Кристијан Манеа је универзитетски предавач, психолог и психотерапеут, са образовањем и у области теологије — професионални пут који спаја академску строгост, практично искуство и духовну рефлексију. Свакодневно ради са људима који се налазе у тешким ситуацијама, са породицама у кризи, као и са младима и одраслима који настоје да поново пронађу свој унутрашњи баланс.

У интервјуу датом за рубрику #петакзаживот, Кристијан Манеа говори о позиву као унутрашњој дисциплини, о смирењу у професији, о крхкости људских односа и о улози оца и мајке у животу детета. То је смирен, продубљен и искрен разговор о границама, одговорности и посвећености, о томе шта значи остати уз другога са смирењем и љубављу према ближњима.

Александра Надане: Господине Кристијане Манеа, имате образовање које обухвата више дисциплина, које сада доноси плодове у различитим облицима: предајете Психологију религије на Универзитету „Титу Мајореску“, психотерапеут сте, студирали сте и теологију. Како видите своју мисију, свој позив у овом свету?

Кристијан Манеа: На почетку професионалног пута замишљао сам позив као неку врсту сигурности, као место на којем имаш све одговоре и не сумњаш у себе. Та мисао делује природно када изабереш пут који подразумева образовање и одговорност према људима. Временом, сусрет са животним причама које по својој сложености и драматичности превазилазе све што научене теорије могу обухватити мења начин на који гледаш на сигурност. Почињеш да уочаваш како претерана извесност клизи ка прикривеној гордости онога који покушава да живот уклопи у сувише уске обрасце.

Позив почиње да добија смисао онда када остајеш присутан и онда када немаш спремне одговоре. То су тренуци у којима не знаш шта да кажеш или учиниш, али не одустајеш. Постоје страдања која се не могу обухватити речима и за која те ниједна стручна књига не може у потпуности припремити. У таквим тренуцима није лако направити корак уназад из позиције стручњака. Потребна је храброст да се не сакријеш иза улоге. Није удобна вежба суочити се са сопственим ограничењима, колебањима и немоћима. Ипак, управо тај останак у људскости доноси једну унутрашњу смиреност. Постоји тишина која понекад дубље и истинитије говори од сваког логичког објашњења. Можда се ту, на посебан начин, дотиче једно од значења јеванђелске заповести: „Љуби ближњега свога као самога себе.“

Ова професија носи са собом и једно суптилно искушење, тешко уочљиво. Како се искуство гомила, јавља се утисак да брже видиш, јасније разумеш, сигурније усмераваш. Повећано самопоуздање је природно и, до одређене мере, неопходно. Али ако остане без надзора, оно се укрућује у ауторитет. Намера остаје добра, жеља да се помогне не нестаје, али глас онога који „зна“ почиње да надјачава глас онога који има стрпљења да слуша.

Смирење је за мене постало вежба трезвености. У томе нема ничег спектакуларног. Ради се о томе да знаш када да ћутиш, да не убрзаваш процес и да прихватиш да ритам другога није твој. Аутентичност о којој тако често говоримо није професионални атрибут. Људи осете разлику између исправног говора и стварне присутности. Можеш имати снажне аргументе и добро обликоване формулације; без лично проживљеног искуства, оне остају само језичке конструкције.

Данас своју мисију видим као унутрашњу дисциплину. Она подразумева да познајеш своје границе и да се не поистоветиш са својом улогом, да прихватиш да не управљаш туђим животима и да се истинско праћење другога одвија са деликатношћу и великом пажњом. Позив није титула; он је начин на који одлучујеш да останеш човек пред другим човеком.

Александра Надане: Свакодневно сусрећете људе који се годинама носе са психо-емоционалним патњама. Шта сматрате да су узроци тих страдања и одакле може доћи подршка за њихово превазилажење?

Кристијан Манеа: Многи од нас годинама живе у стању емоционалног преживљавања. Крећемо се кроз живот са тихим притиском у грудима. Испуњавамо друштвене и професионалне улоге, а готово и не примећујемо да унутар себе носимо недостатак смисла који је тешко формулисати или поделити са другима.

То је један вид егзистенцијалног умора, којем се придружује притисак да држимо корак, да стално будемо другачији од онога што јесмо. Онлајн простор је претворио поређење у свакодневни рефлекс. Посматрамо животе других, лепо упаковане, и почињемо да меримо сопствени живот према углачаним излозима успеха. Тако се рађа мисао да је „требало“ да будемо богатији, лепши или остваренији. Временом се то поређење сабира у унутрашњи глас који умара, осуђује и подрива самопоуздање.

Многе наше патње не настају из великих, драматичних догађаја. Оне се постепено таложе кроз тиха нагомилавања: занемарене потребе, неизречена разочарања, односе у којима се нисмо осећали виђено или цењено. Често се усамљеност јавља и усред других људи. Све то се сабира и у једном тренутку постаје тешко за ношење.

Подршка може започети у безбедном оквиру, где је рањивост примљена са поштовањем. Психотерапија ствара такав простор искреног сусрета са самим собом. Црква или вера, са своје стране, могу бити места поновног проналажења и унутрашњег сабирања.

Можда излазак из емоционалног преживљавања почиње признањем да нам у сопственом животу није добро. Из такве искрености често се рађа унутрашње смирење ближе истини о нама самима.

Без тог аутентичног сусрета са собом, и сви други сусрети остају, често, недовршени.

Александра Надане: Један део Вашег рада подразумева рад са породицама које пролазе кроз кризне ситуације. Које су то мале, али важне ствари које муж и жена могу учинити како би сачували љубав и равнотежу у породици?

Кристијан Манеа: Односи имају свој пут који их постепено мења. Живот доноси одговорности, притиске и разне изазове. Често се увече у истој кући нађу двоје уморних људи који више не знају како да се поново приближе. Физички су присутни, али емоционално више немају снаге да буду истински ту једно за друго.

Блискост се не одржава сама од себе. Односима су потребни пажња, време и мали, понављани гестови. Када се присуство стално одлаже за „касније“, друге ствари почињу да изгледају важније. Веза се одржава онда када говоримо о ономе што осећамо, а да притом не повређујемо, и када слушамо без осуђивања. Иако делује једноставно, за многе од нас такав начин односа није природан. Он се тешко учи, нарочито ако у породицама из којих потичемо нисмо имали такве примере.

Свако у однос улази са сопственим потребама и очекивањима. Када она остану неизречена, јављају се фрустрације, а из њих постепено настаје дистанца. У почетку се не примећује, али се убрзо осети. Однос остаје жив онда када постоји повратак након тренутака удаљавања и спремност да свакога дана свесно изнова изаберемо оног другог — не само као партнера у ношењу терета, већ као човека кога смо изабрали да нам буде близак.

Мали гестови имају велики значај и временом праве разлику. Рећи „хвала“ онда када би било лакше прећутати. Изговорити похвалу у правом тренутку. У тежим данима наћи макар мало простора за заједничко време. Пружити загрљај, руку подршке или једно једноставно изненађење. Једнако је важно признати када смо погрешили, затражити опроштај и не дозволити да се дистанца учврсти. Односи се не спасавају великим и спектакуларним гестовима; они се одржавају пажњом, бригом, поштовањем, даривањем и љубављу.

Александра Надане: Какву улогу има присуство оца у пружању подршке трудници и у одрастању детета?

Кристијан Манеа: За трудницу је од огромне важности да осети да кроз тај период не пролази сама. Присуство партнера који остаје близу, који не умањује њене страхове, телесне промене или емоционални умор, ствара атмосферу сигурности. Тада се та етапа може проживети са више мира. Бити „близу“ не значи само физички бити ту. То подразумева емоционалну доступност, способност да се слуша и подржи без журбе, без притиска да се понуде брза решења. Када је подршка стварна, жена више не носи сама тежину једне промене која у суштини мења читаву породицу.

За дете отац постаје оријентир начином на који је присутан, начином на који поставља границе без грубости и доследношћу између онога што говори и онога што чини. Дете тако учи да односи могу имати чврстину, а да притом задрже топлину. Присуство оца пружа оквир сигурности из кога дете сме да истражује свет, знајући да иза себе има стабилну подршку. Очевa аутентичност, способност да остане човек а да не напусти своју одговорност, постаје жив пример како се сопствене границе могу живети без маске и без крутости.

Улога оца није да буде савршен, већ да буде доследан. Да једноставним, понављаним гестовима пружа стабилност која временом гради осећај сигурности. Деци нису потребна софистицирана предавања о привржености или поштовању. Потребан им је одрасли који остаје, који се враћа, који преузима одговорност за своје присуство. Понекад та доследност казује више него било која поука о васпитању.

Александра Надане: Које мисли бисте упутили родитељима који се суочавају са различитим страховима у вези са рођењем и одрастањем детета?

Кристијан Манеа: Страх се природно јавља онда када схватите да вам је поверен један живот који се не може водити као пројекат. Многи родитељи живе са утисцима да негде постоји исправна формула, низ корака који, ако се верно следе, доводе до „добро васпитаног“ детета. Из те потребе за сигурношћу често се рађа крутост. Жеља да се све уради „како треба“ најчешће постаје узрок анксиозности, али и умора који прати оне који не желе да погреше ни у чему.

Често се мешају одговорност и савршенство. Деци нису потребни одрасли из приручника. Родитељ који може да каже „не знам“ не губи ауторитет, већ га то чини веродостојнијим. Поверење детета чешће се рађа из такве искрености него из сталног доказивања компетентности.

Још један извор мира јесте ритам. Журба да се дете „погура напред“ често одузима радост да будемо са њим тамо где се налази. Притисак фаза, поређења и раних постигнућа помера тежиште са односа на резултат. Детету није потребно да буде испред свог узраста, већ да буде препознато у свом узрасту. Понекад је најбољи облик васпитања — успорити.

Вера, проживљена зрело, доноси једну тиху корекцију родитељском егоцентризму. Она нас помера из позиције онога који „гарантује“ дететову будућност у позицију онога који га прати. Улога родитеља није да буде беспрекоран. Деци су потребни присуство, нежност, брига и поверење. Родитељ није пут којим дете иде — он је место одакле дете полази.

Извор, фото: basilica.ro

Превод са румунског редакција портала "Живот Цркве"