Епископ можајски Јосиф већ четврту годину стоји на челу Ваведенског ставропигијалног манастира Оптина пустиња. О томе шта се за то време променило и како манастир данас живи – са владиком је разговарано за Манастирски вестник.

            Катарина Орлова: Владико, већ четврту годину сте намесник Оптине пустиње. Да ли се, по Вашем мишљењу, нешто променило у манастиру за то време?

            Епископ Јосиф: Шта се у обитељи променило за четири године? О томе је, вероватно, боље питати неког другог. Са стране се обично боље види. Ја сам за то време успео да се навикнем на обитељ, на братију, а надам се да се и братија навикла на мене. Али најважније је то што осећам њихову подршку, а и сам се трудим да подржим житеље манастира. Када у манастиру постоји дух љубави, јединства, међусобног разумевања и узајамне помоћи – то је веома важно. За намесника је изузетно важно да буде једног духа са братијом. Колико ми снаге дозвољавају, трудим се да нађем приступ сваком човеку. Заједно започињемо дан молитвом, заједно идемо на богослужења, благосиљам братију на почетак дана и на послушања, трудим се да будем присутан на братским трпезама како бих имао прилику да чешће разговарамо, да заједно решавамо питања која стоје пред нама.

Заједно се молимо на вечерњем богослужењу, а после вечере заједно идемо на чин праштања. Ову сам традицију ја увео – да једни од других тражимо опроштај и да примамо благослов пре починка – све то нас зближава и уједињује.

            Најважније у манастиру јесте молитва. Сви који долазе код нас примећују ревност оптинских монаха у молитви. Људи виде како монаси присуствују богослужењима, како се моле, и са своје стране настојим да у нашој братији подржим ту ревност. И спољашња страна манастирског живота се развија. Градимо купељ на Пафнутијево-Боровском извору, отворили смо нови конак за поклонике, радимо на манастирском имању. По благослову Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила, већ четврту годину заредом организујемо форум „Дани Достојевског у Оптиној пустињи". Симбол Оптине је Анђео са трубом. Он је призван да подиже људе на молитву и да носи дух просвећења. „Дани Достојевског" имају за циљ да око Оптине окупљају оне који поштују традиционалну културу и којима је блиска наша духовност. Стваралаштво великог руског писца Фјодора Михајловича Достојевског представља својеврсни мост између културе и духовности. У XIX веку Оптина је била онај извор духовности коме су се обраћали наши културни делатници и интелигенција. Свештеноархимандрит обитељи, Његова Светост патријарх Кирил, благословио нас је да и данас, следећи ту традицију, будемо место на коме се окупљају људи културе. Пројекат „Дани Достојевског" управо је с тим циљем и настао. Наравно, пре свега на форуму разматрамо духовне теме, али је важна и његова културна димензија. Кроз културу и стваралаштво људи су у стању да усвоје оне значајне и дубље вредности које су неопходне за духовни развој нашег народа. У периоду када се одвија специјална војна операција, „Дани Достојевског" могу се назвати значајним радом у позадини. Захваљујући томе, млади људи добијају могућност да осете себе као наследнике велике руске културе, коју наши војници бране на бојном пољу.

_{Фото: настојатељ Оптине пустиње на линији фронта}

            Испричајте нам, молимо Вас, о учешћу оптинских монаха у специјалној војној операцији. На сајту „Манастирски вестник" објављено је неколико интервјуа са оцима који бораве „иза линије". Тему „монах и рат" можемо назвати дискутабилном. У медијском простору често се поставља питање у којој мери хришћани могу и треба да учествују у војним дејствима, јер је за нас заповест „не убиј" обавезујућа.

            Као патриоте своје земље одмах смо схватили да је нашим војницима потребна подршка и да од првих месеци специјалне војне операције манастир треба да пружи помоћ фронту – не само хуманитарну, већ пре свега духовну. Данас братија Оптине пустиње непрестано одлази на терен. На фронту их увек очекују.

            У почетку су се, истина, војници према свештеницима односили са извесном резервом: нису сви војници црквени људи. Али, видећи наш искрен и топао однос, прихватили су нас.

Данас три групе оптинских монаха, смењујући се, редовно посећују бригаде које су нам поверене на духовно старање. Војници приступају исповести, причешћују се, моле се и, осећајући духовну подршку, уз Божију помоћ успешно извршавају своје борбене задатке.

Крајем прошле године Његова Светост патријарх Кирил одликовао је петорицу монаха нашег манастира црквеним наградама. Четворица су добила медаље Ордена светог благоверног кнеза Димитрија Донског. У мају прошле године и сам сам посетио зону специјалне војне операције и боравио у војним болницама. Путовали смо у Доњецк и Запорошку област. Својим очима смо видели колико је наша подршка неопходна борцима.

            У пролеће 2025. године упокојио се сабрат оптинске обитељи, јеромонах Константин. Више од две године духовно се старао о бригади „Невски", испуњавајући на бојном пољу свој лекарски и свештенички дуг. По образовању, отац Константин је био лекар-реаниматолог. Помагао је борцима и телесно и духовно: лечио их, спасавао животе, крштавао, исповедао, причешћивао, просвећивао... Војници су му веровали, а он је ту мисију носио све док Господ није узео његову душу.

                Да ли рат мења човека и шта о томе кажу војни свештеници?

            Наравно да мења. Сви ми живимо у условима извесне заштићености, а када човек доспе у сурову стварност рата, када се суочи са смрћу, болом и страхом, долази до спознаје да је живот много сложенији него што је замишљао. Оци који су боравили на фронту говоре да су, видевши колико је тешко људима који се тамо налазе, из корена променили свој однос према човеку. Постали су снисходљивији, у том смислу и на исповести. Зато бих рекао да је сваком монаху корисно да тамо оде. Тим пре што „иза линије" има и много позитивних утисака. Тамо су добри момци и они нас искрено и са нестрпљењем очекују.

_{Фото: епископ можајски Јосиф са оцима Оптина пустиње}

            Излагање које сте одржали у оквиру монашке тематске секције XXXIII Божићних читања било је посвећено војном свештенству Оптине. Може ли се рећи да Оптина наставља традицију духовног старања о војницима?

            Ослањајући се на историјске чињенице, говорио сам о томе да оптински монаси, као и руско монаштво у целини, никада нису остајали равнодушни према судбини своје Отаџбинe. Оптина пустиња, као један од најзначајнијих духовних центара Русије у XIX и почетком XX века, бавила се не само духовним старањем о војницима. Међу њеним монасима било је и учесника борбених дејстава, ветерана који су након дугих година службе примили монашки постриг, али и оних који су у тешким временима за земљу били позивани у активну војску. Посебно је поучан пример старца Варсонофија, који се у Руско-јапанском рату духовно старао о рањеницима у војној болници на Далеком истоку. При томе не треба заборавити колико му је у духовном смислу било тешко да се налази далеко од Оптине, али ни у тим условима није напуштао монашко правило. И Господ је све покривао. О томе је преподобни писао у својим писмима. Вршећи своје служење усред људских страдања, излажући се смртној опасности, он није губио наду у повратак у Оптину нити веру у победу наших војника. „Верујем заједно са свим православним руским народом да ће неизрецива Божанска сила Часнога и Животворног Крста победити и смрвити тамну силу адског змаја, који се размеће на јапанским заставама", писао је он у писмима која је слао у манастир.

            Ми разумемо да управо Русија задржава свет од зла. У Другој посланици Солуњанима апостол Павле каже: „Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се не уклони онај који сада задржава" (2 Сол. 2, 7). Другим речима, док постоји задржавајући (катехон), неће доћи антихрист. Његова Светост патријарх Кирил је на Светском руском народном сабору рекао да је данас управо Русија катехон који задржава свет од пада. У манастирима се трудимо да очувамо чистоту наше вере. Преподобни Пајсије Светогорац упоређивао је монахе са радио-оператерима: у току војних дејстава они можда нису толико уочљиви као други војници, али је значај њиховог рада тешко преценити. Тако и монаси, чувајући везу са Небеском Црквом, моле се за све и духовно помажу онима који им се обраћају за помоћ. Ту мисију носимо не само међу поклоницима који долазе у наш манастир, него и тамо где смо данас најпотребнији – на фронту, међу браниоцима наше земаљске Отаџбинe.

            Искрени патриота, који је свим срцем бринуо за своју Отаџбину, био је и схиархимандрит Илија (Ноздрин), духовник Његове Светости патријарха Кирила и оптинске братије, сабрат манастира, код кога су ради молитвене помоћи и духовног савета долазили људи, чини се, са свих крајева света.

            Да, тако је. Отац Илија није био само духован човек, већ и истински патриота своје земље. Као веома млад, баћушка је проживео гоњења Цркве и сопственим очима видео све оне репресије, о којима истину данас неки покушавају да прикрију. Добро је разумео суштину процеса који су се одвијали у земљи и свом душом настојао да руским људима пренесе неопходност изградње Свете Русије — не комунизма, не либерализма, не западне цивилизације, него управо повратка сопственим духовним изворима.

            Значајно је и то што су речи старца Илије одјекнуле током „директне линије са Председником" у децембру 2024. године. Дописница телевизије „Спас", у свом питању Владимиру Владимировичу Путину, позвавши се на духовника патријарха, старца Илију, рекла је шта је потребно променити у земљи да би Русија победила у сукобу са Украјином.

Било је веома важно да то сви чују: заштитити живот нерођене деце, не одустајати од борбе против богохуљења и предати земљи тело „вође светског пролетаријата" које се налази у самом срцу престонице — на Црвеном тргу. То су, по речима старца Илија, главни услови наше победе у специјалној војној операцији и духовног препорода Русије.

            _{Фото: епископ Јосиф, настојатељ Оптина пустиње}

Последње две године свога живота баћушка је веома активно учествовао у борби против абортуса. Спасао је животе 630 деце која су могла да се не роде. Данас разумемо да то искуство треба преносити и примењивати свуда. По његовом благослову припремани су кадрови: православне жене су стицале звање психолога и одлазиле у женска саветовалишта како би разговарале са онима које су намеравале да изврше абортус — убеђивале су их, одвраћале, објашњавале... А што је најважније, после порођаја помагале су онима које нису имале средстава да обезбеде све неопходно за новорођенчад. Баћушка је проналазио добротворе, и они су куповали кревеце, колица и друге потребне ствари за породице са малом децом.

            Он је, уопште, читав свој живот посветио људима. Данас видимо колико је, по његовом благослову, подигнуто храмова, отворено гимназија и духовних установа, обновљено села и засеока, нарочито у Орловској области. Деведесетих година старац је благосиљао многе људе да напусте Москву и оду да обнављају села и сеоска насеља. Уз његово учешће спасене су стотине хиљада хектара земље. „Спасаваш село — значи спасаваш Русију, спашаваш наш народ", тако је сматрао баћушка.

            Верујемо да нас он ни данас не оставља без своје помоћи. Они који за његовог живота из разних разлога нису могли да дођу код њега у келију, сада увек могу да дођу на његов гроб. И људи долазе. Са молитвом траже и добијају оно за шта се моле.

               Руководство Синодалног одељења за манастире и монаштво често упућује кандидате за игумане на стажирање у Оптину пустињу. Шта, по Вашем мишљењу, више доприноси формирању будућих старешина монашких заједница – духовна традиција манастира или искуство у организацији великог манастирског домаћинства?

            Мислим да наше свештеноначалије добро разуме где будући игуман може стећи корист и за своје духовно узрастање и за своју обитељ. Обе компоненте монашког живота важне су за будуће игумане. Захвалан сам председнику СОММ-а, митрополиту каширском Теогносту, на указаном поверењу и истовремено осећам своју одговорност. Није лако бити пример за угледање. На оптинској братији заиста лежи велика одговорност у преношењу искуства које сматрамо драгоценим. Код нас долазе различити кандидати — и они који већ имају искуство монашког живота, и они који служе на парохијама, али су призвани да стану на чело мањих обитељи у селима. Сви они имају могућност да виде како се остварује духовно руковођење братијом и како се управља манастирским домаћинством. Они могу да се прожму духом оптинског богослужења, да бораве међу братијом, да осете молитвено расположење наших монаха, да заједно са њима раде на послушањима, где непрестано тече Исусова молитва. Након боравка у Оптини, кандидати за игуманство нам захваљују, пишу лепе речи у својим утисцима и истичу да је наша братија сложна и да живи у духу спокоја, љубави и мира. А што је најважније, они истичу духовно искуство које се састоји у традицији оптинског старчества, коју настојимо да сачувамо. То је делатно упражњавање Исусове молитве, откривање помисли духовнику, разговори са духовницима и старијом братијом — све је то драгоцено искуство које ће остати у сећању будућег игумана и које ће му, без сумње, бити од велике користи.

_{Фото: настојатељ Оптина пустиње са својим братом монахом у послу}

               Владико, реците нам, чиме се руководите приликом одређивања послушања насељеницима Оптине пустиње? Да ли узимате у обзир способности и дарове појединца?

            Разумем да је смирење неопходно. Знам да је архимандрит Венедикт († 2018), намесник Оптине пустиње, који је скоро тридесет година управљао манастиром, васпитавао у братији врлину смирења тако што им је често мењао послушања и премештао монахе из келије у келију. Међутим, у то време у манастире је долазило много људи, међу којима је било стручњака из различитих области знања. Време се променило и данас нема толико људи који желе да постану монаси као у периоду духовног препорода наше земље. Уосталом, и самих манастира данас је знатно више. Зато данас немамо могућност да занемарујемо стручну оспособљеност оних који нам долазе. Дужни смо да ценимо професионалне вештине, образовање и знања људи које су стекли живећи и радећи у свету. И просветитељска и привредна делатност манастира захтевају посебна знања. Одбацујући труд стручњака, можемо нанети штету самој обитељи. Сматрам да је могуће наћи и друге начине да се човеку помогне да стекне смирење. Ипак, понекад, наравно, мењамо послушања, уколико је то потребно за духовни напредак појединца.

               Издавачка делатност традиционално је важан правац просветитељског рада Оптине. Реците нам које су се промене догодиле у овој области у вези са развојем електронских технологија? Да ли манастир успева да користи најсавременија средства ради просвећивања народа светлошћу Христове вере?

            Издавачка делатност, чије је темеље у четрдесетим годинама XIX века поставио старац Макарије, као и тада тако и данас, не губи свој значај, без обзира на средства која нам нуди технолошки напредак. Духовна литература, објављивана у штампаном облику, и даље остаје актуелна. Трудимо се да годишње објавимо најмање тридесет издања. Наше књиге се добро продају, добијају високе оцене читалаца и црквена признања у виду књижевних награда.

            И даље издајемо дела Оптинских стараца, светоотачку литературу и књиге за децу. Књиге наше сабраће — јеромонаха Никона (Скарге) „Преподобни Исаак Сирин. Аскетске беседе" и јеромонаха Димитрија (Волкова) „Исповест и откривање помисли у духовном наслеђу стараца" — добиле су 2024. године награде Издавачког савета на конкурсу „Просвећење кроз књигу". Видимо колико су оне тражене у монашкој средини, и то нам доноси велику радост. Недавно је, на иницијативу духовних чеда, објављена и књига сећања на јерођакона Илиодора (Гајријанца) под насловом „Аво, помоли се", која такође ужива велико интересовање читалаца. Наравно, користимо сва расположива средства како бисмо свету преносили светлост Христову. Издајемо аудиокњиге, дигитализујемо наша ранија издања и постављамо их на сајт у електронском облику. Информационе технологије заиста нам помажу у делу просвећивања. Манастир, као што сам већ рекао, има свој сајт на којем објављујемо важне информације — како за поклонике, тако и за оне који ретко долазе у манастир, али имају могућност да прате живот обитељи. Са истим циљем присутни смо и на друштвеним мрежама. Тамо својим пратиоцима говоримо о догађајима из живота обитељи, најављујемо предстојећа богослужења и објављујемо вести. Оптински парохијани и поклоници деле са нама фотографије и сведоче о значају који Оптина има у њиховом животу. Видимо њихова радосна лица и радујемо се заједно с њима. Недавно смо направили и нову апликацију „Оптина пустиња", која се може преузети на мобилни телефон. Путем ње је могуће учествовати у виртуелним обиласцима, сазнати где се шта налази — наши конаци, продавнице, образовни центар — као и где предати спискове за помињање. Посебно бих истакао могућност даљинског учешћа у богослужењима Оптине пустиње. На нашем сајту дугме за пренос уживо налази се на видном месту и знам да се веома много људи прикључује оптинским службама; чујем и много позитивних утисака о томе. Данас стотине људи имају могућност да се моле заједно са нама, а захваљују нам што, иако далеко од манастира, могу да чују појање оптинске братије и молитве својих духовника. Све се то показало као веома потребно и тражено. На путу ка послу или увече, свако може да укључи пренос и да се помоли заједно са нама. Слава Богу за све!

_{Фото: владика Јосиф у разговору са поклоницама}

Извор и фотографије: Монастырский вестник, превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"