Већ шест година за истим столом окупља богослове и стручњаке из области менталног здравља. Социолог Дијана Паризијану, новинар Радија ТRINITAS, аутор емисије „Породични живот“ и модератор „Духовних курсева за стручњаке из области менталног здравља“ у оквиру пројекта „Христоцентричан“, говорила нам је о дијалогу између теологије и психологије.

Већ дуго сте између две области — теологије и психологије. Како су се ове две области у почетку усклађивале и каква је ситуација данас?

Емисију „Породични живот“ реализујем на Радију TRINITAS већ 11 година, а последњих шест година већина емисија има по два госта: једног богослова — најчешће духовника, и једног психолога, психотерапеута, психијатра, професора, психопедагога, односно стручњака из области менталног здравља или педагога који се бави васпитањем деце. Ако упоредим стање од пре шест година са оним што се дешава данас, могу рећи да је раније интересовање за сарадњу између теологије и психологије, нарочито са стране свештенства, било знатно мање.

Данас се примећује појачано интересовање и код свештеника и код богослова за ове науке — психологију и психијатрију — јер многи од њих сведоче да се повећао број оних који долазе на исповест и који страдају од различитих тегоба: анксиозности, депресије, па чак и тежих обољења, као што је шизофренија. Зато желе да стекну боље познавање начина испољавања и симптоматологије оваквих клиничких поремећаја. С друге стране, и хришћански психолози настоје да сазнају како да терапијска средства која користе примене на начин који је у сагласју са нашом хришћанском, православном вером.

У оквиру пројекта „Христоцентричан“ организујете месечне курсеве за стручњаке, уз учешће свештеника. Реците нам нешто више о том програму.

Заиста, већ готово годину дана у оквиру пројекта „Христоцентричан“ организују се месечни сусрети на којима богослови, духовници и универзитетски професори говоре психолозима. Ови курсеви намењени су стручњацима из области менталног здравља, са циљем да их приближе дубљем разумевању православне вере, али у вези са темама које су њима од непосредног значаја. До сада су обрађиване теме као што су однос душе, тела и ума, болест и исцелење, човек као дух, туга и униније.

Ови месечни курсеви организују се онлајн, путем платформе Zoom, и састоје се од предавања у трајању од око 40 минута, која излажу позвани гости. Након тога следи време за питања, која чланови заједнице „Христоцентричан“ постављају путем чета, а ја их преносим предавачима. Питања постављају и чланови управног одбора пројекта. Прво питање увек поставља отац Атанасије Улеа, који координира програм „Духовни курсеви за стручњаке из области менталног здравља“. У почетку смо их назвали „духовни курсеви за психологе“, али у ствари нису намењени само психолозима, већ и психијатрима, психотерапеутима, неуролозима и свим стручњацима који се баве менталним здрављем.

Позвани свештеници имају изузетно важну улогу. Како се припремају за ове курсеве и на који начин их, током дијалога, усмеравате да би понудили што више корисних и разумљивих информација стручњацима?

До сада су курсеве држали свештеници и духовници који су уједно и универзитетски професори. Тема се бира у складу са предметом који предају на факултету или према њиховим научним и пастирским интересовањима — у зависности од књига које су објавили, предавања која су одржали, тема о којима су говорили у емисијама или на различитим трибинама и расправама. Свештеници су унапред обавештени да ће предавати стручњацима, те су свесни да језик и начин излагања треба да буду усмерени ка питањима која су од значаја за оне који се баве менталним здрављем. Реч је о случајевима са којима се и сами сусрећу у свакодневној пракси — о болестима и тегобама које се појављују како у саветовалиштима, тако и у Тајни Исповести код духовника, односно о проблемима који се већ годинама разматрају у разговорима и сусретима, посебно у последње време, када је дошло до наглог пораста поремећаја менталног здравља.

Како сте до сада доживели интересовање стручњака из области психологије? Да ли учествују, укључују се, постављају питања, желе да разумеју и продубе теме?

Да, питања увек има веома много. Од самог почетка смо одлучили да месечни сусрети трају 90 минута, од 19.00 до 20.30 часова. Ипак, сваки пут смо продужавали предвиђено време за још 10–15 минута, како бисмо одговорили на што већи број постављених питања — бар по једно од сваког учесника, како бисмо обухватили што више људи. Заиста сматрамо да је интересовање за ове курсеве велико, јер је на сваком онлајн сусрету у просеку учествовало између 90 и 100 особа. Према искуству оних који држе онлајн предавања, то је прилично висок број учесника.

У емисијама које реализујете на Радију TRINITAS, важније од самих разговора у студију јесте да порука допре до оних код куће, до слушалаца. У којој мери ће заједничко деловање у оквиру пројекта „Христоцентричан“ помоћи крајњим корисницима — верницима у Цркви, али и пацијентима у ординацијама психолога, психотерапеута и неуролога?

То не говорим ја, већ сами духовници и православни психолози, који истичу да им је оваква сарадња потребна. На пример, у разговорима између психолога и свештеника које сам водила у студију, често сам слушала свештенике како траже препоруке за хришћанске психологе или психијатре, који своју праксу темеље на православној вери, како би им упутили своју духовну децу. Са друге стране, и психолози или психијатри тражили су имена свештеника којима би могли да упуте своје пацијенте ради Свете Тајне Исповести.

Дакле, постоји стварна потреба, пре свега у том смислу да се међусобно боље упознају и да се створи мрежа православних психолога, психијатара и психотерапеута, али и духовника, који би једни другима могли да упућују пацијенте, односно духовну децу. Реч је о мрежи која би обухватила читаву земљу, али и дијаспору, јер је много људи, како у отаџбини тако и у иностранству, којима је потребно духовно руковођење и усмерење. Зато је овакво заједничко деловање апсолутно неопходно. И понављам — то не тврдим ја, већ то произлази из искуства самих стручњака и духовника. Ја сам само сведок разговора који се воде између њих, како током емисија које реализујем, тако и пре и после њих.

Како видите развој пројекта „Христоцентричан“ у наредним годинама?

Пре свега, да би се овај подухват конституисао као самостално удружење, важно је да постане што шире препознат и познат. Већина нас који смо сада укључени у ову пилот-фазу пројекта „Христоцентричан“ радимо на добровољној основи. Међутим, биће потребна и материјална средства како би се овај подухват даље развијао. Потребни су и ангажовани стручњаци, али и административно особље, ради организације онлајн сусрета и непосредних окупљања, као и планираних истраживања. Надамо се, уз Божију помоћ, да ће „Христоцентричан“ временом постати самостално и стабилно удружење.

Какву бисте поруку упутили младим психолозима или богословима који су радознали, али можда још увек неодлучни да продубе ову повезаност између науке и вере?

Веома је важно да млади, било психолози било богослови, схвате да заједничко делање — у било ком правцу, између вере и науке — може донети само добар плод, пре свега за њихово лично изграђивање. Али не само за њих: из ове сарадње између науке и вере добар плод највише ће користити њиховом пацијенту, односно њиховом духовном чаду. Јер стручњак из области менталног здравља, који живи црквеним животом и труди се да води живот по вољи Божијој, постаје светлост и путоказ за онога који му долази на саветовање, за свакога ко пређе праг његове ординације и пожели да учествује у тој светлости. У овом тренутку, духовници сведоче да се око 90% људи најпре обраћа психологу, а тек 10% духовнику.

Хришћански психотерапеути могу, у оквиру свог терапијског процеса, упућивати пацијенте духовнику, онда када је то потребно. Али и у супротном смеру постоје духовници који се, како сами сведоче, сусрећу са клиничким испољавањима која не умеју да разликују као болест, као поремећај, као емоционалну или чак психијатријску патологију. И они, стога, имају потребу да своју духовну децу упуте стручњацима.

То је особеност времена у којем живимо, времена у којем је депресија, према подацима Светске здравствене организације, сврстана на друго место по учесталости. Већ је престигла малигна обољења и налази се одмах иза кардиолошких болести, а процене указују да ће у наредним годинама надмашити и њих. У таквом контексту, у којем је болест нашег доба у великој мери болест душе — а, како многи наглашавају, у својој дубини она је и духовна болест, јер грех води ка оболевању душе и тела — потребно нам је исцелење целокупног бића.

Разговор водила: Анда Елена Тома.

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског редакција портала "Живот Цркве".