Увод у стварне и надстварне приче о југоистоку 

Овога пута – кроз мозаик (под)сећања и нових увида – говорићемо о земљописно сасвим блиском а, за разлику од недалеке прошлости, тренутно наизглед „далеком“ југоистоку српског духовног простора.¹ „Тамо далеко“ иза наметнутих граница, те стварних или мисаоних планина, налази се неистргнута, древна чудесна и света нит што повезује неке од најзначајнијих и најнеобичнијих личности српске историје и предања. Исто се односи и на одговарајуће представе о средишту, као и о југоисточним темељима једног заветног народа,² чије постојање сеже у најдубље недогледе прохујалих времена.

Узимајући у обзир наговештене, непрегледне српске просторне и временске даљине, уводни део ових записа о светом српском југоистоку отпочећемо, такође, у одређеном смислу „из далека“; да бисмо се затим све више приближавали срцу његове освештане тајне, у наредним редовима и целинама овог вишеделног чланка. Због тога читаоца молимо за стрпљење, неопрезно обећавајући извесну надокнаду на крају. Притом, далеко је већ у самом свом корену, односно „само по себи“, неретко повезано са светим. То је тако најпре зато јер је и оно што обично подразумевамо под даљином – исто као и светост – тешко достижно, наизглед недокучиво и недодирљиво. Управо отуда нас, поред осталог, оно што себи представљамо као даљине толико и привлачи, а приближавање њима доживљава се као нешто изузетно и исцељујуће. До далеких места – као и до временски удаљених одредишта – теже је или немогуће допрети, не само телесно већ и умом и духом. Те удаљености о којима маштамо или их тек наслућујемо често су заиста недовољно приступачне или готово сасвим недоступне, као да су делови неке давне а истовремено надстварне приповести, везане за збивања скривена иза седам, девет или читавих „три пута девет“ земаља, или пак гора и мора, како нам то и словенска народна предања сликовито назначавају.³ Тек тамо – у својеврсном, изгубљеном едемском рају подобном, средишту света на које нас путем очуваних праобразаца упућују бајке – испоставља се да се налази срж загонетке. Ту се, на пример, сасвим изричито смешта и „смрт“ Кошћеја Бесмртног који по својим особинама у првом реду одговара српском Баш-Челику, њему саобразном изданку прастарих заједничких (и српских и руских) памћења, од посебног значаја и за овај наш осврт.

Овакве приче су веома битне јер су оне, у ствари, својеврсна завештања прапредака – сажети митови који у смислу прасликовних и надвремених „светих истина“ преносе на особен начин загонетане („кодиране“) поруке, што их преци шаљу потомцима (или обратно).⁴ У вези с тим, на равни заједничке народне свести – по структуралистички усмереним научницима, у складу с њиховим појмовно-језичким одређењима – „ум има своје разлоге, а које човек не познаје“.⁵ У ширем смислу посматрано, могло би се рећи и да се овај закључак заправо наслања на представу о томе да смисао и ред постоје свуда, при чему је и читава стварност утемељена на светим истинама (које су кроз саму природу, посматрану као смисаона, уређена целина и преко одговарајућих, смислом надахнутих, митских прича пренесени људима). Отуда је и за наш приступ, у овом вишегубом запису, од суштинске важности поред осталог било и обраћање одабраним („идеалтипски уобличеним“) садржајима што су засновани на народним предањима, а који могу да, на себи својствен начин, предоче поруке од кључног значаја⁶ на ванвременској разини.⁷

Овде помињане и друге народне приповетке и представе – али и њихови осавремењени изрази и тумачења – нас својим тајноказима, загонеткама и плодоносним словним кључевима подсећају на заборављено наслеђе и на исконе. Преко њих пратимо необична повесна и надповесна збивања широм небројених европских и ваневропских крајева истока, севера и запада. Да бисмо затим, у складу са жижом наших усмерења и циљева, стигли и до очаравајућих земаља што леже на топлим морима југа, рецимо до простране Далмације – где (као и у области око Сервије на југоистоку) још од прадавних времена обитавају управо Срби (а што јасно указују Ајнхард и други извори),⁸ како су се некад самоназивали потоњи Словени;  па све до разних „изистински удаљених“ области, планина и вода, чак до Азије и прекоморске Африке. Тако и цар Долмат, у једној од најлепших светских бајки, каже: „Ако испуниш ово што ти тражим и одеш преко девет брда и девет вода у десето царство, и донесеш ми од цара Афрона коња златогривог, опростићу ти грешку и уз велике почасти ти жар-птицу дати“.¹⁰ Преко таквих, истовремено и запречујућих и разоткривајућих југоисточних брда светиња и река подвига из пребогате српске прошлости, крећемо се даље путевима исцртавања овог колоплета сећања, увида и слика; хитајући да их додатно освестимо и тиме спасимо, пре него што их прогута – Баш-Челику и Кошћеју слична – утварна аждаја (само)заборава.

* * *

Где је, запитаћемо се већ на почетку, то повесно средиште велелепног српског света? Давање одговора на изречено питање је на први поглед веома сложено, јер осим стручњацима познатих,¹¹ изузетно бројних сведочанстава о старом српском северу и западу (где су такозвани „Лужички“ Срби тек остатак остатака северних Срба, а при чему немачка влада још увек не разматра могућност да источну половину своје земље, у склопу бар „титуларне републике“, назове Серб(и)ја по овом староседелачком становништву)¹² о древности српског имена на истоку, североистоку, али и југоистоку, такође говори веома велики број извора и садржаја. О томе пишу бројни угледни научници и сведоче непорециве чињенице¹³ – од разних прастарих помена па до, примера ради, Сервохорије и Гордосербе у Малој Азији, као и помињане Сервије недалеко од Солуна,¹⁴ која понајбоље казује о „македонском“ раздобљу раније српске историје.¹⁵ Иначе, у вези са знаковитим називом Гордо-серба – „подједнако као и други део“ овог сложеног имена „који садржи народносно име Срба“, такође је „значајан и први, у којем се препознаје словенски назив за утврђење“.¹⁶

_{Фото: поглед из клисуре Сервиа у солунској области, извор: servia.gov.gr}

Овде треба поменути и продирање српског имена дубоко у данашње „грчке крајеве“, посебно наглашавано и од стране најзначајнијих светских научника као што је Олег Трубачов,¹⁷ који такође – заједно са низом других угледних стручњака, почев од рецимо Предрага Пипера – чврсто заснива и поткрепљује своје тврдње о словенској прадомовини управо на подунавско-панонско-балканско-карпатском простору.¹⁸ Тако се, између осталог, за српско име и те како зна и у дубокој древности не само Тесалије и  Епира, већ и Коринта, Аркадије итд.¹⁹ У ствари, када је реч о шире схваћеном простору југоистока, који нас овде најпре занима – сходно сажетим меродавним тумачењима – „када су Авари нестали са историјске сцене, после пораза код Цариграда 626, Срби су једини остали на овим просторима, које византијски извори именују као Склавиније“.²⁰ Тек након тога су Протобугари, номади и коњаници туркијско-татарског порекла и несловенског језика, дошли међу припаднике овог народа и једнородне српске земље²¹ – „водећи сталне борбе са Византинцима и Србима“.²² Ово је, наиме, од пресудног значаја знати (и изнова наглашавати) како бисмо правилно разумели питање/загонетку српског југоистока,²³ једног од неусахлих изворишта и упоришта народа којим се бавимо у нашем спису.

Тако, примера ради, и аутор Списа о народима (званог и De administrando imperio), приписаног Константину VII Порфирогениту, не желећи или „не знајући“ како да правилно објасни очигледну раширеност српског имена у разним деловима не само његовог окружења већ и Европе, па и шире, долази до „решења“ у виду домишљања/измишљања да их је заправо византијски цар Ираклије (владао у време 610–641) првобитно (као да су Срби неко малено племе, а не народ чије је име чињенично посведочено на огромним просторима) населио баш на потоњем „српском југоистоку“. И то пре свега на већ поменутом подручју/месту близу Солуна, које се и сада по њима зове Сервија, након чега су се они – уз очевидно измаштано кретање, чији наводни правац бисмо могли упоредити са испрекиданим „цик-цак линијама“ – „предомислили и кренули оданде да се врате у своју стару, северну постојбину, да би стигавши до Београда опет променили мишљење и коначно се настанили у Далмацији“.²⁴ У ствари, крајње упрошћено казано, у то време се по свему судећи знало за Србе на свим малочас поменутим (али и другим) просторима, које је – на начин усклађен са одговарајућим „државним интересима“ – требало некако „повезати“, представљајући их као подручја краћег и „некадашњег“ боравка незнатног народа „ропског имена“ и особина (што је, наравно, сасвим очигледна измишљотина).²⁵ С друге стране, очевидно немерљиво непристраснији византијски историчар Лаоник Халкокондил на потпуно другачији начин представља Србе, везујући за њих највећу древност, укорењеност и величину.²⁶ Ово је, уосталом, сасвим у складу и с другим доступним подацима, на које нам указују најпримеренија и најлогичнија разумевања забележених сазнања Прокопија, Баварског Географа (из IX века), Масудија, Далимилове хронике и разних других извора, који о Србима (и/или српском етнониму) говоре у неупоредиво општијем и значајнијем, свакако „надплеменском“ смислу, сагласно околности да је српско народно име забележено као свераширено и код западних и код јужних и код источних Словена.²⁷ Оно је, као што је претходно наговештено, дубоко уврежено и на разматраном југоистоку. 

* * *

Откуда баш „свете блиске даљине“ југоистока у средишту наше пажње? Разлога је више, од којих је један и изразито упадљив. Наиме, сходно доступним чињеницама и дубљим увидима, многовековна српска повесна трајања и узрастања – неретко преиначавана на најразличитије начине, уз покушаје умањивања простора и значаја овог народа – још у средњем веку су уоквирена и трајно возглављена представом (коју прати и одговарајући заветни образац делања) Срба као Новог Израиља; и то најпре у смислу светосавског осмишљавања и изградње својеврсног савршеног народа.²⁸ Наслањајући се на претходне околности од највећег могућег значаја, ова усмерења су и дословно крунисана не само у равни мислених образаца, већ и покушајима њиховог непосредног постварења у српској држави светородних Немањића, која је прерасла у својеврсно Свето Српско Царство.²⁹

Све то је у најтешњој вези и са обоженом замишљу („теополитичком идејом“) о савршеном друштву, а у просторном смислу са државним, културним и самосвесним средиштем управо на подручју југоистока које улази у оквир онога што је у новије време подразумевано под „Старом Србијом и Македонијом“.³⁰ Слично се односи и на друге блиске духовне матрице, које такође проистичу управо из наведене представе о одазваном Новом Израиљу и Светом Српском Царству/Краљевству, настављајући се и усложњавајући током столећа – преко различитих израза косовског завета – све до новијих садржаја што говоре о Небеском народу. Исто се, поврх претходног, тиче и сродне замисли-водиље о заветно-мисионарском народу-Теодулу/Христодулу, који се испречио у самом средишту повести попут граничног камена-међаша што отелотворује начела слободе и правде, саобразно земљописном положају српских земаља³¹ чије је царско упориште био разматрани југоисток.

Управо о томе богонадахнуто пише Свети владика Николај (Велимировић) Охридски и Жички. Заправо, по Светом владици Николају, „као што је Христос одредио изванредно велики задатак своме љубљеном ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак српском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима“.³² Сагласно томе, опет се духовни и земаљски простор српског југоистока пројавио не на попут лишћа отпалим окрајцима или „негде тамо далеко“, већ баш усред раскршћа најважнијих збивања. Исто тако, и чувени Свети владика Николај је Охридски и због тога што се, свакако не случајно, десило да нека од његових најзначајнијих, бесмртних, дела настану баш у Охриду, при чему његов познати Охридски пролог управо по овом дичном граду носи име.

Због чега се још духовни простори и заоставштине српског југоистока могу сматрати светим? И да ли су ова давно освештана подручја данас далеко или близу? Понад реченог, јесу ли далеко или пак врло близу – у самом средишту срца и духовно-културног простора српског народа и с њим повезане цивилизације – како у вечност урезана дела (подвизи и молитве) тако и области порекла, обитавања и/или вазнесења светих узорника: Светог Јоакима Осоговског, Св. Гаврила Лесновског, Св. Злате Мегленске, Св. Никодима Тисманског (родом из Прилепа или Костура), Светог мученика Ђорђа Кратовца пострадалог у Средцу (Софији), Св. Викентија Скопског, као и многих других? Притом, ову древну и освештану српску нит пратимо готово у недоглед, од давних и незапамћених врлинских предака, те од Свете Петке и Светог краља Милутина чије мошти почивају у Средцу, па до Цара Душана – који је столовао на југоистоку, пре свега у Скопљу, Призрену и Серу – и до Краљевића Марка од Прилепа. Од ових првоназначених и других општепројављених светитеља – преко двојице, последњенаведених, „несветих а светих“ заточника српског оваплоћења завета витештва и Царства³³ – све до наше садашњости протеже се непрекинути ланац српског пребивања и подвизавања на југоисточним странама својих духовних и родословних пространстава и стаза.

* * *

Осим наведених узора, дугачке па и многовековне нити заједничког памћења сежу и до разних других, подједнако необичних личности народних предања, чији је стварни или симболички значај већи него што се на први поглед чини. Овим ступамо и на још један, већ најављени колосек нашег приповедања. Тако, у вези с претходним, наслућујемо да се баш ту, поред поменутих великана југоистока, у најприснијој земаљској и духовној близини њихових обитавалишта, налази и корен тајне носилаца сеновитих супротности наведених узорника. А међу њима, за нас је на овом месту посебно важан управо онај злодух Баш-Челик из истоимене српске бајке. Откуда баш он? Између осталог и отуда што његовог истозначног двојника – за којег се посебно истиче да је источњачког/татарског порекла³⁴ – у једној новијој многозначној приповести баш малочас поменути Цар Душан а затим и Марко Краљевић проналазе управо на српском југоистоку у време Царства и (привремено) онемогућавају; након што су га, по наведеној причи, неопрезно пустили на слободу, тј. нехотице оваплотили.³⁵ Све ово нам, наиме, непосредно указују посебно упућујући, те смисаоно вишеслојни и значајни, новији изрази српске заједничке свести, какав свакако представља и наговештени „бајковити роман“ Црни цвет, дело познатог писца Бобана Кнежевића. (Тако је, рецимо још и то, Боровина „последњи Душанов витез, неко ко можда зна штогод више о ратнику-чаробнику, највећој тајни мог живота“,³⁶ односно о књижевном одразу Баш-Челика, у овом роману највећој тајни живота књижевног оваплота Краљевића Марка.³⁷ Поред осталог, наведени двојник Марка Краљевића о двојнику Баш-Челика каже: „Ја сам неко ко је наишао на човека кога је Душан оковао у дну прилепског двора“. Уз то, овако схваћени Баш-Челик је, у ствари, србомрзачка клетва – стицајем необичних околности настала у време Цара Душана – а такорећи свака победа над њим се чини као привремена.³⁸)

Због чега је још све ово важно? Радња поменуте, у новије доба порођене, скаске о старовременим догађајима –  дешава се ни мање ни више него баш тамо где се налазило језгро немањићког Српског Царства, тј. у Прилепу и широм тадашњег српског средишта, те на њега наслоњеног даљег „југоистока“, све до Једрена и других околних места. Притом, расплет приче се одиграва и надомак полумитског Криволака,³⁹ чувеног војног вежбалишта, као и у другим оближњим крајевима. У горепоменутом кратком роману Криволак се сасвим непосредно именује и као „наша највећа ратничка вредност“, која је „препуштена клетнику“ да је „против нас окреће и над нама користи“; ово су (и дословне) речи што их користи главни јунак, поистовећен са Краљевићем Марком, у наведеној приповести.⁴⁰ С тим у вези, овај јунак – усклађен са прасликовним обрасцем српског борца – поставља и следеће питање: „Како је могуће да дође странац, ратник-пролазник, ратник-клетник што нам земљу похара, да дође и прође Заветно Искушење“?⁴¹ Дакле, управо у Криволаку се – као што се, свакако не случајно, наглашава у тајноказном Црном цвету – налази главно Заветно Искушење, тајанствено добро од суштинског војно-одбрамбеног значаја за Србе.⁴² За њега се везује „завет ћутања, што се пред олтаром крвљу печати“.⁴³

Све у свему, један од закључака који се наслућује и проналази из свих ових (и с њима повезаних, а овде ненаведених) одређења – примењен на новије околности српске повести – јесте и то да препуштање овог суштинског српског добра⁴⁴ може да проузрокује не само неки привремени и појединачни суноврат, већ и читав ланац пратећих дешавања са лошим исходом, односно пораза који су уследили. С друге стране, тајна овог простора је истовремено и тајна највећих српских победа које – на основу логике српске традиције, тј. српске идеје – неизоставно долазе након превладавања заветних искушења везаних за то подручје.⁴⁵ У сваком случају – као што проистиче из одговарајућих наговештаја – управо ово је област од изузетног и немерљивог значаја за српско постојање, напредак и успехе на разним пољима. 

* * * 

Војно вежбалиште Криволак – за које се у Црном цвету казује да је првобитно саграђено у време Немањића⁴⁶ у смислу својеврсне српске војне светиње – у садашње време се описује као „највећи и најмодернији војни полигон у региону“,⁴⁷ устројен на месту чворног стецишта од великог значаја. Крајем 2025. године је, у октобру, на овом војном полигону (у склопу НАТО-савеза) одржана тронедељна вежба од стране 173. ваздухопловне бригаде Војске САД, названа – „Junction City 2025“.⁴⁸

_{Фото: војни полигон Криволак, извор: facebook.com}

Поменуто вежбалиште је, својевремено, било подручје стасавања те мукотрпних подвизавања и многих од нас, на просторима јуначких војевања наших светих предака, победоносних ослободилаца југоистока. Баш ту је осмишљен простор „умирања и поновног рађања“ бројних поколења српских младића што су војни рок – између чекића и наковња тешких иницијацијских искушења – служили у зноју и разноврсним подухватима, калећи се на овом и другим оближњим, древним српским светињама освећеним подручјима.

Главно југоисточно тежиште тог драгоценог простора – могло би се рећи у сажетом смислу – налази се између Струмице (са Валандовом, Дојраном, Ђевђелијом у близини) и вишеструко судбоносног Куманова, те царског Скопља са његовом Светом гором (Скопском Црном Гором), уз дивотне цркве и манастире у окружењу. На том и околним подручјима – с посебним нагласком на освећеном тлу између Кајмакчалана и Битоља – налазе се мошти небројених светих мученика и страдалника. Поводом њих, овде бисмо могли навести и многа света места њиховог Вазнесења, па и она која су повезана са правим покољима из разних раздобља. Такви су, рецимо, били и Кокошињски покољ⁴⁹ и Валандовски покољ. Тако је заправо, примера ради, овај Валандовски покољ тек један – али посебно упечатљив – од многих стравичних злочина над Србима, а догодио се у пролеће 1915. године.⁵⁰ Тада је од стране бугарских комита мучки убијено (односно заклано, уз касније гнусно скрнављење лешева)⁵¹ око 300 српских војника на Велики петак.⁵² На овај догађај и свете српске мученике који су у њему пострадали подсећа и спомен-костурница у Удову код Валандова.⁵³ Уз њу, исто тако на југоистоку, о светим српским страдалницима сведоче и Зебрњак (Куманово), те већ наговештени велики број гробаља од Битоља до Кајмакчалана, заједно са разним другим обележеним и необележеним местима што означавају српске подвиге на овим поднебљима.

Многи кључни повесни догађаји, као и одговарајућа тешка заветна искушења, дешавали су се на просторима југоистока, на одлучујућем српском културно-идентитетском „бојном пољу“. Тамо где је – и на појединачним и на општим пољима деловања – долазило до губљења унутрашњих упоришта у праху понижења или пак до највећег јачања, сазревања и узрастања, саобразно надљудским тешкоћама и подвизима наших предака који су много пута – од средњег века до балканских ратова и славног завршетка Великог, Првог светског рата итд. – ослобађали ове крајеве из предубоке и предугачке тамнице крајње потчињености и несамобитности.

Уосталом, и „Марко Краљевић у разматраном роману Црни цвет трага за зрелошћу, пролазећи кроз исте фазе попут трећег брата из Баш-Челика“,⁵⁴ те после свих искушења – сагласно расплету наведене приче која симболично спаја старо и ново време – ступа на пут задобијања највеће снаге и светих ратника.⁵⁵ И наши свети преци – о којима се говори у наредном делу овог записа – такође су ишли тим истим путем, оплемењени надахнућима светог југоистока и његових, у народну душу дубоко утканих, непролазних знамења и памћења.

Наши несвети а свети преци и искушења југоистока

Разни, данас махом непознати, јунаци са југоистока проживели су неописиве и наизглед невероватне пустоловине,⁵⁶ а многи су и страдали за слободу свог, српског народа. Притом, за истинољубиви ум очевидну чињеницу да је у дотичним пределима боравио управо тај народ – непосредно су доказали и најмеродавнији народознанци, почев од Јована Ердељановића, те разни стари извори и сведочанства, као и позвани стручњаци и научници.⁵⁷

Све у свему – као што проистиче и из подробних савремених разматрања – „јасно је да данашњи идентитет већинског становништва Северне Македоније представља резултанту деловања спољних фактора у преобликовању, односно промени традиционалног српског идентитета, те га, стога, можемо означити као артифицијелни“, односно вештачки.⁵⁸ У ствари, када је реч о југоистоку, по водећим стручњацима за геополитику овде је реч о очигледном етничком инжењерингу, тј. дошло је до вештачког „издвајања македонске 'обласне нације' “ – уз пратеће стварање одговарајуће федералне јединице – установљене већином у „области историјско-географске Старе Србије и мањим делом Македоније (јужно од Прилепа)“.⁵⁹ Овим се – односно „једнопартијском 'декрет етногенезом' “ – настојало „смањити број и просторне габарите српског народа, а тиме и његову 'специфичну тежину' у заједничкој држави и геополитички значај на Балкану“.⁶⁰ У складу с претходним, умањивање величине и значаја српског народа – тиме што се „по званичној наредби“ спроводило укидање самосвести становништва његових југоисточних (и с њима повезаних) области – у непосредној стварности се најпре испољило као постепена албанизација ових старих српских простора. То је посебно јасно видљиво у његовим западним деловима, где је српско самоосвешћење било и најснажније изражено.

Успомене на небројене српске знамените личности са ових простора, као и на њихова дела, присутне су још увек свуда иако на први поглед тако не изгледа, јер су намерно скриване испод таме смишљено устројеног заборава.⁶¹ Поред осталог, ово се односи и на примере преименованих или пребојених српских знамења – почев од ктитора, владара и светитеља – у задужбинама са југоистока.⁶² И у новије доба дешавало се да ове светиње буду оскрнављене, замркнувши под велом новоуспостављене невиделице и смутње. Другим речима, и неки најновији догађаји наслонили су се на ранија, вековна уништавања или превредновања истакнутих српских обележја, уз јасну намеру да се чак и чувеним српским светињама преиначи значење, те да се сва, с њима повезана, славна сећања и повесна збивања једноставно избришу. Оваквих случајева, не само јавно изречених већ и делатно остварених, било је нажалост – у склопу покушаја промене народне самосвести – толико да их је тешко побројати.

Тако је, рецимо, у Марковом манастиру недалеко од Скопља, задужбини Мрњавчевића, представа знаменитих српских личности са овог подручја – краља Вукашина са његовим синовима – била „прекречена и уништена, док су остале фреске премазиване масним бојама“.⁶³ Иако сличних случајева, као што је наглашено, има још пуно, посебно упечатљив пример из новијег времена био је скрнављење фресака у Манастиру Светог Јоакима Осоговског код Криве Паланке, где су имена српских владара, задужбинара, краљева префарбана и замењена именима других личности, чија је „предност“ била та да немају сасвим очевидан српски предзнак. Тако су Свети цар Урош, Свети цар/кнез Лазар, Свети краљ Милутин, Свети Стефан Дечански, Свети Стефан Првовенчани и Свети Никодим, архиепископ српски, преименовани у потпуно друге светитеље (Св. цара Константина Великог, Св. цара Јована Милостивог, Св. Нићифора Фоку и друге). Као што наглашава историчар Милош Стојковић – „мењање натписа уз уништавање плаве позадине, употребу невеште и нервозне 'калиграфије' “ представљало је „срамотно скрнављење фресака“.⁶⁴ Поврх наведеног, преиначавање наслеђа може имати и разне друге видове. Тако је нешто јужније – наведимо само један упућујући пример – на територији грчке државе, где се налазе „бројни словенски топоними, а има их и са српским етнонимом“ – управо почетком за српскословенски народ судбоносног XX века, од стране грчких власти дошло „до замене старих, словенских назива новим – грчким“, па је тако „на пример, место Воден у Македонији постало Едеса“.⁶⁵

Изузев великог броја тужних или сетних сведочанстава и вести са овог поднебља, и те како има и оних другачијих казивања, што су сачињена од непатворених сећања на блиставе догађаје, као и на врхунске домете људског (и српског) духа. Неке од тих истинитих прича са српског југоистока личе једна на другу, а неке и на праве бајке које ипак само стварни живот може да осмисли и у којима јунаци заиста остварују натприродне подухвате и херојска дела. Многи од ових непоновљивих подвига и необичних судбина тек сада – истргавши се из још увек наметаних окова ћутања – израњају на површину.

Тако је, рецимо, и славни фудбалер Бошко Ђуровски, рођен у месту Жилче код Тетова, тек у скорије време обнародовао како је његово изворно презиме било Стојановић, а по мајци Петровић, те да су им у Титово време додали наставак –ски на ново презиме, настало по прадеди Ђури. Са поносом је навео да је презиме Стојановић носио његов деда Никола, српски јунак из Првог светског рата, који је „прешао голготу са српском војском“.⁶⁶ Блиских прикљученија би се могло навести још пуно, али неки доживљаји Срба са југоистока су, осим заједничког исхода везаног за промену самосвести, потпуно јединствени. Тако смо недавно, примера ради, имали прилику и да у Политикином Магазину прочитамо како је Илија Илић из Лабуништа (Струга), места надомак Охридског језера, починио праве подвиге који личе на нестварне догађаје да би се, из печалбе у Румунији где се првобитно налазио, током Првог светског рата прикључио српској војсци. Са овом намером и незаустављивом жељом он је „прешао више од 11.000 километара копном, пешке и возом, и готово 16.000 километара морем“.⁶⁷ Заправо, већ само његово путешествије до ратног одредишта представља прави роман неупоредивог садржаја, достојан сваког дивљења, а о чему је траг оставио његов потомак Миодраг Б. Илић, писац књиге „Ходочашће Илије Илића“.⁶⁸ Након прикључивања српској војсци овај подвижник је учествовао у пробоју Солунског фронта на Добром пољу, код Кајмакчалана, задобивши пуно рана и одликовања. Завршило се тако што је, неколико година иза Илијине смрти, „после рата, 1945. године, нова власт ФНРЈ“ покушала „да ухапси његовог сина Серафима, јер се изјашњавао као Србин“.⁶⁹

* * *

Осим бајковитих, а истинитих, прича које су постале шире приступачне јавности, постоје и бројне приповести ове врсте што су још увек остале скоро сасвим непознате. Међу њима су и оне које су знане само појединцима, преживевши дубоко уврежене у људима што су их у себи носили као чудесно знамење или пак као окамењену патњу. На овај начин су били скривени и, дубљим смислом прожети, међусобно изукрштани догађаји познати само мени и мојој породици. Елем, на истом том југоистоку је, крај Битоља – а читалац ми, надам се, ипак неће замерити на овом приповедном искораку, за који се на први поглед чини да је исувише личан – своју часну душу испустио и мој чукундеда по мајчиној лози, Милутин Вујић из Доњих Недељица код Лознице. 

По породичном предању које се преносило шапатом, рат је био при самом крају, на корак до мира, а Милутин се несмотрено подигао из заклона због кратког предаха (дима цигарете), када га је погодило последње пушчано зрно. Да ли му се то древна клетва (како се у помињаном роману о српским искушењима Црни цвет одређује природа „вражјег ратника“, „јунака-чаробника“ истоветног са Баш-Челиком)⁷⁰ изненада приказала и осветила, можда нешто налик кодлацима о којима се у лозничким селима једва смело и говорити?⁷¹ Или се пак некаква врста осење или сеничишта са југоистока тада утварно отелотворила мамећи га чарима југа – тако да је у тим победоносним тренуцима Милутин заборавио на опрез? По избледелим али ипак запамћеним казивањима, након тог догађаја на ивици рата и мира више није био испаљен ниједан метак на том месту. Али је србождерна клетва и даље живела… Милутинов син Милорад Вујић није преживео Други светски рат – подлегавши последицама озледа задобијених на самом почетку ове пошасти која је поморила наш род – исто као ни мој други прадеда Милорад Миловановић из Руњана. А тај општи покољ свих (наших) предачких грана и огранака није пребродио ни мој трећи прадеда Љубомир Радоњић из сврљишке Црнољевице, отац бака-Милутинке са којом сам одрастао, као ни мој деда Живојин Тодоровић из оближњег Гулијана, страдавши од непријатељске руке на Сремском фронту.

Међутим, упркос свему, читав овај ковитлац смрти морао је – јер у супротном не би било Божје милости, ако не и правде о којој пева најсвечанија српска песма (химна) – ипак дати семе нових живота и нада. Тако да је Живорад, Живојинов брат близанац којем је метак прошао кроз главу, некако преживео и одгајио потомство, дочекавши да му и унуци одрасту, а у Црнољевици се после рата родио и Љубомиров унук, песник Жива Радоњић, који ће касније постати отац троје деце. И мој отац Раде, ратно сироче, је преживео. То се десило не само с вером у Бога наших предака, већ и уз самопрегорни рад њихових рођака и потомака – истрајалих или изнова исклијалих упркос свим недаћама – тако да је овај род и народ ипак наставио да живи и „у инат свему“ продужи са својим вековним подвизавањима и рађањима; славећи љубав и заједништво кроз нове мобе, свадбе и разне колоплете личних и свеопштих повесних збивања, сучељавања судбина и стварања. Тако сам се и ја – путевима свог деда-Живојина који је страдао у сремским борбама – венчао са својом женом управо у Срему, у бежанијској Цркви Светог Ђорђа. А мој чукундеда Јован са српског истока погинуо је у Првом светском рату баш крај Дрине, код Лознице, управо тамо где је мој отац Раде (Рато-мир, јер је рођен у време рата, а очекивао се мир) пронашао моју мајку Веру, Зорину ћерку, и с њом ту започео заједнички живот. Али ни то, свакако, још увек није цела прича – јер се моја супруга (Милорадова ћерка) зове исто као и моја мајка (Миладинова ћерка, унука два Милорада), док је њено девојачко презиме изведено из имена-надимка мог оца. И све је то, може бити(?) – односно читава ова чудесна игра збивања и имена (која су за мене знатно више од појединачних личних назива),⁷² уз много тога другог а сличнозначног што не може стати у овај запис – на неки неухватљив начин отпочело још од мојих чукунпредака Милутина и Јована⁷³ (реч истог порекла као и Иван), чије име изворно значи „Бог је милостив“. Све је то започело или се поново наставило – ако уопште у овако испреплетаним временско-значењским завојницама и круговима постоји омеђено пре и после – од ових несветих а светих праотаца, загледаних у пребрзу Дрину, та многократно освештавана врата српског запада, и истом крвљу ослобађано југоисточно небо Битоља и околине? Тамо где се, под јужном звездом, падало и усред рата и „усред мира“. Исто као што је, примера ради, 1926. године мученички пострадао (након трећег покушаја убиства) и незаборавни Спасоје Хаџи Поповић, оснивач и уредник часописа Јужна Звезда, човек писане речи и истине,⁷⁴ али – у свим раздобљима, широм југоистока – и разни други, овде неименовани, несаломиви чувари српских земаља и српског имена.

* * * 

Из угла богословског приступа и саобразних поимања верујућих људи, онај ко верује у случајност не верује у Бога⁷⁵ – јер, као што наглашава и позната мисао Светог владике Николаја Охридског, „Библија не зна за случај“, али и „у физичкој васиони нема места за случај, као што га нема ни у моралном животу људи“.⁷⁶ Уопште узев, са теистичког становишта посматрано – временске смернице, слојеви и скале подложни су правилима надслучајног поретка, која још увек само наслућујемо.⁷⁷ А све ово показују и доказују (суштински надсазнајни) изрази скривеног али ипак јасно уочљивог поретка у разним, па и овде наговештеним, ткањима смисаоних веза и значењских одблесака развремењене вечности.⁷⁸ Услед тога, различити временски токови су – као што се опажа и у домену тзв. квантне физике – наоко преплетени а истовремено и тешко ухватљиви, такорећи „лелујави“ и променљиви са становишта уобичајених људских, једносмерних и „праволинијских“ схватања. Из овог угла истраживања наше стварности посматрано – а најсажетије и најгрубље казано – испоставља се да две (наизглед) одвојене основне (елементарне) честице у ствари сачињавају заједнички систем, тј. „двоједну“ јединствену целину, растегнуту у простору. Ове честице се, притом, увек налазе у међусобном општењу колико год биле „удаљене“, а та њихова (просторно-временска) удаљеност у ствари је само привидна. Тако да изгледа сасвим вероватно како су наши несвети а свети преци примили свој (а у ствари наш) метак – као и друга страдања – и због наших савремених грехова.

Како год било, прелазак у вечност мог претка Милутина одиграо се тамо где су се вековима судбоносно сусретали и сучељавали српско прошло и будуће, трајно и пролазно, истина и лаж, добро и зло, у налетима топлих и врелих, а понекад ледених и сурових, неизбежних ваздушних струјања и колебања југа и истока. Баш тамо далеко а у ствари веома близу, где сам и ја служио свој војни рок између Струмице, Куманова, Скопља и „војне светиње“ Криволака – ушавши у судбоносне 90-те године XX века. Тада када отпочиње Српски рат Империје – од Алпа до Косова и Метохије и даље, те до „у тишини препуштеног“ српског југоистока – сличним средствима и истом руком вођен против овог народа.⁷⁹ Ту где сам отпочео своје иницијацијско „умирање и поновно рађање“ – које сам завршио 1999. године у срцу Срема – покушавајући да не заборавим себе, потпуно другачијег и готово нестварног, којег сам оставио у блиској а сасвим далекој, скорашњој давнини привидно безбрижних дана средње школе и ране младости.

Све као да је изронило, или се бар захуктало, баш ту – за мене, али и за многе сличне мени, као и за читав српски народ, како некада тако и у наше новије доба – у време на ивици рата и мира, када су ми вера, рад и милост (у смислу најзначајнијих вредности „сакралне“ и „профане“ стварности), пре искуства југоистока, још увек били непознати у својој правој суштини. Јер иза ових знамења повезаних имена, новоразоткривених значења речи и проживљених заветних искушења, ипак је долазила нова зора, „челично“ – а лепшим наличјем и „златно“ – доба обнове сећања; долазило је време подсећања на суштине, наизглед давно заборављене и заувек забрањене, полако и колебљиво али ипак неумитно (независно од нових прогона и покоља) остављајући иза себе доба када се српско име није смело ни изустити. Да ли свуда смењујући претходно стање осим на српском југоистоку?⁸⁰ И да ли ће се ово и када (икада) променити?

Било како било, југоисток нас је, међутим – и као суштински свет и када се испољава као несвет – за сва времена научио неким од најважнијих животних, али и повесно-геополитичких начела. Његово јасно сунце заувек се утиснуло у моју и нашу заједничку народну личност, као и у најдубљу срж мојих и наших предака. На југоистоку је – са српског становишта гледано, као оваплоћење предвечне замисли – у слави крунисано Српско Царство, а тамо је и Света Гора са Хиландаром Светог Саве и Симеона Мироточивог, некадашњи драгуљ овог Царства. На југоистоку су се збиле велике победе у балканским ратовима, те у светској историји јунаштва ненадмашна и неупоредива победа у Великом рату, извојевана након српског пробоја Солунског фронта. Као што се на југоистоку налази прослављени Кајмакчалан, главно место сећања на овај пробој, управо на југоистоку је замах добио и ослободилачки четнички покрет. Уосталом, и нашироко позната четничка свечана песма (химна) „Спремте се, спремте, четници“ изворно почиње речима „Српска ми труба затруби / Во това село Дреново“, уз помињање Јована Бабунског, рођеног у селу Мартолци у долини реке Бабуне, као и Васиља Велешког. Почетне стихове ове песме је, по предању, 1907. године недуго након битке отпевао Анђелко Станковић, четник из Ђевђелије.⁸¹ 

Баш на некада прослављеном југоистоку се десило и много тога другог што је у суштинском, непролазном, смислу изградило и уобличило народно самопоштовање. На сличан начин као што се на северу Срем, уз Банат, Бачку и Барању – односно Српска Војводина – надовезује на послесредњовековно средишње српско језгро,⁸² то се догађа и са Старом Србијом, као и са Јужном Старом Србијом, земљама најнепосредније повезаним са заснивањем Царства и кључним одређењима српске самосвести.⁸³

Наставља се

1. В. и претходно објављене чланке: Ивица Тодоровић, Свети српски југ и Јустинова тајна; https://zivotcrkve.rs/blog/ivica-todorovic-sveti-srpski-jug-i-justinova-tajna/; постављено 22.10.2025; Ивица Тодоровић, Несвети а свети српски исток; https://www.zivotcrkve.rs/blog/ivica-todorovic-nesveti-sveti-srpski-istok/; постављено 19.12.2025.
2. О српској заветности в. на пример у: Милош Ковић, Историја и предање, Београд, 2024, 40–78.
3. В. као пример руску бајку Иван-богатырь, која је у одговарајућем избору сврстана међу најбоље бајке света, у: Серебряная книга лучших сказок мира, Москва, 1998, 136.
4. Уп. Ivan Kovačević, Semiologija rituala, Beograd, 1985, 5–7; Klod Levi-Stros, Struktura mitova, у: Mit, tradicija, savremenost, Beograd, 1971.
5. Klod Levi-Stros, Divlja misao, Beograd, 1966, 290. В. такође: Ивица Тодоровић, Света структура, Београд, 2009, 32–33.
6. О нашем приступу в. рецимо у: Ивица Тодоровић, Српска тајна, Београд, 2015, 218–220, 289–297.
7. Тако се, са структурног становишта посматрано, и структура језика и структура мита истовремено односе на прошлост, садашњост и будућност (в. о томе у: I. Kovačević, n. d., 6; K. Levi-Stros, Struktura mitova, 243–244).S
8. В. рецимо: Александар Лома, О имену Срби, у: Срби и српско, Београд, 2016, 7–8.
9. В. на пример: В. П. Кобычев, В поисках прародины славян, Москва, 1973, 25–26; Павел Јозеф Шафарик, О пореклу Словена, Нови Сад, 1998, в. стр. 123–134, 48 и даље, итд.
10. В. Бајку о Ивану-царевићу, жар-птици и сивоме вуку, у: Руске народне бајке, Београд, 1963, 60.
11. У овом осврту, у издвојеним напоменама, указује се само на најопштији чињенични и научни оквир који прати наведене садржаје.
12. В. рецимо бројне, приљежно предочене, податке о некадашњој српској свераширености на простору који данас заузима Немачка и у околним земљама, у: Ivo Vukčević, Slovenska Germanija, Beograd, 2007.
13. Примера ради, када је реч о блиском српском североистоку в. Ивица Тодоровић, Нина Аксић, Срби у Румунији I, Темишвар – Београд, 2022, 7–125.
14. Поводом овога уп. и: Сретен Петровић, Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу, Београд, 2014, 19 и даље, 102.
15. Уп. А. Лома, н. д., 15.
16. Исто, 15.
17. Олег Трубачов, Етногенеза и култура древних Словена, други део, Београд, 2006, 102.
18. В. најпре – уз мноштво тешко оборивих доказа и утемељених претпоставки – огледе сабране у његовим књигама: О. Трубачов, Етногенеза и култура древних Словена, први део, Београд, 2005; О. Трубачов, Етногенеза и култура древних Словена, други део, 2006.
19. Ово посебно наглашава и Александар Белић (А. Белић, Српскохрватски језик – дијалекти, правопис, књижевни језик: предавања, Београд, без године, стр. 10–11).
20. С. Петровић, н. д., 20.
21. А када је реч о одговарајућим српским говорима види – сходно језикословним схватањима пре ступања србофобног „титоизма“ на власт и следствених условљавања науке – одређење Староштокавског дијалекта (везаног за српски југоисток) у: А. Белић, н. д., 8–19.
22. С. Петровић, н. д., 20.
23. Поводом неких изузетно важних језичких питања в. обавезно: Радмило Маројевић, Српски језик данас, Београд, 2000, 39, 18–19.
24. Овако изгледа једно упућујуће сажимање онога што пише у Спису о народима, изнесено у: А. Лома, н. д., 15.
25. На недвосмислену логичност доношења оваквих и сличних закључака је још знатно раније, од стране разних научника и писаца, врло одређено и јасно указивано. В. рецимо размишљања и тврдње Гаврила Ласкина, у пратећим коментарима и предговору, изнесеним у: Константин Порфирогенит, О темама – О народима, Београд, 2014, 156, 155; уп. и стр. 28–31.
26. В. у чињеничном смислу, исто као и у погледу тумачења, доследно поткрепљену књигу: Дарко Крстић, Александар Стојановић, Лаоник Халкокондил – Докази историје, Нови Сад, 2023, в. најпре стр. 197–310.
27. В. рецимо: В. П. Кобычев, н. д., 14–26; В. Г. Рудељев, О историји етничког имена Словена, у: Catena mundi, књ. I, Београд, 1992; уп. и: Ивица Тодоровић, Нападнути идентитет и могућности одбране, Београд, 2025, 114–116, 14–15.
28. В. пре свега: Милош Благојевић, О националним и државним интересима у делима Доментијана – Срби изабрани народ, Историјски гласник 1-2, 1994.
29. В. овде и: И. Тодоровић, Српска тајна, посебно обратити пажњу на стр. 267–270.
30. Уп. Спиридон Гопчевић, Стара Србија и Македонија, Београд, 2021; Стара Србија и Македонија, прир. Борисав Челиковић, Београд, 2017.
31. В. о сродним обрасцима и представама у: И. Тодоровић, Нападнути идентитет и могућности одбране, в. првенствено стр. 103–135.
32. Николај Велимировић, Српски завет на размеђи векова, Цетиње, 2001, 218.
33. Уп. И. Тодоровић, Несвети а свети српски исток; Архимандрит Тихон Шевкунов, Несвети а свети и друге приче, Београд, 2013, в. најпре кратак текст на задњим корицама наведене књиге.
34. В. Boban Knežević, Crni cvet, Beograd, 2008, 15–17; уп. и стр. 72.
35. В. у: исто, најпре стр. 137–150, 14–15.
36. Исто, 73.
37. В. и сажети приказ Александра Јеркова на задњим корицама наведеног дела.
38. В. у: B. Knežević, n. d., 75–76, 78–79.
39. В. у: исто, 97–98, 100–102; уп. стр. 123.
40. Исто, 102.
41. Исто, 128.
42. Исто, 97–98, 102, 127–129.
43. Исто, 128.
44. Уп. и један опис опустелог Криволака у: исто, 98–99.
45. Тако, по савету мудраца из Црног цвета, не треба превише размишљати о Заветном искушењу везаном за Криволак, јер – „можда то није искушење везано за тело, можда је то место на коме Ђаво узима душу човеку, а ратник који ће пред тебе сутра стати нема душе и због тога није имао шта изгубити“, односно – „не знам сигурно, али верујем да он у Пећини Искушења није ни имао шта добити, ничега тамо за клетву није било, можда се чак и слабији вратио“ (B. Knežević, n. d., 132–133).
46. Исто, 129.
47. В. чланак: Jelena Diković, Vazduhoplovne snage SAD vežbaju u Severnoj Makedoniji; https://www.danas.rs/svet/region/vazduhoplovne-snage-SAD-vezbaju-u-Severnoj-Makedoniji/; постављено 16.10.2025.
48. Исто.
49. В. на пример: С. Ђурић, В. Стевановић, Бугарски злочини у Старој Србији, у: (Славо)македонци – Део српског народа, Нови Сад, 2024, 387–395.
50. В. сажето: Валандовски покољ 1915; www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?Naslov=Валандовски-покољ-1915/ (приступљено 2.3.2026). Такође уп. и: Упад код Струмице, Политика, 21-23. март, 1915, стр. 2.
51. Уп. када је реч о скрнављењу моштију и гробова убијених српских војника рецимо и: Ст. Т., Част француским ратницима. И једна нова бугарска срамота, Политика, 15. децембар, 1922, стр. 4.
52. В. на пример: Драгиша Кецојевић, Сећање на жртве Валандовског покоља; https://www.politika.rs/scc/clanak/328358/Secanje-na-zrtve-Valandovskog-pokolja/; постављено 22.5.2015.
53. В. и упућујући чланак: D. Savanović, 281 srpski vojnik svirepo je ubijen u Valandovskom pokolju: Ranjene su ih klali u krevetima; https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/3107261-282-srpski-vojnik-svirepo-je-ubijen/; постављено 30.9.2019/13.4.2023.
54. Иван Ђорђевић, „Национални херој“ у домаћој научнофантастичној књижевности, у: Naš svet, drugi svetovi, Beograd, 2010, 183.
55. Баш-Челику и Црном цвету ћемо се враћати и у другим деловима овог записа.
56. Поводом наслова ове целине в. опет један од претходних чланака (И. Тодоровић, Несвети а свети српски исток; https://www.zivotcrkve.rs/blog/ivica-todorovic-nesveti-sveti-srpski-istok/), чији је назив непосредно повезан са именом књиге Тихона Шевкунова (Несвети а свети и друге приче, Београд, 2013), која почиње навођењем мисли Блеза Паскала, од посебне важности и за овај одељак нашег осврта: „Тиме што се отворено јавља онима који Га свим срцем траже и скрива од оних који свим срцем беже од њега, Бог регулише људско знање о себи“ (исто, стр. 5).
57. Јован Ердељановић, Македонски Срби, Београд, 1925. В рецимо и: Александар Белић, Срби и Бугари – у балканском савезу и у међусобном рату, Београд, 1913.
58. Дејан Антић, Душан Илић, Утицај спољних фактора на формирање националног идентитета у Македонији, у: Конструисање синтетичких нација, Београд, 2024, 76.
59. Миломир Степић, Српски геополитички образац, Београд, 2019, 284.
60. Исто, 284.
61. Уп. на пример сажето одређење у: исто, 284.
62. В. рецимо чланак: Иван Миљковић, Коме сметају фреске српских краљева и светитеља у Северној Македонији?; https://www.riznica.net/kome-smetaju-freske-srpskih-kraljeva-i-svetitelja-u-severnoj-makedoniji/; постављено 3.12.2020.
63. Исто.
64. В. разговор са историчарем Милошем Стојковићем у: Иван Миљковић, Милош Стојковић: Срби су у Северној Македонији таоци вишедеценијског црквеног раскола; https://www.riznica.net/milos-stojkovic-srbi-su-u-severnoj-makedoniji-taoci-visedecenijskog-crkvenog-raskola/; постављено 9.12.2020.
65. Гордана Благојевић, Срби у Солуну у првој половини 20. века, Београд, 2012, 133.
66. В. у чланку: Aleksandar Radonić, Boško Đurovski prvi put o svom poreklu: Prezivali smo se Stojanović, a onda je Tito to promenio! Zvezda je moj život!; https://www.google.com/amp/s/www.kurir.rs/amp/3832343/ispovest-bosko-djurovski-poreklo-tito/; постављено 19.12.2021.
67. Славица Ступарушић, Чудесни подвиг непознатог хероја Великог рата, Магазин 1478/25, јануар 2026, стр. 23.
68. В. поменуту књигу с поднасловом „Чудесан подвиг једног од див-јунака Великог рата“ (Албатрос плус, Београд, 2025).
69. В. у: Славица Ступарушић, н. д., 22–23.
70. В. у: B. Knežević, Crni cvet, Beograd, 2008, в. рецимо стр. 77–78, 132–133.
71. Приче о кодлацима (вукодлацима) – које су раширене широм српског запада, с нагласком на Далмацији – слушао сам и у лозничком крају.
72. На наведена имена се наслањају и многа друга, а међу њима су и она дубокозначна: Софија (жена мог прадеде Об-рада, сина Јовановог) и Кристина (жена мог другог прадеде Мило-рада, сина Јовановог).
73. И прадеда мог оца (са стране његовог оца) и прадеда моје мајке (такође по очевој лози) звали су се исто – Јован. Син првог од ових Јована био је Обрад, својевремено граничар на српском југоистоку. Умро је непосредно пре мог рођења, а када се мој отац оженио мојом мајком (из лозничког краја) веома се обрадовао, уз речи „то је нешто деда-Јован средио“, јер је Јован погинуо у Великом рату управо у лозничком крају, крај Дрине, где је и сахрањен.
74. В. опроштај од ове изузетне личности, родом из Буфа код Лерина, а страдале у Битољу 1926. године, управо због непоколебљиве одбране српства: Јован Хаџи Васиљевић, Спасоје Хаџи Поповић, у: Поменик Друштва Светога Саве, Браство XXI, 1927, 322–323.
75. Наведена мисао је постала и део „народне мудрости“, о чему сведочи и њена употреба – посведочена у различитим облицима – у разним писаним садржајима (текстовима).
76. Николај Велимировић, Номологија, у: Изабрана дела у 10 књига, књ. 3, Ваљево, 1996, 78.
77. В. рецимо: Ивица Тодоровић, Могућности преиспитивања савремених релација науке и религије, са нагласком на примерима из домена српског етничког контекста – научне границе и табуи, у: Faith and Reason (Вера и знање), Београд, 2016.
78. В. књигу: И. Тодоровић, Српска тајна, Београд, 2015, рецимо стр. 235–239.
79. В. у: Слободан Антонић, Украјински рат – буђење Царства, Београд, 2023, 171–172; Владимир Ивковић, Српски рат Атлантске империје; https://vidovdan.org/info/srpski-rat-atlantske-imperije/; постављено 25.9.2017.
80. Уп на пример: Миломир Степић, Стара Србија, у: Геополитички појмовник Балкана, Београд, 2023, 448.
81. В. рецимо: Dušan Marić, Ovako je nastala pesma „Spremte se spremte četnici“; https://www.koreni.rs/ovako-je-nastala-pesma-spremte-se-spremte-cetnici/; постављено 28.12.2024.
82. Уп. посебно упућујући чланак: Ilija Petrović, Zna li Srbija čija je Baranja; https://www.koreni.rs/zna-li-srbija-cija-je-baranja/; постављено 28.8.2021.
83. В. у: Ивица Тодоровић, Са штитом или на њему, Смедеревска Паланка, 2025, 121. 

др Ивица Тодоровић, научни саветник, за "Живот Цркве"

Насловна фото: ктиторске фреске краља Марка и краља Вукашина у Марковом манастиру крај Скопља, фрагмент изворне: wikimedia.org