Уводно излагање првога дана Међународне конференције у част блаженопочившег Архиепископа Анастасија, поводом прве годишњице његовог упокојења.

^{Богословски и црквени допринос архиепископа Анастасија}

† Јован
Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније

I

            Осећам се дубоко почаствованим и привилегованим што ми се поново пружа могућност да данас говорим о делу архиепископа Анастасија. Као што сам говорио и у другим приликама: поштујући дело овог великог човека, ми поштујемо сами себе, своју Цркву и своју земљу. Моја позиција је јединствена: не само као проучавалац његовог богословља, него и као непосредни сведок и његов сарадник током више од тридесет година обнове Православне Цркве у Албанији. То искуство дало ми је могућност да из непосредне близине видим како се теолошка теорија остварује у пастирској пракси.

            Дана 7. августа 1960. године Архиепископ Анастасије је рукоположен у ђакона и читав његов живот наставио је да буде једна служба Богу и човечанству. Како је и сам често истицао, хришћанство служење сматра царским путем за остварење самога себе: служећи другима и помажући им у спасењу, ми помажемо и спасавамо и сами себе (1 Тим. 4, 16). По његовом мишљењу, појам служење (διακονία) превазилази традиционално функционално значење и достиже једну онтолошку димензију. Полазна тачка јесте реч Христова: „Јер ни Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи" (Мт. 20, 28).

            Његова теза да „сви морамо увек бити ђакони" није само једна морална заповест, него темељно преосмишљавање православне еклисиологије. У својој анализи његових текстова препознајем три фазе развоја овог појма.

            У првој фази, током година 1960–1980, διακονία се јавља као литургијско и филантропско служење, засновано на христолошком моделу кеносиса (самоиспражњења), у току кога се он у потпуности посветио мисији — једном темељном делу Цркве које је, нажалост, дуго било запостављено. Ево како се изражава професор Вајос Вајопулос са Универзитета у Јањини: „После векова, захваљујући Анастасију, остварено је мисионарско буђење Православне Цркве, отварање њених видика ка читавоме свету."

            У другој фази, током година 1981–1991, појам служења се проширује кроз афричко искуство, где се служба интегрише са свеукупним развојем човека и социјалном правдом. Године 1981. он је, на позив Патријарха александријског, дошао да организује Православну Цркву у Кенији, која се налазила у веома тешком стању. Његов десетогодишњи допринос у Африци је изузетан — омогућио је изградњу јединог православног богословског факултета у Африци, као и бројних храмова, школа и медицинских клиника.

            У трећој фази, од 1991. године па до краја живота, служење достиже свој теоријски и практични врхунац у контексту обнове Цркве у Албанији, постајући организационо начело целокупног еклисијалног (црквеног) постојања.

II

            У нашем добу живимо у условима једног неизбежног процеса глобализације, чији је ритам почео да се убрзава крајем прошлог и почетком овог века. Пред многима се постављају бројна питања, а за различите људе и групе одговори су различити. Једни глобализацију виде као велику могућност развоја; други као претњу етничком, културном или верском идентитету. Његова књига „Глобализација и Православље" представља најсистематичнији православни допринос теолошкој расправи о глобализацији. Имао сам привилегију да представим ову књигу када је објављена на албанском језику, и добро памтим снажан утисак који су на мене оставили снага аргументације и дубина његове визије. Ова књига добија посебан значај не само у оквиру православне мисли, него и много шире, јер изнесене идеје превазилазе уске верске оквире и обухватају читаво човечанство.

            Архиепископ Анастасије артикулише оно што бих могао назвати „двоструком херменеутиком": с једне стране, пророчку критику неолибералне глобализације која личност своди на потрошача; с друге стране, теолошко утврђивање универзалности као конститутивне димензије Цркве. Он са јасноћом објашњава да се у потпуно секуларизованој глобализацији стварају снажни подстицаји раздвајања и изолације: уместо конкретних личности постоје само бројеви; хвалисање моћи технологије праћено је на индивидуалном плану осећањем слабости и егзистенцијалном тескобом; говори се о општој слободи, а доживљава се недостатак личне слободе. Теолошка разлика између појмова личност и индивидуа један је од највећих доприноса хришћанства антропологији. Људско биће може бити целовито само као личност, то јест само у односу према другима, где средиште постојања више није егоизам, него љубав према свима.

III

            Али круна његовог дела јесте обнова из рушевина Православне Цркве у Албанији. Дана 24. јуна 1992. године архиепископ Анастасије изабран је на чело Цркве, и тим избором започела је њена обнова из развалина. Време је потврдило да је то био прави избор, и за тај избор од срца благодаримо Васељенској патријаршији, која је током ових година обнове показала посебну бригу и љубав према нашој Цркви.

            Православна Црква у Албанији, као и све друге верске заједнице, била је потпуно разорена. Њена обнова из темеља била је подухват гигантских размера, који је у својим почецима изгледао готово немогућ. Али оно што је остварено није била само обнова у оквирима претходног стања, него унапређивање Цркве на један много виши и много шири ниво.

            Емпиријски подаци су задивљујући и сведоче о једном изузетном делу. Око 150 храмова изграђено је изнова, 60 храмова и манастира — споменика културе — обновљено је, а више од 160 других храмова је поправљено. Подигнуто је, купљено и реконструисано више од 70 зграда — укупна грађевинска делатност обухвата преко 450 објеката.

            Под његовим старањем основана је Православна богословска академија „Васкрсења Христовог", на којој је припремљено више од 140 домаћих клирика. У области образовања основано је 17 дневних вртића, у којима предност имају деца из социјално угрожених породица, обновљено је 10 школа, као и 6 вртића, основних школа и стручних института, а основан је и Универзитет „Логос" — први православни универзитет у Албанији.

            Његова љубав према свим људима, без обзира на њихово порекло и уверења, навела га је да створи мрежу медицинских клиника широм земље, међу којима се посебно истиче Дијагностички центар „Благовести" у Тирани, где раде неки од најпознатијих лекара у земљи и где се користи медицинска опрема најсавременије технологије. Током 1999. године, када је наша земља примила талас косовских избеглица, Православна Црква је, на његову иницијативу и под његовим руководством, организовала велики програм помоћи у вредности од више од 12 милиона долара.

            Али најсјајнији бисер у његовом градитељском делу јесте нови Саборни храм у Тирани. Свако ко угледа овај величанствени храм разумеће да ју је подигао човек са великом љубављу према људима и са ретком преданошћу Цркви. Све у овој задивљујућој грађевини сведочи да је учинио све што је било могуће да Цркви овде у Албанији подари најлепше и најбоље.

IV

            Ово је видљиви и опипљиви део овог гигантског дела, али бих желео да истакнем још један аспект, чак још важнији, о коме се није говорило онолико колико би требало. Архиепископ Анастасије не само да је успео да оствари изградњу физичке инфраструктуре, него је његов напор да изгради унутар Цркве један исправан духовни приступ увек био приоритет. Јер за њега зграде нису биле циљ саме по себи, него само средство за остварење спасоносног дела Цркве. Оне су грађене ради људи и у њиховој служби.

            Његово јавно и приватно проповедање увек је било љубав и поштовање према сваком људском бићу. Он је унутар Цркве ширио дух помирења и праштања. Сви ми који смо били уз њега током ових година сведоци смо тога. Нашој земљи је потребан тај дух. Читавом свету је потребан тај дух, јер се само на том божанском темељу може изградити исправан однос међу људима.

            Његов пример сведочи да је учење Господа нашег Исуса Христа — „љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе" — могуће остварити, и да праштање и љубав морају преовладати над мржњом. Добро је позната његова важна улога у међурелигијском дијалогу, нарочито са исламом, са којим смо у додиру већ вековима. Његов допринос постаје још значајнији тиме што је том дијалогу дао и снажно теолошко утемељење. Такви гласови нису бројни.

            Његова чувена формула: „Уље вере не сме ни једна страна користити да распирује сукобе, него да лечи ране и умирује срца", није само поетска метафора, него сажетак једног теолошког програма. Те речи не само да су свима познате, него су већ постале један лајтмотив када се говори о улози вере у конфликтном свету у коме живимо.

            Као један од председника Светског савета Цркава, као и учесник и руководилац бројних међународних конференција, он је био протагониста многих споразума и великих достигнућа у међурелигијском дијалогу. Био сам присутан на многим свеправославним сусретима и сведок сам његовог незаменљивог доприноса. Много пута управо је његова интервенција, његова способност убеђивања и поверење које су сви предстојатељи других православних Цркава имали у њега, доводила до постизања разумевања и решења прихватљивог за све.

            Његове књиге, есеји и различити чланци, иако писани у различитим временима и за различиту публику, ипак показују унутрашње јединство и кохерентност. То сведочи да ти текстови нису случајни, него изражавају зрело и јасно мишљење једног теолога, љубавну бригу једног духовног пастира, као и одговорно залагање једног хришћанина за садашњост и будућност човечанства. Говорећи о животу и делу Три Јерарха, он каже да су они „били чиниоци једне дубоке друштвене и обновитељске промене, са идејама коренито реформаторским, које и данас остају смеле и актуелне". У истој линији стоје и његов живот, његово дело и његови списи.

            Зато сматрам да се његови списи могу уврстити у оно што бисмо могли назвати неопатристичким списима, јер имају исто надахнуће, исту одговорност, исту смелу и стваралачку снагу и исти циљ — преображај и обнову читавог створења, ради кога се оваплотио, распео и васкрсао Господ наш Исус Христос.

V

            Што више времена пролази, све јаснија постаје величанственост његовог дела. Често се дивим и запитам се — и не само ја, него и многи други — како је уопште било могуће остварити дело оваквих размера. Као одговор можемо понудити само ово: велика вера и велика љубав према Богу и људима, изузетан дар и велика благодат од Бога.

            Он је нашој Цркви даровао све што је имао: целокупно своје духовно и интелектуално богатство, своје знање и мудрост, своју зрелу и јасну мисао. И могу вам са пуним уверењем рећи да не познајем ниједну другу личност која је овој земљи дала више, а не тражећи ништа заузврат и не узимајући ништа за себе.

            Својим примером он је у свима нама учврстио непоколебљиву веру у Бога. Већ је постала пословична његова изрека: „Бог нас неће напустити."

            Верујем да су његов живот и његово дело живи пример и трајно надахнуће, не само за нас данас, него и за нараштаје који ће доћи. Не бих могао наћи прикладније речи за завршетак од самих његових речи о визији Православља:

            „Када размишљам о Православљу у вековима који долазе, сањам га отвореним према развоју, према новим условима које стварају наука, уметност и технологија. Место Православља није у простору изван историје, него у самом средишту друштвених преображаја, у претходници напретка..."

            Као што нам је и сам често говорио: „Не желим обожаваоце, него сараднике." Тако и ми не треба да се зауставимо само на дивљењу његовом животу и делу, него да му следујемо, постајући његови сарадници у спасоносном делу Господа нашег Исуса Христа, кроз Његову Цркву.

_{Фото: архиепископ Јован излаже свој реферат на конференцији, извор: facebook.com}

Извор: фејсбук страница Kisha Orthodhokse Autoqefale e Shqipërisë

Превод са албанског: редакција портала "Живот Цркве"

_{Насловна фото: архиепископ албански Анастасије и митрополит корчански Јован, Шамбези, 22. јануар 2016. извор: old.mospat.ru}