У разговору са Јорданком Димитровом, студенткињом Православне духовне академије „Свети Кирило и Методије", високопреподобна мати Фотинија (Хубенова), игуманија Белаштинског манастира „Свети великомученик Георгије Победоносац", говори о свом путу ка Богу и о свом служењу у обитељи. Она открива да је огледало духовног живота човека његова молитва и да је највеће дело које можемо учинити — да љубимо Бога и да Му служимо. Подсећа нас да се сваки човек може спасти, и да је свако позван у Царство Божије, само ако се покаје и смири.

Мати Фотинија, укратко нам реците нешто о свом путу ка Богу! Када је он започео?

– Никада нисам мислила да ћу бити монахиња, да ћу живети овим животом. Али, као што знамо, неиспитиви су путеви Господњи! Пре него што сам постала искушеница у манастиру, радила сам у Пловдивској митрополији од 1981. године. Четири године сам радила са владиком Варлаамом, потом са владиком Арсенијем, а владика Николај је трећи митрополит са којим радим на Божијој њиви, на славу Божију.

Владика Варлаам ме је послао на црквено-појачки курс у село Вонешта Вода, у Великотрновској области. Потом ми је благословио да певам у Белаштинском манастиру „Свети великомученик Георгије Победоносац" са свештеницима пловдивске цркве „Света Тројица". Касније сам појала у храмовима „Света Недеља", „Свети свети Константин и Јелена" и „Света Петка" у Пловдиву.

Како сте изабрали монашки пут?

– Све се догодило по вољи Божијој. Старац Пахомије, библиотекар Зографског манастира на Светој Гори, био је духовник наше породице. Пре 19 година имао је операцију оба ока у Пловдиву и требало је да се 1. октобра врати на Свету Гору, уочи празника Светих двадесет и шест зографских мученика, који се прославља 10. октобра. Било је потребно да га неко прати до Свете Горе. Дошао је код нас и рекао мом супругу: „Молим те, Мите, дођи да ме отпратиш". Митко га је упитао: „А како ће ме пустити?".

„Сада је понедељак, а путујемо у суботу. Нећеш се бријати, даћу ти камилавку и расу, у службеном аутомобилу ја ћу бити напред, ти позади, видеће да је ту монах, укрцаћемо се на трајект и отићи на Свету Гору", рекао је старац Пахомије.

Отишли су 1. октобра 2006. године. Мој супруг је био грађевински техничар и од темеља до крова све је умео да уради; разумео се у пољопривреду, волео је да кува – све је знао, и тамо су га веома заволели. После пола године боравка одлучио је да тамо остане заувек.

Тада су игуман Амвросије и старац Пахомије дошли у Софију и позвали ме. Размишљали су како да ми то саопште. Питала сам их како је Митко. Рекли су да је добро и да много помаже свуда, чак и да служи као црквењак. Манастиру је био потребан такав човек. Осећао се добро и желео је да остане. Одговорила сам: „Ако има жељу, нека остане". Мислила сам да ће то бити привремено.

Тада су ме упитали да ли сам сагласна да он остане тамо заувек. Предложили су да потпишем изјаву којом дајем сагласност да постане монах. Пристала сам и потписала. И он је остао на Светој Гори, код светог Георгија Зографског и Пресвете Богородице, као монах Дамјан. Та његова и моја одлука одредила је и моју судбину.

Игуман Амвросије је рекао: „Било би добро, ако желиш, да и ти ступиш у манастир 'Свети великомученик Георгије' у селу Белаштица. Обоје ћете имати једног небеског покровитеља". Пристала сам. У истој години када сам постала искушеница било је и устоличење пловдивског митрополита Николаја. По његовом благослову отишла сам у Калоферски манастир код мати Валентине да научим монашки поредак и дисциплину.

Од тада је прошло већ осамнаест година, од којих сам четрнаест провела као искушеница.

_{Фото: порта манастира "Свети великомученик Георгије" у селу Белаштица, извор: duhoven.bg}

Сви ми, православни хришћани, треба на неки начин да служимо Господу. У чему се састоји Ваше служење овде, у манастиру?

– Оружје хришћанина су читање и молитва. Тако душа јача. Бог је жив. Човек у то мора бити уверен и треба да жели да успостави везу са Богом. То се остварује учешћем у Светим Тајнама Цркве, молитвом, читањем Светог Писма и Светих Отаца. Трудим се да што више људи приведем Христу и Његовој Светој Мајци кроз молитву. Настојим да поукама и саветима, у благом духу, приближим Цркви оне који не знају и који су далеко од Господа и вере.

Сам Господ Исус Христос завештао је својим ученицима да се моле молитвом „Оче наш". Трудим се да свакога дана људе поучим најважнијим молитвама. Ко покаже интересовање, упознајем га са животом Спаситеља, приказаним на фрескама у храму. Саветујем људе да се моле и Светом Георгију Победоносцу, као и свим угодницима Божијим. Најважније дело монаха јесте молитва. Зато овде свакодневно читам пуно правило јутрења и вечерње. Сваке недеље учествујем на светој Божанској Литургији заједно са нашим паросима – оцем Мирославом из села Белаштице и оцем Емилијаном из села Војводинова, који овде служе.

Мати, шта нам је потребно у нашем животу, посебно сада, у овим тешким временима?

– Оно што нам је потребно јесте Бог. Потребно нам је Његово присуство у нашем животу да бисмо пронашли циљ свога постојања на земљи. Створени смо да живимо вечно са Богом. Човек има и тело и душу. Ако живимо далеко од Бога, живимо биолошки, али не и духовно. А човек живи пуноћом онда када целим својим бићем живи, а не само једним његовим делом! Када Га тражимо и молимо за помоћ, Бог нам дарује мир, радост, кротост, трпљење и љубав, са којима нам све постаје лакше. Уздајмо се у Бога и очекујмо да нам дарује благодат, како бисмо напредовали у смирењу и покајању. То нам је потребно.

Може ли да се спаси човек ван манастира?

– Може, наравно! Зар људи са породицама не живе ван манастира? Пре свега, нека се обавезно венчају у Цркви и нека крштавају своју децу. Нека долазе на богослужења, нека се сви исповедају и причешћују. Призивајмо име Христово и оно ће нас спасити. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се" (Мт. 7, 7). Свако ко тражи Бога, наћи ће Га.

На крају нашег разговора, шта бисте нам саветовали? Како да живимо, какав да буде наш став убудуће?

– Блаженопочивши пловдивски митрополит Арсеније говорио је: „Сви смо ми пролазни. Не можемо живети без Бога!" Трудимо се да будемо кротки и пажљиви и да се увек управљамо по црквеним прописима. Да не вређамо, да помажемо људима, да их тешимо и пре свега да их усмеравамо ка Цркви Христовој. Тако да живимо.

Ујутру да кажемо: „Слава Теби, Господе, сачувај нас од злих мисли и жеља и од злих дела!" А увече да говоримо: „Хвала Ти, Господе, што си ми дао да данашњи дан проживим спасоносно за мене и угодно Теби." Амин.

Извор и насловна фото: Игумения Фотиния (Хубенова): „НУЖДАЕМ СЕ ОТ БОГА, ЗА ДА НАМЕРИМ ЦЕЛТА НА СВОЕТО СЪЩЕСТВУВАНЕ" - Духовен път, превод са бугарског: редакција портала "Живот Цркве"