На питање једног од савременика:“Ко је победио у Бици на Косову?“ блаженопочивши Епископ Атанасије Јевтић је одговорио:“Тај бој још увек траје…“ 

Управо овим речима великог православног богослова савременог доба, које се смислом и поруком надовезују на одвећ са српским националним бићем срасли Косовски завет, протонамесник Дарко Ђурђевић сумирао је снажна и дубока осећања са којима су се поклоници из Ваљева, Београда, Ужица и Ниша вратили са распетог, страдалног, напаћеног, али у исто време једнако богатог Косова и Метохије. Богатог домовима Божјим као ретко који комад тла на земаљском шару. Богатог надом и вером да ће Онај у чију су славу та велелепна здања подигли светородни Немањићи рећи завршну реч, прошаптану у молитви крај кивота Светог краља Стефана Дечанског, у осами под сводом Љевишке, пред Пећком красницом… Реч скупу, јер јој се ничим земаљским не исказује вредност, осим животом којим је Свети кнез Лазар Старом и Новом завету на Газиместану накалемио Косовски завет на који данас зове самоникли божур у свој својој красоти.

Од почетка свог мисионарског рада Служба за поклоничка путовања Епархије ваљевске одвела је пут свете српске земље мноштво поклоника. Величанственост Дечана, Пећке Патријаршије и Грачанице задивила је стотине благочестивих душа. Али, прича о Косову и Метохији није испричана. Њене редове овог мајског путешествија исписало је и авраамовско гостољубље братства манастира Драганац, древне светиње коју је у родном Прилепцу подигао Свети кнез Лазар са посветом ћерки Драгани. Игуман Јустин и ведра и дружељубива братија уселили су се за трен у срца свих намерника. Ту је и древна Бањска надомак Звечана, једна од 42 задужбине Светог краља Милутина, Свети архангели цара Душана крај царског Призрена у ком се, слава Господу, песма призренских богослова поново слуша, док у манастирској трпезарији песмом добродошлицу жели Анђела, гласом и именом обележена. Где год је Срба, одјекује благодарје на доласку браћи и сестрама из централне Србије, Црне Горе, Републике Српске… Кажу:“Кад нам дођете, највише се радујемо, јер знамо да вам је стало до нас…“У тих неколико речи стаје све. Следи ћутање и загрљај, који поручује да ћемо доћи поново. Доћи тј.вратити се, јер свима нам је тамо колевка, праг са ког смо у живот закорачили, ма шта да нам је у личној карти уписано. Разлога за страх више нема, у шта нас уверава локални водич Миле из Косовске Митровице. „Дођите и пренесите својим ближњима како је код нас.“ Да и они дођу… Преносимо још од првог тренутка за смс или вибер поруку. И преносићемо, и долазити- обећање је уместо поздрава, које су оцу Дарку Ђурђевићу упутили сви путници, благодарећи на свему што им је као духовни вођа пружио.

Ј. Ј.

Извор, фото: Епархија ваљевска