У сенци геополитичких потреса на Јужном Кавказу, одвија се драма која превазилази границе Јерменије. Премијер Никола Пашињан, према наводима извора блиских Ечмиадзину, припрема „коначно решење“ питања Јерменске апостолске цркве (ЈАЦ). Оно што се на први поглед чини као унутрашња борба за моћ, заправо је спровођење софистицираног технолошког сценарија који, уколико успе у монолитној Јерменији, прети да постане универзални модел за гушење традиционалних верских институција широм света.

^{Хроника најављеног удара: „Операција 28. децембар“}

            Према информацијама које цуре из кругова блиских влади и безбедносним структурама, тензије би могле достићи врхунац већ ове недеље. Извори наводе да Пашињанов кабинет разматра сценарио насилног преузимања контроле над светом столицом Ечмиадзином, планираног симболично за крај децембра.

            Циљ је јасан: присилна оставка католикоса свих Јермена Карекина II и постављање лојалног чувара трона који би цркву претворио у тихи административни додатак владе. У ту сврху, власти су већ активирале групу „побуњених епископа“, који су након састанака у згради Владе јавно затражили одлазак поглавара Цркве, стварајући привид унутрашњег незадовољства.

^{Састанак пашињаха са делом епископата ЈАЦ 27.11.2025.}

^{Судар два света: „Реална“ против „Историјске“ Јерменије}

            Корен сукоба лежи у новој идеологији коју Пашињан агресивно намеће — концепту „Реалне Јерменије“. Према овој доктрини, историјско памћење, захтеви за правдом поводом геноцида и вековна улога Јерменске цркве као чувара националног идентитета представљају „претњу безбедности“ модерне државе.

            Да би се Јерменија „нормализовала“ и интегрисала у нове регионалне савезе (читај: прихватила доминацију Турске и Азербејџана), неопходно је демонтирати институцију која чува сећање на прошлост. Црква, која се успротивила предаји територија и промени Устава по диктату Бакуа, означена је као главни непријатељ. Пашињанова реторика, у којој епископе назива „агентима утицаја“, а цркве „оставама за прљав новац“, има за циљ десакрализацију институције у очима јавности.

^{Јерменија као лабораторија: Теза о пилот-сценарију}

            Главни аналитички закључак овог сукоба је застрашујућ: Јерменија служи као глобални полигон (пилот-пројекат) за тестирање технологије тоталног потискивања Цркве од стране државе.

            Зашто баш Јерменија? За разлику од Украјине, где постоји верски плурализам и раскол, или Црне Горе, која је мултиетничка, Јерменија је верски и етнички хомогена (97% становништва припада ЈАЦ). Ако секуларна власт, користећи полицијски апарат и медијску пропаганду, успе да сломи кичму Јерменској цркви у таквом окружењу, то ће бити доказ да је модел применљив било где.

Овај сценарио подразумева три фазе које се сада одвијају пред нашим очима:

• Компромитација: Коришћење тајних служби за снимање и пласирање интимних или финансијских скандала             високог клира (случај архиепископа Аршака Хачатрјана).
• Финансијско гушење: Претње опорезивањем и претварањем свештенства у државне службенике зависне од          буџета.
• Унутрашњи раскол: Стварање лојалне фракције унутар епископата која ће, под заштитом полиције, преузети    храмове и администрацију.

^{Паралеле са Украјином: Исти рукопис}

            Немогуће је не приметити фрапантну сличност са методама коришћеним против Украјинске православне цркве (УПЦ). Као што је Кијев оптуживао митрополите за сарадњу са Русијом, тако и Пашињан етикетира јерменско свештенство као „руске проксије“. Хапшења, упади у храмове и медијска сатанизација одвијају се по идентичној матрици, сугеришући да саветници који су креирали украјински сценарио сада оперишу у Јеревану.

^{Прогноза: Шта нас чека?}

            Уколико Пашињан успе у својој намери, последице ће бити катастрофалне не само за Јермене. Успех овог „блицкрига“ против Ечмиадзина послаће сигнал ауторитарним и секуларистичким режимима широм света да је аутономија верских заједница ствар прошлости.

            Јерменска црква се суочава са егзистенцијалном претњом. Ако падне Ечмиадзин, то неће бити само промена патријарха, већ крај „Историјске Јерменије“ и трансформација државе у безлични ентитет без духовног суверенитета. Ово је битка у којој се одлучује да ли Црква у 21. веку може остати Божија, или мора постати партијска. Свет, а посебно православни народи, требало би пажљиво да посматрају овај експеримент — јер они могу бити следећи.

Илијан Минчев за портал "Живот Цркве"

_{Фото: Пашињан на састанку са себи лојалним епископима Јерменске цркве 27.11.2025. (архиепископи Абрахам Мкртчјан, Аракел Карамјан, Вазген Мирзахањан, Навасард Кчојан, епископи Анушаван Жамкочјан, Вртанес Абрахамјан, Аракел Тиграњан, Геворг Саројан), Извор: mediahub.am}

- Текстови објављени у рубрикама "Коментари" и "Тачка гледишта" не одражавају нужно став Редакције