На рушевинама Југославије стваране су нове нације, а да би једна нација постојала неопходно је да има свој идентитет и историјски континуитет. Тако од деведесетих година имамо непрекидну нит агресивног и вештачког стварања посебних иденитета на овим просторима. Да би неки идентитет био потпун, религија је неизоставан фактор. Тако су новокомпоноване нације одмах почеле да стварају и сопствене цркве.

Било је тих покушаја и раније, током Другог светског рата, али ниједан није био успешан. Ипак, од идеја се није одустало, само је промењен приступ. Тако ових дана смо прво могли чути из Хрватске тезу о поновном „успостављању хрватске православне цркве“, а ових дана и из БиХ долази иницијатива за „обновом босанске православне цркве“. Још почетком ’90-их, такав експеримент је проведен у Црној Гори, када је основана невладина организација „црногорска православна црква“.

Да тај црногорски франкенштајн није био најуспешнији, показало је време. Зато је пре 10-ак година тадашњи председник Црне Горе Мило Ђукановић, иначе декларисани атеиста, на скупу своје партије покренуо питање стварања аутокефалне црногорске цркве. Ако је било трагично гледати тада да атеиста ствара цркву, шта рећи на иницијативу из БиХ где муслиман, па још и бивши реис, покреће питање стварања „босанске православне цркве“?

У контексту савремене историографије и критичке анализе примарних извора, тврдња о постојању засебне „Цркве Босанске“ као дуалистичке, богумилске или манихејске јеретичке организације представља конструкт 19. вијека, који је касније искоришћен за идеолошке сврхе, укључујући и конструкцију посебног „бошњачког“ идентитета одвојеног од српског историјског и културног континуитета. Ова хипотеза, првенствено промовисана од хрватских историчара попут Фрање Рачког, а касније прихваћена у дијеловима југословенске и постјугословенске историографије, данас је у великој мјери дискредитована од стране водећих међународних и домаћих истраживача, као што су Џон В.А.Фајн, Ноел Малколм, Сима Ћирковић и Инес Ашћерић-Тод.

Савремени научни консензус наглашава да средњовековна Босна представља интегрални дио ширег српског етнокултурног и државног корпуса, са специфичностима произашлим из геополитичке позиције на контакту источног и западног хришћанства, али без доказа о масовном дуализму или засебној јеретичкој цркви.

^{О „цркви босанској“}

Кад се год спомене средњовјековна Босна, неизбјежан је помен цркве босанске, јеретичке цркве која је дјеловала на простору Босне. Да је јеретичко учење постојало у Босни потврђују и католички и православни извори. Узмимо у обзир да су и једни и други извори били колико вјерски, толико и политички те да је апсолутно могуће, чак и вјероватно да су преувеличавали јерес у Босни.

Међутим, о цркви босанској су се раширили многи митови, међу осталима и то да је она била богумилска. Ово мишљење очито потиче из српских извора који босанске јеретике називају богумилима или бабунима, али босански извори говоре другачије. У цркви босанској био је присутан симбол крста, одбачен од стране богумила, што видимо и из извора, тачније из тестамента госта Радина који почиње симболом крста. Повеља дједа Мирохне из које је очито да је црква босанска признавала Тројство показује да уствари босанска црква и није била толико одвојена од правовјерних.

_{Фото: тестамент госта Радина (1466.), извор: srbiubih.com}

Морамо узети у обзир да се дешавало да се термини „гост“ и „богумил“ односе на припаднике православне цркве тако да не смијемо свако појављивање ових термина повезивати са јеретицима. Католички извори такође цркву босанску описују као патаренску и дуалистичку, али морамо узети у обзир да католички писци нису били упознати са источњачком мистиком, те да су олако приписивали крстјанима ознаке као што су „патарен“ или „катар“. 

У Босни су се у првој половини 13. вијека сударале три различите хришћанске идеје: православље, мали број дуалистичких јеретика те једна сепаратистичка струја међу католицима.

Имамо разлога да вјерујемо да су прва помињања босанских јеретика у ствари један покушај Католичке цркве да искористи скромно присуство јеретика те да елиминише своју непослушну грану.

Из свега овога можемо видјети да црква босанска није била богумилска те да су се њена јеретичка учења често преувеличавала ради политичких интереса околних земаља. Ко се год занимао за Босну у средњем вијеку, скоро сигурно је чуо за то да је постојање цркве босанске и њен прогон од стране православних и католика довео до исламизације. Да ли је баш било тако? Погледајмо.

Сам утицај цркве босанске на босанску државу је предмет дебате. Иако је истина да је црква босанска некад била гарант владаревих одлука, ово је била ријетка појава. Црква босанска је највећи утицај имала за вријеме Матије Нинослава и мађарских похода на Босну, а након тих догађаја њен утицај доста слаби. У областима Усоре и Соли, које су биле центар крстјанства, врло брзо су почеле дјеловати како католичка, тако и православна црква које су успјеле да преведу велики број јеретика. Сама Босна ће се убрзо наћи на удару Шубића, а бан Стефан II који је на почетку подржавао цркву босанску ће 1347. признати примат Рима и дозволити дјеловање мисионарима.

За вријеме Котроманића, утицај цркве босанске је опао још више. Сви босански краљеви су формално признавали примат папе и званично били католици, мада су наравно имали веома добре односе и били су пријатељи православне цркве чије су ширење подржавали. Једини босански краљ који је имао уже везе са крстјанима је био Остоја током чије владавине имамо масовни бијег фрањеваца из Босне, међутим након њега црква босанска доживљава крах. Твртко II је дао фрањевцима слободу дјеловања што су ови максимално искористили. Касније активности краља Томаша су само убрзале процес, који је био довршен прије турског освајања. Нестанак цркве босанске се олако објашњава исламизацијом, мада то није било баш тако. Долази опет до конфузије. Можете прочитати да су се крстјани, под навалом католичке цркве побјегли код херцега Стефана, међутим из писма патријарха Генадија Схоларија синајским монасима видимо да је епископ цркве босанске био православац, мада сумњиве чврстине у вјери.

Ово се може односити само на дједа цркве босанске који је био код Стефана. Важно је напоменути да су већина Стефанових поданика били православци. Црква босанска је била пред нестанком и прије Томашеве акције, мада јој је Томаш задао финални ударац.

До 1463. и турског освајања, црква босанска је била мртва, из херцеговачког дефтера из 1475/77. видимо да је пописано свега 685 крстјана, који нису чинили ни један посто регистрованих домова. На крају, можемо извући закључак да је црква босанска, мада један посебан фактор, ипак била само једна од многих вјерских оријентација у Босни те да сама црква босанска није била нека монолитна организација већ да је и међу самим крстјанима било подјела. Црква босанска је имала утицаја у Босни, то је очито, али није имала онолико утицаја колико јој се често приписује. А њена улога у исламизацији Босне је примјер лошег проучавања извора, а и националне пропаганде.

Примарни извори – повеље босанских владара и властеле, писане ћирилицом на српском језику – досљедно свједоче о православној догматици и пракси.

У њима се редовно инвокују формуле као „у име Оца и Сина и Светога Духа“, помињу Света Тројица, јединородни Син Божји Исус Христос, Пресвета Богородица, животворећи Крст, Јеванђеље, апостоли, светитељи и Никејски символ вјере са 318 отаца. Бан Кулин издаје повељу Дубровчанима 1189. године на православни празник Усјековања главе Јована Крститеља, док бан Матеј Нинослав у документима из 1240. и 1249. године заклиње се Богом, Богородицом и свим светима, експлицитно помињући „вољу вишњега Господа Бога Исуса Христа“.

Сличне формулације присутне су код Стјепана Котроманића, Твртка и других, укључујући и оне које западни извори етикетирају као „патарене“. Ове елементе карактерише потпуна сагласност са православном традицијом, док су директно супротстављени класичном богумилском дуализму, који је, према поузданим изворима као што је трактат бугарског презвитера Козме, одбацивао Свету Тројицу, Богородицу као Богомајку, Крст, иконе, мошти, црквену јерархију и тајне, те проповиједао радикални дуализам добра и зла као равноправних принципа. Рукописи повезани са босанским хришћанима – Хвалов кодекс, Копитарево Четворојеванђеље, тестамент госта Радина – представљају стандардне ћириличне српске текстове у оквиру православне традиције, без икаквих трагова дуалистичких мотива као што су борба Михаила-Христа са Сатанаилом или презир материјалног свијета као дјела злог принципа.

_{Фото: Хвалов зборник (1404), извор: wikipedia.org}

Савремене палеографске и текстуалне анализе потврђују њихову припадност ширем српском корпусу, а не неком изолованом „босанском“ насљеђу. Стећци, са преко 58.000 примјерака расутих по Херцеговини, Босни, дијеловима Хрватске, Црне Горе и Србије (посебно у Рашкој регији, Златибору и око Ужица), представљају интерконфесионални феномен, коришћен од православних, римокатолика и припадника локалне црквене организације. Натписи (свега 363, од чега преко 350 ћириличних на српском језику) не садрже етничке одреднице, али помињу босанско краљевство и српско господство, док верска припадност експлицитно указује на више конфесија. Мотивови – крстови, повијена лоза, розете, сцене лова и турнира – одражавају средњовјековни свакодневни живот и естетске традиције, без икаквих дуалистичких симбола.

Савремени археолошки и епиграфски радови (нпр. Дубравко Ловреновић, Марио Шлаус) потврђују мултиконфесионални карактер, одбацујући ексклузивну везу са богумилима као мит без емпиријске подлоге. Западни извори, углавном папски буле и инквизиторски извјештаји, етикетирају босанске хришћане као „патарене“ или „манихејце“, али то одражава политички притисак Угарске и Рима ради покатоличавања Босне, а не објективну теологију. Догађај на Билином Пољу 1203. године представља дипломатски акт избјегавања крсташког похода, гдје се „абјурација“ односи на „шизму“ (термин за православље у западној терминологији), а не на дуализам.

Трактат кардинала Хуана де Торкемаде из 1461. године, са 50 „заблуда“ босанских „манихејаца“, представља теолошку полемику против хипотетичког дуализма, али домаћи извори то демантују.

Међународна историографија (Фајн 1975/2007; Малколм 1994; Ашћерић-Тод 2022) закључује да је „Црква Босанска“ била монашка организација са елементима аутономије од Рима и Цариграда, можда са локалним девијацијама због изолације и ниског нивоа теолошке едукације, али не дуалистичка. Није доминирала друштвом нити била масовна, а теза о богумилству је производ 19. вијека, искоришћен за националне наративе.

Исламизација Босне била је постепен процес, вођен економским, социјалним и политичким факторима под османском влашћу, са прелазима из свих конфесија, а не масовним конверзијама из „богумилске“ цркве, која је већ била у опадању прије османског освајања.

Етнографски и историјски, средњовјековна Босна је неодвојиви дио српских земаља: владари се титулишу као краљеви Србљима, крунишу у Милешеву, сарађују са Неманићима. Хумски кнезови попут Мирослава (брата Стефана Немање) граде православне задужбине (манастир св. Петра и Павла на Лиму, Мирослављево Јеванђеље). Немогуће је замислити савез „богумила“ Кулина са православним Неманићима.

Савремено оживљавање мита о „цркви босанској“ као богумилској служи политичкој манипулацији, често у контексту негирања српског историјског континуитета у Босни и Херцеговини. Ово угрожава научну објективност и регионалну стабилност, игноришући чињеницу да је Босна, културолошки и цивилизацијски, интегрални дио српског корпуса. Очување српског духовног и историјског насљеђа захтијева критичку реафирмацију примарних извора и одбацивање идеологизованих конструката, у духу објективне науке и историјске истине.

^{Фото: некропола стећака Билећа, аутор: Љубиша Аћимовић, извор: Wikimedia.org}

^{Опасне иницијативе}

Ова идеја Мустафе Церића није ни наивна, ни безазлена, већ провокативна. Она вријеђа разум, а поготово вјеру. Вријеђа православце, али ништа мање и муслимане, јер их представља као људе спремне да се поигравају са туђом светошћу ради политике. А кад се једном крене тим путем, не постоји светиња која сутра неће бити доведена у питање.

Православље у Босни и Херцеговини није празан простор, нити прекинута нит која чека да је неко „обнови“. Она није историјска грешка коју треба исправити. Она је вишевјековни свједок постојања православља које је на овим просторима посадио још Свети Сава. Иако га желе представити као окупатора, Свети Сава је овдје био једини који није долазио са мачем, него са добром вјером. За разлику од оних чију вјеру данас исповједа Мустафа Церић.

Православље у Босни и Херцеговини никоме није наметано. Српска црква овдје има свој континуитет, своје епископе, манастире, мученике и светитеље, своју канонску структуру. И зато смета. Јер не може бити под контролом, јер се не може прекројити или укинути декретом, нити уклопити у било који пројекат нових иденитета скројених за дневну употребу.

Дакле, овдје није ријеч ни о вјери, ни о цркви, ни о духовности. Ријеч је о политици. И то оној најприземнијој и најјефтинијој. О покушају да се оно што је свето претвори у алат за национални инжењеринг. Када не успијевају измишњене конструкције и поред силне машинерије упрегнуте да се створи некакав иденитет, онда се удара на институције које су преживјеле вијекове, царства, ратове и идеологије. А Српска православна црква била је увијек главна препрека за прекрајање историје.

Извор: Компас

Насловна фото: фрагмент фото са vijesti365.com (анимација Мустафе Церића као "архијереја" "босанске православне цркве")