Владимире Романовичу, на празник Рођења Христовог природно је најпре поставити следеће питање. Постоји укорењено уверење да је руска хришћанска култура по свом настројењу и унутрашњим значењима превасходно пасхална, док је западна култура, за разлику од ње, рождественска (божићна). Тај стереотип се учврстио још захваљујући руској религиозној философији. Међутим, у Русији постоје музика Чајковског за балет „Крцко Орашчић", опера Римског-Корсакова „Ноћ уочи Божића", божићни песнички циклуси Александра Блока, Бориса Пастернака, Јосифа Бродског и многа друга дела посвећена теми Рођења Христовог. Да ли то значи да је подела на пасхалну и рождественску културу условна и да је руска мисао прожета Божићем не мање него западна?

— Мислим да између Пасхе Господње и Рођења Христовог не може постојати никакво суштинско супротстављање, јер једно без другог није могуће. Ипак, као што сте с правом приметили, често се могу срести размишљања и карактеризације које руску културу представљају у већој мери као пасхалну, а западноевропску као претежно рождественску.

Та схватања, можда, и не потичу толико из религиозне руске философије са почетка прошлог века — бар сам сличне идеје најчешће сусретао код савремених аутора: филолога, философа, па чак и богослова. При томе је важно нагласити да те карактеристике немају строго богословско утемељење. Ако, рецимо, упитате католика који је главни празник у његовој Цркви, он ће, наравно, одговорити: „Пасха". Мислим да ту за свакога богословски образованог човека не може бити никакве дилеме.

Да ли то значи да покушај оваквог тумачења културе (пре свега не самог хришћанства, већ његових културних пројекција) има право на постојање? Сматрам да има — као и други покушаји да се промисле културне пројекције хришћанства. А те пројекције заиста имају своју особеност — и у источном и у западном хришћанству. Уосталом, чак и културе које припадају истој хришћанској конфесији, на пример католичкој, могу се међусобно знатно разликовати: довољно је погледати Италијане и Латиноамериканце.

Желео бих да истакнем једну чињеницу: пасхалних циклуса књижевних и музичких дела знатно је мање у поређењу са божићним, без обзира на то да ли говоримо о руској или о страним културама. Насупрот томе, божићни циклуси постоје практично у свакој хришћанској култури.

И у англофоној, као и у руској књижевности, постоји читава традиција божићне приповетке. Као пример може се навести изузетна прича америчког писца О.Хенрија „Дарови мудраца".

Узгред, једна од најпознатијих божићних приповедака у руској класичној књижевности јесте „Малишан код Христа на божићној јелки" Фјодора Достојевског. То је потресно и за разумевање Фјодора Михајловича изузетно важно дело. С једне стране, то је несумњиво божићна прича, али с друге — веома специфична. То је дубоко руска приповетка, са нашим „изразом лица": из ње веје сурови студен зимских петербуршких улица којима лута мали јунак, али истовремено и грејућа, утешна топлина православне хришћанске вере. Читао сам је много пута и готово увек нисам могао да задржим сузе. Током пандемије сам је читао својој деци и, признајем, било ми је веома тешко да је довршим.

Постоји ли нека заједничка божићна „матрица" таквих дела? На пример, јунак пролази кроз искушења, бори се са Мишјим краљем, као у „Крцку Орашчићу", или продаје своју раскошну косу да би могла да купи божићни поклон, као јунакиња приповетке О.Хенрија, али се на крају све завршава срећним или бар утешним исходом. Иако то, у ствари, није крај, већ само Божић, односно почетак.

— Рећи да је то „само Божић", вероватно није сасвим исправно. Напротив, то је „цели" Божић, јер се Бог — неизрециви, свемоћни и неупоредив чак ни са читавом Васељеном коју је Он створио — умањује до Човека. Он прима на себе такозвани образ слуге, како нас учи светоотачко предање, односно људски лик. И тиме освештава људску природу. То је, без икаквог претеривања, благовест нашег спасења.

Пре неколико дана снимао сам телевизијску емисију поводом празника Крштења Господњег и, припремајући се, поново сам читао неке текстове на ту тему. 

Тако, код митрополита Антонија Сурошког налазимо размишљања да, ако је Божић безусловна радост због доласка Бога у свет, онда је Крштење Господње почетак Голготског пута. То је „узми крст свој". Ми се рађамо да бисмо живели, а Бог се оваплоћује да би умро. И потом васкрсао.

Иначе, пре неколико година догодио ми се један веома карактеристичан догађај: у божићно време објавио сам на једној друштвеној мрежи фотографије својих паса. И тада се неко од читалаца изненада саблазнио, говорећи како уредник православног часописа, у време када славимо Бога и човека, може да објављује фотографије некаквих животиња: „Готово, одјављујем се!" Нисам издржао и, помало из ината и из осећаја увређености због својих паса, одговорио сам: „Штета што за таква ваша размишљања нису знали во и магарац, који су у дан Рођења Христовог дошли да се поклоне Спаситељу." Наравно, њихово присуство код јасала Богомладенца није изричито новозаветна чињеница, већ усмено црквено предање са својим симболичким тумачењем — али ипак...

Ипак, коју поуку носи са собом човек који чита божићну приповетку или присуствује божићном богослужењу у храму?

— Не бих правио директне паралеле између божићне црквене службе и божићне приповетке. У супротном бисмо религијско и уметничко искуство ставили у исту раван. Књижевност нам није дата толико ради извлачења поука и добијања готових одговора, колико ради постављања питања, ради емоционалних доживљаја и стицања извесног искуства из домена „човек међу људима". Што се тиче богослужења, ту је реч о непосредном доживљају аутентичног религијског искуства, о сусрету са Богом. И чак и ако би вам неурофизиолози тврдили да се у људском организму, на физиолошком нивоу, дешава приближно исто — било да сте у храму или на концерту — то ни најмање не поништава разлику између духовног и душевног искуства. Људи који су искусили и једно и друго никада их неће помешати.

Ако се, пак, вратимо вашем почетном питању, како се обично тумачи подела на источно пасхално и западно рождественско хришћанство? То се може представити отприлике овако: ако је Рођење Христово главни празник, ако је Бог дошао у овај свет и осветио га Собом, онда то значи да ми у овом свету треба да будемо активни, да делујемо, да настојимо да што правилније уредимо наш друштвени живот. Ако је, пак, главни празник Пасха, из тога следи усмереност ка животу будућег века. Сходно томе, пошто је руско хришћанство пасхално, онда се изводи закључак да код нас постоји општа „неуређеност живота", да нам економија није толико важна и слично. Такви закључци су могући и нису без извесног основа; као интелектуална конструкција они су свакако допустиви — али је живот увек сложенији.

Сећате ли се философа Сергеја Асколдова (руски религиозни мислилац, један од учитеља научника и филолога Дмитрија Лихачова, 1871 - 1945 — прим.ур.)? Колико ми је познато, у својим радовима он није делио хришћанство на „пасхално" и „рождественско". Међутим, описујући руско Православље, говорио је да у човеку и људској култури, по правилу, постоје три начела: свето, људско и животињско. 

Код руског човека, по њему, превасходно су изражена прво и треће начело — свето и животињско. Због тога је наш земаљски, друштвени живот мање уређен у поређењу, рецимо, са Западном Европом, јер животињско начело до те сфере живота не допире, а свето се њоме не интересује. 

У том смислу, пасхалност се може свести на усредсређеност на треће начело — на Дух. Заправо, Асколдов је своју концепцију заснивао на трихотомној структури личности (према апостолу Павлу: дух, душа и тело). Отуда, чини се, и проистичу крајности руске културе.

Према истраживању ВЦИОМ-а спроведеном 2025. године, око 83 одсто грађана Русије сматра себе православним верницима (према другим подацима — око 70 одсто). Међутим, само 18 одсто њих редовно иде у храм. Откуд, по вашем мишљењу, тако велики јаз? Рецимо, имајући бар основно познавање протестантског окружења, тешко ми је да замислим протестанта-евангелисту који себе сматра верником, а да при томе не иде ни у једну заједницу. По правилу, евангелисти су толико чврсто везани за „религијски колективизам" да не само да редовно посећују молитвена сабрања, већ се и готово искључиво кроз заједницу идентификују као протестанти. Зашто је, пак, у Православљу понекад довољно носити крстић око врата, држати при руци „Молитвеник", имати поштовање према Руској православној цркви — али из даљине — и при томе себе називати православним?

— Сматрам да бројке које сте навели не могу да се процењују без разумевања искуства с краја XIX века, без искуства револуције и читавог XX столећа, као и онога што се у том историјском периоду дешавало са Руском православном црквом. Ако пак желимо да те процесе заиста дубински промислимо, онда морамо да се вратимо Петру I и радикалним променама повезаним са његовим именом. Како је формулисао један од колега историчара (и с тим се у потпуности слажем): ако ситуацију нацртамо врло широким потезима, може се рећи да је до Петра I постојала једна Русија, а после њега — две. И то је такође изузетно важан моменат.

Дуго већ пратим социолошке податке који се тичу Руске православне цркве и, без сумње, радује ме што прва бројка — укупан број људи који себе сматрају православнима — остаје стабилно висока. Она може благо да варира навише или наниже, али се увек креће око 70–80 одсто. Што се тиче друге бројке, она стално расте. Чак и ако наставимо разговор језиком социологије, могу да кажем: у овом случају важна није толико сама величина, колико динамика. А динамика је овде позитивна.

Некада је било свега 3 одсто православних верника који редовно посећују храмове, потом 5 одсто... Штавише, релативно недавно социолози су уверено говорили: не више од 10 одсто. Стога, ако је данас достигнут ниво од 18 одсто, то је очигледан плус.

С друге стране, када ме питају како се односим према овим бројкама или да ли млади показују интересовање за Цркву, обично одговарам: мирно. Ствар је у томе што, ма колико једно социолошко истраживање било квалитетно, оно је ипак — како је једном приметио један мој познаник — ништа друго до „тренутни снимак". Социологија, статистика — то је као фотографија. Иде човек улицом, ви га фотографишете и заједно с њим на снимку фиксирате и тај тренутак и укупну ситуацију. Међутим, већ после једне секунде ситуација на улици биће другачија, после две — трећа, а после једног дана све се може променити до непрепознатљивости. Штавише, дубоко сам уверен да, ако се са истим узорком уради исти социолошки упитник чак и у врло кратком временском размаку, никада нећемо добити исте бројке. Зато што је одлучујући субјективни фактор: како је човек разумео постављено питање, у којој мери га је схватио и шта му је у том тренутку било на уму. Свесан сам да социолози имају примедбе и на ова моја размишљања, али од њих не одустајем. Не можемо се ослањати искључиво на бројке.

У последње време често себе затичем у размишљању о томе колико се променило наше руско друштво. О томе размишљам без икаквих спољашњих питања — једноставно покушавам да разумем и протумачим оно што се дешава. И видим колико је велика улога Цркве у животу нашег друштва, колико је много учињено у ономе што би научници назвали неквантификујућим, односно нечему што се не може прецизно израчунати. У то сам уверен и без икаквих бројки: једноставно видим пред собом другачије људе, другачије погледе и другачије захтеве.

Тридесет година улазим у учионицу међу студенте као предавач и, с једне стране, констатујем стабилност људског интересовања за такозвана гранична, „проклета", питања смисла живота, егзистенцијална питања. С друге стране, видим како се мења однос према Цркви и црквеној тематици.

Уз сву њену сложеност, повремене оштре конфликте и негативне повoдe, у целини тај однос ипак еволуира у бољем правцу. И не говорим чак ни о односу према Цркви као друштвеној институцији, већ о односу према оним питањима којима се Црква бави — а то је за нас важније.

Не могу да се не примете ни одговарајуће промене у медијској сфери. Са пуном сигурношћу могу да вас уверим (и мислим да ћете се с тим сложити) да пре двадесет година интервју какав ми данас водимо не би био могућ. Размишљања о „пасхалној" и „рождественској" култури могао је да изнесе само неки православни публициста у веома специјализованом часопису. Али у разговору са представником издања посвећеног пословном и друштвеном новинарству — то би било незамисливо. Највише о чему би питали било би: о бакама у марамама, о односима са државом и „зашто вам је у Цркви све за новац". Наравно, ни та питања нису нестала, али сама чињеница да новинари данас озбиљно постављају смислена питања, да се позивате на руску философију и да се ми, у принципу, међусобно разумемо — значи веома много.

У међувремену, још почетком двехиљадитих у круговима православних медија вођена је изузетно оштра расправа о томе да ли се религија и православно хришћанство, са свим својим сложеним контекстом, уопште уклапају у формат савремених медија. Постављање питања било је проблематично, тврдо и унапред је претпостављало негативне одговоре: наводно, Православље је толико дубоко и историјски оптерећено да га савремени, лакомислени медији својим форматом не могу пренети — и да, уопште, не умеју ништа друго осим да искривљују. Узгред, тада сам и сам смислио (или ми се бар учинило да сам смислио) појам „медијско искривљавање". Али, упркос свему, увек сам заступао став да је грађење мостова са световним медијима не само могуће, већ и неопходно. Зато је за мене наш разговор потврда да ипак нисам био сасвим у криву. Ми с вама не разговарамо уз попусте и не у логици „132 рецепта посне кухиње". Дотичемо се истински питања погледа на свет.

Не могу себе назвати „репрезентативним узорком", јер сам током година стекао велико искуство контакта са црквеним окружењем. Чак сам и у медијима који се данас сврставају међу такозване „стране агенте" водио рубрику „Хришћанска демократија", у коју сам позивао православне свештенике. Узгред, један од гостију те рубрике био је својевремено и московски свештеник Александар Борисов, који је 1994. године објавио књигу „Побелеле њиве", у којој је констатовао: „Наша Црква, у облику у којем данас постоји, јесте Црква старијих и старих жена." Али, колико разумем, од тада је пређен огроман пут? Иако су „баке у марамама" у Цркви и даље присутне.

— Да, свакако, баке су остале, али бих прецизирао да данашње баке нису исте оне којих се сећамо с краја осамдесетих и почетка деведесетих година. Те баке, услед биолошких разлога, или више не постоје, или их је остало веома мало. Међу данашњим старијим парохијанкама има много оних које су у Цркву дошле релативно недавно и које су, можда, некада и полемисале са Православљем. Или оних које су се преобратилe у православну веру док још уопште нису биле баке — једноставно је прошло тридесет година, многе од тих жена данас имају унуке, али су и даље, како се каже, „још увек у пуној снази".

Али, наравно, чак и по визуелном утиску, ако уђете у било који храм у великом граду, видећете у њему много мушкараца и младих људи. Руска православна црква одавно више није Црква бака, и мислим да за то нису потребни никакви посебни докази.

Да, ситуација је нешто другачија у сеоским храмовима, али је и сам живот тамо другачији. То је уопште посебна и велика тема — шта су села у данашњој Русији, нарочито ако се има у виду да настају и нова села и насеља у која људи свесно одлазе из градова. Што се тиче градских цркава и храмова, у њима заиста има много младих.

При томе бих желео да приметим да прекомерно наглашавање младих, у извесном смислу, сматрам једним од лажних акцената савременог друштва. Разумете, када са свих страна чујемо: „Морамо да радимо с младима", — а понекад исто то говоримо и у Цркви — пожели се поставити питање: „А са осталима, зар не треба радити?"

Понекад се стиче утисак да се човеком сматра само онај ко има до тридесет година, а да остали већ само „доживљавају". Могуће је да се зато данас и подижу границе младости — на 35 и више година — како бисмо ми, нешто старији, не бисмо имали осећај да смо сувишни у савременом свету. Уз то, треба узети у обзир и фактор савремене медицине, која омогућава продужење људског животног века (недавно је директорка Федералне медицинско-биолошке агенције Руске Федерације Вероника Скворцова изјавила да ће се ускоро младима сматрати људи до 60 година — прим. ур.).

Овде бих истакао још једну важну чињеницу. По мом мишљењу, данашње информационо друштво нас је све у потпуности „поново саставило", и прича о старосним и родним поделама сама по себи остала је дубоко у прошлости. Данас ниједан маркетинг не може бити ни успешан ни квалитетан ако се ослања на логику недавне прошлости. Условно речено: све домаћице од 30 до 35 година мисле то-и-то, гласају тако-и-тако, купују то-и-то и верују у ово. Не — данас се много више одређујемо изворима информација него припадношћу некој старосној или друштвеној групи. Они који су претплаћени на одређени пакет „канала" и који углавном одатле добијају информације — чине једну групу људи; други пакет — другу, и тако даље. 

Другим речима, друштво је данас преобликовано не толико по полно-старосним основама, колико по информационим. А ту поделе могу бити много дубље и озбиљније. Људи различитих узраста и различитог друштвеног статуса могу се наћи у истој „партији" — не у политичком, већ управо у информационом смислу.

Уопште, треба приметити да је интернет изузетно „партијска" појава, која строго дели све на „своје" и „туђе". Више пута сам посматрао како се ми, чак и не улазећи у суштину расправе коју гледамо, читамо или слушамо, тренутно делимо на „табoре": „А овај човек који сада говори или пише — одакле је? Ако је 'наш', онда смо за њега; ако није 'наш', онда смо против." А то што се може испоставити да „наш човек" није нарочито убедљив и да очигледно губи по снази аргумената — то је већ друго питање.

У последњим деценијама у Русији су се интензивно градили храмови, тако да је до 2024. године, према подацима из јавно доступних извора, број активних православних храмова у нашој земљи већ премашио 41 хиљаду. Да ли је тај број довољан да обухвати и прими православну паству? Или га је, напротив, „и превише", ако се узме у обзир да у храмове редовно долази тек 18 одсто православних, а да се у провинцији становништво смањује? Или, пак, с обзиром на то да је Црква окренута будућности, границе раста уопште не постоје?

— Почнимо од тога да је још 2007. године Институт за друштвено пројектовање Валерија Александровича Фадејева спровео темељно социолошко истраживање под називом „Цела Русија", засновано на 15 хиљада интервјуа лицем у лице. Сумњам да је до тада ико спровео нешто слично по дубини анализе и ширини обухвата. На том пројекту радио је изванредни социолог Михаил Асколдович Тарусин, нажалост данас покојни. Између осталог, истраживана је и религијска сфера. 

Том приликом утврђена је недвосмислена законитост: број верника расте сразмерно броју изграђених храмова. 

Другим речима, храмови не само да не стоје празни, већ напротив — што се више храмова подиже, то је више верника који у њих долазе. И то је разумљиво: људи почињу да посећују храм, уцрковљују се, доводе рођаке и пријатеље и тако даље.

У том смислу, не могу а да не истакнем чињеницу коју патријарх Кирил стално наглашава у својим обраћањима: Русија иде супротно општем европском тренду, у оквиру којег се храмови затварају, продају и користе за све и свашта — од клубова и ресторана до пословних простора. Насупрот томе, у нашој земљи се обликовала сасвим јединствена ситуација: храмови се код нас не само граде, већ се подижу у заиста великом броју.

Подсетимо се како је све почело. Када је у јануару 2009. године садашњи предстојатељ Руске православне цркве изабран на Патријаршијски престо, он је одмах наложио да се проучи статистика односа броја храмова према броју становника — почев од Москве па „све до најудаљенијих крајева". Видели смо да се нарочито критична ситуација развила у такозваним стамбеним насељима, где у совјетско време, из разумљивих разлога, уопште није било предвиђено да постоје храмови. Узгред, управо зато су цркве у центру Москве у то време често биле толико препуне да су људи неретко стајали напољу. (А уосталом, 18 одсто активних верника, како сте с правом приметили, далеко је од границе, ако имамо 83 одсто оних који се изјашњавају као православни. То је управо наш потенцијал раста.)

Други моменат повезан је са темом нашег идентитета и његове визуелне видљивости. Морам признати да му раније нисам придавао велики значај, али данас га сматрам изузетно важним. Ако разумемо везу руске културе са Православљем, ако, имајући у виду да у нашој земљи живе различити народи који исповедају различите традиционалне религије и који, хвала Богу, мирно живе једни поред других, ипак одајемо признање снажној православној доминанти наше културе — онда се тешко можемо не сложити да се то мора одражавати и у архитектонским облицима.

Или ћемо свој идентитет афирмисати и потврђивати, или ће се уместо храмова код нас градити нешто друго, као што је то било деведесетих година, када су у огромном броју ницали пословни центри, тржни центри и слично.

Одатле је, узгред, лако направити мост ка теми присуства религијских симбола, а нарочито хришћанских симбола, у јавном простору. Веома ме забрињава тенденција када људи почињу стидљиво да говоре: „Зашто бисмо јавно показивали своју верску припадност?" Већ је познато много случајева у којима се, рецимо, на грбу неког града или области приказују црквене куполе, али без крстова. Наше колеге новинари су ту појаву чак назвали „крстопадом". И сматрам да се томе не сме приступати олако. Ми и даље превазилазимо тешко наслеђе епохе Просветитељства, из које је и произашао принцип: „религија је приватна ствар — код куће радите шта хоћете, али у друштву се држите неутралности". На то као религиолог могу да приговорим да религија никада није била искључиво приватна ствар. Погледајте муслимански свет или јудаизам — да ли би тамо икоме пало на памет да о свом идентитету говори као о нечему строго приватном?

Иако религија, несумњиво, има дубоку личну димензију. У суштини, то је најинтимније искуство које човек уопште може да има. 

Навикли смо да реч „интимно" примењујемо на друге сфере, али управо је религија оно што је најинтимније и најдубље лично у човековом емпиријском искуству. Управо се ту успостављају најсуптилније и непоновљиво индивидуалне везе људске личности са сфером трансцендентног.

Али истовремено, у религији је одувек постојала и друштвена димензија. Покушаји да се религија вештачки потисне на периферију друштвеног живота никада нису донели резултат, мада су се с завидном упорношћу понављали током последњих двеста до три стотине година.

Колико разумем, позитивно оцењујете чињеницу да је у децембру 2025. године Државна дума законски утврдила присуство крстова на грбу Русије?

— Наравно. И мени се у појединим случајевима дешавало да се укључим у такве ситуације и поставим питање зашто на овом или оном приказу нема крстова — тамо где би они требало да буду. При томе у потпуности допуштам да је негде то учињено без икакве задње намере или да је дошло до техничког пропуста.

Која су, по вашем мишљењу, приоритетна подручја православне мисионарске делатности у иностранству? Колико је познато, Патријаршијски егзархат Африке спроводи огроман мисионарски рад, привлачећи у нашу Цркву не само нове мирјане са другог континента, већ и нове свештенослужитеље „тамне боје коже". Афричко становништво расте и, према демографским прогнозама, ускоро може достићи око две милијарде људи. С тим у вези, питање је: колико су наши планови у вези са Африком заиста озбиљни?

— Да, у праву сте. Тренутно је на афричком простору формиран егзархат, односно нова канонска структура Руске православне цркве (егзархат је установљен у децембру 2021. године — прим.ур.). Због тога је наше служење у Африци данас заиста веома активно: за релативно кратко време тамо је основано око 350 парохија, и то претежно на темељу локалног становништва. И сами свештеници који тамо служе такође су Африканци, људи из истих крајева у којима су те парохије настале.

Треба разумети да, са становишта потенцијала развоја хришћанства, вероватно није погрешно рећи да је Африка континент број један. И то не само за православне, већ уопште за све хришћанске конфесије.

Данас тамо живи око милијарду и шест стотина милиона људи, а у релативно блиској будућности, како сте и сами приметили, тај број може порасти на две милијарде. У том смислу можемо само да се радујемо успесима руске православне мисије у Африци, постигнутим током последњих неколико година.

Не могу да не дотакнем тему мисије на ратишту. И сам сам путовао са војним свештеницима у зону борбених дејстава и видео како раде. Познато ми је да је током специјалне војне операције већ погинуло осам православних свештеника, али служење на фронту се наставља — око хиљаду војних свештеника редовно одлази на терен „преко линије". Шта је, по вашем мишљењу, то искуство донело Цркви и шта је дало самим војницима? Јер, по уверењу руске књижевности, на рату човек постаје „коначно истинит", зато што је пред лицем смрти немогуће лагати.

— Уз ваше допуштење, ипак бих прецизирао: искуство војних свештеника, чак и ако не узмемо у обзир предреволуционарну традицију, Црква је почела да стиче још пре СВО. Савремени православни мисионари и раније су одлазили у жаришта. О томе сведочи и блаженопочивши протојереј Михаил Васиљев — први свештеник који је погинуо после почетка специјалне операције (у новембру 2022. године у Херсонској области; постхумно му је додељено звање Хероја Русије — прим.ур.). Он је имао јединствено искуство служења управо у жариштима, више пута је боравио у зонама борбених дејстава, а још током чеченског конфликта крштавао је руске војнике. Али, без сумње, ако се овај опит посматра у размери целе Цркве, он раније није био толико обиман као онај који смо стекли у последње четири године.

Често се каже да је савремени рат, чак и са чисто војне тачке гледишта, потпуно другачији тип сукоба него у претходним епохама. Али улога свештеника и даље је изузетно велика. На то ми је пажњу скренуо Александар Сергејевич Ходаковски, наш истакнути савременик, војни и друштвено-политички делатник. Он је широко познат као оснивач бригаде „Восток", а данас је званично један од заменика руководиоца Главне управе Росгвардије за Доњецку Народну Републику. Ходаковски ми је говорио да је свештеник у рату потребан како би спречило могуће расчовечење. Не цитирам дословно, али преносим мисао онако како сам је запамтио. Увек сам сматрао да људима који извршавају своју војничку дужност, бране Отаџбину и при том ризикују живот, свештеник треба као духовна и морална подршка. Међутим, Александар Сергејевич ми је скренуо пажњу и на то да се пред лицем те „последње истине", када више није могуће лагати, у човеку не испољавају увек само његове најбоље стране.

Ко, ако не свештеник, може на то указати и зауставити процес расчовечења? Зато је способност рада са тамном страном људске личности изузетно важна за свештенослужитеља. Понекад и само присуство свештеника може благотворно да утиче на војника и да не допусти да на површину избије оно што понекад тиња на самом дну наше душе.

Једном сам разговарао са оцем Алексијем Скрипкином — свештеником који је учествовао у чувеној операцији „Поток" у Курској области (операција је спроведена у марту 2025. године — прим.ур.). То је онај случај када су наши борци прошли кроз цев магистралног гасовода и изненада се појавили у позадини украјинских снага. Отац Алексије је изузетан човек: и сам бивши војник, са искуством боравка у зонама ратних жариштима, а и данас, упркос свештеничком чину, служи по уговору са Министарством одбране. Узгред, кроз цев је пролазио заједно са својим сином — војником и учесником СВО. Када смо разговарали о операцији „Поток", био је доста суздржан, али колико сам могао да разумем, у његовом одреду су били верујући људи, и само то — присуство свештеника раме уз раме са борцима — много им је значило.

Традиције руске војске одувек су биле повезане са тако важним појмовима као што су официрска част, војничка дужност и слично. Али, да се не заваравамо: у тешким прелазним периодима кроз које смо поново прошли осамдесетих и деведесетих година, а делимично и почетком двехиљадитих, много тога је било изгубљено. Ипак, кад већ говоримо о учешћу Цркве, не могу а да не приметим да се данас значајан део изгубљеног враћа. На пример, дивна традиција да се војним јединицама дају имена православних светитеља. Како ми је рекао један официр из Донбаса, који ратује још од 2014. године: „Када су војне јединице, по правилнику, означене само бројевима — то је један осећај. Али када, поред броја, имаш још нешто — рецимо, име архангела Михаила у називу јединице — то је већ сасвим другачији осећај." Зато чак и оно што се на први поглед може учинити мање значајним — неки амблеми са приказом купола или други симболи повезани са хришћанском димензијом живота — на фронту добија огроман значај.

Савремени период у односима Цркве и руске државе понекад се назива „константиновским" — због такозваног режима највеће наклоности према Православљу и другим религијама, као и због онога што се понекад назива „симфонијом" духовне и световне власти. О томе је, између осталог, у интервјуу за наше издање говорио и отац Максим Козлов, председник Наставног комитета Руске православне цркве. Да ли су такви односи правило или пре изузетак? Да ли је Црква дужна да у свему следи државу (јер је „свака власт од Бога") или у изузетним случајевима има право на грађанску непослушност? Сећам се да ми је блажене успомене митрополит казански и татарстански Теофан, показујући Социјалну концепцију Руске православне цркве, говорио: „Ево, видиш, ако власт почне да приморава вернике да иду против своје савести и уверења, ми имамо право на непослушност." Па за кога је онда овај „повољни период" — за Цркву или, можда, за саму државу, којој је припала част да живи у исто време са Црквом која расте и јача?

— Могу рећи да се Црква и држава не надмећу једна са другом — то је сасвим извесно. Сходно томе, не постоји никакво такмичење око тога ко треба да буде испред, а ко иза. 

У свакодневном говору најчешће користимо појам сарадње Цркве и државе, и тај термин, који често употребљавају и државни званичници и црквени јерарси, као и  Његова Светост патријарх Кирил, чини ми се веома успелим. Понекад се реч „сарадња" замењује појмом „симфонија", што је већ термин добро познат из историје Источног римског царства.

Наравно, идеја симфоније увек је била пре идеал него реалност. Нисам црквени историчар, али могу опрезно рећи да ни у историји наше државе, нити у летописима Источног римског царства (које се најчешће назива техничким термином Византија), нећемо наћи примере безусловне и потпуне практичне реализације тог идеала. Чешће се, говорећи о западној традицији, помиње папоцезаризам, а када је реч о источној — цезаропапизам. Ипак, за културу је увек важно какав јој се идеал поставља и у ком правцу она тежи да се креће.

Примењено на данашње време, појам „симфонија" пре је метафора — ипак је историјски контекст данас сасвим другачији. Зато ми се термин „сарадња" чини прецизнијим и актуелнијим.

О томе много говори и сам патријарх, као човек који има изузетно богато искуство односа са совјетском државом и који је преживео прилично тешке периоде односа са влашћу. Зато, када предстојатељ Руске православне цркве констатује да ми данас немамо само добре односе са државом, већ односе који су у целини јединствени чак и у оквирима руске историје, он веома добро зна о чему говори. При томе се не мисли само на совјетску епоху, већ и на предреволуционарни модел — такозвани синодални период, у којем такође није све било без облака. Како нам објашњавају историчари, синодални период био је веома разнолик и много тога је зависило од личности обер-прокурора Светог синода. Уосталом, и сама фигура обер-прокурора није силазила са историјске сцене током читавих двеста година.

Чак су и у Привременој влади, која је управљала Русијом до доласка бољшевика на власт, постојала чак два обер-прокурора: Владимир Љвов и Антон Карташев.

— Шта ту даље говорити: чак ни у време кнеза Владимира, који је крстио Русију, није све било ни издалека једнозначно (иако о томе, наравно, знамо много мање него о новијим временима). Али шта желим да кажем? Садашњи период, како год се према њему односили, са становишта слободе у уређивању унутрашњег живота Цркве апсолутно је јединствен. Свако ко је макар и површно упознат са историјом Руске православне цркве тешко да ће с тиме полемисати.

Што се мене тиче, као човека који има извесно искуство у савременим односима Цркве и државе, могу вам с потпуном одговорношћу рећи: данашња слобода Цркве у доношењу одлука је без преседана, јер никакав притисак на унутрашње црквене процесе не осећамо. Таквог нечег раније никада није било.

То, наравно, не значи да између Цркве и државе не постоје сложена питања узајамног деловања. Она, свакако, постоје, али их не износимо увек у јавну расправу. А и зашто бисмо? Међутим, у то да постоји општа оријентација државе ка благонаклоности према Цркви, нема никакве сумње. При томе се може говорити и о сасвим конкретним људима — пре свега о шефу државе и онима који му непосредно помажу и заузимају најодговорније положаје у Администрацији председника, у Влади и на другим нивоима. Ти људи разумеју значај улоге Цркве и поседују лично искуство вере.

Да не бих звучао као да све посипам шећерном глазуром, још једном ћу нагласити: то не чини наше односе потпуно безоблачним. Наравно да не. Али не приметити тенденцију јединственог садејства било би чудно.

Тим пре што поред нас имамо пример Украјине, где је „константиновски период", ако је уопште и постојао, одавно окончан — и то много пре почетка СВО.

— Да, имена многих државних делатника Украјине, ако их уопште тако можемо назвати, заувек ће остати у историји Цркве, али ће у њу бити уписана црним мастилом. И за њих саме то ће, наравно, бити странице срамоте.

Желим да вас, као председника Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и медијима, упитам: да ли се у Русији формирао феномен православног новинарства? Часопис „Фома", који сте основали и који водите, многи доживљавају као водећи пројекат православних медија — бар по садржају и концепцији. Али да ли православни медији треба да буду само за уску публику? Или, као и само хришћанство, треба да говоре о свему?

— Хвала на лепим речима о „Фоми", али желим да нагласим да данас то више није само часопис, већ прави мини-медијски холдинг. Штампано издање нам је и даље важно и драгоцено, а садашњи тираж, који реално износи 15.000 примерака, заиста много значи. Али, поред тога, развијамо и бројне друге формате: видео, аудио и још много тога. У том смислу, „Фома" и даље уме и да изненади — и да се сам изненађује.

Али ви сте сасвим тачно указали на кључно питање које је, у извесном смислу, стајало пред нама још 1996. године, када смо тек оснивали „Фому". Да ли правимо православни медиј — у смислу да унапред и отворено истичемо свој верски идентитет? Али тада се јавља ризик да останемо ограничени на уску публику. Сећам се како сам први број „Фоме" показао једној колегиници са којом сам студирао на МГИМО-у и питао је: „Шта ти се овде не допада?" Она је одговорила: „Реч 'православни' ми говори да овај часопис није за мене, јер припадам другој хришћанској конфесији."

Постојао је и други пут — „концептуално православан часопис", који отворено не истиче своју верску оријентацију. У извесном смислу, то је идеја која до данас није у потпуности реализована.

Уопштено говорећи, шта су уопште православни медији? Православац може бити човек. Исто тако, он може бити муслиман, будиста, Јеврејин или атеиста. А медиј — он је или професионалан или није.

Навешћу један карактеристичан пример. Недавно су нам дошле колеге са једне велике и познате медијске платформе и рекле: „Веома желимо да сарађујемо с вама, како би наша православна публика знала за ваше пројекте." На шта сам им, можда помало неочекивано, одговорио: „Прво, ваша публика вероватно већ много тога зна, а друго — ви нам за то нисте потребни. Потребно нам је да нам помогнете да допремо до публике која себе још не доживљава као православну, да би сазнали да постојимо. Управо на том пољу бисмо желели да сарађујемо." Разговор који преносим био је не само отворен, већ и веома добронамерен. Ипак, чинило ми се да сам на лицима саговорника прочитао изненађење. Као — а зашто? Али ако будемо размишљали искључиво у оквирима сопствене конфесије, онда се сами смештамо у уско специјализован формат. Рецимо: постоје странице за риболовце, ловце и пчеларе — а ево и страница за православне. Али да ли то заиста тако функционише? И пчелар, и риболовац, и домаћица, и државни службеник могу бити православни или то постати — и зато желимо да допремо до свих.

Последње питање — и то, узгред, последње у сваком смислу. Данас се много говори о лику будућности и о потреби да се он пронађе. Да ли Црква има свој лик будућности и, ако има, са чим је он повезан — са предстојећим Апокалипсисом, са обећаним „новим небом и новом земљом", о којима говори апостол Јован?

— Нисам сигуран да имам директан одговор на ваше питање. Али имам једну лошу навику — да размишљам око самог питања. Ако дозволите, изнећу неколико теза, без њиховог детаљног разрађивања.

Прва теза. Зашто, рецимо, не волим да се бавим прогнозирањем или планирањем дугорочних пројеката? Зато што, ма како ми замишљали будућност — од технолошких достигнућа па све до устројства света — она ће у сваком случају бити другачија од онога што смо испланирали. Биће другачија. Живот као стварност не подлеже рационалном конструисању. А ипак, човек је осуђен на рационално конструисање — других стратегија будућности он једноставно нема.

Друга теза. Будућност човека и света, како сте с правом приметили, одређена је у Светом Писму и у светоотачком предању. И ту не мислим само на то да нас на крају људске историје очекује онај суд који се у руском и другим словенским језицима назива Страшним, а у неким европским језицима — Последњим (сетимо се енглеског Last Judgment — Последњи суд). Мислим на то да је Јеванђеље само по себи лик будућности, јер је то књига не о томе какав је човек био или какав јесте, већ о томе какав он може постати. Зато ми је, као хришћанину, сасвим јасно: што сам више са Христом, то сам више човек јеванђелске будућности. И обрнуто — што мање идем ка Христу, то више остајем у прошлости, са „старим човеком".

И, најзад, трећи аспект — аспект руске културе. Валентин Семјонович Непомњашчи, изванредан проучавалац Пушкиновог стваралаштва, једном је рекао да у нашем савременом животу постоје узнемирујуће тенденције које, ако се остваре, могу обезбедити будућност у којој неће бити ни Пушкина, ни Достојевског, ни уопште класичне руске књижевности. Да ли је таква будућност могућа? Јесте. Али онда ме она уопште не занима. Отприлике тако је говорио Непомњашчи, и овде бих желео с њим да се сагласим. (Дословни цитат гласи: „Ако изгубимо традицију преношења класичне руске књижевности, ако наслеђе великих аутора XIX века буде склоњено у сандук и безбрижно заборављено — онда, збогом, Русијо. Тада ће се наш традиционални менталитет за свега две генерације изменити до те мере да ће то већ бити сасвим друга земља. Земља која је мени, искрено говорећи, мало занимљива."— прим.ред.)

Зашто сматрам да је ово важно? Чини ми се да данас помало претерујемо с метафорама, говорећи да су Достојевски, Православље и Пушкин „у нашем ДНК".

Ако говоримо не метафорички, већ буквално, у ДНК нема никакве културе. Култура се стиче васпитањем, вредности се преносе кроз образовање и васпитање, а не генетским путем.

Дакле, у којој мери ће наша будућност бити повезана с Православљем, Пушкином и Достојевским, са великом руском културом, зависи од тога у којој мери ће се те вредности одразити у нама самима и у којој мери ћемо успети да их пренесемо нашој деци. Уверавам вас, као човек који има везе с образовањем: тај задатак није ни мало једноставан и изузетно је сложен.

Опростите на извесном патосу, али сви ми морамо улагати заиста огромне напоре да би и за сто година човек који живи у Русији могао да понови речи Михаила Пришвина:

„Моја отаџбина није Јелец, где сам рођен, није Петербург, где сам се навикао да живим... моја отаџбина је Пушкинова повест 'Капетанова кћи'".

Јер да би човек будућности могао то да каже, он ту "Капетанову кћер" мора прочитати, проживети и осетити као своју. У то се уздам и спреман сам да последњим снагама радим како би се остварила будућност у којој ће бити места и за "Капетанову кћер", и уопште за руску класику. А ако се то не догоди — поновићу заједно са Валентином Непомњашчијем — таква будућност мене не занима.

Разговор је водио Валериј Бересњев

Извор: sinfo-mp.ru, превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: фрагмент фото са "Литературная газета"