Реч је о светитељу са Балканског полуострва из 19. века, али о њему се мало зна у српској православној јавности. То је уједно и мотив да напишем овај текст.

            Рајко је рођен 1784. године на крајњем североистоку Бугарске, у граду Шумен, који је данас универзитетски град. Његово житије је написао како сам о себи каже „најбезначајнији међу јеромонасима Никифор са острва Хиоса", а у преводу епископа Партенија на бугарском језику житије је издао Словено-бугарски манастир „Свети Великомученик Георги Зограф", са Свете Горе на Атону, 2007 године. Један од делова почетних пасуса звучи овако: „Нисмо могли сазнати његову породицу и имена његових родитеља. А он сам се звао Рајко и био је златар по занату. Живео је и радио свој занат у центру Шумена и био је стар око 18 година, веома лепог лица, још лепшег душе, и вере и љубави према Христу: најватренији и најпостојанији."

            Цео текст је доступан на сајту Варненске Митрополије (видети: Свети мъченик Райко Шуменски – 14 май). Никифор са Хиоса приповеда да је, док је ишао да преда поруџбину коју је израдио локалном муслиману, том приликом одбио је да дозволи његовој ћерки да га одведе у своју собу, како је она тражила. У својој јарости, лажно га је оклеветала свом оцу и оптужила га је да ју је напао. Муслимански богаташ је понудио да га поштеди казне ако промени веру, односно ако пређе у ислам. Рајко је то одлучно одбио, уверавајући га да је само извршавао оно што су се договорили. Због тога је био жестоко мучен, што је укључивало и сечење трака коже са његовог тела, посипање сољу по ранама, забијање клинаца испод ноктију итд. Коначно је обезглављен 14. маја 1802. године. Тај део је посебно потресан, па ћемо тај пасус дати у целини.

            „Шта је још недостајало да би био крунисан као блистави одлични ученик и победоносни херој? Но пошто непријатељи Крста нису имали шта друго да му ураде, и пошто Подвигоположник Христос, није био сагласан да он даље пати, зато у оном часу муфтија изда наређење да се мучења прекину и да га обезглаве. И тако, био је обезглављен и сједињен са духовном бесмртном Главом Исусом Христом, да би са Њим заједно живео и царовао. Борио се и окончао овај привремени живот и започео вечни и бескрајни живот 14. маја 1802. после Христа. А шта се десило са његовим многострадалним телом, не знамо. Бог зна, Који је диван у својим светима, и Који га је прославио чудима која су уследила."

            Свети Рајко Шуменски је живот окончао само две године пре устанка Црног Георгија у Србији, а не треба заборавити да ће сличну судбину на Балканском полуострву доживети 1814. године у Београду, након слома Карађорђевог устанка, наш чувени Ђакон Авакум (крштено име Љепоје Продановић), који је набијен на колац у Београду, на простору између Дома војске и Народног позоришта. На Спомен-обележју ђакону Авакуму пише: „Ђакон Авакум сабрат манастира Трнава код Чачка, учесник Хаџи Проданове буне, погубљен од Турака у Београду 30. 12. 1814. и набијен на колац одбивши да из хришћанства пређе у ислам. Његов трагични крај постао је у потоњим деценијама симбол страдања српског хришћанског становништва у периоду османске владавине београдским пашалуком."

_{Фото: спомен-обележје свештеномученику ђакону Авакуму на Калемегдану, сликао: Голдфингер, извор: wikipedia.org}

Некако је сличност у младости, чврстини, али и суровости мучитеља врло слична, па кад ме питају ко је био Свети Рајко Шуменски, најлакше ми је да питачима кажем „то је бугарски ђакон Авакум", који није примио ислам, по цену најстрашнијих мучења.

            Зато мислим да православни Срби треба да знају за овог православног свеца из Источне Бугарске, јер ако имамо сличне судбине на Балкану, најчешће је то зато што смо из исте ромејско-словенске цивилизације, која не мрзи другог и другачијег, али жели да сачува оно своје, оно најдрагоценије, односно Веру Светих, како је писао Свети владика Николај Велимировић.

            Свети синод Бугарске православне цркве је тек 2017. године, на свом редовном заседању, одлучио да у календар за 2018. годину уврсти три светитеља, међу којима је био и Свети Рајко Шуменски, а да се спомен обележава 14. маја. Током 2022. године освећен је у Шумену храм „Светог Рајка Шуменског" (архитект је Огњан Грбев, а живописац је Галин Ганчев). Митрополит варненски и великопреславски Јован, заједно са свештеницима епархије, освештао је тада новоизграђену цркву, која је трећа у граду Шумену. Камен темељац је 2018. године положио митрополит Јован, а почетак градње те цркве покренуо је још 2006. године покојни митрополит варненски и великопреславски Кирил (видети: Освещаване на храм „Св. Райко Шуменски“).

_{Фото: црква светог мученика Рајка у Шумену, извор: hristianstvo.bg}

            Издаваштво „Витезда" је 2012. године објавило Акатист Светомученику Рајку-Јовану Шуменском, где се у другом Кондаку каже и ово:

            „Видимо те, блажени Рајко-Јоане, заједно са светим мучеником Георгијем Софијским Новим, као два златна свећњака Бугарске Цркве, јер вас обојица, иако сте по занимању били златари, злато није завело, него сте цео свој живот предали Христу Богу - Драгоценом Бисеру, у Коме су скривена сва блага мудрости и знања и Коме певамо: Алилуја!"

            Нека и овај скромни текст помогне српским и другим читаоцима да прошире знања о овом важном светилу Православља на источној половини Балканског полуострва. Можда је требало да прође више од два века да би се схватила права величина његовог подвига. Међутим, шта је пролазно време у односу на Вечност.

Горан Игић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: икона Светог мученика у трону, извор: mitropolia-varna.org