Г. Самархџи: Поштовани пријатељу, имао сам привилегију да Вам се обраћам на почетку Вашег пута ка Богу — најпре као оцу, затим као митрополиту, а сада већ као Његовом Блаженству архиепископу Јовану. Дете, младић, гимназијалац који живи у времену мрачног комунистичког прогона. Где сте Ви нашли снагу и ко Вас је руководио да имате другачије мишљење о том времену — мишљење у којем сте, усред прогона, напетости, страха и чежње за путем Божијим, за Христом, дошли до тренутка да одлучите да свом животу дате смисао?

           Архиепископ Јован: Одрастали смо у периоду када је вера била забрањена, али је била забрањена споља — забрана није могла да контролише срца људи. Верујем да је свако људско биће, биће које трага, биће које нешто тражи. Можда у то време нисмо могли јасно да то артикулишемо или разумемо на који начин. На мом животном путу, као што сам и раније говорио, био сам у четвртом разреду гимназије, тек сам био научио француски језик, када ми је доспела у руке једна књига — Јеванђеље, Нови завет. Када сам је прочитао, осетио сам нешто другачије, и користим исте речи да бих то описао. То су оне што бисмо могли назвати психолошким истинама: начин на који је књига била написана уверио ме је да је истинита. Вера није нешто што се може објаснити само разумом, али није ни изван разума; она га често превазилази. И у свакодневном животу, када нам неко приповеда неки догађај, начин на који то чини понекад нас увери да је истинито.

Када сам читао Јеванђеље, оно ми је донело велику радост. То је била радост посебне врсте. Човек осећа да се нешто унутар њега догодило.

Потом сам започео једно путовање, трудећи се да дођем до још више сазнања, читајући и друге књиге како бих боље разумео.

            У време када су Ваши вршњаци, омладина тог доба, читали забрањене западне књиге, Ви сте имали другачије жеље, другачији идеал...?

            И читање Јеванђеља у то време било је читање забрањене књиге, јер ако би Вас ухватили са таквом књигом, могли сте бити осуђени на дугогодишњу затворску казну због агитације и пропаганде. Али свако има свој посебан пут. Путеви ка Богу су различити. Свака личност је другачија. Нисмо избегавали ни читање других забрањених књига — и њих смо читали — али је Јеванђеље почело, мање-више, да даје смисао мом животу. А када животу дате смисао, почињете да разумевате да је живот путовање ка једном коначном одредишту. Данас је једна од највећих трагедија управо то што људи више не виде живот као путовање ка коначном циљу. Јер путовање подразумева да постоји коначно одредиште. У супротном, то више није путовање, већ бесциљно лутање. То човека чини несигурним и он почиње да се испуњава хиљадама узалудних циљева, који често и нису прави циљеви. Зато је моја жеља и моја проповед увек била и остала да људи пронађу свој истински циљ у животу — онај који их може заиста испунити. Верујем да само нешто заиста велико може да испуни човека.

Можда је свети Августин то изразио на најлепши начин када је рекао: „Господе, створио си нас по Свом лику, и немирно је срце наше док се не смири у Теби." Верујем да је једино Бог Тај који може да испуни људско биће.

Остале ствари можда саме по себи нису лоше, али не могу у потпуности да испуне човека. Зато је и читање Јеванђеља мом животу дало смисао. Још од тог времена, када је било веома тешко остварити многе друге ствари, моја жеља је била да наставим тим путем, што је постало могуће након 1990. године.

            Рад у психијатријској болници са људима у болу и невољи био је, може се рећи, једна тиха школа теологије за Вас на Вашем путу ка Богу. Можда је то дало и један другачији смисао страдањима на Христовом путу?

            Верујем да је служење увек веома важан део. Сам Христос каже да није дошао да Њему служе, него да Он служи (Мк. 10,45). Свака болест је тешка, али душевне болести су често још теже, јер су то људи који су беспомоћни и којима је потребно да се други старају о њима.

У психијатрији, када видите да је један човек, створен по икони Божијој, изобличен, можете осетити дубоку људску бол. Ти људи нису имали потребу само за неком спољашњом негом, него и за духовном помоћи — имали су потребу да буду вољени. Јер сваки човек осећа када је напуштен од људи.

Чак се и чланови породице често уморе, јер није лако. Сећам се, на пример, када би неко био примљен у болницу први пут, сви су били уз болесника: породица, родбина, рођаци. Други пут — много мање њих. Трећи пут — остајала би само једна стара мајка, која је долазила из велике љубави коју је имала према болеснику. Тако, гледајући болеснике, човек дубље сагледава и упознаје људску душу. То је једно дубоко, али веома болно искуство. Али управо тада почињете да разумевате велику љубав Божију, која се оваплотила да би додирнула нашу бол и исцелила је; да би додирнула нашу изопаченост и исправила је. Дугогодишњи рад у психијатрији помаже човеку и да се сам продуби, да пронађе смисао живота, разлог живљења, разлог болести, па чак и разлог смрти.

            Подсећам се речи великог психијатра Виктора Франкла, који је, док је био у концентрационом логору и када му је цела породица била убијена, рекао: Верујем да најнеопходније човеку није задовољство, како је мислио Фројд, нити жеђ за моћи, како је мислио Адлер, већ да пронађе разлог да живи и разлог да умре. Та два разлога може дати само вера, која даје смисао животу и објашњење смрти. У психијатрији се ова питања, без сумње, веома снажно постављају — не толико од самих оних који страдају, колико од људи око њих, који имају саосећање и љубав према њима.

            Сада, када на то гледам после много деценија, мислим да су они мени помогли више него што сам ја помогао њима. Јер, трудећи се да помогнемо другима, ми више помажемо себи самима. Звучи као парадокс, али често, дајући другима, више дајемо себи. Свака дубока истина је парадокс. Зато је и Јеванђеље пуно парадокса: „Ко хоће да сачува живот свој, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати" (Лк. 9,24).

У почетку, служење изгледа као губитак. У стварности, то није губитак, него велики добитак. Зато морамо да оживимо културу служења. Служећи другима, добијамо још више ми сами — духовно. Можда не добијамо материјално, али духовна радост не може се упоредити са материјалним задовољствима.

            Истина је, Ваше Блаженоство, као што је Христос рекао: „Болестан бејах и посетисте ме", тако сте и Ви у тој служби, у болници, били на путу Христовог бола и милосрђа.

            Да, и управо је то био разлог што сам тамо отишао. То се говори у житијима светих и у свим проповедима: ми нисмо изолована бића, већ бића заједнице, и имамо одговорност и за људе око нас. Савремене теорије — а није све савремено и добро — које кажу: „Мој је живот, радим шта хоћу; моје је тело, радим шта хоћу", нису исправне. Прво, живот није само твој, него и оних који су око тебе. Живот деце утиче на живот родитеља, и живот родитеља утиче на живот деце. Дакле, живот није само наш.

            Данас је, уопште узев, савремена мисао изгубила тај осећај, и свако мисли само на себе. Тако сви остају сами, јер двоје егоиста не могу да живе заједно. Велики број развода које данас видимо јесу трагедија, јер ништа се не може одржати ако нема жртве.

Некада је породица подносила велике жртве једних за друге и остајала на окупу, али кроз те жртве нису ништа губили, јер је у породици било радости.

            Сећам се да ми је један мудар човек једном рекао: „Знаш, онда када нам је било најгоре, било нам је најбоље." Хтео је да каже да смо, иако у тешком времену прогона, сиромаштва и неправде, унутар породице чували жртву једних за друге. А жртва доноси радост. Данас, без жртве, не можемо имати радост. Зато је веома важно да себе увек видимо као бића заједнице. Повезани смо са људима око нас. Живот није само наш — јесте наш, али не само наш.

            Служење у болници обликовало је Ваше схватање о путу Христових страдања...

            У извесном смислу, да. Можемо и тако рећи, јер то јесте истински пут — пример Господњи. У Јеванђељу Господ каже: „Ја сам пут и истина и живот" (Јн. 14,6). Албански језик има једну веома лепу теолошку реч, коју нисам срео у другим језицима. Можда јој се донекле приближава хебрејска реч белијал, која значи „безвредан", док ми ђавола, злога, називамо i paudhë* — што значи „без пута", онај који никуда не води, у слепу улицу. Пут Господњи је пут жртве, али је то и пут који доноси радост, јер без жртве нема радости. Као и свака вредна ствар, па и радост има високу цену. Људи не желе да плате ту цену, и зато данас нема радости. Трудећи се само за себе, они не добијају — него губе.

*) говорно и "опаки", "безбожан"

_{Фото: архиепископ Јован са новинаром Фердинандом Самархџијом, извор: ngjallja.org}

Извор: снимак интервјуа који је објавио црквени радио Ngjallja

Превод са албанског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: gazetatema.net