Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и у организацији Удружења "Јадовно 1491." из Београда и Радија "Слово љубве" АЕМ, у Светосавском медијском и културном центру Српске Православне Цркве у Светосавској улици у Земуну, 18. маја 2026. године је у Свечаној дворани "Патријарх Лукијан Богдановић" представљено фототипско издање историјског документа - Именословник 11.219 козарачке деце чије су животе од 1941. до 1945. године на најсуровији начин угасили Хитлерови војници и Павелићеве усташе, а који је 1988. године објављен у специјалном издању листа "Борба" под насловом "Редни број смрти". 

Ово, непорециво сведочанство о геноциду извршеним над српским народом, сакупио је и од заборава сачувао почивши Драгоје Лукић (1928-2005), а данас је јавности поново доступно захваљујући љубави, труду и раду г. Момчила Мирића, председника Удружења грађана "Јадовно 1941" из Београда и г. Зорана Колунџије, оснивача и уредника Издавачке куће "Прометеј" из Новог Сада. Догађај су увеличала три Епископа Српске Православне Цркве - викари Његове Светости, липљански г. Доситеј и моравички г. Тихон, затим Епископ марчански г. Сава, викар Митрополита бањалучког г. Јефрема, протојереј Ђорђе Стојисављевић шеф Кабинета Његове Светости, свештеник Борис Савић архијерејски намесник земунско-новобеоградски и бројно свештенство, као и г. Душан Стокановић управник Информативно-издавачке установе СПЦ, проф. др Богољуб Шијаковић, бројни верни народ и, посебно топло од свих сабраних поздрављена - гђа Јелена Бухач-Радојичић, личност која је преживела страхоте логора у Јасеновцу благодарећи Дијани Будисављевић и чији је страдални живот био основа за сценарио филма "Дара из Јасеновца". После уводног и потресног слова г. Момчила Мирића, сабранима су се обратили г. Колунџија и Епископ марчански Сава.

Поздрав архијерејима Српске Цркве, тропар светим Новомученицима јасеновачким и својеврсне химне - "Ој Србијо мила мати" и "Востани Сербије", отпојао је мушки певачки састав "Небеса", а током вечери наступили су и гуслар Страхиња Магделинић са песмом "Под Крстом" Драгољуба Петровића и млада Јована из Апатина са песмом "Расти, расти, мој зелени боре".

Говорећи о фототипском "Борбином" издању из 1988. године, господа Мирић и Колунџија нагласили су да је ово дело плод вишедеценијских напора многих добрих људи који су уложили огроман труд, стрпљење и рад, како би сачували молитвени спомен на невино убијену децу са подручја Козаре током Другог светског рата. У дворани која носи име светог српског патријарха Лукијана Богдановића, који је у освит Првог светског рата убијен истом душманском руком, као и света дечица којој је ово вече било посвећено, сазнали смо да је истраживање о побијеној српској деци са Козаре настављено истим, темељним принципом којим је делао Драгоје Лукић, па је деци која су била само број - враћено "име, лице, породица, детињство и место у памћењу народа". Допуњени и документовани списак сада броји 12.338 имена и презимена козарачке деце од оних тек рођених до 14 година, а од укупног броја од 57.606 свирепо уморених Српчића у Другом светском рату, њих 54.009 је страдало у Независној држави Хрватској.

"Ова књига је посвећена нашим малим Новомученицима козарачким, дечици која су у страшним данима страдања сведочила невину веру у Христа и чије нас молитвено заступање и данас укрепљује. Њихово духовно присуство осећамо као благослов и позив да у свему што чинимо останемо верни памћењу и истини о њиховом жртвовању", рекао је поводом овог издања г. Момчило Мирић.

Зоран Колунџија је поменуо чувене српске историчаре Екмечића, Медаковића и Крестића чија сазнања јасно упућују "на одговорност и умешаност Римокатоличке цркве у истребљивање српског корпуса". Тако је кардинал Алојзије Степинац апострофиран као неко ко је "неоспорно био и морално и политички умешан у страдање Срба, као и Јевреја и Рома", јер "упркос безочним покушајима оспоравања", чињенице "остају непобитне: да је загребачки надбискуп подржавао успостављање усташке државе, да никада није јавно осудио масовне злочине и да је стајао иза присилне конверзије Срба".

"Наша је дужност да памтимо како би се зло препознало и спречило онда када поново покуша да се размахне. То је свакако једна од главних порука ове књиге Драгоја Лукића: да зло није само историјска чињеница коју треба забележити, већ опомена која обавезује" рекао је између осталог г. Колунџија и додао да је неопходно "утврђивање историјске истине, јер само истина може спречити даље неразумевање, отуђења и крвопролића. Живот у заблуди рађа мржњу, а само из истине се рађа љубав" подвукао је Колунџија који је на крају свог излагања нагласио:

"Када страдају војници - страда војска. када страдају деца - страда будућност. Ова књига нас данас подсећа на важну изреку: када изгубимо способност да осетимо трагедију једног детета, онда смо већ изгубили много више од историјског памћења. Зато сада памтимо децу Козаре, молимо се за њих и помињемо их".

Преосвећени Eпископ марчански г. Сава, који је 2023. године по одлуци Светог Архијерејског Сабора СПЦ дошао у многострадалну и мученичку Епархију бањалучку и који се свакодневно моли пред моштима Светог свештеномученика Платона Бањалучког, умореног од исте руке као и деца Козаре, сабранима је најпре пренео благослов и поздрав Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и поздраве и срдачну благодарност Високопреосвећеног Митрополита бањалучког г. Јефрема за овај догађај.

Сећање на наше козарачке младенце "у ове дане, после празника Васкрсења Христовог, једино, и једино вером у Васкрсење Христово, као залогом и нашег васкрсења, може дати наду да зло никада не може у потпуности надвладати и покорити себи сву творевину Божију и у њој човека", рекао је Владика Сава и додао, да "само тако прихваћену тајну живота можемо славити као последњег победника, јер Господ жели да све оно што је Он створио живи". "Баш као и семе, када бива посејано у земљу, мора умрети да би из њега никао нови живот који ће донети стоструки род" наставио је Епископ марчански и закључио:

"Ово капитално дело, штампано на српском, руском и енглеском језику, данас нас опет подсећа на неописиве крике и вапаје из наше прошлости, сведочи нам истину страдања нашег народа и подсећа на оне најмлађе из рода нашег, али и на вечну и неоспорну истину, изражену речима древног хришћанског писца, да је крв мученичка семе за нове хришћане, односно да се Црква Христова крвљу не руши, већ зида", закључио је уз васкршњи поздрав, Владика Сава, чију беседу у наставку преносимо у целости.

На крају али не и последње, треба рећи да су уз ово, српско издање "Редног броја смрти", приређена и издања на руском и енглеском језику, са предговором др Немање Девића и поговором Оца Памфила из Тројице-Сергијеве Лавре код Москве. А како смо могли чути од г. Мирића, у скоријој будућности ће шира међународна јавност бити упозната са овом историјском истином путем трибина које ће бити организоване у више европских земаља.

***

Беседа Епископа марчанског г. Саве у Светосавском медијском и културном центру Српске Православне Цркве 18. маја 2026. године

Ваша Преосвештенства, браћо свештеници, поштовани издавачи, поштована госпођо Радојичић, браћо и сестре - Христос васкрсе!

Најприје ми дозволите да вам пренесем благослов и поздрав Његове Светости нашег Патријарха господина Порфирија и заједно са њим поздраве и срдачну захвалност за ову вечерашњу вечер Високопреосвећеног Митрополита бањалучког господина Јефрема, који већ пуних четрдесет шест година духовно руководи православним народом у Босанској Крајини, у Епархији бањалучкој, у срцу које се налази Козара и Подкозарје.

Неколико је разлога због којих сам се са захвалношћу усудио да позитивно одговорим на позив да вечерас заједно овде са вама учествујем и да вам се обратим.

Најприје у овој чињеници да, ево већ трећу годину благословом нашег Архијерејског Сабора као викарни Епископ Митрополита Јефрема живим и служим у Епархији која је међу најпогођенијима страдањима током Другог свјетског рата. Други разлог је и у чињеници да је у Епархији бањалучкој са својим народом страдао и сам Епископ Свети свештеномученик Платон 1941. године, дакле, на самом почетку свих ових дешавања о којима смо дијелом чули вечерас, али са њим и бројни свештеници и монаси. И посебно ме је на учешће подстакла чињеница да, будући викар Митрополита Јефрема живим у манастиру Милошевцу подно Козаре, на уласку у град Приједор, који је као бројни наши манастири страдао, истина не у вријеме Другог свјетског рата, него још раније, показујући тиме каква је судбина нашег народа између осталог и у нашој Крајини. Манастир Милошевац се данас обнавља и под Козаром свједочи тајну васкрсења.

Када бисмо сву патњу овога свијета сабрали на једно мјесто, она се не би могла мјерити са страдањем само једног невиног дјетета. То је губитак који нико не може надокнадити. Ријечи су тада немоћне, а дјела узалудна. Све се може поново изградити и обновити осим угашеног дјечијег живота. И безброј исплаканих суза не може донијети утјеху родитељима и ближњима. Невини страдали у ратовима остају вјечни подсјетник наше беспомоћности, наших падова и трагичне суровости овога свијета. Ако за логику људског ума уопште постоји граница на којој сваки разум занијеми, онда је та граница достигнута у стратиштима Независне државе Хрватске и страдање невине дјеце у НДХ остаје најстрашније свједочанство о томе до којих дубина зло може да потоне када се одрекне Бога и људскости.

У тим годинама страдања и патње постојали су чак и концентрациони логори за нашу дјецу, попут Јастребарског, Сиска и дјечјих логора у систему Јасеновац. За ту угашену младост, за хиљаде беба, дечака и девојчица отргнутих из мајчинског наручја, ријечи су заувијек празне, а људска правда недовољна. Поред ових поменутих дјечијих стратишта имамо и бројна свједочанства и стратишта страдања наше дјеце у њиховим домовима, јамама, на њиховим имањима, у храмовима, у школама и тако даље. Овдје бих се укратко осврнуо само на једно од таквих мјеста, а то је поменуто село испод Козаре, Велико Паланчиште, једно од најнасељенијих села приједорске општине тога периода и једно од мјеста које је највише страдало током Другог свјетског рата. Само у том селу, око празника Срђевдана 1942. године, тачније 22. и 23. октобра, на пет стратишта у селу страдало је око 460 људи. Укупно у рату из тог села је страдало 536 од 1080 људи који су живјели у селу. Од ових 460 убијених руком домаћих усташа, одвојених, посебно мушкарци, посебно жене са дјецом, 220 је било млађих од 14 година. У селу Велико Паланчиште тога дана потпуно је угашено 26 породица, а од 23 породице остало је свега по један преживјели члан. Извршилац је била 2. чета 8. усташког батаљона, а можда је потребно и рећи да само рецимо из једне породице, из Бановића, је страдало преко 150 људи. Богу хвала, та породица данас живи. То село се налази на свега 2 километра од манастира у коме живим, и то је дужност коју сам сматрао да пред вама овде посвједочим и да све нас подсјетим на тај страшни догађај, један у низу безбројних догађаја о којима је тешко говорити.

Нека села се никада нису опоравила од страдања током офанзиве на Козару. У потпуности су угашене бројне породице и право је чудо да данас уопште постојимо као народ у Поткозарју.

Дјеца са Козаре умирала су и убијана на разне начине. Дио је страдао у логорима, дио у Козари, дио, како смо већ рекли, у својим селима и градовима. И сигурно је да би број пострадале дјеце био неупоредиво већи, јер је око Козаре тада живјело око 24.000 дјеце, да није било Дијане Булисављевић и њене, свима нама добро познате, мисије. Страдали су заједно са својим мајкама и очевима, са својим ближњима. Многим бебама мајке нису стигле да дају име. Крици, јаук и бол тада су одјекивали простором гдје су православни Срби вијековима живјели. Безброј проливених суза и неутјешног ридања пред својим џелатима, и увијек понављана реченица из дјечијих уста: "Чико, немој ме убити." Или свједочанства Даре Бановић из овог села: "Па надам се да нас нећете убити." А пред њом су убили и њени двоје дјеце.

Често су страдали од својих комшија, од очева и старије браће својих вршњака и школских другова са којима су се рађали, одрастали, играли, све до несрећне 1941. године. Те болне ране никада неће зацијелити нити бити заборављене у свијести православног народа српског. И управо та, како је називамо, култура сјећања, односно молитвено опомињање свих пострадалих, јесте једно од основних дијела наше Цркве у Епархији бањалучкој и посебно поткозарском крају, гдје у мјери својих могућности обнављамо сјећање на пострадале кроз редовне годишње Литургије које служимо у храмовима по Козари и око ње, и кроз помене и парастосе, обнављајући свакако и храмове који су страдали за вријеме Другог светског рата. Преко 40 храмова је порушено у Козари и око ње, свега неколико до данас није обновљено, али зидајући нове, као што је храм Светих мученика јасеновачких у Међувођу, гдје је било сабирно мјесто одакле су одводили домаће становништво у Јасеновац.

Када је рат завршен, наша страдална Српска Православна Црква видала је ране свог преживјелог, много напаћеног народа, сјећајући се у молитвама свих пострадалих, а на првом мјесту невине дјеце која су крштена у својој невиној крви. Баш као и она света дјеца, витлејемски младенци, која су страдала за Христа Господа. Њихова имена кроз молитвени шапат спомињана су на богослужењима, парастосима и поменима. За њихове џелате они су били само број, а за наш народ неугасиви пламен свијећа пред престолом Божјим. Они су данас наша света мученичка дјеца, живи у васкрслом Господу, пред чијим се невиним страдањем клања васцијели свијет, молећи се за мир, да се никада више тако нешто не понови.

И вечерас овдје сабрани ми се сјећамо те дјеце, наших светих младенаца, мученика, страдалих у вихору Другог светског рата. Сјећање на њих у ове дане, послије празника Васкрсења Христовог, једино, и једино вјером у Васкрсење Христово, као залогом и нашег васкрсења, може дати наду да зло никада не може у потпуности надвладати и покорити себи сву творевину Божију и у њој човјека. Само тако прихваћену тајну живота можемо славити као последњег побједника, јер Господ жели да све оно што је Он створио живи. Баш као и сјеме, када бива посијано у земљу, мора умријети да би из њега никао нови живот који ће донијети стоструки род.

Благодарећи сада већ покојном Драгоју Лукићу, човјеку чије име заслужује да буде памћено и поштовано у нашем народу, јер је узео на себе велики подвиг и неуморно је сакупио именословник 11.219 козарачке дјеце, чије су животе од 1941. до 1945. на најсуровији начин угасили Хитлерови војници и Павелићеве усташе. Његово вишедеценијско истраживање, засновано на бројним документима и свједочанствима, објављено је први пут сада већ давне 1988. године, а данас залагањем Удружења "Јадовно 1941." из Београда и Издавачке куће "Прометеј" из Новога Сада, а са благословом Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија, и поново је доступно у фототипском издању под насловом "Редни број смрти".

Ово капитално дјело, штампано на српском, руском и енглеском језику, данас нас опет подсјећа на неописиве крике и вапаје из наше прошлости, свједочи нам истину страдања нашег народа и подсјећа на оне најмлађе из рода нашег, али и на вјечну и неоспорну истину, изражену ријечима древног хришћанског писца, да је крв мученичка сјеме за нове хришћане, односно да се Црква Христова крвљу не руши, већ зида.

Христос васкрсе!

Извор: Радио "Слово љубве"
Фото: Јелена Јеж, радио "Слово љубве"