Долази време Великог поста који се на грузијском каже დიდი მარხვა - диди мархва. Диди значи велики, узвишен и важан, а мархва – пост, семантички је повезано с уздржавањем, одвајањем. Обе речи су грузијског порекла, као и реч покајање - მონანიება - монаниеба, која значи и жаљење. Премда грузијска, као ни словенска реч за покајање можда наизглед нема дубину грчке речи μετάνοια – преумљење, суштина је заправо иста.

У Грузијској Цркви од самог њеног почетка постојали су свети владари: цар Миријан и царица Нана – за време њихове владавине је Грузија примила хришћанство, свети цар Вахтанг Горгасал, оснивач Тбилисија, света великомученица царица Шушаник, свети Арчил Кахетински, свети Луарсаб II Карталински. света великомученица царица Кетеван, света благоверна царица Тамара чија се владавина у Грузији помиње као „Златни век“.

О томе каква је била велика царица сведоче речи из сећања владике Михаила (Гавричидзеа): "Још док сам живео у свету једном приликом сам ушао у Сионску саборну цркву где је архијереј служио молебан светој царици Тамари. У том тренутку је у храм ушао отац Гаврило (Ургебадзе) и стао је поред архијереја. Кад је он дошао очигледно сам осетио благодат. Обухватио је погледом присутне у храму и пошто није видео одговарајуће поштовање према светој царици Тамари попео са на амвон и обратио се верницима: 'Начините метанију! Како то стојите пред тако великом светицом за време молебана?!' Људи су клекли на колена и отац Гаврило је такође клекао плачући: 'Боса је ишла пред војском, постила је, даноноћно се молила за победу над непријатељима, а ви чак нећете да клекнете на колена пред њом!' – горко је клицао. Сви присутни су се постидели."

Били су то цареви и царице свесни озбиљности и одговорности свога положаја.

Међу њима се посебно издваја свети цар Давид Градитељ, прадеда велике царице Тамаре. Живео је од 1073. до 1125. године и у историју грузијског народа није ушао само као велики цар који је ослободио Тбилиси од мухамеданског јарма, који је проширио границе царства, који је био победник у чувеној Дидгорској бици – прекретници у судбини грузијског народа, за време чије владавине су процветали занати и трговина, већ и као песник и покајник.

С именом Давида Градитеља није повезана само изградња Богородичине цркве у Гелатију где се подвизавао познати грузијски философ Јован Петрици, већ и оснивање академије у Икалтоу. Сматра се да га је на изградњу ове академије подстакао свети Арсеније Икалтојски, један од преводилаца Покајничког канона светог Андреја Критског без чијег познавања се тешко може разумети дело светог Давида Градитеља.

_{Фото: свети Арсеније Икалтојски, извор: karibche.ge}

Песме канона светог Андреја Критског и светог Давида Градитеља сродне су по јединственој теми и кругу идеја. Оба су написана по мотивима 50. псалма и у оба се њихови аутори исповедају пред Господом и жале због грехова које су починили, те се уздају у благост и милосрђе Божје. Ипак, треба истаћи да се конкретна подударност у ова два канона ретко среће. Код Андреја Критског се наводи много важних догађаја из Старог и Новог завета, док свети Давид Градитељ пажњу задржава на другим догађајима библијске историје. Он ове примере наводи само ради карактеризације своје грешне душе и док с „Великим каноном“ може да се поистовети сваки човек који се каје, у грузијском канону се препознају детаљи везани за царев живот. Опет, сваки човек је венац творевине, те га се мора дотаћи оно што о себи говори велики Давид Ахмашенебели (აღმაშენებელი), тј. не само градитељ, већ и обновитељ.

        _{Покајнички канон светог цара Давида Градитеља}

           ^{Песма I}

1. О, Ти,
   пред Којим свако повија главу,
   и преклања се свако колено,
   и сваки народ Тебе објављује,
   Ти, Речи,
   и мене, што пред Тобом исповедам се, чуј.
2. Начинио си ме по Своме лику,
   саздао си ме као јединство природе
   видљиве и умне,
   обасјавши ме разумом
   бића што на Тебе су налик,
   а ја
   незахвалношћу одговорих.
3. Издао сам природу своју,
   удаљио сам се од подобија Твог
   и зло сам родио,
   на све видљиво и чулно,
   незадрживо своје помисли усмеравајући.
4. Ти си,
    Дјева-заступница грешника,
    Ти си Она што је Реч плоћу заодела, шатором вештаственим,
    Скини са мене бреме безосећајности
    како бих у покајању 
    ничице пред Тобом пао.

           ^{Песма II}

1. Заједно с венцем природним
   удостојио си ме царске величине,
   а ја најнижим страстима
   ропски сам се препустио,
   јер „ко је од чега побеђен,
   тога је и роб“.
2. Каинова помисао убиствена,
   Ситових синова бешчинство,
   непочинства великана,
   прљавштину становника пет градова,
   вишекратно сам умножио,
   поставши налик на бујицу зла,
   што незадрживо уназад хита.
3. Египћана суровост,
   обичаје хананске,
   и приношење жртава,
   и плетење коврџа,
   чаробњаштво, гатање,
   – све што вољи Твојој гади се,
   светогрдно сам примио,
   превазишавши примере злодела.
4. Ради тога Дјеве рађање беше
   и Речи оваплоћење,
   да би мајчинским заступништвом
   спасење стекли грешници
   од којих сам први ја,
   и средњи, и последњи,
   као пучина бездана,
   што бујице мрскости у себе примих!

           ^{Песма III}

1. Угледах се на цареве Израиља,
   али у безакоњу само,
   и како год сам могао греших,
   на висинама кадећи,
   с паганима се мешајући,
   неба моћи с клањајући.
2. Асиријска предсказања
   по небеског круга кретању,
   по спајању и мимоилажењу
   звезда лутајућих и непокретних,
   веру у коб и судбину,
   у рођендан – 
   све сам код себе увео, нимало не марећи
   за одредбе свете.
3. У јелинско непознавање
   Бога божанском мудрошћу,
   у поклоњење творевини Његовој
   уместо самог Бога истинитог,
   пао сам идолима се клањајући,
   сваком страшћу својом необузданом.
4. Ради тога Богочовек постаде
   Господ наш што изнад свега је,
   како би у обличју људском
   сва страдања наша искусио,
   како би у ипостаси божанској
   избављао кривице оне што верују
   у Дјеву – Мајку Богородицу!

           ^{Песма IV}

1. Разорих таблице писане,
   и законе природне,
   и закон разума,
   закон Твој што потврђује,
   потчиних греховном, телесном.
2. Чудовишту налик постадох –
   споју разних зверова,
   што многе ликове и обличја поприма,
   по лику свом и јарости,
   сваке природу одражавајући,
   звери у мени скривеној.
3. Не уплаших се српа што коси,
   смрћу мени сличнима што прети.
   онима што неуморно лажно куну се
   Твојим дивним именом.

4. Ради тога из утробе девствене
   плот Божија беше саткана
   и ново јединство Његово – Бог и човек,
   да би се Мајка за грешнике заступила,
   за безнадежне налик на мене!

    

           ^{Песма V}

1. Незасит као Соломонов црв,
   тежио сам да покорим
   границе земаља туђих,
   због своје похлепе и похоте
   међу првобитну, коју је Бог одредио,
   сматрао сам малом и ништавном.
2. Границе наруших дрскошћу
   и кућу кући додавах,
   и поље пољу припојих,
   од немоћних удео узимах,
   само о једном мислећи,
   да суседа немам,
   да само ја 
   сву ову земљу насељавам.
3. Устадох против свих закона,
   грешним поступцима и прљавим
   ложницу своју оскрнавих,
   лош пример своме народу пруживши,
   обешчастих га као Израиљ
   што цареви израиљски обешчастише.
4. Ради тога је дошла Дјева-Мати
   и ново рођење Речи
   да се сазда поново
   лик оних који га оскрнавише,
   да по материнском заступништву
   у пећи покајања 
   сваки се предмет греха растопи!

           ^{Песма VI}

1. Као прашину сребро сам мео,
   злато као блато улично сакупљао,
   и мамони користољубља се клањао,
   као што негда се клањаху Валу,
   Астарти и мрскоме Хамосу.
2. Омрзнух ја реч праведну
   и разобличитеље судија,
   те с одобравањем прихватах
   вероломство ласкаваца подлих,
   с уживањем и задовољством
   савете доушника слушах,
   пресуде неправедне доносих.
3. Не сажалих се сузама удова,
   над плачем и јецајем сиротих,
   срце пред потребитим не отворих,
   а самим тим – ни пред Тобом, Христе,
   Који се њиховим оскудним јелом храниш.
4. Ради тога је послужило рођење
   Господа Бога од земне Жене,
   да би Дјева – Мати Божија,    
   заблуде људске искупила,
   што на земљи бивају,
   да заступница грешних би постала!

           ^{Песма VII}

1. Законе јеванђељске наруших
   и заповести Твоје,
   по којима ономе који те увреди,
   образ други треба окренути,
   хаљине своје дати просјаку,
   а Ти си, Владико мој,
   сваку заклетву забранио
   и прељубом си сматрао
   чак и у мислима одавање
   телесним жељама.
2. Иако чула сам много изобличио,
   премда само дошао до таквога разврата,
   ипак не отпадох
   од вере истините,
   у другога Бога нисам се уздао
   и нисам душу тешио
   ја другим вере исповедањем,
   већ само оно поштовах,
   чему се од богослова научих.
3. И сада, колено преклонивши,
   у срцу вапијем као други Манасија,
   смилуј се мени, о, Владару,
   смилуј се, не суди у гресима,
   злодела моја не помињи,
   на осуди на бездан паклени,
   јер Ти си Бог покајника,
   које над васељеном узносе
   небески Твоји анђели.

4. О, Приснодјево,
   Тебе као Богородицу,
   ваистину поштујемо,
   и верујемо,
   да част која се икони Твојој узноси,
   по светоме учењу,
   на Тебе се односи,
   да помоћу ове иконе
   Ти преобраћаш грешнике,
   као што о томе сведочи виђење два света,
   благо Египта,
   преподобна Марија.

    

           ^{Песма VIII}

1. Кад наступи час
   узбуркавања стихија,
   кад прође време
   царске владавине,
   кад се угаси величина царева,
   кад се иживе радости,
   и кад главе оборе цветови,
   други ће скиптар примити,
   за другим војска ће кренути,
   тада смилуј ми се,
   о, Судијо мој!
2. Кад се на дан Страшног суда
   отвори књига,
   и кад на коленима
   будем клечао пред Тобом ради осуде,
   и кад, Ти, Владико,
   свој највиши суд будеш вршио,
   кад устане гнев анђела Твојих,
   и кад праведни буду блажени,
   а грешници у огањ вргнути,
   тада, смилуј ми се,
   О, Исусе мој!
3. Знајући а ће по по обећању,
   Он оживљавати  спајати
   кост уз кост, зглоб уз зглоб,
   верујем,
   да десницом Својом
   Бог ће обновити
   моје грешно биће у целости
   после покајања!
4. Просто, савршено,
   у три лица нераздељиво,
   у три сунца сједињено,
   просвети вид духа мог,
   да бих могао да угледам светлост
   у светлости Господњој,
   Духом божанства заблистаће онда
   Господар бескрајних векова!
5. Сунце до сада видело није Дјеву-Мајку,
   то само си Ти,
   и грешник попут мене,
   још Твоју светлост појмио није,
   а ја се захвљујући покровитељству Твом
   надам да ћу видети светлост Сина Твог
   и светлост векова предвечних!

Такве су речи онога који је желео да буде сахрањен на вратима Гелатског манастира како би свако ко уђе у цркву газио његов гроб.

_{Фото: гроб светог цара Давида Градитеља}

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: свети цар Давид Градитељ, фрагмент фреске из 16. века из манастира Гелати, извор: gelati.edu.ge}