Дана 7. јануара 2026. године, на празник Рођења Христовог, на телевизијском каналу „Русија 1" емитован је традиционални божићни интервју Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила. Предстојатељ Руске православне цркве одговарао је на питања генералног директора ТАСС-а А.О.Кондрашова.

            Ваша Светости, срдачно Вам захваљујем на већ традиционалној могућности да са Вама снимимо божићни интервју. Дозволите да, као и обично, почнем питањем које није празнично. Већ готово четири године живимо у условима ратних дејстава; рат се наставља. Видимо озбиљне покушаје да се дође до мира, али видимо и снажан отпор оних који остају присталице рата. А у међувремену, Црква учи да је рат последица греха, а не само надметање великих сила. Како се приближити миру? Можда му не прилазимо на прави начин? Можда је најпре потребно преображење човека, па тек онда политички покушаји — шта Ви мислите?

           Наравно, то је исправан приступ, али нереалан, нарочито у садашњим условима, али и током читаве историје. У међународним односима мора да постоји етички принцип — томе треба тежити — али најчешће превагу односи прагматизам. А ако тај прагматизам користи веома опасна средства за постизање циљева, онда је резултат дестабилизација живота и агресија, што, наравно, доводи до страдања многих људи.

           Ако говоримо о савременом политичком контексту, онда се поставља питање: одакле потиче ова напетост између Русије и Запада? У чему је ствар? Јасно је да смо у време Совјетског Савеза имали другачији политички поредак и да је сукоб био унапред одређен идеолошким факторима. Али данас је све исто: тржишна економија, слободно кретање људи, људска права. Све оно што је Запад користио у нападима на Совјетски Савез данас је уклоњено — и то не зато што је неко желео да се додвори Западу, већ зато што су и наш народ, и влада, и државни лидери, и јавност схватили да је заиста потребно поштовати људска права и истински уважавати верску слободу.

            Данас немамо суштинске противречности са оним земљама о којима говоримо у молитви: „многи се дигоше на нас". А сада најважније питање: ако нема темељних противречности ни у државном уређењу, ни у идеолошким основама политике, у чему је онда ствар? Зашто се онда „многи дигоше на нас"? То питање сам својевремено и сам поставио и дошао до следећих закључака. Ништа није случајно, јер ми представљамо веома привлачну алтернативу цивилизацијског развоја. Ми нудимо вредности од којих је Запад одустао и од којих одустаје. Ми предлажемо да се хришћанска вера не протерује, као што се то данас дешава на Западу. Наравно, не на начин као у Совјетском Савезу — људе не затварају у затвор — али се вера измешта ван оквира друштвеног живота на основу лажне тезе да је „религија лична ствар човека". А зар се на исти начин не би могле сврстати у личне потребе и многе друге појаве из друштвеног живота, на којима либерално друштво тако упорно инсистира? Могао бих сада навести читав списак.

            Наравно, пре свега ратоборни секуларизам...

             Потпуно тачно, то је исправна одредница: ратоборни секуларизам. Ето зашто се каже да су „многи устали на нас". Парадоксално је, али наша земља је данас заштитник традиционалних вредности које се тичу људске личности. Ми не прихватамо оно што се данас на Западу намеће под слоганом „људских права", а што је у суштини усмерено на разарање људског морала.

             Шта је, заправо, морал? Морал је Божији закон уграђен у људску природу да би човек живео. Морал је начин да се животни пут пређе тако да се не доживи пораз. А ако човек иде против морала — рецимо, постане лопов — ниједан лопов не може бити истински срећан човек. Лопов може бити богат, али никада неће бити срећан. Морал, онакав какав га је Бог положио у људску природу, јесте услов и пут ка људској срећи. И када се данас, под видом слободе, разара лични и породични морал, ми јасно видимо до чега то доводи.

              Зашто се такве појаве не заустављају, него се, напротив, позивају на личну слободу као на неотуђиви део људске личности? А све се то одражава на омладину. Видимо, нарочито у западним земљама, моралну деградацију младог покољења. „Ако Бога нема, све је дозвољено", и зато се, поред моралне деградације у међуљудским односима, шире и друштвено опасне појаве, као што је, на пример, наркоманија.

              Још једном желим да нагласим: морал је услов опстанка људске цивилизације. И ако погазимо моралне законе, ступамо на веома опасан пут разарања и друштвеног и личног живота.

            Морал лежи и у основи духовног суверенитета, што веома раздражује наше западне „партнере", под наводницима, јер духовни суверенитет представља основу државног суверенитета. То им се не допада, јер је наша држава — цивилизација...

            Управо је у томе данас сав проблем: признајући сва права и слободе, спроводећи политику строго у оквирима захтева Уједињених нација и организација за заштиту људских права, не одступајући ни корак од тог курса (за разлику од Совјетског Савеза, који је због тога био критикован), Русија постаје — не бих рекао идеолошки, већ пре духовни — противник западне цивилизације. Управо зато што та цивилизација оправдава грех и сматра да грех није грех, није нарушавање заповести и животних начела, већ алтернативни пут развоја човека: „Ето, тако ми желимо да се развијамо". Али нарушавање Божијих моралних закона увек доводи до ситуације која угрожава само постојање друштва и државе.

            Покушаји да се замене наше традиционалне вредности, да се потисне морал, присутни су и биће стално присутни. Крајем 2025. године сусрели сте се са новинарима који пишу о црквеним темама и истакли сте да и у медијском простору мора да постоји хришћанска мисија. Јер ако погледамо друштвене мреже и садржаје популарних блогова — тамо влада право славље ситости и самодовољности у животу. Видео-клипови поучавају све да је блистав, луксузан живот у материјалној ситости наводно смисао и циљ постојања. И, наравно, веома ретко можемо наћи ауторе који проповедају правду и љубав према ближњем. Шта Ви мислите: могу ли наше традиционалне вредности у том медијском простору победити масовну културу? Или Запад много улаже на подметање лажних духовних начела?

            Оно о чему говорите и што се данас веома агресивно промовише у западним мас-медијима, па и уопште у западној култури и филозофији живота, јесте одсуство појма подвига. Подвиг значи нарушавање комфора. Подвиг се чини ради нечега, али не ради себе. Усредсређеност на самога себе јесте крајњи егоизам који се данас испољава у животу западног друштва — не толико у животу појединаца, јер морални осећај ипак опстаје, већ у систему друштвених вредности.

             Подвиг је кретање напред и нагоре. Зашто напред? Зато што је хоризонтални развој — развој друштвеног, политичког и економског живота — немогућ без подвига. Како без подвига бранити Отаџбину? Како је без труда и подвига било могуће изградити овако снажну државу? Подвиг је, понављам, кретање напред — неопходно за развој живота по хоризонтали — и нагоре, ка вишим идеалима. Без подвига не можемо достићи ни истинско земаљско благостање, а камоли Божију благодат.

            То је хришћанско разумевање појма „подвиг", а колико се данас подвига чини — о томе свакодневно слушамо. Сам појам подвига има хришћанску природу.

            Добро је што сте управо тако истакли оно о чему говоримо. Заиста, све што се данас догађа јесте снажан показатељ да морални осећај опстаје у срцима нашег народа. Како је могуће дати свој једини живот ради виших циљева, ради друштва и државе? То је управо подвиг. А подвиг приближава човека Богу, јер је повезан са самоограничавањем, а понекад и са жртвом коју човек приноси.

            Без подвига не може бити истински здравог цивилизацијског развоја. Јер тада се развој окреће у супротном правцу — ка стицању благостања само за себе, као што се данас дешава у многим земљама.

            Дај Боже да Русија сачува подвижништво као важно мерило људског и друштвеног живота, као показатељ здравља друштва које чува моралне вредности и обезбеђује свеобухватан и постојан напредак.

            Ваша Светости, у последње време, разговарајући са људима, често примећујем да осећају страх — страх за сутрашњи дан, за децу, па чак и за сопствени друштвени положај. Та узнемиреност их спречава да напредују, да се крећу, како Ви кажете, и по хоризонтали и нагоре. Шта треба да замени страх? Како га победити?

            Ако одговорим речима Светог Писма, неки ће разумети, а неки неће: „Љубав изгони страх" (1 Јн 4,18). Али многи под љубављу подразумевају све осим подвига и жртве. А истинске љубави нема без жртве. Не може бити срећног брака ако муж и жена живе само за себе; ако живе једно за друго — то је најчвршћи брак. Љубав је увек повезана са жртвом. Љубав према Отаџбини такође је повезана са жртвом, нарочито када постоје спољне претње. Знамо да је љубав према Отаџбини покретала људе на дела која од њих нису ни била тражена — то је био надподвиг. Затворити грудима амбразуру (свесно се жртвовати да би се спасли други) — то је надподвиг. Могло се сачекати, неко би дошао са бомбама; али човек је био у стању да разуме да више нема друге могућности.

            Подвиг и Пожртвованост јесу највиши изрази људске душе и унутрашње снаге. Ако из нашег живота ишчезне способност да чинимо подвиг — да будемо подвижници — то ће озбиљно ослабити наш народ, а тиме и државу. Верујем и надам се да се то неће догодити, иако псеудокултурни утицаји који нам долазе споља несумњиво утичу на друштвени живот, намећући другачије циљеве: „Какав подвиг? Живот је један — живи, зарађуј, троши, уживај!"

            Али без подвига нема развоја — то је очигледно. Највећа научна открића остварили су подвижници; много чега су се одрекли да би достигли висине знања. Подвиг чине и војници који бране Отаџбину; без те жртве Отаџбина би нестала. Подвиг је унутрашње кретање човека ка вишим вредностима и циљевима — и истовремено увек доноси корист другима.

            А засновати породицу — да ли је то подвиг?

            Нисам баш најбољи саговорник по питању породице. Али одрастао сам у породици свештеника; били смо веома сложна породица: мајка, отац и троје деце. Отац је прошао кроз затворе и логоре — само зато што је био верујући човек. Мајка је била професор немачког језика у школи, из петербуршке породице интелектуалаца. Живели смо веома сиромашно, јер је у то време, педесетих година, држава водила борбу против Цркве, оптерећујући свештенике неподношљивим порезима. Сматрало се да, ако им се онемогући егзистенција, нестаће и Црква. Тако је мом оцу наметнут порез од 120 хиљада рубаља! Да би се разумело шта то значи — тадашњи аутомобил средње класе „Победа" коштао је 16 хиљада. Дакле, читава гаража аутомобила! А да није платио тај износ, једноставно би био послат у затвор.

            Новца није било, али је отац имао широк круг познаника међу интелигенцијом — научном и медицинском. Међу њима је било и имућних људи, чак и добитника неких награда, и он их је замолио за помоћ да му позајме новац. И, замислите, сакупио је.

            Позајмили су новац да плати порез?

            Да. И богати совјетски интелектуалци су сакупили тај новац; он је платио порез и није завршио у затвору. Али то је довело до тога да сам те дугове касније отплаћивао ја, јер отац за живота није могао да сакупи тај износ. Успео сам тек када сам упућен у Женеву да радим као представник наше Цркве при међународним организацијама. Тамо је плата била у страној валути; ја сам је конвертовао у наше рубље и веома брзо смо отплатили дугове. Али цело моје детињство протекло је у сиромаштву — и на томе благодарим Богу, јер проћи искушење сиромаштва, по мом мишљењу, веома је важна лекција и један од фактора који обликују позитивне стране личности.

            Зашто сам питао да ли је породица подвиг? Зато што управо страх данас спречава младе људе да заснивају породице, а још више се плаше да рађају децу. У низу западних земаља — сигурно сте чули за та истраживања — готово половина младих уопште не планира да има децу и не намерава да остави потомство иза себе. Стиче се утисак да свет — и то онај део света који живи у благостању — клизи ка друштвеној еутаназији, као ка неком колективном самоубиству. Може ли Црква то да заустави?

            Црква може да констатује и дијагностикује болести. Ово је крајњи облик егоизма. Живети искључиво за себе веома је опасна појава и не случајно се у Речи Божијој осуђује. Чак је и у совјетско време то било снажно осуђивано са становишта друштвеног морала; мислим да се у неким земљама таква осуда и данас одржава. Јер ако се живот тако гради, друштво постаје изузетно крхко. Свако за себе — и тиме нестаје појам солидарности. Нема разлога да бринеш о другом — нека се сам брине о себи.

            Мислим да је наша земља у извесном смислу од тога заштићена. Читав наш историјски пут повезан је са страховитим спољашњим нападима, са два светска рата и многим другим потресима. И да није било унутрашње солидарности и међусобне подршке, вероватно наша земља данас не би ни постојала.

            Подвиг нашег народа у Великом отаџбинском рату заиста је био заснован на пожртвованости. Јер су шансе да се преживи, нарочито у почетку рата, за војника упућеног на фронт биле веома мале. Опет ћу се позвати на искуство мојих родитеља. Отац ми је био инжењер и радио је у војној фабрици у Лењинграду. Када су Немци почели офанзиву у рејону града Луге, на западним ободима Лењинградске области, било је неопходно градити утврђења да би се зауставило напредовање непријатеља. Отац је као инжењер упућен тамо и руководио изградњом важног сектора на лужском правцу. Касније је причао са чиме се све суочавао. Граде утврђења — често су и жене копале — и одједном он види шесторицу војника како трче са ужасом на лицу. Зауставља их: „Куда бежите са положаја?" Они одговарају: „да, бежимо са положаја." — Он пита: „Како можете?" А они кажу: „Имамо једну пушку и шест метака, а на нас иду 'тигрови'(немачки тешки тенкови). Шта да радимо?"

            Зато и јунаштво мора имати рационално утемељење. Ако је исход бесмислена смрт, онда јунаштво није на месту. Али ако погледамо целу историју Великог отаџбинског рата — упркос тим „шест метака на неколико људи" — наша земља је, прво, зауставила агресију у почетној, изузетно опасној фази, а затим је уследило све остало — до освајања Берлина.

            Познато ми је, Ваша Светости, да лично посвећујете велику пажњу припреми црквених кадрова — свештеника — и да се интересујете за наставне програме у високим богословским  школама. Реците: какав треба да буде свештеник да би му верници прилазили, да би га волели и, што је најважније, да би му веровали?

           То је веома сложено питање. Пре свега, данас свештеник мора имати одређено образовање, бити интелектуално и културно изграђен. Не зато што му то само по себи даје духовну снагу, већ зато што помаже неуцрковљеним, али често добро образованим људима, да чују оно што свештеник говори. Ако је свештеник потпуно необразован, „интелектуално бледуњав", како се каже, можда ће га трпети са снисхођењем, али поштовање тешко да ће задобити.

            Али, наравно, главна сила свештеника није у образовању, него у његовом личном духовном стању и духовном искуству. Ако свештеник нема духовно искуство — које подразумева, пре свега, самоограничавање и борбу са сопственим страстима и гресима — како онда може бити уверљив пред својом паством? Без искуства унутрашњег духовног рада, свештеник не може бити успешан.

            Данас имамо много образованих свештенослужитеља, одличних администратора. Довољно је погледати како се у Москви граде храмови — често је свештеник и управник градилишта, и инжењер, и руководилац; и хвала Богу што је тако. Али је изузетно важно да свештеник увек остане духовни отац, коме људи могу доћи, отворити душу без страха и стида. И да увек има довољно аргумената — и на основу сопственог искуства — да човека увери у исправност или погрешност његових поступака.

            Ваша Светости, чини ми се да је наше грађанско друштво у последње време направило огроман искорак, у великој мери и због СВО. Колико волонтера, колико помоћи фронту, колико хуманитарних и стваралачких иницијатива које раније нисмо имали! Али постоји и део друштва за који као да рат уопште не постоји. А међу онима за које постоји, већ почињу расправе: под којим условима прихватити или не прихватити мир? Да ли је могуће опростити Украјинцима? Може ли се са њима живети заједно, једни поред других? Моје питање је ипак друго: како сачувати друштвени консензус око основних погледа на свет, јер он директно утиче на друштвену и националну безбедност?

            Веома тешко питање. Људи су различити. Консензус подразумева окупљање око одређене идеје или вредности, а тиме и способност да се мисли и делује заједно.

            Општенародни консензус је изузетно тежак, јер је сваки човек другачији. Али постоје вредности које су везане за саму могућност постојања државе. Око тих вредности мора постојати консензус. А онај ко из тог консензуса иступи — за њега постоји појам: издајник Отаџбине, са свим правним последицама.

            Зато мора постојати сагласност око кључних питања наше безбедности — не само војне, него и духовно-моралне, односно очувања оних вредности које су у великој мери обликоване традиционалним религијама Русије. Ако такав консензус постоји, онда, у моралном смислу, упркос верским разликама, сви смо приближно на истом путу.

            Али при томе морамо бити трезвени и не тежити потпуном једноумљу. Не треба понављати неуспешно искуство Совјетског Савеза, где се покушавао створити консензус око марксизма-лењинизма. Да је правог консензуса било, Совјетски Савез се не би распао.

            Зато треба инсистирати само на консензусу око вредности које произлазе из моралне природе човека. А то је могуће јер је то воља Божија. Морална природа човека створена је Божијом мудрошћу, и јединство око тих идеала је трајно. Љубав према Отаџбини је један од тих идеала — и она је помогла да се победи најстрашнији непријатељ чак и у време када је атеистичка идеологија наизглед доминирала.

             Ваша Светости, за крај да се вратимо празнику. Како да Рођење Христово постане морални ослонац, а не само празник поклона и трпеза? Како да вест о Христовом доласку загреје срца?

            То зависи од срца. „У злу душу не улази премудрост и не настањује се у телу подложном греху" (Прем. 1,4). Свако прима реч о Божићу према својој способности да је прихвати. А да би човек био способан да је прими, као пастир сматрам да је најважније да у души има веру у Бога. Ако човек верује у Бога, онда је дужан да прихвати и Божији морални закон.

            А како данас додати радости нашем Божићу, нашим грађанима, нашим људима?

            Пре свега, Божић је увек праћен радошћу. Као што у храму певамо за време Божића: „С нама је Бог, разумите народи и покорите се, јер је с нама Бог", то јест — зато што је с нама Бог. Верници су свесни да је Бог с нама, и то није никаква илузија, нити самосугестија — то је религијско искуство. Да тога нема, храмови би били празни, нико се не би молио. Јер, ако једном замолиш — не добијеш, други пут замолиш — не добијеш, трећи пут — па зашто онда десет пута тражити исто? Али Небо чује молитву човека. На томе почива сва наша религијска вера — на стварном одговору. Без одговора нема вере. Шта је религија? Та реч потиче од латинског глагола religare — „повезивати". Религија нас повезује са нашим Творцем.

             Зато свима желим да сачувају веру — и људима православним по пореклу, јер има и оних који ретко одлазе у храм и не доживљавају себе као део православне заједнице. Таквим људима, православнима по пореклу, свакако је потребно да преиспитају правац свога животног пута. Од срца желим свима да се учврсте у вери. Вера је сила која нам помаже у нашим жалостима, која помаже да држимо на окупу породице, да превазилазимо сукобе. Вера је била у темељу постојања нашег народа, који је створио велику цивилизацију, велику земљу. Није пристојно да ми, људи XXI века, одустајемо од мудрог пута наших очева, дедова, прадедова и тако даље.

             Зато је моја жеља — да чувамо православну веру, а са њом и све оно чему вера учи, а пре свега — однос према ближњима. Љубав треба да буде закон људског заједничког живота. Дај Боже да се укрепљујемо у вери и у оним моралним начелима која вера дарује човеку. Тада ћемо заиста имати огроман потенцијал да развијамо своју земљу, а истовремено и све личне врлине — надам се још дуго, дуго времена.

             Хвала Вам, Ваша Светости, на интервјуу, и честитамо Вам празник!

             Хвала Вам, благодарим.

Прес-служба Патријарха московског и све Руси 

Извор: Рождественское интервью Святейшего Патриарха Кирилла телеканалу «Россия 1» - Патриархия.ру, фото: исто

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"