорошка и Донска војска првенствено) исцрпели своје опортунистичке залихе, руска управа је тражила уставну брешу кроз коју би упумпала своју визију и решење за оно што је у тим случајевима обично изгледало као земља, тргана између Пољака, Турака, Татара и других, пустошена од људи и провизоријума.

Не улазећи у даље појединости, са свом сигурношћу можемо рећи да је Украјина данас у чељустима свих ових и других, ненаведених, стратешких потешкоћа, чије збирно име се у историјском речнику микрорегиона, како је већ истакнуто, назива ”Руина”. 

Хтело би се сада прећи на питање које нас овде највише занима - на улогу других конфесија, нарочито грчко-фанарског православља, у генерисању хаотичног стања, егзистенцијално претећег по Русију. У завршним редовима овог првог дела управо је то потребно истаћи – тоталну и егзистенцијалну природу претње која долази ма од којег хостилнох аватара: само непостојећа Русија је добра Русија; и само свет без Русије је прави свет. 

Да бисмо прешли на круцијални момент, потребно је пажњу скренути на централни догађај из 17. века, који има суштински утицај и на Русију и на Украјину. То је Велики црквени раскол. Потребно је да ту сложену тему, која је предмет безбројних историјских студија, сажмемо у основне тематске пунктове, да бисмо можда у њему угледали спољашњи фактор који му је нарочито и кобно допринео.

Цела ствар треба да изгледа као да је Раскол motu proprio “еволутивни”, а са становишта модерног критички оријентисаног богословља, свакако сопствени, а погрешан корак руске црквене политике. Да он у одређеној мери јесте био погрешан, тешко је не сложити се. Но, тежиште критизерске тезе овде почива на тврђењу да се ту ради о неизнуђеној грешци, дакле поступку motu proprio, и вечно урођеном недостатку руског православља које онда, pari passu, управо његову територијалност и државу чини константним и највећим пленом историјских предатора. 

Ако би критичарима руског богословског тренда у доказивању ове тезе успело - као што током дугачког периода јесте - онда би се на руску црквеност и пре свега државност бацила тешка љага и оптужба. Главни маркер рускости кроз историју управо и јесте државнот, тј. сила. Овде је моменат да се присетимо мнења која смо изнели на самом почетку рада, која се тичу љаге и вајне православне неподобности сваке државности. То значи да је цезаропапизам гаднија, од хришћанства удаљенија појава од папоцезаризма, а како са папством, као вечним тајним инструментом еволуције анти-света и не би било тако? Да би се очувао привид хришћанства, тако битан за константе политичке теологије и аморфне амврамитске монотеизме³², битно је да постоји барем – а, отприлике и довољно, само папа.

Сеобе. Можда најзагонетнији елемент у етногенетском процесу формирању Руса јесте лифт који је превозио руски народа са севера на југ, са ладошких обала до Крима, те обратно. Речено простије, Кијевштина, са периферним словено-руским областима од Запада до источних бодова према каспијском и азовском акваторијуму, настала је као руска, или у крајњој линији била успешно русификована до 9.века. У периоду од 9-13.века тешко да може бити сумње у рускост ових области. Но, након 13. века наступио је битан миграторни процес Руса са Југа на Север. Руси су осећали да је оно што је нагрнуло са јужног правца несавладив елемент. До тог периода, Рус(ија) је успевала да држи под контролом у златно време руске управе у периоду од 9-13.века. Монголска најезда у 13. веку, која је озваничена ликвидацијом Кијева, са становишта руске стратешке стабилости на Југу, по много чему делује као наручена мисија. 

Резултат пустошења јужних области и њене депопулације, кроз процес миграције Руса на Север је чудноват: историјско-народно, те црквено памћење ”Кијевске Русије”, очувано је у различитим релевантним облицима далеко северније. Понекад је кључеве за тај период једино и могуће наћи у биљинама крајњег Севера³³. Mutatis mutandis, ”праве” Кијевљане/јужно-Русе треба дакле тражити толико далеко од овог ареала, да је веза између два крила ране руске државе постепено ишчезла из сазнања и памћења.

Лако упада у очи да су све побројане стратегије суштински дефанзивног карактера. Територијална експанзија Русије на југ наступила је знатно касније, у доба када је Русија постала Империја (18. век) и када су зоне заседних линија претворене у градове (Херсон, Одеса). С друге пак стране, фортификацијски систем урбанистичких праваца Хазарије, већ од 9. века, како сведоче археолошка ископавања Артамонова³⁴ и других, потврђују да су оне биле предвиђене као офанзивни пунктови. Враћајући се још једном на проблем пермеабилности канонских граница Цркве, којим смо и почели овај рад и који је базично повезан са украјинским проблемом, смемо можда сугерисати следећи закључак.  

Када би претпостављена непермеабилност канонских Цркава, одвојена од свог културног контекста, ”радила”, тада ниједан одбрамбени рат који је православље икада водило, као уосталом нити један његов емфатичан напор за освајањем (унапређивањем и патентирањем) цивилизацијских достигнућа - не би собом носио икакву назнаку каноничности, тј. смислености. Не би је носило ни право Православних на постојање. 

У том случају би то све онда и само било управо НЕКАНОНСКА МЕРА, што пропоненти ”анти-руског” света упорно већ пар година покушавају да устврде³⁵. Неканоничност таквог, рускости склоног православља ће се код аутошовинистичких, самопорекнутих православаца, доживљавати тек као јерес. Аутори попут Ектинда и Епштајна иду квантно корак више. Они су, премда су и сами Руси (али не православни sic!) у наведеним у напоменима манифестима, de facto позвали на уништење Русије. У том случају онда, као минимум, поставило би се и питање зашто су се и Срби од давнине борили  за било шта, ако Православни не смеју да се боре ни за голу егзистенцију? Те због чега оно НЕПЕРМЕАБИЛНО и харизматско-”љубавно”, које се атрибуира евро-инфицираној когницији у историји, није пружило шансу онима које су недоступно трпали на ломаче и у логоре?

Другим речима, тада би највећа погрешка историје, па и Самога Бога било то што православље уопште треба да буде и територијално? Тада би се такође морало поставити и питање ЧЕМУ онда служе све остале туђе територијалност³⁶ - тј. преиспитивањем почетне претпоставке доспело би се у сасвим апсурдну ситуацију која је давно и далеко изашла изван оквира теоретског питања: у којем облику треба да постоји највећа земља света? 

Сада, кад смо пробали да оцртамо основне контуре вишеструкости и вулнерабалности конструкта ”Украјине”, можемо прећи на круцијалне догађаје 17.века.

Наставља се

1. Назив Украјина у раду стављам под знакове навода, јер се ту земљу de facto и de iure више не може сматрати за легитимну и суверену.
2. Који ”препород” је у битној вези са II Ватиканским концилом; те делатношћу православних богослова у дијаспори који су елементе богословља битно преузимали од доаена католичке и друге мисли.
3. Један од темеља, свакако не једини, за деконструкцију политичког је Карл Шмит са својом Политичком теологијом.
4. Catherine Pickstock, After Writing: a Liturgical Consummation of Philosophy, Cambridge University Press, 1997. ibid,
5. Староевропске земље су пре 10-11.века биле етички, а често и канонски и обредно – православне, или веома блиске православљу.
6. Како Георгије Флоровски парафразира: ”Хришћанство је вера историчара”. В. Аndrew Blane (ed.), Georges Florovsky: Russian intellectual/Orthodox Churchman, St.Vladimir Seminary Press,1993.
7. В. (еп) Данило Крстић, У почетку беше Смисао, Хришћанска мисао,1996.
8. Тај појам, који је постао технички, увео је историчар Н.И.Костомаров (1817-1885), одакле га је даље прогурао С.М.Соловјов.
9. Литература на ову тему је већ од 2022.прерасла у жанр. Издвајам: Дарко Ристов Ђого, Русь: руско-украјинско црквено питање, Београд, 2021. Проф.др Слободан Антонић, Украјински рат: буђење царства, Београд, 2023, Звездан Опачић, На путу за Армагедон – Рат у Украјини, Београд, 2024.
10. Лотман, Јуриј Михајлович, Семиосфера : у свету мишљења : човек, текст, семиосфера, историја,Нови Сад, 2004.
11. Руски семиотичари под вођством Лотмана под ”текстом” подразумевају сваки синтагматски, значењски низ који се у једном културном пољу може конвертовати у реално дејство или појаву. Не мисли се, дакле, на текст као такав, мада се у сваком од случајева у питању може дабоме радити и о ”чистом” тексту.
12. Ю.М.Лотман, Внутри мислящих миров, Москва, 1996.
13. Ibn Khaldūn. 1958 The Muqaddimah: An introduction to history, Princeton, 1989.
14. “Договор” и “Вручение себя” как архетипические модели культуры. Статья Ю.М. Лотмана 1981 года публикуется по изданию: ЛотманЮ.М. Избранные статьи: В 3 т. Т. 3. Таллинн: Александра, 1993.
15. ”секундарно симболичко моделовање” је централни организациони сет који лежи у основи руске Тартуске семиотичке школе, коју су водили Ј.Лотман и Б.А.Успенски. В. Ю.М. Лотман, Ю.М.Лотман и Тартуско-Московская семиотическая школа, Москва,1994.
16. Ю.М.Лотман, Культура и взрыв, Москва, 1992.
17. Ibid.
18. Клейн Л. С. Норманизм — антинорманизм: конец дискуссии // Stratum plus. Археология и культурная антропология. — 1999. — № 5. — С. 91—101.
19. Вадим Кожинов, История Руси и русского слова, Москва, 2024.
20. Макс Фасмер, Этимологический словарь русского языка: Том 1 - Том 4 (1986).
21. Omeljan Yosypovych Pritsak, From Kievan Rus' to modern Ukraine: Formation of the Ukrainian nation (with Mykhailo Hrushevski and John Stephen Reshetar). Cambridge, Massachusetts: Ukrainian Studies Fund, Harvard University, 1984.
22. J. Brutzkus
, The Khazar Origin of Ancient Kiev. Slavonic and East European Review. American Series, Vol. 3, No. 1 (May, 1944), pp. 108-124.
23. Артур Кестлер, Тринаесто племе, Београд, 1997.
24. https://arzamas.academy/materials/154?ysclid=mozkq5xfac814421102
25. В. Кожинов, нав.дело
26. Голб Н., Прицак О. Хазарско-еврейские документы X века. — 1-е изд. 1997; 2-е изд. 2003. — М.—Иерусалим, 2003
27. Петрухин В. Я. Русь и Хазария: к оценке исторических взаимосвязей // Хазары (Евреи и славяне. Т. 16). М., 2005. С. 84—86.
28. Pritsak, O/Norman Golb, Khasarian Hebrew Documents of the Tenth Century, Ithaca-London, 1982.
29. Из опширне литературе о овом проблему издвајам: Южный и юго-восточный фронтир России в XVI – XVIII века: очерки истории. Коллективная монография. Ростов-на-Дону, 2024. — 864 с.
30. И овде је литература обилна, те издвајам: Каргалов В. В. Засечные черты и их роль в обороне Русского государства в XVI-XVII вв. // Военно-исторический журнал. — 1986. — № 12. — С. 61—67; Бурцев И. Г., Дедук А. В. К вопросу о термине «засечная черта» и географических рамках его употребления (некоторые замечания и наблюдения) // Белгородская черта. — Вып. 5. — Белгород, 2020. — С. 14—26. Бурцев И. Г., Дедук А. В., Столяров Е. В. Засечная черта Русского государства XVI—XVII вв.: историко-археологические очерки. — Тула: Куликово поле, 2020. — 558 с.
31. Киселев М. А., Кочегаров К. А., Лазарев Я. А. Патроны, слуги и друзья. Русско-украинские неформальные связи и управление Гетманщиной в 1700—1760-х гг. Исследование и источники. — Екатеринбург: Изд-во Урал. ун-та, 2022. — 1244 с. Kohut Z. E. Russian Centralism and Ukrainian Autonomy. Imperial Absorption of the Hetmanate: 1760s—1830s (англ.). — Cambridge, MA: Harvard University Press, 1988. — 363 p
32. Carl Schmitt, Political Theology: Four Chapters on the Concept of Sovereignty, University of Chicago Press, 2006. Eric Peterson, Der monotheismus als politisches problem: ein beitrag zur geschichte der politischen theologie im Imperium romanum, Hegner, 1935.
33. Былины: В 25 т. / Рос. акад. наук. Ин-т рус. лит. (Пушкин. Дом); Редкол.: А. А. Горелов, В. И. Жекулина, Т. Г. Иванова, В. В. Коргузалов, Ю. И. Марченко, Ю. А. Новиков, Т. А. Новичкова, Б. Н. Путилов (гл. ред. серии), А. Н. Розов, И. Я. Фроянов. — СПб.: Наука; М.: Классика, 2001—... — (Свод рус. фольклора / Редкол.: В. А. Гаврилин, В. М. Гацак, А. А. Горелов (гл. ред.), В. П. Гребенюк, В. И. Жекулина, Т. Г. Иванова, Д. С. Лихачев, Ю. И. Марченко, Ю. А. Новиков, Т. А. Новичкова, А. М. Панченко, Б. Н. Путилов (зам. гл. ред.), Г. В. Свиридов, Н. Н. Скатов, Н. И. Толстой, Е. П. Челышев, К. В. Чистов).
34. Артамонов, М.И, История хазар. — 2-е изд. — СПб.: Филол. ф-т СПбГУ, 2002. — 560 с. — (Классика Эрмитажа)
35. Alexander Etkind, Russia against the Modernity, Polity, 2023. Михаил Эптшейн, РУССКИЙ АНТИМИР: Политика на грани апокалипсиса, Lulu, 2023; Ivan Foletti, Russian Imperialism and the Medieval Past, Arc Humanities Press, 2024.
36. Осим, дакако, недодирљивих, попут Ватикана, Израела или Велике Британије? Чије постојање аутоматски даје агреман-дозволу постојању свих осталих. Дотле досеже hubris ових одређених историјских конструката.

Доц. др Олег Солдат за портал "Живот Цркве"
Филозофски факултет, Универзитет у Бањој Луци

Насловна фото: „Пејзаж у Кијеву из Муравјовљеве баште“, Клод фон Јиргензбург (1871.), извор: wikimedia.org