Иако у науци постоје и дилеме око обима, настанка, порекла и дужине постојања германског елемента, фактографски је неспорно постојање германског света са својим плусевима и минусима. Да ли ћемо имати као прву асоцијацију на германски свет великог Баха или неког Хабзбурга, или можда Гетеа или пак Фихтеа, не зависи само од тренутног расположења, већ од дубоких духовних увида у то шта је германски геније у стању да уради. При томе, имајмо у виду да је рецимо Черчил записао: „Ми не ратујемо са Хитлером, чак ни с национал-социјализмом, него са духом Шилера да се он никада више поново не роди.“ Ако би дејствовало некакво пангерманско братство Англосаксонаца и Немаца није објашњиво како је било могуће да су Американци систематски уништавали немачке цивиле (на пример у Дрездену) у складу са програмом, који су разрадили Фон Нојман и Курт Левин. Заправо, германски свет је у духовном смислу након Другог светског рата изашао не само духовно сломљен, исфрустриран, већ и са наметнутом матрицом колективне кривице за све зло у оба светска рата. Сећања пишу победници и они који су објекти индоктринације, без критичке свести, постају лако инструмент за нове експерименте на глобалном нивоу. Тако је могуће да 

скоро четвртина омладине у Јапану сматра да је Совјетски Савез бацио атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, јер се у процесу транзиције и извртања догађаја иде до потпуно бизарних концепата, који су нам уосталом познати и на Балкану.

            Овај мало шири уводни пасус био је неопходан да би се разумело да је моје дубоко уверење да је германски идеал, па и германски архетип био у дубокој супротности са наметаним спиновима о вековном германском (националном) наративу, који подразумева пљачку и ширење на рачун суседних народа. Судбина немачких цивила у послератној Чехословачкој, па и у многим другим источноевропским земљама није била лака, иако се може разумети, као историјски одговор тадашњег времена. У том контексту, послератна судбина Подунавских Шваба, није резултат воље српског народа, већ воље двојице хрватских комуниста Јосипа Броза и Ивана Рукавине (команданта Војне управе за Војводину). Наравно, критичари овог текста ће можда мени замерити неспомињање „фолксдојчерске кривице“, али то не мења суштину, јер нису сви Немци у Војводини били припадници „7.СС добровољачке брдске дивизије Принц Еуген“, а последице су осетили сви. Титова власт је исељавала Немце, а увозила људе из Албаније. Онемогућен је шири директан контакт на контактним подручјима Немаца и Срба, који је постојао још из доба саских рудара у немањићкој Србији (Ново Брдо је само један од примера). С друге стране, титоисти су незапосленост решавали „гастербајтерским“ споразумом, по коме су многи из Југославије, свој хлеб нашли у послератној Немачкој, где је природан процес асимилације у пар генерација предвидљива последица.

            Ово спомињем, да бих казао да не треба бежати од тешких тема, али да се вратимо на основну линију овог текста. Поставља се питање шта је основна нит, идеал људи, који имају заједнички немачки језик, као повезницу. Ако није германски архетип баварски меморијал Валхала, који настаје захваљујући Лудвигу I Августа од Вителсбаха, уочи „пролећа народа“ средином XIX века, шта је онда исконски идеал германске линије размишљања? И у којој мери је повезан са Хришћанством?

            Ако сагледамо метаисторијске процесе, видећемо да се Лутеров протестантизам јавља као реакција на искривљавање исконске вере (у његовом тумачењу), те да је протестантизам био трагање за чистотом изворног Хришћанства (друга је ствар што је мало ко у XVI веку могао да стигне до православних извора, када је Балкан са Панонијом већ био под Турцима, Јужна Италија је већ била рекатолицизирана, а Русија је била далеко и тек се опорављала од сопствене потчињености азијским силама). Наравно, реакција на лутеранизам, па и калвинизам уследиће брзо и одлучно из кругова блиских Риму, који ће серијом акција (једна од њих је и Вартоломејска ноћ из 1572. године) успешно водити Западну Европу у правцу враћања снаге папизму, али и романским народима последично (Шпанцима, Португалцима, Французима пре свега). Германски свет није случајно последњи ушао у трку за колоније, а савремени секуларни свет може се рећи да је настао Вестфалским миром из 1648. године, када се усваја  принцип суверенитета и принцип једнакости нација. То је кључни моменат када се на неки начин завршава период „католичко-протестантског“ грађанског рата у Европи. Случај успона Велике Британије је нека друга тема, али и њен успон је директно везан за последице Вестфалског мира.

            У непосредној слици света након Вестфалског система германски свет видимо у три целине:

1. расцепкане многобројне немачке државице, при чему превагу ипак имају јужне католичке земље Аустрија и Баварска;
2. изолованост англосаксонских елита, које ступају у савезе и конфликте са келтским елитама (резултат је да Шкотска има неко време 4 универзитета, а Енглеска само 2, Оксфорд и Кембриџ, наравно), а исход је да ће 1707. године доћи до стварања Велике Британије;
3. скандинавски Германи (чувени потомци Викинга) имаће дугогодишње исцрпљивање у виду борбе Данаца и Швеђана за превласт у региону, али ће се снага Шведске сломити у Полтавској бици 1709. године, након чега ће престати да буде Велика сила, а Балтик ће постати мање-више све више руска зона утицаја.

            Ова шира слика нам је неопходна да бисмо развили основну тезу овог текста. Најпре, 

у духовном смислу Англосаксонци су уједињењем са шкотским клановима дошли до неке врсте келтизације, што је видљиво до данас, јер Хелоувин, популарност друида, па и келтске митологије, и ирског плеса немају пуно везе са изворним идеалима Англа и Саса.

У исто време када Шведска губи статус Велике силе, Велика Британија постаје Велика сила са својом особеном државном верзијом протестантизма, што и јесте англиканство. Немачке државице ће све до Бизмарка трагати за смислом, јединством, идеалом, и није случајно што се у том трагању јављају и Моцарт, Вагнер, Хајне, Новалис и остали великани, чији је колективни лик у уметничком смислу Гете, а аристотеловску жељу за знањем формулишу немачки идеалисти, почевши од Канта, па све до Хегела.

Немачка стиже до државности и јединства на бази језика, али не и јединства на бази духовног опредељења, тако да се потрага наставља и поред стварања немачке империје, трага се за нечим неисказаним.

            Није случајно да се баш у немачкој књижевности јављају симпатизери Оријента, као што су Херман Хесе или Томас Ман, или личности попут Освалда Шпенглера, који математички прецизно предвиђа крах цивилизације Запада каквог познајемо. Сва нацистичка мистика, потрага за Тулом, експедиције на Тибет, религиозна трагања током успона нацизма, заправо су имала одређену подлогу и неспокој, јер германски дух заиста није био пронашао себе.

            Енглези су постали све удаљенији рођаци, који су све више личили на оно што су Немци презирали у „француској декаденцији“, па се и сам енглески језик у већој мери обогатио француским изразима и као такви, Енглези нису могли бити ауторитет за немачке идеале. Французи, који јесу носили германско име по Францима, као повлашћеној елити, су одавно сматрани романизованим, па и келтизованим (да се нашалимо Астерикс и Обеликс су Келти, који се боре против Римљана, а Германа ни од корова). Новонастала Немачка је упирала свој поглед ка северу, али их је заосталост и слабост деветнаестовековних норвешких, шведских, а поготово данских елита дубоко разочаравала, па је једино машта исландских сага или свет романтичарског фолклора враћао неку наду. Један број Немаца иде у Русију и услед разочараности у своје окружење. И не мали број Немаца у Русији стиже до високих положаја, па и до православне вере. Блаженопочивши Патријарх московски Алексије II, који је био 16. врховни предстојатељ Руске православне цркве, потомак је племићке породице Немаца, чије је презиме Фон Ридигер, а која је у 18. веку прихватила православље. И међу руским козацима било је Немаца, о чему шири аудиторијум углавном зна по песмама Ивана Реброфа, као што је Kosaken Müssen Reiten.

            Овде је, вероватно важан моменат да се каже да и у Сједињене Америчке Државе иде масовна емиграција Немаца у деветнаестом веку (чак је и актуелни амерички председник Доналд Трамп по оцу немачког порекла). Немци се исељавају и у Јужну Америку, понајвише у Аргентину, Бразил, Парагвај.

            Истовремено са успоном државности и спознајом ограничења на међународној арени, где белгијски краљ има Конго, а Немци и поред индустријске снаге немају ресурса, ни колонија на нивоу какве су им амбиције, све више се милитаризују и епилог је познат. Оба светска рата донела су разарања читавом човечанству, а немачкој идеји је сломљена кичма и обнова немачке националне идеје се углавном стигматизовала и то је довело до неке врсте подземних токова мисли након Другог светског рата. Денацификација у западном делу Немачке није извршена у дубинском смислу и заблуде, које су биле пре осам деценија остале су код многих. Након уједињења Немачке после пада Берлинског зида у протеклих скоро четири деценије није дошло до христијанизације Немачке, напротив, дошло је до демографског, моралног, па и економског пада.

            Немачка се одржава захваљујући приливу становништва из Мале Азије, Балкана и Источне Европе, али нема више велике немачке науке, нема уметности као некад, и поред материјалног благостања, очигледна је морална криза, и уз растућу русофобију, која је вештачки подстакнута, перпективе за немачки свет су више него суморне. Американизација Немачке донела је другачије погледе на свет и разлике између конзервативних и либералних ставова ће се појачавати из године у годину. Тренутно је на снази инфантилизација јавног дискурса и припремање германског света (и не само њега) да постане „топовско месо“ у походу неутрализације Москве.

            Као што је наш најбољи проучавалац германског света, Мирко Косић у делу „Модерна Германија“ из 1912. записао: „Обим улоге коју ће немачка нација имати да игра на позорници историје, одређена је многим факторима географске, физичке и моралне категорије.“ Међутим, овај чувени Кикинђанин је сматрао још тада, пре Првог светског рата,да је „морални моменат“, како је рекао „безусловно у погоршању“.

            Као православни Срби, који смо у прошлом веку имали искуство не само ратовања са немачким државама (и са Бечом и са Берлином), већ и трауматичност Шумарица, веома је важно да у дијалогу са немачким фактором сведочимо не само српску истину, већ и да у том интелектуалном дијалогу, који је у деветнаестом веку имао доста плодова, поготово у време династије Обреновића (од браће Грим, до Лазе Лазаревића рецимо), обновимо сећања, која могу бити од заједничке користи. У том смислу

српско-немачка сарадња је могућа на принципима узајамног поштовања. Уколико, се у том смислу укључи и елеменат обнове хришћанских вредности, имамо могућност да изнад дневнополитичких и геополитичких импулса сведочимо о заједничкој хришћанској прошлости, поготово из првог миленијума.

            Руска Православна Црква је 2023. године благословила уврштење 12 светаца немачког порекла, или оних који су везани за немачке земље, а њихова имена треба да буду позната и српској православној јавности; то су: Свештеномученик Бонифације, архиепископ Мајнца, просветитељ Немачке (754); Свештеномученик Ауреја, епископ Мајнца (436); Мученица Афра Аугзбуршка (304); Свети Максимин, епископ трирски (347); Свети Матерн, први епископ келнски (4. век); Свети Корбинијан, први епископ фрајзиншки (725/730); Свети Вилиброрд, архиепископ утрехтски (739); Свети Буркард, епископ вирцбуршки (753); Свети Ансгар, архиепископ хамбуршки (865), који се углавном бавио ширењем јеванђеља у Скандинавији, о чему смо већ писали; Свети Лиоба Бишофсхајмски (728); Преподобна Валпурга Ајхштетенска (779). Иако није био етнички немачког порекла, али је његов култ значајан у немачким земљама, овом списку је додат и Мученик Маврикије (из чувене тебанске легије „Legio Thebaica”) и други војници повезани са њим (из 286. године), познати и као Агаунски мученици. Овом списку „вечне Небеске Германије“ би се могао додати и Александар Шморел, православни Немац, који је био члан антифашистичке организације „Бела ружа“, а кога је Руска православна црква прогласила га је за свеца 4. фебруара 2012. године.

_{Фото: са канонизације Александра Шморела, извор: international.pstgu.ru}

            Данас, када смо у вртлогу дезинформисања, када видимо пропаганду неопаганизма, под видом борбе против Немства (а може и за, парадоксално), када се обнављају идолатријске матрице уз помоћ нових технологија, треба знати да је једна ствар отуђеност елита из Берлина, Беча и Брисела, и одговорност немачке државе за стање у свету, па и на Балкану, а друга ствар је принцип истине, који је близак многим људима германског порекла, у чијим жилама тече неретко и словенска крв.

Чињеница јесте да су многи Лужички Срби германизовани, историја је таква каква је, али у будућности, улога српског сведочења православља у Немачкој (а наша дијаспора није мала) може бити од значаја у међукултурном дијалогу Словена и Германа. Само не бисмо требали бити неискрени, односно млаки.

Један од најпознатијих цитата из Библије међу германским народима, није случајно баш следећи: Also, weil du lau bist und weder kalt noch warm, so werde ich dich ausspeien aus meinem Munde (у преводу: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих), што је сигруни знак да духовни потомци Вили Бранта и Карла Шмита траже истину. Многи житељи Небеске Германије имају заједничку карактеристику да подсећају на људе чије је, по речима Христовим, да – да, а не – не! То је корен германског архетипа. Да ли ће то бити развијено у правцу богочежњивости или у правцу рашчовечења зависи од свачије одлуке, али наше је да сведочимо Истину.

Горан Игић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: Александар Шморел на универзитету, избор: predanie.ru