Драгиша Иванов Вукчевић, човјек изузетне снаге духа, великог срца и ријетке доследности, напустио је овај свијет тихо – у сну, у првом дану Нове године, на празник Светог Василија великог. Одлазак овог необичног човјека оставио је дубоку празнину у породици, међу пријатељима, саборцима и у широј заједници којој је читавог живота несебично служио.

(Текст некролога је настао из посмртног говора проф. др Љубише Лилића – декана Факултета за физичку културу у Лепосавићу, изреченог над одром Драгише Вукчевића)

Рођен у Метохији, у бројној и сложној заједници црногорских колониста, Драгиша је још у раној младости био приморан на сазревање. Оставши без мајке Данице, уз оца Ивана је учио занат и рад, стичући знања из грађевинарства која ће касније примијенити у стварању угледних угоститељских објеката на самом Газиместану поред Приштине, као и познати ресторан „Огњиште“ у Црној Гори. Ови објекти су по својој архитектури и грађевинским решењима, постали својеврсни еталони за градњу великог броја ресторана широм Србије, Црне Горе и Републике Српске.

По завршетку средње школе у Пећи, уписује Факултет за хотелијерство у Опатији, у то вријеме најпрестижнију високошколску установу те врсте у Источној Европи. Током студија радио је у елитним ресторанима широм Кварнера, показујући радну етику, али и особину по којој ће га сви памтити – несебично помагање другима.

По завршетку школовања враћа се на Косово и Метохију, где кратко ради у Народној банци Југославије, а затим постаје директор хотела „Гранд“ у Приштини и ХТП „Слога“, управљајући угоститељским системом на читавој територији покрајине.

Његов повратак у Покрајину поклапа се са обновом црквеног и народног живота након избора епископа Павла за патријарха српског и доласка владике Артемија у Призрен на трон рашко-призренских епископа.

У том периоду, Драгиша Вукчевић постаје један од кључних ослонаца обнове духовног и народног живота од Шар-планине до Проклетија – иницијатор, организатор, добротвор, логистичар и искрени дјелатник за потребе обнове црквености и духовности. Није могуће набројати све послове у којима је предано учествовао, почевши од логистике за формирање монашке заједнице и школе у Црној Реци, па до народних зборова и саборних крштења на Дечанској Бистрици.

Ту на обали Дечанске Бистрице, кумовао је хиљадама новокрштених, што га у томе чини вјероватно рекордером у цијелом српском народу.

Избијањем ратова деведесетих, вођен снажним осећајем дужности, добровољно одлази на ратишта широм бивше Југославије – од Вуковара и Подриња, преко Херцеговине до Равних Котара и Книна… Води добровољце, прикупља помоћ, организује лијечење рањеника, кријепи, бодри, охрабрује…

Рањаван на Вуковару, витез Обилића медаље за храброст, добитник више црквених признања и одликовања, у чину мајора Српске добровољачке гарде њен командант за Јужну Србију – остао је примјер човјека који је и у најтежим временима корачао усправно.

Свуда успјешан и цијењен, пропушта да буде добар у најисплативијем занату – политици. Одбијање да се повинује било каквом политичком диктату, коштаће га дотадашње позиције, па ће по завршетку рата у тужној колони изгнаних Срба, са супругом Драганом и осмогодишњим сином Илијом успјети да избјегне „лов на Србе“ и крвави пир албанских терориста и да се домогне Црне Горе.

Испоставиће се да се више неће растајати од ње.

Драгишино човјекољубље и пламени патриотизам нису усахли ни пред новим околностима које су се тада стварале у Црној Гори.

Он не користи издашне понуде пријатеља на високим државним функцијама, јер је то подразумијевало да се одрекне себе и свега што га је красило још од родитељског дома. Имао је пријатеље на свим странама новоуспостављеног међубратског фронта и није дозвољавао да у њему и око њега заживи кобна будалаштина подјела једног истог народа. Умро је, а није погазио ниједно пријатељство, али није одступио од свог пламеног родољубља и оданости Цркви, плативши свјесно цијену сопственог избора.

Чојство Драгише Вукчевића није било ограничено уско-националном припадношћу. Изузетно је цијенио и поштовао друге вјере, стално водећи рачуна и као човјек и као угоститељ да се неко у његовом окружењу не осјети деградирано.

Последње године живота обиљежила је тешка болест коју је носио тихо, без жалбе и јаука.

И тако болестан, жуди за монашком ризом и његовом Црном Реком, али је Господ хтио да буде другачије.

Када су Љешњани литијом са Круса јавили Црној Гори своју вјерност Христу и Његовој Цркви, са Корнета од родне куће Светог Мардарија Љешанског, на Драгишиним већ болесним леђима се нашао велики дрвени крст, који је раније припремио. Желио је да га преда омладини, да га као симбол и знамење донесу пред Саборни храм. Пао је изнемогао од терета, вишеструко тежег од њега и као војник који није обавио задатак, дуго туговао над неоствареном жељом.

На овом примјеру би се могао дефинисати читав живот Драгише Вукчевића – у служби свом народу до последњег даха, без обзира на трошак снаге, здравља и материјалних добара.

Бог га је призвао у сну – тихо и тајновито.

Сахрањен је у Гољемадима, селу његових предака, које је волио као своје намучено Косово. Никада их није раздвајао по љубави.

Ту гдје се камена Љешанска нахија спушта ка Језеру, нашао је вјечну кућу у гробници свог прађеда Марка Ивановог Вукчевића, поред рођеног брата Љуба.

Достојан да почива поред славних предака, може мирно пред Господом да каже, као ријетко ко: „Дао сам све што сам могао“.

А ми свједочимо – Драгиша Иванов Вукчевић био је војник, Христољубац и патриота, човјек дужности – човјек који је давао више него је могао.

Нека му Господ, у ове Благе дане подари рајско насеље!

„Бог оставља у ритама част.“ (Милош Црњански)

Извор, фото: Ин4С