Интервју са Његовим Преосвештенством епископом бистричким г. Самуилом, викарним епископом Архиепископије Вада, Фелеака и Клужа, Румунска православна црква

Како можемо да у своме срцу проживимо велики празник Рођења Христовог?

„Тако што Му направимо место у срцу. Као што у Витлејему ‘не беше места у гостионици’, тако и у нама могу бити нагомилане бриге, огорчења, стрес и унутрашња ужурбаност“, каже Његово Преосвештенство епископ бистрички Самуило, викар Архиепископије вадске, фелеачке и клужске. „Рођење Христово збива се у нама онда када Му створимо простор кроз молитву, тишину, унутрашње размишљање и покајање“, објашњава јерарх, наглашавајући уједно да радост Рођења Господњег није пролазна емоција, већ мир који се рађа у души онда када допустимо Богу да уђе у нас.

Шта за Ваше Преосвештенство значи славни празник Рођења Спаситеља Исуса Христа, нарочито са духовне и аскетске тачке гледишта?

За мене, славни празник Рођења Господњег значи да Бог не чека да се човек најпре уздигне к Њему, него да Он Сам долази и силази к нама. То је празник у којем Бог постаје близак и приступачан нама, људима. Нема места у овоме свету које је толико мрачно или толико хладно да би га Добри Бог заобишао или презрео.

Шта нам икона Рођења Господњег открива о тајни Оваплоћења и како можемо у свакодневном животу да проживимо то „рођење“ Христа у души свакога од нас?

Икона Рођења Господњег једна је од најбогатијих, богословски гледано, у нашој Православној Цркви; она је богословље у бојама, сведочанство начина на који Невидљиви Бог улази у историју, али пре свега у срце човека. Сваки детаљ на икони носи своје дубоко значење.

Тамна пећина не представља само физичко место Рођења, већ символизује палу човечанску природу, свет рањен грехом и неспособан да сам себи донесе светлост. Она је и лик људскога срца које, без Бога, остаје у сенци и тами. У ту таму незнања о Богу улази Син Божији, показујући да Бог не чека да ми постанемо светли, него Сам силази к нама да би нас просветлио, како каже пророк: „Народ који ходи у тами виде светлост велику; онима који живе у земљи сенке смртне засја светлост“ (Ис. 9, 1). Зато се не бојмо да Богу, у Светој Тајни Исповести и у личној молитви, откријемо и оне тамне стране нашег бића – наше слабости, немоћи и падове, јер управо тамо жели да се роди Светлост.

Божански Младенац положен у јасле – место за исхрану животиња – показује да Бог долази тамо где се човек не би надао: у проста, смирена и наизглед безначајна места. На неким иконама Он је приказан као да лежи у малом гробу, указујући да Рођење већ у себи носи Пасху – љубав која иде до краја.

Исус, изображен у удубљењу пећине, као да излази из земље, открива нам смисао Оваплоћења: као што је Адам при стварању узет из земље, тако сада Христос, Нови Адам, у Својој Личности поново ствара човека, узимајући на Себе нашу човечанску природу.

Пресвета Богородица приказана је како лежи пред пећином, у уобичајеном положају жене која је родила, у молитвеној тишини и дивљењу. На неким иконама Она не гледа ка Божанском Младенцу, већ у страну, показујући да тајна Рођења превазилази људски ум и да није само обичан матерински догађај, већ дело Божије. Рука Дјеве уперена је ка Младенцу, чиме нашу пажњу усмерава ка Сину Божијем, а уједно је положена и на Њене груди, призивајући у сећање речи Јеванђеља: „А Марија чуваше све ове речи и слагаше их у срцу своме“ (Лк. 2, 19).

Праведни Јосиф често је осликан по страни, у разговору са једним символичним старцем (ђаволом), који у њега уноси сумњу. То показује да је Оваплоћење Сина Божијег изазвало – и до данас изазива – у срцу човека борбу између вере и ограниченог људског разума.

Пастири символизују просте људе, а мудраци – трагаоце за истинином и мудраце овога света. Христос прима све: и просте и смирене, и образоване и ученe. Бог силази на земљу ради свакога човека, без обзира на његов положај, културу или стање.

Да бисмо у срцу своме проживели Рођење Христово, потребно је да Му начинимо место. Као што у Витлејему „не беше места у гостионици“, тако и у нама могу бити нагомилане бриге, огорчености, стрес и узнемиреност. Рођење Христово збива се у нама онда када Му створимо простор кроз молитву, читање Светог Писма и Светих Отаца, тишину, созерцање и покајање.

Син Божији родио се у склоништу за животиње, а не у палати. Он се рађа у човеку који себе не сматра средиштем света, у ономе који признаје своју крхкост, недостатке и границе. Пећина нашег срца може бити помрачена неопраштањем, мржњом, горчином, увредама и осећајем кривице. Христос се рађа у нама онда када допустимо да Његова светлост продре у нас, да нас просветли, очисти и исцели.

Црква, чији смо удови сви ми који правилно верујемо и крштени смо у име Свете Тројице, живи Рођење Христово пре свега у Светој и Божанској Литургији и у причешћивању Светим Тајнама, у којима је Христос стварно присутан. Свесно и живо учешће у Литургији јесте најдубљи начин на који се Христос рађа у нашим душама.

Његово Рођење у нама није сентиментални догађај, већ постепено преображење: започето смирењем, настављено љубављу и довршено животом проживљеним са смислом и благодарношћу.

Како можемо из тајне јасала да научимо да и сами будемо смиренији, једноставнији и пријемчивији за Бога и за ближњега?

Заиста, Син Божији рађа се у јаслама, а не у дворцу. То нам показује да вредност човека не почива на друштвеном положају, богатству или спољашњем изгледу, него на квалитету срца. Смирење започиње онда када престанемо да желимо да импресионирамо и почнемо да будемо природни пред Богом и пред људима. Јасле у којима се родио Спаситељ уче нас да не бунтујемо непрестано против тешких околности, него да их проживљавамо са поверењем у педагогију Божију, тражећи у њима смисао и Његово деловање. Богомладенац у јаслама учи нас да истинска величина пролази кроз умањење себе, кроз одрицање од гордости, од сопствене „правде“, од потребе да увек имамо последњу реч. Такође, смирење негујемо онда када чинимо добро без потребе за аплаузима, када не тражимо самоистицање и када се трудимо да останемо неприметни.

Како коледе и црквене песме могу постати живе молитве које нас приближавају тајни Витлејема и светлости божанске љубави?

Коледе и црквене песме постају живе молитве по начину на који се проживљавају. Оне могу отворити срце ка тајни Витлејема онда када су сједињене са пажњом, духовном трезвеношћу, вером и љубављу према Богу и према ближњима. Када певамо не да бисмо били хваљени и цењени, него да бисмо стали пред лице Божије, коледа постаје молитва. Када певамо тихо и смирено, коледе и црквене песме постају жртва хвале, Богу угодна. Оне постају живе молитве онда када, после певања, настојимо и да их испунимо у животу: да будемо блажи, бољи, пуни праштања и одговорнији. Такође, оне у нама распламсавају чежњу за Богом, за Његовим миром, љубављу и светлошћу, а светлост божанске благодати помаже нам да у сваком сабрату и ближњем препознамо лик Божији. Тада више не певамо о Витлејему, него се и сами налазимо у духовном Витлејему, у светлости божанске љубави.

Како човек данашњице, ужурбан и изморан бригама живота, може духовно да проживи радост Рођења Господњег и да прими Христа у своје срце?

Савремени човек није далеко од атмосфере историјског Витлејема из времена Исусовог, управо по својој журби и умору који су обележавали и оно време. Зато се радост Рођења Господњег може духовно проживети не кроз велике подухвате, него кроз мале гестове. Чак и пет или десет минута заустављања у свакодневној активности, без телефона, телевизора или радија — другим речима, без буке и узнемирености — могу постати унутрашњи Витлејем у који улази Бог. Умор долази од превише тога, од претеривања; зато нас Рођење Господње позива на поједностављење живота, на оно што је суштинско, на оно једно потребно: „Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно…“ (Лк 10, 41–42). Одрицање од перфекционизма и од преувеличаних и нереалних очекивања ослобађа срце. Христос не тражи „савршено“ срце, него срце отворено и добронамерно. Умор, слабост, несавршеност и духовно сиромаштво могу постати место сусрета са Богом, као што су то биле јасле Рођења Христовог. Човек данашњице прима Христа не бежећи од свога живота, него приносећи Христу живот онакав какав он заиста јесте. Јасно је да радост празника не можемо примити са стегнутим срцем; зато тражено или даровано праштање и искрена исповест отварају врата божанској благодати. Радост Рођења Господњег није пролазна емоција, него мир који се рађа у души онда када се Богу дозволи да уђе.

Поводом овога светлог празника, молим све људе који поштују Рођење Господње да отворе врата срца свога, као што су то учинили пастири, и да приме Богомладенца Исуса Христа са вером, са чистом и светом радошћу и са љубављу према ближњима; да светлост Рођења Господњег одагна таму жалости, исцели душе рањене гресима и злобом и да укрепи везе међу нама — у породици, у друштву и у Цркви.

Интервју водио Филип Христифор Кане

Извор, фото: Ziarullumina.ro

Превод са румунског редакција портала "Живот Цркве"