Задњих месеци све чешће се пише и говори о својеврсном „православном буму“ (Orthodox boom) у Сједињеним Америчким Државама. Како сведоче православни епископи и свештеници, а преносе медији у свим православним јурисдикцијама широм САД-а, бележи се осетан пораст броја како катихумена тако и оних који показују живо интересовање за Православље. Само у данима пред Васкрс ове, 2026. године, неколико хиљада катихумена примило је свето крштење. Ово својеврсно духовно буђење, које је довело до искреног интересовања бројних боготражитеља на северноамеричком континенту, свакако представља значајан феномен савременог религијског живота. Ипак, при разматрању ових процеса не треба занемарити ни јужноамерички континент. Историја је више пута показала да политичка збивања, економске кризе, културна кретања, па чак и духовни покрети на северу, ретко када остају без одјека на југу; напротив, они се, пре или касније, на различите начине преливају и на простор Латинске Америке. Стога је намера овога текста да прикаже Православље у Латинској Америци — да проговори о његовој прошлости, опише садашње стање и укаже на могуће перспективе развоја Православља у будућности.

^Почеци

           Хришћанство је на јужноамерички континент стигло у XVI веку на бродовима конкистадора, донели су га римокатолички мисионари из Шпаније и Португалије. И Православље је, неколико векова касније, у Јужну Америку дошло морским путем. Овога пута, међутим, није било заштите моћне шпанске круне нити оштрог мача конкистадора. Били су то скромни бродови којима су пристизали мигранти — православни Арапи, бежећи од прогона, угњетавања и сиромаштва које су трпели у Османском царству. Почев од шездесетих година XIX века, они су из Сирије, Либана и Палестине почели да долазе у Латинску Америку, најпре у Аргентину, која је до данас остала једно од главних средишта Православља на овом континенту. Тако је прво семе Православља у Новом свету посејала света и апостолска Антиохијска патријаршија.

           Први православни храм на јужноамеричком континенту подигла је Руска православна црква. Православни хришћани који су живели у Буенос Ајресу обратили су се 1. октобра 1887. године руском цару Александру III са молбом да се у овом граду отвори православни храм. Православни Арапи, Грци, Руси, Бугари и Румуни, као и Срби из Црне Горе и Далмације, упутили су молбу управо руском цару, као православном владару који је имао могућност и средства да помогне њихову побожну намеру. Иако је Руса у то време у Аргентини било мало, цар се одазвао молби и 14. јуна 1888. године отворен је први православни храм, смештен у две изнајмљене просторије. Прву Свету Литургију служио је 13. јануара 1889. године свештеник Михаил Иванов, послат из Русије. Овај храм функционисао је као црква при руском посланству у Буенос Ајресу.

_{Фото: руска црква Свете Тројице у Буенос Ајресу, извор: bing.com}

           Камен темељац за руску цркву Свете Тројице положен је 18. децембра 1898. године. Највећи део средстава за изградњу новог храма даровао је сам император Александар III, а међу добротворима су били и други чланови царске породице — царица Марија Фјодоровна и будући цар Николај II. Свој прилог за изградњу православног храма у Буенос Ајресу послао је и Свети Јован Кронштатски. Пројекат храма израдио је архитекта Светог Синода Руске цркве Михаил Преображенски у Санкт Петербургу. Изградњом је руководио норвешко-аргентински архитекта Александар Кристоферсен, који је живео у Аргентини, уз помоћ руског инжењера Петра Конија. Храм је освећен 10. октобра 1901. године у присуству аргентинског председника Хулија Аргентина Роке.

_{Фото: унутрашњост цркве Свете Тројице у Буенос Ајресу, извор: turismoreligioso.travel}

           Први старешина храма Свете Тројице био је свештеник Константин Израсцов, који је у Аргентину послат 1891. године. Отац Константин добио је дипломатски статус „аташеа при Руском Императорском посланству“, што му је омогућило да присуствује званичним пријемима које су приређивали председник републике и министри. Тај дипломатски положај отворио му је врата за улазак у високе кругове аргентинског друштва, што ће имати значајне позитивне последице за развој Православља у Аргентини. Ипак, како ће се касније показати, отац Константин Израсцов одиграо је и негативну улогу пред крај живота, доприневши стварању раскола унутар Руске цркве у Аргентини. Упркос томе, због великих заслуга за утемељење Православља на јужноамеричком континенту, назван је „апостолом Јужне Америке“¹.

_{Фото: протопрезвитер Константин Изразцов, извор: imperialhouse.ru}

           Парохијани руског храма Свете Тројице били су и припадници бројне арапске православне заједнице. Антиохијски патријарх Григорије IV Хадад (1906–1928) послао је прве свештенике у Аргентину. Као патријаршијски викар, 1918. године стигао је свештеник Игнатије Абурас. Први храм Антиохијске патријаршије подигнут је 1914. године у граду Сантијаго дел Естеро, где је већ 1928. било око шест хиљада верника.

           За новог патријаршијског викара 1927. године именован је архимандрит Михаил Халуф, који је од 1922. године служио као свештеник у аргентинском граду Кордоби. Као патријаршијски викар путовао је широм земље и упознавао се са стањем на парохијама. У предговору књиге Consuelo Espiritual („Духовна утеха“) из 1934. године, која садржи превод молитава и текста Свете Литургије на шпански језик, изнео је своје утиске са пастирских путовања. На превођење богослужбених текстова са арапског на шпански језик подстакла га је стварна ситуација на терену: млади више нису говорили арапски језик, а самим тим нису разумели ни богослужења на арапском. Због тога, како је приметио архимандрит Михаил, нису осећали духовно испуњење током богослужења.

           Ово непознавање матерњег језика код младе генерације арапских миграната сведочило је о њиховој успешној интеграцији у аргентинско друштво. Многи припадници арапске православне заједнице обављали су јавне службе у општинским и покрајинским управама, па чак и у структурама државне власти Аргентине. Управо је таква ситуација навела свештенство Антиохијске патријаршије у Аргентини да као богослужбени језик постепено прихвати шпански.

_{Фото: Саборни храм Светог Георгија у Буенос Ајресу, извор: palermoweb.com}

           Православни Арапи подигли су у Буенос Ајресу храм Светог Георгија, у коме је 14. марта 1946. године служена прва Света Литургија. Свети Синод Антиохијске патријаршије изабрао је 1955. године првог епископа за Латинску Америку. Митрополит Мелетије (Саваити) носио је титулу митрополита буеносајреског, аргентинског, уругвајског, парагвајског, чилеанског и све Хиспанске Америке. Новоизабрани митрополит стигао је у Аргентину у јуну 1956. године.

^{Под руским јужним крстом}

           Посебно поглавље у историји Православља у Латинској Америци представља мисија Руске заграничне цркве. Овај период обележило је служење читаве плејаде знаменитих архијереја, од којих су многи били на различите начине повезани са Србијом. Неки од ових руских епископа школовали су се, живели или служили у Србији, где се у то време, у Сремским Карловцима, налазио Синод Руске заграничне цркве.

           Октобарска револуција 1917. године расејала је Русе широм света. Један део руске емиграције стигао је и до Јужне Америке, где су избеглице настојале да, и далеко од отаџбине, сачувају своју веру, црквени поредак и духовни идентитет. Прва епархија Руске заграничне цркве у Јужној Америци основана је 1934. године — била је то Саопаулска и бразилска епархија. Потреба за њеним оснивањем јавила се још двадесетих година XX века, услед досељавања већег броја руских избеглица, пре свега Врангелових војника и присталица Белог покрета, у Бразил. Потом се, у другом таласу, у ову јужноамеричку земљу доселио и известан број православних миграната из прибалтичких земаља. За њихове духовне потребе основана је 1927. године парохија Светог Николаја у Сао Паолу. За првог епископа бразилског изабран је 1935. године владика Теодосије Смајлович (1884–1968)².

_{Фото: Архиепископ Теодосије Смајлович, извор: ru.wikipedia.org}

           Већи број Руса стиже у Јужну Америку тек након Другог светског рата, почев од 1948. године. Прва држава која је отворила врата руским белим емигрантима била је Аргентина. Аргентински председник Хуан Перон издао је 1948. године декрет о пријему десет хиљада руских избеглица. Међу руским усељеницима који су у периоду од 1948. до 1952. године дошли у Аргентину нису били само бели Руси, који су напустили земље Источне Европе заузете од стране комунистичких режима — Југославију, Бугарску, Чехословачку, Мађарску и Румунију — већ и некадашњи совјетски војници, који су се током рата нашли у немачким заробљеничким логорима. По окончању рата совјетске власти прогласиле су их „издајницима отаџбине“ због тога што су доспели у заробљеништво. Пошто нису могли да се врате у Совјетски Савез, многи од њих мењали су име, презиме, па чак и годину рођења, и кретали пут Аргентине.

           Тада је у Аргентину стигло и више од десет православних свештеника. Руска загранична црква донела је 1947. године одлуку о оснивању нове епархије за Аргентину. За првог епископа новоосноване епархије изабран је епископ Пантелејмон (Рудик), некадашњи намесник Свето-Успенске Почајевске лавре. Владика Пантелејмон стигао је у Аргентину 1948. године.

           Међутим, долазак нових свештеника, оснивање епархије и постављење епископа изазвали су код оца Константина Изразцова страх за сопствени положај. Остарели свештеник, већ готово слеп, после више од шездесет година плодоносног служења Православној цркви у Аргентини, одлучио се на трагичан корак — раскол. Још 1921. године он је, заједно са парохијанима храма Свете Тројице, прешао под јурисдикцију Руске заграничне цркве, а Синод Руске заграничне цркве одликовао га је 1923. године чином протојереја. Када је у Бразилу основана прва јужноамеричка епархија Руске заграничне цркве, Аргентина је била изузета из њеног састава, а управу над аргентинским парохијама задржао је протојереј Константин Изразцов.

           Тако је нови епископ Пантелејмон остао без саборног храма. Основана је нова црква Васкрсења Христовог, која је деловала у изнајмљеним подрумским просторијама. Отац Константин Изразцов искористио је своја познанства и везе, које је деценијама градио са културним и политичким врхом аргентинске државе — био је и лични пријатељ председника Хуана Перона — не само да отежа деловање епископа Пантелејмона, већ и да га протера са територије Аргентине. На Велику Среду 1950. године владика Пантелејмон протеран је из Аргентине на основу клевета и оптужби. Једно кратко време управљао је црквеним животом из Монтевидеа у Уругвају, а потом је 1951. године отишао у Тунис, где је наставио своје архипастирско служење.

_{Фото: архиепископ Јоасаф Скородумов, извор: ruwiki.ru}

           Други буеносајрески и аргентински епископ био је архиепископ Јоасаф Скородумов (1888–1955)³. Оно што је новог епископа највише изненадило по доласку у Буенос Ајрес 1951. године био је храм испуњен верницима — призор који је током свог служења у Канади ретко виђао. Остале су забележене владичине речи: „Тамо, у Канади, никада нисам видео нешто слично. Напротив, често се дешавало да, када бих недељом или о великим празницима служио Свету Литургију, у цркви буде само једна стара верница. И када би дошло време да кажем: ‘Мир свима’, ја бих се окренуо и рекао: ‘Мир теби, Авдотја’, а она би одговарала: ‘И духу твоме’.“ Архиепископ Јоасаф био је човек дубоко привржен монаштву. Још у Канади основао је мушки манастир и скит, а и у Буенос Ајресу свој стан уредио је попут малог манастира. Са њим је живело неколико монаха, међу којима и Србин, архимандрит Сава (Сарачевић), потоњи епископ едмонтонски. Архиепископ Јоасаф живео је више него скромно, али је свима указивао очинску пажњу и гостопримство. Оно што је из предреволуционарне Русије пренео преко Југославије у Северну и Јужну Америку била је управо опитна духовност и дубока љубав према богослужењу. У цркви Васкрсења Христовог, смештеној у изнајмљеној подрумској просторији, владика је установио пуни дневни круг богослужења, која су се вршила по строгом црквеном уставу. За певницом је окупљао омладину, подучавајући је црквеном појању и типику. На архијерејској катедри у Аргентини владика Јоасаф остао је четири године. Упокојио се 1955. године и сахрањен је на британском гробљу у Буенос Ајресу.

           Дело владике Јоасафа наставио је архиепископ Атанасије Мартос (1904–1983)⁴. У време његовог архипастирског служења подигнут је и освећен нови саборни храм Васкрсења Христовог у Буенос Ајресу (1957–1960). Владика је предложио да сваки верник приложи средства за изградњу једног квадратног метра храма. Многи су се одазвали — неко новчаним прилозима, а неко личним трудом и радом на изградњи цркве. И сам архиепископ често је помагао зидарима, не устежући се ни најтежих физичких послова. Архиепископ Атанасије успео је 1961. године да врати храм Свете Тројице у јурисдикцију аргентинске епархије Руске заграничне цркве. Упокојио се 3. новембра 1983. године у Буенос Ајресу, а сахрањен је на монашком гробљу манастира Свете Тројице у Џорданвилу, у Сједињеним Америчким Државама.

           Из редова ових руских емиграната потекао је и будући епископ Инокентије Петров (1903–1987)⁵. И он је био један од руских епископа чији је тежак изгнанички пут водио преко Србије. Иван Николајевич Петров је након доласка у Аргентину, 1948. водећи активан духовни живот, постепено ступао у црквену службу. Архиепископ Атанасије (Мартос) рукоположио га је 1962. године у чин свештеника, након чега је наредних пет година служио у Саборном храму Васкрсења Христовог у Буенос Ајресу. Отац Јован је 1967. године прешао у Парагвај, где је у престоници Асунсиону служио у храму Покрова Пресвете Богородице. Иако већ оболео од тешке и неизлечиве болести, примио је 1982. године монашки постриг са именом Инокентије. Архијерејски Сабор Руске заграничне цркве изабрао га је за епископа асунсионског, викара аргентинске епархије. Хиротонисан је 21. августа 1983. године у Преображењском скиту у Мансонвилу, у Канади. Иако већ озбиљно нарушеног здравља, владика Инокентије редовно је служио и обилазио своју паству у Парагвају и Уругвају. После упокојења архиепископа Атанасија (Мартоса), 1984. године преузео је управу и над аргентинском епархијом. Пред крај живота, по сопственој жељи, пренет је у Буенос Ајрес, где се 13. децембра 1987. године представио у Господу. Сахрањен је на британском гробљу, поред архиепископа Јоасафа.

           У Венецуели до 1947. године готово да није било руских емиграната. Те године венецуеланска влада упутила је позив мигрантима из Европе да населе удаљене и слабо насељене области земље. Многе руске избеглице, тражећи сигурнији и бољи живот, искористиле су ову прилику и населиле се у Венецуели. Први православни храм у овој земљи подигнут је 1950. године у граду Валенсији и посвећен празнику иконе Пресвете Богородице „Знамење“. У Каракасу је 1955. године освећен храм Светог Николаја, који ће постати и саборни храм каракаске и венецуеланске епархије. За првог епископа новоосноване епархије хиротонисан је 16. марта 1957. године архимандрит Серафим Свежевски (1899–1996). Архиепископ каракаски и венецуелански Серафим управљао је епархијом пуних двадесет и седам година. Током свог архипастирског служења посебну пажњу посвећивао је тумачењу Светог Писма, јер је увидео да верници недовољно познају библијске текстове. Са истом ревношћу објашњавао је и богослужбене и литургијске текстове. Многа своја тумачења и поуке умножавао је и у штампаном облику делио верницима. Архиепископ Серафим повукао се у мировину 1983. године и наставио свој монашки подвиг у Ново-Дивијевском манастиру у Сједињеним Америчким Државама. Упокојио се 1996. године и сахрањен је у манастиру Свете Тројице у Џорданвилу.

           Овде смо поменули тек понешто из живота и дела првих православних епископа у Јужној Америци. Управо је овом првом поколењу архијереја — руских избеглица и изгнаника — допао један од најтежих удела у историји Православља у Латинској Америци. Изгубивши отаџбину, они су далеко од Русије настојали да сачувају њен духовни лик и да на другом крају света створе нови дом за свој народ и своју Цркву. Пред њима је стајао огроман задатак: требало је подизати храмове, организовати парохије, сабирати расејани народ и очувати православну веру у претежно римокатоличком окружењу Латинске Америке. Њихова мисија у почетку је била пре свега унутрашња — усмерена ка сопственом народу, избеглицама које су у туђини тражиле духовни ослонац, утеху и осећај припадности. Иза ових архијереја остале су десетине храмова, парохија и духовних заједница, али и нешто далеко важније: они су упалили кандило Православља на јужноамеричком континенту. У сиромаштву, изгнанству и често потпуној неизвесности, поставили су темеље на којима ће касније генерације наставити да граде. Друго поколење православних епископа у Латинској Америци наследиће њихов труд и наставити да сеје семе православне вере и побожности по дубоко узораној бразди својих претходника.

^{Излазак Православља у сусрет ка Латиноамериканцима}

           За историју латиноамеричког Православља у другој половини XX века од посебног је значаја служење тројице знаменитих православних архијереја на јужноамеричком континенту. Епископ назијански др Павле де Баљестер (Pablo de Ballester), Константинопољска патријаршија; епископ Александар Милеант, Руска загранична црква и митрополит Антоније Чедрауи, Антиохијска патријаршија, били су људи дубоке вере, широког како богословског тако и световног образовања и великог пастирског талента. Свако од њих на месту свог епископског служења и подвига оставио је тако дубок и неизбрисив траг тако да су њихова имена постала синоним за Православље у Латинској Америци.

_{Фото: епископ назијански др Павле де Баљестер, извор: orthodoxwiki.org}

           Посебно место у историји Православља у Латинској Америци припада епископу назијанском др Павлу де Баљестеру (1927–1984)⁶, једној од најнеобичнијих личности савременог православног мисионарства на хиспанском говорном подручју. Рођен у Барселони у римокатоличкој породици каталонско-арагонског порекла, млади Пабло је још у младости ступио у ред фрањеваца капуцина и посветио се изучавању философије и теологије. Међутим, његово интересовање за Исток и Православље временом је постајало све дубље, те је 1952. године у Атини примљен у Православну Цркву, где је примио монашки постриг са именом Павле.

           Своје богословско образовање стицао је у Атини, Солуну и на Халки, а већ као млад архимандрит привукао је пажњу васељенског патријарха Атинагоре. Током боравка у Цариградској патријаршији преводио је на шпански језик Свету Литургију Светог Јована Златоустог, што ће постати само почетак његовог великог мисионарског и преводилачког рада.

           У Мексико је стигао 1961. године, у време када је православно присуство у том делу Латинске Америке било веома скромно и углавном ограничено на грчке и арапске емигрантске заједнице. Отац Павле је брзо схватио да Православље у Латинској Америци не може остати затворено у етничким оквирима и да је неопходно да проговори језиком самих Латиноамериканаца. Зато је посебну пажњу посветио богослужењу на шпанском језику и превођењу основних литургијских текстова. Његови преводи Свете Литургије, акатиста и других богослужбених последовања представљали су један од најважнијих корака ка укорењивању Православља у хиспанском свету.

           Истовремено, епископ Павле развио је и изузетно широку интелектуалну и културну делатност. Предавао је старогрчки језик и хеленску цивилизацију на мексичким универзитетима, основао Хеленски културни центар у Мексико Ситију и преводио на шпански језик дела античких грчких трагичара и писаца. Захваљујући свом образовању, харизми и културном деловању, постао је позната личност у интелектуалним и уметничким круговима Мексика. Међутим, упркос великом угледу у културном животу, он никада није напуштао своје основно призвање — мисију Православне Цркве.

           Посебан значај за развој Православља у Мексику имала је изградња Саборног храма Свете Софије у Мексико Ситију, чије је подизање покренуо управо отац Павле. Храм је освећен 1968. године и до данас представља седиште Грчке православне архиепископије у Мексику. Подизањем овог храма православно присуство у Мексику добило је свој трајни духовни и институционални центар.

_{Фото: грчка саборна црква Свете Софије, извор: wikimedia.org}

           Године 1970. хиротонисан је за епископа назијанског и постављен за викара архиепископа америчког Јакова, за Мексико, Централну Америку и Карибе. Као архијереј наставио је да обилази православне заједнице широм Латинске Америке, служећи у Панами, Колумбији, Гватемали, на Куби и у Порторику. У то време био је један од ретких православних епископа који су настојали да Православље представе не само досељеницима већ и самом латиноамеричком друштву.

_{Фото: унутрашњост Свете Софије у Мексику, извор: wikimedia.org}

           Његов живот окончан је трагично. После Свете Литургије, 22. јануара 1984. године, тешко је рањен у атентату у Мексико Ситију, а неколико дана касније подлегао је задобијеним повредама⁷. Иза себе је оставио бројна богословска, преводилачка и културна дела, али пре свега живо сећање на човека који је међу првима покушао да Православље истински укорени у хиспанском свету.

           Може се рећи да је епископ Павле де Баљестер у много чему био испред свог времена. У периоду када је Православље у Латинској Америци још увек углавном живело унутар етничких заједница досељеника, он је већ размишљао мисионарски и настојао да православну веру приближи ширем латиноамеричком друштву. Управо због тога његово име и данас заузима посебно место у историји Православља на овом континенту.

           Још једна знаменита личност која је оставила дубок траг у историји Православља у Латинској Америци био је епископ Александар Милеант (1938–2005), православни богослов, мисионар и један од пионира православне мисије на интернету. Рођен је у Одеси у породици војних официра, али је вихор Другог светског рата и његову породицу одвео у избеглиштво. Након боравка у Прагу и Риму, породица Милеант стигла је 1948. године у Аргентину, где је будући владика одрастао у руској емигрантској средини Буенос Ајреса.

           Још као дечак активно је учествовао у богослужбеном животу руске црквене заједнице у аргентинској престоници и прислуживао архиепископима Пантелејмону и Атанасију (Мартосу), под чијим је духовним утицајем сазревао његов црквени позив. После завршених студија у Аргентини одлази 1963. године у Сједињене Америчке Државе и уписује Светотројичку духовну семинарију у Џорданвилу, једно од најважнијих духовних средишта руске емиграције. Након рукоположења у чин свештеника 1967. године, више од три деценије служио је као старешина храма Покрова Пресвете Богородице у Лос Анђелесу.

           Посебну особеност личности оца Александра представљало је спајање дубоке црквености и савременог научног образовања. Поред богословља, завршио је и докторске студије из електротехнике, а једно време радио је и као инжењер у једном од одељења НАСА-е. Управо ће му познавање савремених информатичких технологија омогућити да развије једну од најзначајнијих православних мисија на интернету крајем XX века.

           Руска загранична црква изабрала га је 1998. године за епископа Јужне Америке са седиштем у Буенос Ајресу. У време када је епархија пролазила кроз озбиљне финансијске и организационе потешкоће, владика Александар није се ограничио само на административно управљање. Настојао је да настави мисионарско дело својих претходника, посебно радећи на приближавању Православља народима Латинске Америке. Организовао је превод богослужбених текстова на шпански и португалски језик, а и сам је писао велики број богословских и катихетских текстова намењених православној мисији.

           Његово мисионарско дело посебно је значајно због раног и веома успешног коришћења интернета у сврху ширења православне вере. Покретањем интернет странице fatheralexander.org омогућио је хиљадама људи широм света да се први пут сусретну са Православљем. Текстови епископа Александра, писани једноставним и приступачним језиком, обрађивали су теме из догматике, Светог Писма, духовног живота, историје Цркве и савремених друштвених питања. О размерама његовог мисионарског подвига сведочи и чињеница да је у периоду од 1985. до 2005. године објављено више од 763 мисионарске брошуре. Од тог броја, 300 је штампано на руском језику, 192 на енглеском, 168 на шпанском и 103 на португалском језику. Значајан део овог рада епископ је финансирао сопственим средствима, сматрајући мисију Цркве својим најважнијим животним призвањем.

           Последње године живота провео је носећи тешку болест са великом духовном смиреношћу. Упокојио се 12. септембра 2005. године, оставивши за собом богато мисионарско и богословско наслеђе. У историји Православља у Латинској Америци остао је упамћен као архијереј који је православну мисију повезао са савременим средствима комуникације и који је међу првима схватио да интернет може постати простор православног сведочења и сусрета Цркве са савременим човеком.

           Неизбрисив траг у историји Православља у Латинској Америци оставио је и митрополит Антоније Чедрауи (1932–2017), дугогодишњи предстојатељ антиохијске архиепископије за Мексико, Венецуелу, Централну Америку и Карибе. Рођен је у либанском Триполију, а богословско образовање стекао је на институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду и у Атини. Након службе секретара митрополита Триполија и антиохијског патријарха, изабран је 1966. године за епископа и патријаршијског викара за Мексико и шире подручје Латинске Америке.

           Исте године стигао је у Мексико, не познајући шпански језик, у земљу у којој ће провести више од пола века архипастирског служења. Својим трудом, дисциплином и изузетним пастирским даром постепено је постао духовни ослонац бројне либанске и арапске дијаспоре у Латинској Америци. Истовремено, митрополит Антоније није остао затворен у оквирима емигрантске заједнице, већ је настојао да Православље учини видљивим и присутним у ширем мексичком и латиноамеричком друштву.

           Током његовог дугог архијерејског служења антиохијска црквена мисија у Мексику доживела је значајан развој. Свети Синод Антиохијске патријаршије уздигао је 1996. године епархију на ранг митрополије, а митрополит Антоније добио је чин архиепископа. За време његове управе подигнут је и велелепни Саборни храм Светих апостола Петра и Павла у Мексико Ситију, чији је камен темељац положен 2006. године, док је храм освећен 2011. Овај саборни храм постао је један од најзначајнијих православних духовних центара у Латинској Америци и симбол трајног присуства Антиохијске патријаршије на овом простору.

           Митрополит Антоније био је познат и далеко изван граница православне заједнице. Захваљујући својој харизми, способности да окупља људе и блиским везама са политичким, културним и привредним круговима Мексика, постао је једна од најпрепознатљивијих личности хришћанског Истока у Латинској Америци. Одржавао је добре односе са мексичким државним врхом, а његови рођендани и имендани окупљали су бројне политичаре, дипломате, привреднике и представнике различитих верских заједница. Тако је Православље, захваљујући његовом присуству и деловању, постало видљивије у јавном и културном животу Мексика. О ширини његовог утицаја сведочи и чињеница да је 2010. године изабран за редовног члана Националне академије историје и географије Мексика.

           Посебно је значајно што је митрополит Антоније успео да споји верност антиохијском духовном наслеђу са постепеним укорењивањем Православља у латиноамеричком контексту. Под његовим вођством антиохијска заједница у Мексику прерасла је оквире класичне емигрантске дијаспоре и постала један од најорганизованијих и најстабилнијих центара Православља у Латинској Америци.

           Упокојио се 14. јула 2017. године у 85. години живота, оставивши иза себе снажно институционално и духовно наслеђе. За многе православне вернике у Мексику и широм Латинске Америке митрополит Антоније остао је симбол једне епохе у којој је Православље добило своје чврсто место у религијском и друштвеном животу континента.

           Велики допринос православној мисији у Латинској Америци дао је и митрополит Силуан (Муси), који је од 2006. до 2018. године служио као митрополит буеносајрески и целе Аргентине Антиохијске патријаршије. Рођен 1967. године у Венецуели, у породици либанско-сиријског порекла, митрополит Силуан представљао је ново поколење православних архијереја који су већ били дубоко укорењени у латиноамерички простор. Захваљујући томе што му је шпански језик био матерњи, по доласку у Аргентину могао је одмах да развије живу и непосредну мисионарску делатност.

           После студија електротехнике у Бејруту, богословско образовање стицао је у Паризу и Солуну, а пре доласка у Аргентину служио је као свештеник у митрополији Алепа. Као архијереј у Буенос Ајресу посебно се истакао проповедничким и пастирским радом. Његове проповеди на шпанском језику, сабране у више томова, сведоче о настојању да православну духовност приближи савременом латиноамеричком човеку јасним и разумљивим језиком.

           Многи млади Латиноамериканци који су приступили Православљу управо су у митрополиту Силуану препознали архијереја светоотачког духа и изразите духовне харизме. Посебно је значајно што је православну веру представљао не као „источњачку религију“ затворену у оквирима етничких заједница, већ као живо и универзално хришћанско предање доступно и блиско народима Латинске Америке. О његовој повезаности са православним словенским наслеђем сведочи и превод на шпански језик књиге „Касијана“ Светог владике Николаја Велимировића.

_{Фото: митрополит Силуан држи предавање у српској парохији у Буенос Ајресу, извор: iglesiaortodoxaserbiasca.org}

           Због свог пастирског и духовног угледа Свети Синод Антиохијске патријаршије изабрао га је 2018. године за митрополита Ливанских гора. Ипак, његове године проведене у Аргентини остале су упамћене као период снажног духовног оживљавања и мисионарског ширења Православља међу латиноамеричким народима.

           Значај ових православних архијереја лежи у томе што су у другој половини XX и почетком XXI века успели да Православље изведу из уских етничких оквира емигрантских заједница и учине га видљивим на широј друштвеној и културној сцени Латинске Америке. Својим образовањем, културом, мисионарском отвореношћу и пастирским трудом показали су да Православна Црква на овом континенту није тек једна од бројних верских група, већ жива пројава Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

           За разлику од првих генерација православних емиграната, чији је главни задатак био очување вере у расејању, ови архијереји су православну проповед упутили и самим народима Латинске Америке. Управо захваљујући њиховом мисионарском делу, данас на овом континенту постоје православне парохије које чине Латиноамериканци и у којима служе свештеници рођени у латиноамеричким земљама.

           Посебно занимљив пример укорењивања Православља међу самим народима Латинске Америке представља историја Епархије Мексико Ситија и свега Мексика Православне Цркве у Америци (OCA). За разлику од већине православних заједница на континенту, које су настале трудом грчких, арапских или руских емиграната, ова епархија није била плод класичне православне мисије међу досељеницима, већ резултат богословског и духовног трагања једне групе самих Мексиканаца.

           У средишту ове необичне приче налазио се др Хосе Кортес и Олмос, потоњи епископ Јосиф, први Мексиканац који је постао православни архијереј. Рођен 1923. године, школован у исусовачким установама у Мексику, Барселони и Риму, стекао је докторат из канонског права и једно време предавао у исусовачком колеџу Белен у Хавани. Незадовољан стањем у Римокатоличкој цркви, напустио ју је и приступио Мексичкој националној католичкој цркви, која је настала у сложеним политичким околностима после Мексичке револуције и оштрог сукоба државе са Римокатоличком црквом.

           Међутим, богословско трагање Хосеа Кортеса није се ту завршило. Упознавши се са православним учењем, постепено је увидео ограничења старокатоличке еклисиологије и почео да тражи пут ка Православљу. Због тога је своју заједницу преименовао у „Православну католичанску цркву у Мексику“ и ступио у контакт са свештеником Димитријем Ројстером, старешином храма Светог Серафима Саровског у Даласу, потоњим епископом и једном од најзначајнијих личности Православне Цркве у Америци.

           Управо је отац Димитрије одиграо кључну улогу у приближавању ове мексичке заједнице Православљу. Он је читав случај изнео пред јерархију Православне Цркве у Америци и активно учествовао у вишегодишњим разговорима који су на крају довели до примања читаве групе мексичких свештеника и верника у окриље Православне Цркве. Тако је 1972. године основан Мексички егзархат Православне Цркве у Америци, а др Хосе Кортес и Олмос хиротонисан је у Њујорку за епископа Јосифа — првог православног архијереја мексичког порекла у историји Православне Цркве.

_{Фото: саборни храм Вазнесења Господњег, Мексико Сити, Православна црква у Америци, извор: ocamexico.org}

           Овај догађај представљао је један од првих значајних примера организованог прихватања Православља од стране самих Латиноамериканаца, независно од етничких православних дијаспора. Протојереј Александар Шмеман имао је прилику да августа месеца 1976. године борави у Мексико Ситију и да служи са епископом Јосифом и епископом Димитријем (Ројстером). О свом боравку и  утисцима оставио је веома занимљив запис у свом дневнику: „У седам сати вечерња у недовршеној саборној цркви. Служе млади свештеник и млади ђакон. Усхићен сам тим мексичким православљем, примљеним на један тако наиван, детињи начин, са таквим поверењем и целовитошћу. Све је сиромашно, а све блиста и свуда су та црноока дечица која ти се пружају са једном анђеоском лакоћом и лепотом. Тек после девет стижем у хотел, скрхан од умора, али потпуно срећан. Јутрос први пут сунце и плаво небо. Друга архијерејска Литургија са двојицом архијереја... Стојећи крај часне трпезе, размишљао сам: од свег овог мноштва народа једино ја сам православан по рођењу. Посматрајући лица старих жена, прелепа у својој строгоћи и човечности, у мислима сам све време понављао: Сакрио си од мудрих а открио си деци... (Мт 11, 25). Пуноћа радости“ ⁸

_{Фото: aрхиепископ Алексије са омладином у саборном храму Вазнесења Господњег, извор: ocamexico.org}

           До упокојења епископа Јосифа 1983. године у Мексику су већ постојали саборни храм Вазнесења Господњег у Мексико Ситију, 7 великих парохија, 15 мисија, као и  заједница од 20.000  православних Мексиканаца. Иако је после његове смрти егзархат дуго остао без сопственог архијереја, мисија није угашена. За другог мексичког епископа 2005. године хиротонисан је архимандрит Алексије (Паћеко), а егзархат је 2009. уздигнут на ранг епархије. Мексичка епархија Православне Цркве у Америци наставља своју мисију ширења Православља међу Мексиканцима. Данас се у саставу ове епархије налази пет парохија и четрнаест мисионарских заједница, у којима служи 22 свештеника и девет ђакона. У оквиру епархије делују и две монашке заједнице — женски манастир Свете Тројице и монашко братство при саборном храму Вазнесења Господњег у Мексико Ситију.

           Историја ове епархије сведочи да Православље у Латинској Америци није остало само вера досељеника са Блиског истока, из Грчке или Русије, већ да је постепено почело да пушта корене и међу самим народима овог континента. Управо у томе лежи посебан значај мексичког православног искуства.

Наставља се

1. Ивашевич Александр, свящ., „«Апостол Южной Америки» – протопресвитер Константин Изразцов“, 50-летие «Апостола Южной Америки» (orthodoxws.com). Приступљено 23. 6. 2024. 
2. Владика Теодосије је 1914. године завршио Петроградску духовну академију са степеном кандидата богословља. Заједно са митрополитом Антонијем (Храповицким) емигрирао је 1921. године у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Потом је прешао у јурисдикцију Српске Православне Цркве, у оквиру које је служио у више епархија — тимочкој, шабачкој, битољској и пакрачкој. Од 1930. године налазио се у окриљу Руске Заграничне Цркве. За епископа детроитског, викара Северноамеричке епархије, изабран је и хиротонисан 1931. године у Београду. У Бразил је стигао 5. јануара 1935. године у пратњи јеромонаха Пармена, некадашњег инока Оптине пустиње. Његовим старањем 1937. године подигнут је Саборни храм Светог Николаја у Сао Паулу. Упокојио се 1. марта 1968. године у Сао Паулу.
3. Владика Јоасаф примио је монашки постриг 1912. године, као студент Петроградске духовне академије, у част тада новопрослављеног Светог Јоасафа Белгородског (канонизованог 1911. године), из руку свога духовника, епископа Теофана (Бистрова). Млади јеромонах Јоасаф пратио је свога духовника и на ново место архијерејског служења, у Полтаву, а потом и у изгнанство, које их је довело у Краљевину СХС. Прво место служења архимандрита Јоасафа у Србији био је манастир Вратна у Тимочкој епархији, где је 1921. и 1922. године боравио заједно са архимандритом Теодосијем (потоњим архиепископом саопаулским и бразилским) и архимандритом Симоном. Потом одлази у Херцег Нови, где је од 1922. до 1924. године у руској гимназији предавао веронауку, историју и географију. Након тога прелази на дужност вероучитеља у Донском кадетском корпусу цара Александра III, у коме је од 1925. до 1929. године предавао у Горажду и Билећи. У Београду је 29. септембра 1930. године хиротонисан за епископа монтреалског и викара Северноамеричке епархије Руске Заграничне Цркве. После двадесет година архијерејског служења у Канади, 1951. године изабран је за епископа буеносајреског и аргентинског.
4. По националности био је Белорус, иако је носио шпанско презиме, наслеђено од далеког претка — шпанског мигранта који се населио у Руској Империји и оставио бројно потомство. Владика Атанасије завршио је Православни богословски факултет Варшавског универзитета (1926–1930). Магистрирао је теологију 1933. године радом „Светитељ Димитрије Ростовски као пастир и учитељ пастира“, док је докторску дисертацију под насловом „Велики катихизис кијевског митрополита Петра (Могиле)“ одбранио на Варшавском универзитету 1939. године.
5. Иван Николајевич Петров рођен је у официрској породици и завршио је војне школе. Као добровољац прикључио се Белој армији и учествовао у заузимању Јекатеринбурга јула 1918. године. Непосредно након стрељања царске породице боравио је у Ипатијевљевом дому, одакле је узео део малтера попрсканог крвљу царских мученика. Тај комадић малтера владика је читавог живота чувао као велику светињу. После пораза Беле армије, преко Владивостока и Шангаја стигао је у Србију. По завршетку железничке школе запослио се као помоћник шефа железничке станице, а касније је радио као чиновник у Министарству саобраћаја. У Србији се оженио и добио сина. Током Другог светског рата борио се против партизана у саставу Руског заштитног корпуса у Босни. После рата, преко избегличких логора у Немачкој, одлази у Аргентину 1948. године, док су му жена и син остали у Југославији. У Буенос Ајресу радио је у фабрици текстила чији је власник био један Србин, а редовно је присуствовао богослужењима у Саборном храму Васкрсења Христовог.
6. Најобимнији и најдетаљнији рад о животу и пастирском делу епископа Павла де Баљестера представља мастер рад архимандрита Јосифа (Саравије), одбрањен на Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну 2013. године, под насловом «Επισκόπου Ναζιανζού Παύλου ντε Μπαγιεστέρ (Pablo de Ballester)». Посебна вредност овог истраживања лежи у чињеници да је аутор током рада имао приступ преписци епископа Павла, која се чува у архиву Северноамеричке архиепископије Константинопољске патријаршије.
7. Околности убиства епископа назијанског др Павла де Баљестера остале су неразјашњене до данас. Убица је изјавио да је пуцао на епископа јер више није могао да поднесе буку коју су правила звона са храма недељом. Да ли је убиство било мотивисано другим разлозима и да ли је убица био само извршилац нечијег наређења неће се никада сазнати пошто је атентатор извршио самоубиство вешањем у затворској ћелији. 
8. Александар Шмеман, Целокупни дневник оца Александра Шмемана у три тома, Том 2, Каленић, Крагујевац, 2021, 80-81.

др Марјан Алексић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: православни Гватемалци у литији, извор: apantaortodoxias.blogspot.com