Ове године Грузија прославља 1700 година од примања хришћанства. У њеној бурној историји било је свега, период примања и ширења хришћанства (IV-VI век), време мучеништва и страдања од Персијанаца, Арапа (VII век), доба процвата, поготово за живота светог цара Давида Градитеља (1073-1125) и свете царице Тамаре (1160-1213), најезда Монгола (XIII век), време обраћања Русији за помоћ због турског и персијског зулума, склапање Георгијевског трактата (1783. године) и период врло сложених односа с руском и совјетском влашћу, те напокон време од поновног стицања независности 1991. године.

            У току свих ових столећа територија Грузије се повећавала, смањивала, а земља је бивала пустошена и поново је устајала из пепела и васкрсавала захваљујући светлости која просвећује свакога човека који долази у свет. Након што је хиротонисан за католикоса-патријарха 1977. године поглавар Грузијске Православне Цркве Илија II обновио је обичај паљења свеће у Божићној ноћи уз образложење да је то „лепа традиција која постоји у многим земаљама света. Кад је наступило време да се роди наш Господ Исус Христос Пресвета Богородица Марија и Јосиф су тражили гостионицу. Пошто је нису нашли отишли су у пећину и у њој се родио наш Спаситељ. Свећа је позив у кућу. И било би изванредно да се код нас уведе ова традиција: да у божићној ноћи ставимо на симс упаљену свећу или кандило и да отворимо врата своје куће и срца за Пресвету Богородицу. Да омогућимо Христу да се роди у нама. Нека Он не уђе само у наше куће, већ и у наша срца и нека остане у њима, јер човек је храм Божји!“

            Прослава Божића се на грузијском језику назива „алило“ (ალილო), што потиче од јеврејске речи „алилуја“ тј. „хвалите Господа“. Празнику претходи пост и Бадње и дан и вече који се у различитим регионима Грузије називају различито. У Самегрелу је то „Христово вече“, у Гурији „Многолетије“, у Имеретији „Коркотоба“ (дан уочи празника), у Рачи и Доњој Сванетији „Чантлоба“ (Божић), у Горњој Сванетији „Шоба“ (Божић), у Карталинији „Христов Бадњи дан“, у Мтиулетију – „Тхилоба“, тј. „време ораха“.

Грузијци за време празника једни друге поздрављају речима: „Гилоцав Кристес Шобас!“ (გილოცავ ქრისტეს შობას), тј. „Срећно Христово Рођење!“

_{Фото: деца у божићној поворци "Алило", Тбилиси 2026. аутор: Дима Зверев, извор: facebook.com}

            Светлост Христовог учења се у Грузији до данашњег дана шири захваљујући једној од свега неколико равноапостолних жена, светој Нини, чије се име у Грузији изговара као Нино. Света равноапостолна Нина, просветитељка Грузије родила се око 280. године у граду Коластри у Кападокији, где је било много грузијских насеобина.

            Њен отац Завулон је био рођак светог великомученика Георгија. Потицао из угледне породице. Као хришћанин помагао ослобађању заробљених Гала који су примили хришћанство. Мајка свете Нине, Сусана, била је сестра Јерусалимског патријарха.

_{Фото: света Нина Грузијска са својим родитељима, извор: foma.ru}

            Света Нина је често имала прилике да слуша о овој земљи од Јевреја, који су се тамо настанили и долазили у Јерусалим на празник Пасхе. Сазнавши да Грузија још није просвећена светлошћу хришћанства света Нина се даноноћно молила Пресветој Богородици за то да ова земља прими Христову веру.

            Царица Небеска је услишила молитве младе праведнице. Једном када је света Нина почивала после дугих молитава Пречиста Дјева јој се јавила у сну и дала јој је крст исплетен од виноградне лозе са речима: „Узми овај крст и он ће ти бити штит и заштита против свих видљивих и невидљивих непријатеља. Иди у земљу Иверију, проповедај тамо Јеванђеље Господа Исуса Христа и стећи ћеш благодат Његову. А Ја ћу ти бити Покровитељка.”

            Дошавши у Грузију уз многе недаће, подвизавајући се уз благодат Божију, света Нина је успела да читав народ с царем Миријаном и царицом Наном на челу прими крштење.

            Завршивши своје апостолско служење у Грузији света Нина је завештала да се њено тело сахрани у Бодби и мирно се упокојила у Господу 335. године.

Спомен на свету Нину прославља се 14/27. јануара, истога дана кад Српска Православна Црква прославља светог Саву. Ово двоје равноапостолних светитеља повезују наше народе, не гледајући је ли неко „Јелин или Јудејац“, већ једнако притичу помоћ свима којима је помоћ потребна.

            Благодат и заступништво свете Нине не зна за границе. Тако је било и 27. јануара 1944. године у Лењинграду. После 872 дана страшне блокаде овај град је напокон био ослобођен. Многи људи су се молили за ослобођење града. Један од њих био је и свети митрополит Зиновије (Мажуга) који је рекао како је тада, 1944. године имао виђење свете Нине: „Привидело ми се како света равноапостолна Нина клечи пред престолом Божјим и моли Господа да помогне напаћеним људима у граду под опсадом да победе непријатеља.“

            По речима светитеља из очију свете Нине капале су сузе величине зрна грожђа и биле су прозрачне као кристал. Митрополит је своје виђење протумачио тако да је Богомајка светој Нини дала послушање да штити град у блокади. Овим поводом касније је насликана икона.

_{Фото: икона "Заступништво свете Нине за Петров град", извор: dzen.ru}

            Спомен на свету Нину у Грузији се слави два пута годишње, поред 27. јануара, кад се обележава дан њеног упокојења, слави се и 1. јун – дан њеног доласка у древну Иверију. Тога дана који се у Грузији назива Ниноба ходочасници обилазе места која су везана за живот светитељке. У земљи има неколико десетина храмова посвећених светој Нини. Само у Тбилисију их има пет. Име Нина је женско име које Грузијци најчешће дају својој женској деци. Нина има преко 115.000, тј. 6% од укупног броја становника.

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: фрагмент фото, улазак поворке "Алило" у саборну цркву, Тбилиси 2026. аутор: Дима Зверев, извор: facebook.com