Дана 22. фебруара ове године је Недеља праштања, од које почиње и Велики пост. О подвигу поста, праштању, вери у Бога и духовном сазревању разговарамо са сливенским митрополитом Арсенијем.

Ваше Високопреосвештенство, поново ступамо у Велики пост и богослужбени живот добија другачији ритам и тон. Богослужбена појања усмеравају нас ка нашем унутрашњем животу, ка освешћивању сопствене греховности, покајању и промени. Реците нам нешто више о богослужбеној традицији у овом периоду године. По чему се она одликује?

– Не само великопосни период и његова специфична богослужења, већ целокупно наше богослужење, као и целокупно вероучење оваплоћено у том богослужењу, усмерени су пре свега ка исцељењу, обновљењу и украшавању „скривеног човека срца у нетрулежној лепоти кротког и тихог духа, што је драгоцено пред Богом" (1 Петр. 3, 4). Велики пост је једна од најјаснијих пројава искуством посведочене истинитости апостолске вере да „ако се и наш спољашњи човек распада, унутрашњи се из дана у дан обнавља" (2 Кор. 4, 16). Уздржање душе и тела, иако споља делује као лишавање, својим плодовима показује да се управо кроз њега постиже духовно обогаћење које је у уобичајеном току живота тешко достижно другим путем.

Као што сте поменули, Велики пост је време покајања, што подразумева:

1. освешћивање несагласности наших мисли, речи и дела са Јеванђељем;
2. скрушеност и самоукоревање због живота недостојног Христа;
3. исповест пред духовником;
4. улагање напора у утврђивању у хришћанским врлинама.

Сходно томе, великопосна богослужења одликују се пре свега својим покајним карактером. У њима се изнова подсећамо да „нема човека који да не греши" (3 Цар. 8, 46) и да „ако кажемо да греха немамо, себе варамо" (1 Јн. 1, 8); да „Бог не жели смрт грешника, него да се грешник обрати од пута свога и буде жив" (Јез. 33, 11); да је Бог, по своме безграничном човекољубљу, обећао онима који се кају: „Ако буду греси ваши као скерлет, постаће бели као снег" (Ис. 1, 18). Али исто тако подсећамо се и да су „дани човечији као трава (...) дуну ветар на њега и нема га..." (Пс. 102, 15–16), те да после неизбежног краја земаљског живота „сви ми треба да се јавимо пред судом Христовим, да сваки прими што је чинио у телу, било добро или зло" (2 Кор. 5, 10).

Покајни карактер богослужења допуњују и напеви, у сагласју са текстовима химни, као и тамне одежде свештенослужитеља и покривке у храму. Коначно, чињеница да се у дане Великог поста не служи уобичајена „пуна" Литургија (због њене свечаности), већ њено место заузима Литургија Пређеосвећених дарова, која се не служи изван овог периода, додатно наглашава посебан духовни тон овога времена.

Зашто се пре поста увек врши чин праштања? Зашто почињемо пост праштањем?

– Зато што, ако желимо да у себи градимо нешто ново и боље по образу Христовом, најпре морамо очистити дом своје душе од сваког зломишља и злопамћења. Ако се Господ, иако без икакве кривице, молио за оне који су Му зло чинили: „Оче, опрости им..." (Лк. 23, 34), колико пре смо дужни ми, који често трпимо неправде и увреде по Божјем допуштењу, ради сопствених грехова. Јер закон Божји гласи: „Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити" (Мт. 7, 2), и опет: „Како хоћете да људи чине вама, тако чините и ви њима" (Лк. 6, 31). А зар сваки од нас не жели да му буде опроштено све што је, можда и из незнања или непажње, учинио погрешно? Пост је наше пожртвовање, наш дар Богу, али Господ јасно каже да неће примити дар од онога који не жели помирење (уп. Мт. 5, 23–25).

Шта кажете људима који не могу да опросте својим ближњима због тешких околности или разлога? Како се савладава та тешкоћа и приступа праштању?

– Оно што нам је рекао Спаситељ: „Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт. 6, 15). Овде нема средине. Или прашташ – и тада и сам можеш да се надаш опроштају; или не прашташ – и остајеш неопроштен. А то значи отуђен од Бога (сопственом кривицом) и, ако не уследи покајање, изложен Божјем суду. Онај који не прашта не може се причешћивати Телом и Крвљу Христовом, а без тога „нема живота у себи" (уп. Јн. 6, 53); живота у Христу, живота вечног.

Заиста, понекад човек толико ослаби духом услед дуготрајног дејства греха непријатељства, да иако зна да треба да опрости и жели да опрости, не налази снаге у себи. Тада, признајући своју немоћ и смирујући се пред Господом, нека се сети Христовог обећања: „Иштите и даће вам се" (Мт. 7, 7). Нека моли Бога, који свима даје обилно и без прекора (уп. Јак. 1, 5), да му дарује благодат и снагу да опрости и ослободи се окова злопамћења. У Молитвенику који је издао Свети Синод постоји кратка, али веома лепа молитва за дар праштања, управо за овакве прилике, и помогла је многим хришћанима који су се нашли у таквој ситуацији. Наравно, осим ње, можемо се молити и сопственим речима — важно је да будемо свесни колико је за нас погубно непраштање и да искрено пожелимо да опростимо, како бисмо испунили вољу Божју.

Да ли је праштање само заборављање учињеног греха или је ипак превазилажење и пројава љубави упркос злу које нам је неко нанео?

– Праштање није толико заборављање зла које нам је учињено, колико одрицање од тражења надокнаде и освете за претрпљено зло. Како је лепо речено у молитви „Оче наш": „и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим" — грех је представљен као дуг, који ми добровољно одлучујемо да не потражујемо од оних који су нам се задужили. Да бисмо могли са смелошћу да молимо исто такво снисхођење од Онога коме ми дугујемо неупоредиво више. У томе смо увек на добитку: ми опраштамо „динаре", а Бог нама опрашта „таланте"; за ситно — дарује нам неизмерно (уп. Мт. 18, 23–35).

Праштајући, ми признајемо да је једини Бог праведни Судија и Онај који даје праву надокнаду. Верујући у Његов суд, немамо разлога да бринемо за правду. Али као хришћани, позвани смо и на више од самог праштања: да желимо покајање и обраћење оних који су нам сагрешили, а не да жудимо за осветом, која је противна Духу кога смо примили у име Христово у светом Крштењу и Миропомазању. Јер имамо заповест која превазилази само праштање: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне, да будете синови Оца свога Небеског" (Мт. 5, 44–45). Господ није заповедио немогуће. Али први корак ка испуњењу те заповести јесте — праштање.

Околности у којима живимо изгледају све сложеније. Да ли човек данас тешко проналази свој духовни оријентир и да ли се губи у вртлогу ужурбаности у којој као да живимо?

– „Изгледају" је врло тачно речено. Прво, зато што никада у историји није било времена без „сложених" околности и животних тешкоћа. И друго, зато што много зависи одакле и како посматрамо околности живота. Ако их сагледамо са „звoника" Христове Цркве и њеног богооткривеног учења, свака од тих околности добија своје право објашњење, а сваки проблем — решење, уз Божју помоћ. За сваког појединца проналажење „духовног оријентира", односно Бога, одвија се различито — некоме лакше, некоме теже. Али, као што свако може из сопственог искуства да посведочи, оно што се стиче уз више труда и напора више се цени и пажљивије чува. Зато, ако човек искрено тражи и не штеди себе, наћи ће, као што Спаситељ обећава (уп. Мт. 7, 7). А без Бога „вртлог ужурбаности" увек је присутан. И најпре унутар самог човека — што је, у ствари, много страшније. Ако је у нама чисто, јасно и светло, неће нам бити тешко да препознамо свој пут ни у најсложенијим околностима. Али ако је унутра мрак, магла и пометња, онда и да се пред нама простре „ауто-пут", можемо га не видети — или га одбацити као могућност.

А да ли један слаткиш нарушава пост?

– Разумем ваше питање. Неретко међу православним хришћанима срећемо извесну претерану скрупулозност и педантност у уздржавању од мрсне хране, али истовремено и непажњу према целокупном смислу поста. Ако се задржавамо на „једном слаткишу", а занемарујемо страсти своје душе, личимо на оне које је Господ укоревао као „лицемере", који дају десетак од нане, копра и кима, а запостављају оно што је најважније у Закону — „правду, милост и веру" (уп. Мт. 23, 23). Али пошто им указује на оно суштинско, Христос додаје: „Ово је требало чинити, а оно не остављати" (исто). У том смислу, и „слаткиш" није без значаја. Јер „верни у малом и у многом је веран" (Лк. 16, 10). Пажња на то шта стављамо у уста током поста јесте прва, најнижа степеница духовне лествице. Ако неко остане само на њој, значи да „још ништа није познао како ваља познати" (уп. 1 Кор. 8, 2). Али ако други покуша да је прескочи, највероватније ће пасти — Господ је промислио да свака степеница има своје место и значај у нашем духовном узрастању.

И на крају — било да пост нарушимо мрсном храном узетом из непажње, или гордим помислима, или ружном речју, или било чим другим — начин да наставимо је један: покајање и исповест. А потом — већа пажња.

И на крају нашег разговора, која је Ваша порука хришћанима Сливенске епархије, али и свима који ће читати овај разговор?

– Велики светитељи и у старозаветна и у новозаветна времена — праведници, пророци, апостоли, мученици, светитељи и преподобни — постали су тако велики и благодарећи посту, као што је један од њих рекао: „у свим временима пост је учио све животу по Богу". Ако желимо да нас Божји пријатељи препознају као своје духовне наследнике и да нам помажу у животу својим моћним молитвама, потрудимо се, према својим снагама, у светом и Богу угодном делу поста. Ако некоме нешто није јасно у вези са овим подвигом, нека се не устеже да покуца на двери Цркве — и отвориће му се (уп. Мт. 7, 7); нека пита — и добиће одговор.

С митрополитом Арсенијем разговарао Ангел Карадаков.

Извор и фото: bg-patriarshia.bg, превод са бугарског: редакција портала "Живот Цркве"