У срцу централне Анадолије, на суровим и разуђеним падинама угашеног вулканског масива Карадаг, археолози постепено откривају један готово заборављени свет. Реч је о историјској области познатој под именом „Бинбир Килисе“ — „Хиљаду и једна црква“ — чије новооткривено богатство мења досадашње разумевање овог простора и његове улоге у византијској епохи.

Наизглед поетичан назив не треба схватити дословно. У турском језику реч „бинбир“ означава обиље, мноштво, готово безброј. И заиста, већ од краја XIX века, када су истраживачи попут Гертруде Бел и Вилијама Мичела Рамзија први пут скренули пажњу научне јавности на овај локалитет, било је јасно да је реч о простору изузетне густине сакралних грађевина. Ипак, тек савремена истраживања почињу да откривају праве размере тог наслеђа.

Тим који предводи доцент др Илкер Мете Мимироглу са Универзитета „Нечметин Ербакан“ спроводи систематска површинска истраживања усмерена на ранохришћанску и византијску архитектуру. Резултати су, како сам истиче, „заиста узбудљиви“. До сада је идентификовано најмање петнаест раније непознатих цркава и капела, што указује да је читав простор био далеко сложенији и гушће насељен него што се претпостављало.

Оно што Бинбир Килисе чини посебним није само број објеката, већ и начин на који су они распоређени. Уместо једног града или манастирског комплекса, пред нама се указује мрежа међусобно повезаних насеља, разбацаних по каменитом и тешко приступачном терену. У том мозаичном пејзажу преплићу се мање цркве, капеле и архитектонски остаци, сведочећи о широко распрострањеном и добро организованом религијском животу.

Истраживања су открила и читав низ пратећих елемената који употпуњују слику: системе за сакупљање воде, отворене култне просторе, натписе, гробнице, као и комплексе са више објеката. Све то указује да ово није било само место молитве, већ и живо насеље способно да издржава значајан број становника. Религијски и свакодневни живот овде су били нераскидиво повезани.

Посебно занимљив слој овог простора чине трагови испосничког живота. У више наврата откривене су природне пећине, делимично преобликоване, које су служиле као келије за аскете. Поједине од њих носе урезане крстове — тихе, али снажне знакове личне побожности. Овај детаљ открива духовни пејзаж у којем су заједничка богослужења коегзистирала са усамљеним подвигом, што представља једну од кључних одлика рановизантијске духовности.

Све више се намеће закључак да Бинбир Килисе није био само локални центар, већ значајно поклоничко одредиште. Поклоници који су пролазили кроз Анадолију могли су бити привучени монашким заједницама, светим местима, а вероватно и моштима или локалним култним традицијама. Натписи који се тренутно проучавају могли би у будућности расветлити ко су били ти људи — верници, ктитори, духовни ауторитети — који су овде долазили и остављали свој траг.

Сложеност простора огледа се и у суживоту великих комплекса и малих капела, што указује на вишеслојну религијску стварност. Овде су се укрштали саборни литургијски живот и локални облици личне побожности, стварајући динамичан духовни амбијент.

Још један важан налаз мења досадашњу слику о судбини овог подручја. Откриће новчића из селџучког периода показује да живот на Карадагу није нагло прекинут са падом византијске власти. Напротив, изгледа да је постојао континуитет, постепена трансформација у којој су насеља наставила да постоје, иако у измењеним културним и верским оквирима. Историјски извори додатно указују да су до XV века становници овог региона, како муслимани тако и хришћани, пресељавани на Балкан, што би могло објаснити коначно напуштање ових насеља.

Данас, док археолози настављају да истражују новооткривене зоне, Бинбир Килисе се све више открива не као збир изолованих рушевина, већ као простран и динамичан сакрални пејзаж, обликован вековима духовног живота. Са многим објектима који тек чекају на своје откривање и научну обраду, „Хиљаду и једна црква“ можда ће тек у потпуности оправдати своје име — не као број, већ као симбол једног изгубљеног света који се, слој по слој, поново враћа у светлост историје.

Извор, фото: arkeonews.net

Приредила редакција портала "Живот Цркве"