Интервју са митрополитом новгородским и староруским Лавом

У априлу ове године митрополит Лав (Церпицки) навршава 80 година живота. Новгородском катедром управља већ више од 35 година. Дописник и фотограф портала „Монастирски весник“ сусрели су се и разговарали са владиком у Свето-Јурјевом мушком манастиру, чији је он свештеноархимандрит — једне од најстаријих обитељи у Русији. Слушајући сећања архипастира на не тако давну епоху, када је силина антирелигијске пропаганде била таква да чак ни његовом оцу, свештенику, после можданог удара нису допуштали да га посети лекар, било је немогуће не осетити колико је важно да у свим појединостима знамо о тим тешким и страшним деценијама које су претходиле наступању повољнијих времена за Руску православну цркву.

— Владико, Ви сте рођени и своје детињство и ране младалачке године провели у Белорусији. Шта Вам је из тог периода најживље, у појединостима, остало у сећању?

— Много тога. Када је 1949. године отац премештен из западне Белорусије у источну,  у Витебск, имао сам три године. Сећам се ратом израњаваног града. У њему је било пет свештеника који су служили у Казанском храму Марковог манастира, и само смо ми, деца свештеника Лава Церпицког, одлазили у цркву — деца других баћушки сматрала су себе прогресивнима... На богослужења нису ишла, али су зато активно учествовала у антирелигијским вечерима које су се често одржавале у школи. И они су кудили религију!После извесног времена — ја сам већ био ташкентски и средњеазијски епископ — митрополит Филарет (Вахромејев), заменик председника Комисије Светог Синода за припрему прославе хиљадугодишњице Крштења Руси, позвао ме је на свечаност поводом тог јубилеја у Минску. После трпезе угледао сам двојицу баћушки из Витебска и са жалошћу сам сазнао како су се трагично завршили животи њихове ‘прогресивне’ деце. Неко се пропио, неко је извршио самоубиство. Са сузама у очима рекли су ми: „Ето како су твоји родитељи срећни!“

Заиста, мој брат, блаженопочивши протојереј Лав Церпицки, примио је свештенство и три деценије служио на виборшкој земљи, обнављајући тамо духовни, богослужбени и пастирски живот. Моја сестра се удала за сина свештеника, који је убрзо и сам примио свештенички чин. Када разговарам са парохијанима о васпитању деце, настојим да им објасним да то нико не може учинити уместо родитеља, јер сам се из сопственог искуства уверио колико значи родитељски дар. Моји родитељи су у том погледу имали прави дар. Посвећивали су нам много пажње, а у исто време нису вршили никакав притисак, ништа нам нису наметали. Али са каквом се захвалношћу сећам оних вечери када би нас отац, пре спавања, као малу децу постављао на колена на родитељском кревету и читао молитве: „Царе Небески“, „Оче наш“, „Богородице Дјево, радуј се“. Он би говорио, а ми смо за њим понављали. Све је то било некако природно и органски. Отац је налазио времена — најчешће недељом увече — да нам чита Јеванђеље. Седео би на дивану — ја с једне стране, брат с друге, а сестра поред нас. Сваке недеље читао је по једно поглавље. Све се то у души таложило, таложило, тако да могу са сигурношћу рећи: гледајући оца, гледајући свог деду, свештеника Антонија Церпицког, човека „који се одазвао позиву патријарха Тихона“, живећи у тој духовној клими, од раног детињства сам осећао да и сам желим да будем свештеник.

— А све се то дешавало у време такозваног хрушчовљевог „отопљавања“, када су многе парохије затваране, а безбожници су дигли у ваздух не мали број храмова... Ви сте тада ишли у школу? Како је било бити истовремено совјетски школарац и попов син?

— Било је много горких тренутака, али нас је све то калило. У основној школи учили су нас наставници поодмаклих година, још из предреволуционарног времена, што само по себи много говори. Али када сам прешао у средњу школу, суочио сам се са атмосфером хрушчовљеве антирелигијске кампање. Питали сте ме за појединости које ми живо избијају у сећању. Описаћу једну сцену која се с времена на време понављала. Оцу су дали кућу у другом делу града, а ја сам тада већ похађао средњу школу. Тата је морао да пролази поред наше школе на путу ка трамвајској станици. Он иде, а цела школа јурне ка прозорима; ученици гласно вичу, скандирају: „Поп!“, „Поп!“, „Поп!“.

— Да ли је он ишао у мантији?

— Не, тамо није било уобичајено да се по граду иде у мантији, али су сви знали ко је он. Понекад сам ишао са њим и дешавало се да ме после због тога пребију. Управо у средњој школи сам и осетио да сам — попов син, али сам, упркос свему, наставио да идем у цркву... Посебно су ми остала у сећању ноћна васкршња богослужења, када су у храм упадали млади људи, пијани, и почињали да узнемиравају народ. Распоредили би се међу онима који се моле и почели да их гурају и љуљају, покушавајући да омету богослужење. А ја сам тек почињао да се бавим фотографијом и једном сам дошао са фотоапаратом. Одједном чујем: пред крај полуноћнице расте галама — ситуација измиче контроли. То су ти момци дошли! Почео сам да шкљоцам фотоапаратом, да све снимам на филм — и они су као ветром одувани нестали. Али су ме касније јурили и тражили да им предам филм.

— Око себе сте виђали атеисте који су, по позиву религији ненаклоњеног Хрушчова, настојали да „ослободе што већи број народа од религијског опијума“. Али сте, вероватно, виђали и људе живе, ватрене вере?

— И то спада у моја дечја сећања: верници из Витебска пешке су ишли преподобној Ефросинији Полоцкој на дан њеног празника. Пешке! До Полоцка — 110 километара. А први манастир у који су ме као дете одвели био је Свето-Успенски Жировички мушки манастир. У мају, на празник Жировичке иконе Мајке Божије, увек се окупљало много ходочасника!

А школа... Школе се, за разлику од војске, сећам прилично уздржано. Једном, већ после војске, позвали су ме у школу на разговор. Идем кроз школско двориште сав напет, а преко дворишта ми у сусрет иде једна наставница са којом се међусобно нисмо волели. Не заустављајући се, у пролазу добаци: „Не мењај уверења!“ Чак сам и задрхтао. Друга наставница, већ у згради школе, тихо ми каже: „Буди чврст!“ И тако сам се нашао у кабинету директорке школе, Бети Давидовне Черњак. Њој је било поверено да одговори бившег ученика своје школе од намере да упише духовну семинарију. Није успела! Штавише, касније је и мој млађи брат, такође матурант те школе, уписао семинарију.

— Из Ваше биографије познат је један занимљив податак: као тинејџер школске распусте проводили сте у Псково-Печерском манастиру. Како је дошло до тога да тамо одлазите? Ко Вам је показао „пут“?

— Након што је отац преживео мождани удар, мајци је дошла једна његова парохијанка и замолила: „Пустите Кољу у Печоре. Ми ћемо заједно отићи да се помолимо за оца Лава.“ Коља је моје световно име, а оца су звали Лав. У манастиру ме је запазио намесник обитељи, архимандрит Алипије (Воронов). Када је чуо да сам син свештеника из Белорусије, одмах ме је благословио да останем у манастиру и да, заједно са богословима, вршим послушања. Тако је испало да сам дошао на један дан, а остао до краја лета. Потом сам за сваки распуст настојао да одем у Печоре: чим би се указала прилика, путовао сам — лети, зими, у јесен. Временом ми се придружио и брат. Једном сам увече дошао код архимандрита Алипија, а његов келејник отац Корнилије (толико је личио на преподобног Серафима Саровског — исто тако погрбљен) каже: „Баћушка је на Светој Гори.“ — „Где је то?“ — питам. Отац Корнилије ми је објаснио. Попнем се тамо и видим — народ се већ окупља. Бавити се религијском пропагандом, говорећи језиком оног безбожног времена, било је забрањено, али људи су желели да добију одговоре на многа своја питања. Ко год је знао да се намесник увече повлачи да се помоли на Светој Гори, долазио је тамо. Такви разговори трајали су око два сата. Колико се само занимљивог и поучног могло чути!

У манастиру су се изводили обимни радови на обнови и рестаурацији. Радне снаге није било довољно — на распуст су долазили студенти Лењинградске духовне семинарије и радили су са великом пожртвованошћу. Оне снажније грађе (на пример, као мој брат) бирали су за нарочито тешке послове. Требало је, рецимо, исправљати манастирске куле: некако су их помоћу полуга доводили у прави положај, а снажни момци су на својим раменима придржавали те грађевине. Или би довезли сено — у четири–пет ујутру будили су студенте да га истоварују. Другог дана после храмовне славе обитељи — Успења Пресвете Богородице — отац Алипије, који је у монаштву добио име у част преподобног Алипија Печерског, иконописца, славио је имендан. Тада је приређивао ручак; студенти су се за тај дан припремали и са великим поштовањем честитали архимандриту. После ручка сваком од њих уручивана је карта за Лењинград, купљена о трошку манастира, као и коверат са новцем за њихов труд — добра помоћ уз малу стипендију коју су добијали током студија. Потом су упрезали коњске запреге (обично их је било око шест; на једној сам ја био као кочијаш), студенти су се распоређивали и — ка возу! До следећег распуста!

— У једном разговору рекли сте да су недељна и празнична богослужења, којима је началствовао отац намесник Алипије, незаборавна. Вероватно су службе на храмовну славу обитељи — Успење Пресвете Богородице — биле посебно свечане?

— Најпре ми на ум пада чин Погребења Мајке Божије. Служба је почињала доле, испред Покровског храма, а на полијелеј се прелазило уз Крваву стазу, горе ка Михајловском храму. Народ је ишао, а таму је обасјавала покретна река светлости од мноштва упаљених свећа. То је било тако снажно и незаборавно! Тих година у манастир у Печорама, који никада није био затваран — чак ни у најтежим временима за Цркву — долазили су ходочасници из читавог Совјетског Савеза. Огроман број младих је долазио! Неки су овде налазили и своју „другу половину“. Такву исту реку светлости видео сам много година касније у Лењинграду, када је било преношење новооткривених моштију преподобног Серафима Саровског у Москву. После вечерњег богослужења у Александро-Невској лаври (тада сам већ био новгородски епископ) свете мошти су, у присуству великог броја архијереја, свештенства и народа, на челу са патријархом Алексијем II, изнете на Невски проспект. Литија је из Лавре, са упаљеним свећама и песмама, прошла до Московске железничке станице, до воза „Красна стрела“, који је у поноћ полазио за Москву. То је незаборавно!

Печоре су ме духовно обликовале. Много је значило то што сам могао непосредно да разговарам са печерским старцима који су тамо живели. Описаћу један догађај. Мени и још једном јерођакону намесник је поверио да у Псков митрополиту Јовану (Разумову) однесемо архијерејске одежде. Пре поласка свратим код схиигумана Саве (Остапенка) и кажем: „Оче Саво, идем у Псков.“ А он каже: „Узми новац!“ — држао га је у фиоци стола. Одговарам: „Не треба ми!“ — „Не, узми! И узми ваљенке!“ Нисам хтео, али сам ипак узео — и све је добро дошло... Снега је било толико да такси није могао ни до пута да стигне; после смо десетак километара пешачили. Тако су ваљенке биле баш како треба! Потом смо зауставили један аутомобил и возачу платили оним новцем који сам узео на инсистирање баћушке. Наизглед свакодневне ситнице, али управо захваљујући и таквим стварима Псково-Печерски манастир и данас за мене остаје близак и вољен.

— Владико, широко је познат и један други занимљив детаљ из Ваше биографије: у монаштво Вас је постригао митрополит лењинградски и новгородски Никодим (Ротов), о коме је његов ученик, Његова Светост патријарх Кирил, рекао следеће: „Да није било њега, хиљадугодишњицу Крштења Русије можда бисмо славили у катакомбама“. Неко време били сте лични секретар владике Никодима и видели сте колико много и напорно ради и како, по сећањима његових савременика, са потпуном преданошћу служи богослужења, погружавајући се у црквену молитву. Можете ли поделити утиске о једној таквој служби која Вам је остала у сећању за цео живот?

— Једном смо били на крстарењу Волгом: владика Никодим и познати старац архимандрит Авељ (Македонов), јерођакон Маркел (Ветров) — будући царскоселски епископ, викар Санктпетербуршке епархије — и ја. Прво заустављање било је ујутру у Мурому. Група туриста отишла је у разгледање града, а ми — у храм. У храму су нам рекли да у Мурому живи монахиња која чува икону Мајке Божије „Умиљење“, пред којом се у својој келији молио старац Серафим Саровски. Та икона је потом тајно изнета из Дивејева од стране дивејевских монахиња након затварања манастира. Упутили смо се код матушке; она већ није устајала из постеље — икона је висила на зиду изнад њеног узглавља. Поклонили смо се икони и отпојали молебан. Следеће заустављање, такође ујутру, било је у Арзамасу. Изашао сам на палубу, наслонио се на ограду и помислио: „Господе, данас је 1. август, дан спомена преподобног Серафима Саровског — како би било дивно када бисмо могли да одемо у Дивејево! Треба да предложим митрополиту.“ Он излази из кабине, гледа у воду (такође наслоњен на ограду) и каже: „Лаве, слушај!“ И поче да говори о путу у Дивејево — дакле, наше мисли и жеље су се поклопиле. Пронађем такси и у истом саставу крећемо. Стижемо у Дивејево и видимо у каквом је страшном стању Света Богородичина Канавка и остаци храма. Размишљали смо где да служимо Литургију. Одједном чујемо: из подземног простора, испод цркве, допиру дечји гласови. Силазимо тамо — а тамо дечаци играју фудбал.

Када смо сазнали да је до најближег села, у коме има продавница, око пет километара, отац Маркел их упита: „Момци, хоћете ли да зарадите?“ Да им новац и каже шта да купе. Они одмах побегоше. Ја сам са собом имао мали кофер са свим што је потребно за богослужење. Држали смо једну даску као престо, а владика Никодим је служио Литургију. Успели смо пре него што су се вратили дечаци које смо послали да нам не сметају. То је било пре око пола века — прва Литургија на рушевинама Свето-Тројицког Серафимо-Дивејевског манастира. Узгред да напоменем: прошлог лета, током посете Валааму, Његова Светост патријарх Кирил предводио је свечаност поводом откривања спомен-плоче посвећене митрополиту Никодиму, који је 1969. године тајно служио прву Божествену литургију на територији разорене обитељи после више деценија. Мислим да би се таква плоча могла поставити и у Дивејеву…

— А на самом почетку, још док сте били келејник митрополита Никодима, желели сте да одете од њега, јер сте чули нешто непријатно о њему. Рекли сте му то отворено, без увијања. Али он Вам је одговорио да говоре свашта о свима — и додао: „Ја служим једноме Богу и трудим се за Његову Цркву, зато ће ми судити Бог и историја. И теби саветујем да се тиме руководиш, иначе ништа нећеш моћи да учиниш.“ Да ли сте се руководили тим архипастирским саветом?

— Целог живота. Те речи владике посебно су ми се враћале у сећање у тешким тренуцима. На пример, у Новгороду, када се водила борба за предају Софијског сабора Цркви (споменика архитектуре из XI века). Или још раније — када сам био ташкентски и средњеазијски епископ. Четири републике, 42 опуномоћеника Савета за верска питања — тако да у почетку ништа није ишло лако. Али се временом све средило: и људи су се према мени добро односили, као и власти. Лета 1988. године прослава хиљадугодишњице Крштења Русије протекла је на веома високом нивоу.

— Старија генерација, судећи по сведочењима, и данас добро памти те свечаности. У Ташкентској духовној семинарији чува се обиман фото-албум са мноштвом црно-белих фотографија на којима су забележени свечани тренуци празника. Али волели бисмо да из прве руке чујемо како је све протекло.

— Почећу од тога да су ми за припрему празника дали „везу из владе“ — тако сам га у себи називао. Али сам најпре одлучио да видим како се свечаности одржавају у другим епархијама. Отишао сам у Лењинград, у Смоленск (куда ме је позвао владика Кирил, будући патријарх), а потом и на Кубањ, у Краснодарску епархију. „Веза из владе“ била је веома нервозна и говорила је: „Треба да се припремамо, а Ви само путујете, путујете!“ Током тих путовања приметио сам једну непријатну појаву. Представници локалних власти тражили су позивнице за свечану седницу и концерт — обично су добијали места у првим редовима — али потом нису долазили, па су та места остајала празна... То је било ружно и непријатно, и желео сам да избегнем нешто слично. Такође нисам желео да се нађем у ситуацији о којој ми је причао владика Јевсевије (Савин), који је у то време служио на алма-атинској катедри, дакле у суседству. Њему су предложили… један кафић: наводно, у њему може да одржи и научну конференцију, и свечану седницу, и концерт, и да организује трпезу. Када сам схватио да мој ауторитет није довољан за организацију тако великог догађаја, одлучио сам да позовем митрополита лењинградског и новгородског Алексија (Ридигера), који је касније постао петнаести патријарх Руске Цркве. Међутим, он је одговорио да неће моћи да дође и саветовао ми је да се обратим патријарху Пимену, како би Његова Светост благословио да нам у посету дође митрополит мински и белоруски Филарет (Вахромејев). Ипак је он био стални члан Светог Синода, митрополит (а бели клобук у Средњој Азији значио је веома много)! И владика Филарет је дошао — све је протекло свечано и веома надахњујуће.

— Како је решено питање саме зграде, као и „демонстративних празнина“ у првим редовима?

— Одмах сам поставио питање да нам се уступи Државни академски Велики театар Узбекистана „Алишер Навои“, чија сала има 1400 места. Због тог свог „захтева“ морао сам да поднесем извесне непријатности, али онда је одједном зазвонио телефон и из слушалице се зачу: „Честитам, Ви сте на белом коњу!“ Испоставило се да је одржана седница Централног комитета Комунистичке партије Узбечке ССР, и да је први секретар ЦК Нишанов рекао: „Не сметајте владики, нека све организује како треба.“ А што се тиче карата — један свештеник, коме сам потпуно веровао, и ја сами смо се тиме позабавили. Узели смо план гледалишта и, гледајући га, распоредили карте по читавој сали. Ако неко и не дође, неће се приметити. Конференција је одржана на једном месту, а свечана седница и концерт — у театру названом по песнику Навоију, једном од најлепших архитектонских здања Ташкента, подигнутом по пројекту чувеног архитекте Шчусева... Седимо ми на почасном месту: митрополит Филарет, ја, а поред мене — Бабаханов, муфтија Средње Азије. Мој сусед муфтија ме пита: „Слушај, како ти је то пошло за руком? Код нас ће ускоро бити празник, а мени ништа не дају.“ Кажем му: „Треба се Алаху помолити — и све ће бити добро!“

— Владико, дошли смо до теме која захтева посебан разговор. После ташкентске катедре дошли сте на новгородску. Била је далека 1990. година, а за протекле деценије догодило се толико значајних догађаја у црквеном животу! Вратимо им се, као и неким Вашим сећањима на митрополита лењинградског и новгородског Никодима (Ротова), у следећем интервјуу. А моје последње питање у овом разговору гласи: да ли сте са блаженопочившим владиком долазили у Новгород, пратили га на његовим путовањима овамо?

— Наравно! Из Ташкента у Велики Новгород враћао сам се 1990. године као у свој дом, јер сам заиста редовно долазио овамо са митрополитом Никодимом. Владика је веома добро познавао град — о многим местима и историјским догађајима везаним за њих причао је успут, док смо путовали. Често ми је говорио и о митрополиту Арсенију (Стадницком), једном од тројице кандидата за патријаршијски престо 1917. године. У Ташкенту сам се осећао као наследник таквих подвижника хришћанског живота, владика исповедника, као што су светитељ Лука (Војно-Јасенецки), његов духовни наставник митрополит Арсеније (Стадницки) и митрополит Гурије (Јегоров), који су у различитим периодима управљали ташкентском катедром. А у Новгороду сам осетио колико је за мене важно архијерејско прејемство повезано са личношћу митрополита Арсенија (Стадницког): пре свог хапшења и прогонства у далеки Ташкент он је током 23 године био епархијски архијереј Новгородске епархије. Испало је чак и симболично: владика Арсеније био је прогнан у Средњу Азију (место прогонства многих архијереја), а ево — после више деценија — отуда је дошао архијереј да настави његово дело на тој катедри, једној од најстаријих у Русији.

Разговор водила: Нина Ставицка

Извор, фото: monasterium.ru

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"