Археолози Врховног савета за старине, током систематских ископавања на локалитету познатом као „Ал-Деир“, у селу Ал-Карја у средишту гувернората Сохаг, дошли су до открића изузетних размера: остатака потпуно очуваног манастирског стамбеног комплекса који потиче из византијског периода.

Ово откриће, представљено као најобухватније те врсте у том региону, пружа до сада невиђен увид у просторну организацију и свакодневни живот најранијих хришћанских заједница у јужном Египту — једном од кључних средишта раног монаштва.

Са своје стране, генерални секретар Врховног савета за старине, др Мохамед Исмаил Халед, истакао је научни значај овог локалитета, нагласивши да прикупљени подаци у значајној мери доприносе разумевању истинске природе монашког живота у Горњем Египту у време византијске власти.

Према речима Халеда, прелиминарни резултати ископавања указују на образац организованог насељавања и самодовољног издржавања у оквиру откривених објеката, што води хипотези да је реч о стаништима самодовољне монашке заједнице која је у том историјском раздобљу насељавала овај локалитет.

Архитектура затвореног комплекса: келије, трпезарије и базилика

Распоред комплекса почиње јасно да се обликује. Професор Мохамед Абдел Бади’, начелник Сектора за египатске старине при Савету, изјавио је да је мисија успела да открије остатке више грађевина правоугаоног плана, оријентисаних у правцу запад–исток, различитих димензија у распону од 8 са 7 метара до 14 са 8 метара.

Ове грађевине, чији зидови и даље чувају трагове малтерског премаза и садрже уграђене нише и удубљења, обухватале су правоугаоне дворане. Неки од ових простора на свом источном крају показују апсидалну структуру или јасно оформљену апсиду, што несумњиво указује да су били намењени молитви и заједничком богослужењу.

Уз ове заједничке просторије идентификован је и низ малих одаја, покривених сводовима зиданим од опеке, које археолози тумаче као келије, односно појединачне ћелије монаха — места потпуног повлачења и личне медитације.

Просторну организацију употпуњују дворишта смештена на јужној страни објеката, која су служила као главни улази, као и остаци помоћних грађевина кружног плана, вероватно столова или клупа у трпезарији где се заједница окупљала ради обедовања.

Инфраструктура и литургијски живот: складишта, радионице и духовно средиште

Поред чисто стамбених простора, ископавања су донела на светлост открића која сведоче о практичним и литургијским делатностима манастира. Др Мохамед Нагиб, генерални директор за старине у Сохагу, саопштио је да су откривени темељи више грађевина које су служиле као складишта или резервоари.

Ови резервоари, изграђени од црвене опеке и кречњака и премазани водонепропусним слојем црвеног малтера, били су намењени за складиштење воде — животно важног ресурса у пустињским условима — или, пак, за одређене индустријске и занатске делатности повезане са аутархичном економијом манастира.

Ипак, најзначајнији архитектонски елемент који је до сада откривен јесте велика грађевина од набоја, приближних димензија 14 са 10 метара, оријентисана у правцу запад–исток. Сви показатељи упућују на то да је реч о главној цркви која је служила читавом манастирском комплексу.

Њен план прати традиционалну троделну базиликалну схему: централни брод (наос), певницу (хорос) и олтарски простор (хајкал), односно презвитеријум.

У наосу су пронађене основе набојних пиластера, што указује на то да је простор највероватније био покривен централном куполом. Олтарски простор, смештен у средишту источног зида, има полукружни облик (апсида), а са обе стране окружен је са по две мале просторије карактеристичне за коптске цркве: пастофорије, намењене припреми дарова за Евхаристију.

Тихо сведочанство предмета: керамика, остраке и натписи на камену

Материјалност свакодневног живота у манастиру овоплотила се у запаженој збирци покретних налаза. Професор Валед Ел-Сајед, руководилац археолошке мисије на терену, навео је да се међу пронађеним предметима издваја више складишних амфора, од којих неке на својим раменима носе натписе који могу одговарати словима, бројевима или чак личним именима, што је можда указивало на садржај, примаоца или произвођача.

Посебно поглавље чине остраке, фрагменти керамике или кречњака поново употребљени као подлога за писање. Међу налазима се налази више таквих предмета са забелешкама на коптском језику, које би, након дешифровања, могле да пруже административне податке, спискове намирница, библијске одломке или унутрашњу преписку заједнице.

Збирку налаза употпуњују различити предмети свакодневне употребе, камени фрагменти који су припадали сложенијим архитектонским елементима, као и делови кречњачких плоча са уклесаним натписима на коптском писму, који су, по свој прилици, били делови спомен-стела или надгробних обележја.

Манастирски комплекс Ал-Деир у Сохагу тако се показује као савршено очуван микрокосмос. Његова вредност лежи у целовитости с којом на једном месту представља све саставне елементе неопходне за постојање организоване монашке заједнице: од светог простора цркве и интиме келије, преко логистичких постројења за воду и храну, па све до предмета који сведоче о животу испуњеном радом, молитвом и писањем.

Свака опека, сваки натпис и сваки силос доприносе попуњавању једне празнине на историјској мапи источног хришћанског монаштва, потврђујући да су сушне земље Сохага вековима биле плодно тле за процват једног од најутицајнијих духовних искустава у историји.

Извор, фото: labrujulaverde.com 

Превод са енглеског редакција портала "Живот Цркве"