У уторак, 24. фебруара, празнује се један румунски светитељ кога сам лично познавао: Свети преподобни Петроније Продромски, подвижник који је 33 године провео на Светој Гори. Овај румунски монах представљао је оно што је одувек била суштина карпатског монаштва: отвореност према људима, ненаметљиву аскезу, благоразумност, непрестану молитву, поштовање према култури и послушност према јерархији. Толико је природно и искрено живео Православље да су и грчки монаси гајили посебно поштовање према његовој личности.

Био сам ходочасник на Светој Гори и неколико дана гостовао код самог старца Петронија, доживљавајући у тишини духовну атмосферу његове изузетне личности. Најпре нас је, са очинском љубављу, упитао како смо путовали, да ли смо уморни, жедни, гладни — као да је хтео да не пропусти ниједну од тачака спасења наведених у јеванђељу које се чита у Недељу Страшнога суда. Потом нас је једноставно упитао шта има у свету, како живе хришћани, какво је стање људи и које су њихове невоље. Иако је све то добро знао од бројних поклоника који су долазили у Скит Продром, ипак је имао стрпљења и учтивости да пита и нас. Тако сам схватио да су љубазност, васпитање и духовна култура били дубоко укорењени у његовој личности. Био је благ, приступачан, допуштао је другоме да говори; није износио пресуде у првом тренутку, нити наметао своје мишљење, иако је био изузетно образован — не само у теологији. Није негодовао, није проклињао, није роптао против „злог света“. Свет је посматрао као Божију творевину, а људе као бића способна за преображај. Какав свет човек, каква пажљива и милосрдна душа!

Од њега сам научио и лекцију духовног такта и трпљења према немоћима другога. Један брат, „распаљен ревношћу“, укорио је старца што је један од поклоника „само хришћанин“, а не православан. На Светој Гори сама реч „хришћанин“ некима изазива подозрење, јер желе да знају тачно које је вероисповести. Оца Петронија такве ствари нису узнемиравале. Он је умирио ревнитеља тако што га је загрлио и тихо му рекао да, ако је човек дошао са искреном жељом да тражи Христа, ко је он да га спречава? Није га укорио, није га посрамио, већ га је загрлио.

Недавно сам поново био на Светој Гори и упознао једног познатог монаха из румунских келија око Скита Лаку. Нисмо се лично познавали, већ само из јавних иступа. После поздрава, уследило је оштро излагање о демонизму савременог света, о његовом неповратном паду и о томе како хришћани одступају од јавног исповедања вере. Изненађен обимом таквог дискурса, који је обухватао и дигитални свет, медије, фармацију, банкарство и политику, повукао сам се из разговора који није био ни умирујући ни духовно укрепљујући. Све је било обојено мрачном сумњом и осећањем општег пропадања.

Из тога сам разумео следеће: светитељ нас учи шта је добро, а шта зло, остављајући нама и нашој савести да деламо у свету. Борба је наша, не његова у наше име. Он улива наду, моли се са нама, смирује се пред светом и његовим невољама. Други, међутим, понекад носе свет у себи као рану, па осећају сталну потребу да га разобличавају и „очишћују“, па и на силу.

Свети преподобни Петроније, који се празнује сутра, имао је небеску ведрину у погледу, благост у речи и духовну снагу великих молитвеника. Био је пример истинског монаха — мудрог, стрпљивог и саосећајног. Управо такав аутентични дух требало би да се што пре врати у наше манастире, како у отаџбини, тако и у светогорским обитељима.

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског редакција портала "Живот Цркве".